UNIVERZUMM KRAJ FELJTONA    PUT U TAČKU ČEKA SPONZORE ZA ŠTAMPANJE KNJIGEKAKO BI STIGAO DO PRAVOG CILJA, DA SE PROŠLOST NE ZABORAVI. ....

СЕЛО НАС ЈЕ ОДРЖАЛО

                              ЧУДО СЕ ДЕШАВАЛО  У РУДНИКУ

                          

 

ЗА РУДАРЕ СА СЕЛА   НАЈТЕЖЕ ЈЕ БИЛО У ТОКУ ПРОЛЕЋА

              ЧЕКАЛА ИХ ЈЕ ЈАМА  И СЕЗОНСКА СЕТВА

 

                                   

Чекајући, да нам  диспечер, да сагласност за улазак у  Вајферт лиифт за силазак на девети хоризонт, Јела, лампарка, поче своју причу шта јој се  јуче догодило. Каже: - У осам сати јавили ми да је  на деветом  хоризонту, дошло до несреће и да хитно позовем Ацу Николића, из Чете за  спасавање, а Миладин да спусти корпу што пре. Не прође ни десетак минута, а из деветог  хоризонта већ излазе спасиоци носе рудара, нисам могла да га препознам, увијена му глава и   крвава му је  лева рука, прихватих ја  његову  карабитушу и они одоше. Не прође  много времена и у доба доручка, чујем ја причу, не знам ко је прича, када смо само ја и  лапа поред мене. Сигурно  то она  мрмољи, док из  ње излази  гас она коју сам мало час   санирала, извадила карабит и очистила,  а још увек је топла,  а ја чујем причу: 

-Не секирај се Јело, није ништа. Два  камарата  симулирала повреду, само да узму  боловање, како би отишли на село, да заврше пољопривредне послове  који су у току. И  сама да знаш да је за рударе из околних влашких села  највећи проблем у току пролећа, када је пуно посла  у пољопеивреди, а они не могу да добију  одсуство, па ето тако се сналазе. Нећеш веровати, овоме што су га сада изнели, кобајаги  пресекли су  мали прст, као    бушалица га  прецвиковала, и наравно сада иде на боловање  пет  месеци док  не заврши  све послове око пољопривред.  Ето то ти је оно; Јело, да се власи не сете!   На то ће  лепа Јела да одговори бољом причом карабитуши:- Слушај сада ти ово лепотице моја златна, да ти ја кажем то исто.. Али, у тај час  зове  диспечер Миладин и каже: - Kорпа је спремна, може да дође по новинара!

Јела, добацује: - причекај мало, новинару  није баш  добро, да се мало спреми за улазак у јаму.

На све ово лампарка Јела се   слатко насмејала, и само настави причу са својим невидљивим саговорником, док новинар слуша и преврће очима:

 -Аали, неко се други  сети још  боље работе. Замисли, када су  блокирали  трећи  хоризонт, немерно нису  добро учврстили платформу са десне стране и  наравно рудар је пропао у  четврти  хоризонт, али  његовом срећом задржао се за  паламар и није пропао, али  се сав искршио, поломио руке и ноге.Чак је и била прича, да је ту огромну платформу планирао да узме главни инжењер и да је однесе на  борско језеро да је постави као сплав.  То је била   њихова прича, а мени  његова карабитуша, каже,- да је све то    исценирано, како би   дотични отишо на   боловање да завршава   пољоприврене послове, а поред тога ишо је  два месеца у бању на рехабилитацију. Ето шта све  јадни сељци рудари не чине како би одржали и  рудник и  пољопривреду, завапи  лепа  Јела и  позва  Миладина да пошаље корпу по  новинара.  Али, новинар , заврте главом да  то не жели, и она  се поново јави  диспеечеру да не шаље корпу. Али, и новинар је имао своју  причу на ову тему...

- Сада ми је све јасно, како се у јами и у погонима рудника   саботира, када се нешто жели, а ја сам управо због тога кренуо у јаму  да  сазнам и о томе да пишем. Како је то  било могуће да у тренутку када је   друг Тито са Каундом  боравио у Бору,  цела композиција, пуна руде, са  скип окна трећег  хоризонта, пропадне  у  шахту уместо да оде на  дробљење, То је огромна материјална штета, која нема објашњење. Или  како је то могуће да  баш у тренутку када у  погонима рудника  борави  опет наш  друг Тито, човек остане без  главе, док је  био окренут лицем  према   Титу, на њега се сјурило клатно  висеће дизалице. И сада је питање, коме је она била усмерена, односно намењено..

Захваљујући  карабитуши и  Јели, лепој лампарки, сазнали смо ове приче од пре  педесет  година, које до сада нико није знао нити  спомињао, ето сада знате, и то је тако било и тачка. Други пут, кроз много година, неко ће   наставити   Пут у тачку новим причама, али ви драги моји  Борани немојте дозволити да се  неке приче сакривају од вас и ви сте део историје овог града и рудника злата.....

 

 

      .КРАЈЕМ 2021.ГОДИНЕ ОВАЈ РУКОПИС ЈЕ ОБЈАВЉЕН У ЕЛЕКТРОНСКОЈ ФОРМИ НА ПОРТАЛУ ,,УНИВЕРЗУММ,, У 25 НАСТАВАКА И ИМАО ЈЕ БЛИЗУ 7.000 ПРЕГЛЕДА. НАЈВИШЕ ЧИТАЛАЦА ЈЕ БИЛО ИЗ СРБИЈЕ, АМЕРИКЕ, РУСИЈЕ, ИРСКЕ, ШПАНИЈЕ, ХРВАТСКЕ, ИТАЛИЈЕ, КАНАДЕ. НЕКИ ЧИТАОЦИ СУ СЕ ЈАВИЛИ И ПОСЛАЛИ СВОЈЕ ТЕКСТОВЕ, КОЈИ ЋЕ БИТИ САСТАВНИ ДЕО ОВЕ КЊИГЕ. АУТОР СЕ СВИМА ЗАХВАЉУЈЕ НА САРАДЊИ. ПОСЕБНУ ЗАХВАЛНОСТ АУТОР ШАЉЕ КЊИЖЕВНОМ КЛУБУ СИРИН,  ПОРТАЛУ БОРСКА РАЗГЛЕДНИЦА, КЛУБУ ЉУБИТЕЉ А КРАТКИХ ПРИЧА И  САВЕЗУ ДРУЖЕЊA  КЊИЖЊВНИХ  СТВАРАЛАЦА  ЗАПАДНОГ БАЛКАНА. ВАШИ ЗАПИСИ СУ ПОШЛИ НА ПУТ У ТАЧКУ. ПА СРЕЋАН ИМ ПУТ У БУДУЋНОСТ

****** УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

 Пут у тачку је наставак фељтона ,, БАКАРНА РЕКА КРВАВО ЗЛАТО,,- књиге која је у издању Штампарије бакар и Српске Данице из Бора, објављена још 2004.године и за коју је тада рецензију написао Мома Димић. Управо та рецензија важи и за други део !!! НАРАВНО, ОПЕТ ЈЕ ТЕМА РУДАРСКИ ЖИВОТ БОРСКИХ КАМАРАТА, АЛИ САДА О ТОМЕ СВОЈУ ПРИЧУ СВЕДОЧЕ КАНДЕЛАБРЕ,КАРАБИТУШЕ И РУДАРСКЕ ЛАМПЕ. БИЛИ СТЕ У МОГУЋНОСТИ, ПОШТОВАНИ ЧИТАОЦИ ДА И ВИ КАЖЕТЕ ВАШЕ ПРИЧЕ И РУДАРСКЕ ИМПРЕСИЈЕ, ШТО СУ НЕКИ И УЧИНИЛИ И ПРЕПОЗНАЛИ ЗАГОНЕТКУ..ЗАШТО О ТЕШКОЋАМА ПРИЧАЈУ КАНДЕЛАБРЕ, А НЕ САМИ РУДАРИ. ИЗДАВАЧ ЋЕ ЗАПИСЕ ЧИТАЛАЦА ПРИХВАТИТИ КАО САСТАВНИ ДЕО ФЕЉТОНА.... ПУТ У ТАЧКУ --------- ------

 Ово су приче, из рударског живота,које не казују рудари,но њихове канделабре. То су истините приче које су спремне да пођу на Пут у тачку, како би убедљивије сведочиле о времену и приликама о којима камарати тешко говоре. Има још много прича, али и ове су довољне, да посведоче, какво је то рударење од пре сто година било. Зато, свака прича сада изгледа невероватна, зато што је казују канделабре, јер здрав људски мозак, замућен, мукама, сиромаштвом, бедом и алкохолом, никада то неће казати. Какво је тешко време када сви желе то проклето злато. Због њега се чудеса чине и ратови воде. Или да је то само нека измишљотина, имагинација, сажета једном реченицом: ,,Горак је рударски хлеба са девет кора!,, Данас је друго време, време технике, па и у рударству су присутне машине. Сада у последње време, све је више присутна електротехничка лавина Рудар је ту само да управља њоме и то по налогу великих сила, које желе само злато и злато.О томе ће сведочити нови Пут у тачку. Ја сам настојао да у свих мојих двадесет књига, забележим само кап истине, која никада неће нести да капље низ овај вечни Пут у тачку. Већ сутра и за још педесет година, све ће то можда радити роботи. И злато ће бити, опет злато, највећа људска мука. ****** Мома Димић је још 2004.године у књизи ,,БАКАРНА РЕКА КРВАВО ЗЛАТО-ФЕЉТОН, о мојим књигама између осталог писао, а и овај рукопис Пут у тачку, може да се потпише под истом рецензијом: -Митровићеве претходне књиге,, Реч приближна животу,, , ,,Скок преко коже,, , ,,Дулкан,, , ,,Отворени рудник,, из истог су тематског круга, из врела завичаја, прегршт истородних доживљаја што га прате, прогањају и које он помно посматра, предано бележи, било као новинар, песник и романсијер. Будући да је овај писац и сам поникао ту испред рударског гротла, у улици Козарској, и да је запамтио свеколике призоре из живота рудара још из најранијег детињства, он је морао да назре и проникне у век свих подземљша и оних ранијих времена. Заправо у животу рудара као да се ништа не мења. Без обзира који били њихови наредбодавци и пословође, њихов положај је вазда, чемеран. Постоји та јама и та бедна плата која некако брзо налази пут до бирцуза који изгледа једини је и кадар да спасе сухо грло рударске старости и истине. Митровић се упушта у детаљније описивање рудника кроз догађаје, личности и историјске преврате код нас у минулих сто година. Ова књига фељтон, чита се као горчина о, ипак, племенитој везаности човека за само тле.Овде нема никакве филозофије, метафоре или математике разломка, овде је знак једнакости између земље, рудника и оног човека који ту дела већ сто година. М. Димић ****** Има још, али и ово је довољно, за Пут у тачку. Ова слова су оставила видљиве вреле трагове наших предака и наше прошлости, која ће бити светли путоказ нашим потомцима, да смело и храбро корачају у нове путеве њихове будућности. ИСТОРИЈА БОРСКОГ РУДАРСТВА 1903- 2022. ВЛАСНИШТВО СТРАНОГ КАПИТАЛА -Французи 1904-1914. -Немци 1914-1918. -Французи 1918-1941. -Немци 1941-1944. Свој на своме -МИ РАДНИЦИ ПРЕУЗИМАМО БОРСКИ РУДНИК 1944- 2018. ПРИВАТИЗАЦИЈА -Кина- ЗИЂИН 2018-.... ******************************

 

                                                      

UNIVRZUMM--------PUT U TAČKU ***** FELJTON

4. ВАШИ ЗАПИСИ СУ ПОШЛИ НА ПУТ У ТАЧКУ. ПА СРЕЋАН ИМ ПУТ У БУДУЋНОСТ 

 

 

 

****** /ла коментар на "(Без наслова)" НЕМА ВИШЕ ТАКВИ РУДАРИ, КАО ШТО СУ БИЛИ. САДА СУ НАШИ РУДАРИ ПОД КОНТРОЛУ КИНЕЗА. И ТО ЈЕ РИНТАЊЕ ДО НЕМИЛОСТИ.НЕ СМЕШ ДА СТАНЕШ НИ СЕКУНДУ. АЛИ, ИМАЈУ МАЛО БОЉЕ ПЛАТЕ НЕГО ДРУГИ. ЋЕ ДОЂЕ ВРЕМЕ ДА УЧИМО КИНЕСКИ... И НА КРАЈУ ДА КАЖЕМ ОНО ШТО НИКО НЕ СМЕ. РАЧУНАЈТЕ ДА ТО ПРИЧА КАНДЕЛАБРА, ЈЕР РУДАРИ НЕ СМЕЈУ...ОВДЕ ЈЕ НАЈВИШЕ ДОБИТ ИМАО, БИВШИ ДИРЕКТОР, ИЛИ ДА КАЖЕМ ЛО..., ОНАЈ МАКЕДОНАЦ, СПАСОВ КОЈИ СТАЛНО ПЕВА НЕМОЖЕ НАМ НИКО НИШТА. И СТВАРАНО ОН ПРОДАО РУДНИК ЗЛАТА КИНЕЗИМА И НИКО МУ НИШТА НИЈЕ МОГАО... САДА ТАЈ ЛАФОВЧИНА УЖИВА КАО ГРОФ. ОН ЈЕ ИМАО ДОБРО КЕФАЛО- НАМЕСТИ НЕКИ ДЕФЕКТ, ЧИЈА ГА ПОПРАВКА КОШТА НЕКОЛИКО МИЛИОНА ИЛИ ИЗМИСЛИ НЕКУ НОВУ ТЕХНОЛОГИЈУ У ПРЕЧИШЋАВАЊУ ВАЗДУХА. НЕКОМ ЋЕФНЕ ДА СРУШИ НЕКИ ОБЈЕКАТ И ПРОДА ГА У ГВОЖЂЕ, КАО ВАЈФЕРТ ШТО СУ ПРОДАЛИ У СТАРО ГВОЖЂЕ ЦИГАНИМА И ТАКО ОПРАВДА ЛОВУ КОЈУ МАЗНЕ.МА РАДИЛИ СУ ШТА СУ ХТЕЛИ. ПОД ЗЕМЉУ СУ ГОДИНУ ДАНА КОПАЛИ ДОБРУ ЗЛАТНУ РУДУ, АЛИ ПУНУ ОТРОВА И НИКОМ НИШТА, ГРАЂАНИ СЕ ТРОВАЛИ ОД РУДА ИЗ ХА- ОКНА, 13 ТОНА ДНЕВНО ИЗЛАЗИО АРСЕН ИЗ ОТКОПАНЕ РУДЕ...И СВИ ЋУТАЛИ. СРМАОТА. И ЖАЛОСНО ЗА ОВАЈ ДИВАН БОРСКИ НАРОД. А САМО ДА ЗНАТЕ ТАЈ ДЕО РУДНИКА, ШТО ГА НАЗИВАЈУ ХА, НИСУ ЕКСПЛОАТИСАЛИ ФРАНЦУЗИ ЗБОГ ТОГА ШТО СУ ЗНАЛИ ДА ТУ ИМА ВЕЛИКЕ КОЛИЧИНЕ АЕСЕНА...ЕЈ ФРАНЦУЗИ МИСЛИЛИ НА НАС.. Нисам потомак Француза.... . *******  

/ла коментар на "(Без наслова)" БРАВО БРАТЕ ЈОВО, ТИ СИ ПРАВИ ГОСПОДИН, КАД ВОЛИШ НАС ЦИГАНИ,А У БОРУ ЦИГАНИ ДОБРО ЖИВЕ.ЗАТО НАЈВИШЕ ДОЛАЗЕ У БОР. АЛИ НЕ МОЖЕ СВЕ ДА СЕ СВАЛИ НА ЦИГАНИ...И ОСТАЛИ МНОГО ЂОРИШУ ********* 

/ла коментар на "(Без наслова)" И у том очевом дневнику, нема одговора, каква је то болест. Можда није смео да каже, а зна се да је то тешка рударска болест, која напада млада плућа. И мој деда је то исто мучио, али он је дуго, дуго живео са том болешћу. Можда је нешто друго у питању. Неко му нешто подметнуо,а шта кажеш, да ли је о томе било речи али, једно је тачно сви грађани Бора удишу тај ваздух помешан са димом из топионице.Боље да су град изместили на Тимок као што су планирали некада са Јовом Милишевићем..... *******   /ла коментар на "(Без наслова)" ЗНАМ ДА СУ МОЈИ ДОШЛИ ТИМ ЋИРОМ ИЗ НИША,А ПРЕ ТОГА СМО ДОШЛИ У НИШ ИЗ МАКЕДОНИЈЕ. ПУТОВАЛИ СМО ДВА ДАНА, ЈА САМ БИО КЛИЊА И ТРИ ПУТА МЕ МАЈКА ПРЕСВАЛАЧИЛА У ЧИСТЕ ПЕЛЕНЕ.ТО МИ ЈЕ ОНА ПРИЧАЛА, КОЛИКО ЈЕ ТО БИО ПРОБЛЕМ...И КАДА СМО СТИГЛИ, БИЛА ЈЕ НОЋ И МИ СМО ПРЕСПАВАЛИ У ЧЕКАОНИЦУ У СТАРУ ЖЕЛЕЗНИЧКУ СТАНИЦУ НА УЛАСКУ У БОР, ТО ЈЕ САДА КОД ИЗЛАСКА ИЗ БОРА ПРЕМА СЛАТИНИ. И БОГА МИ ЋИРА ЈЕ БИО РЕДОВАН, СТАЛНО ЈЕ НА ВРЕМЕ ДОЛАЗИО ЗБОГ РАДНИКА... 

СЛАВЧЕ, ЈА САМ ЗАИСТИНСКИ РОМ, АЛИ САВРЕМЕНИ, НИСАМ ЗАСТАРЕЛИ КОЗАРАЦ КАО ИКА И ОНИ ЦИРКУЗАНИ. ТАКО СТАВИЛИ ИМЕ ЗА СЕБЕ САМО ДА НЕ БУДУ  РОМИ..НЕГО ЦИРКУЗАНИ...ЈА САМ БИВШИ РУДАР.  КОЈИ МОЖЕ САМО ДА   ПОТВРДИ ДА ЈЕ СВЕ ТАКО БИЛО КАКО  СУ И КАНДЕЛАБРЕ ИСПРИЧАЛЕ. БРАВО ЈОВО  ЦРВЕНИ КАКО СУ ТЕ  КОЗАРЦИ ЗВАЛИ. ШТО СИ СВЕ ОВАКО ИСПРИЧАО КАКО ЈЕ БИЛО.АЛИ, ЗНАМ МНОГИ ТИ НЕ ВЕРУЈУ,КАО ДА СУ ЦИГАНИ КОЗАРЦИ.

 

UNIVRZUMM--------PUT U TAČKU ***** FELJTON 

ПОШТОВАНИ ЧИТАОЦИ ПОРТАЛА УНИВЕРЗУММ И ФЕЉТОНА ПУТ У ТАЧКУ 

3. ВАШИ ЗАПИСИ СУ ПОШЛИ НА ПУТ У ТАЧКУ. ПА СРЕЋАН ИМ ПУТ У БУДУЋНОСТ                                                                    

 

 

*** BAŠ TAKO DO SEDAMDESETIH GODINA PROŠLOGA VEKA U КOZARSKOJ SU SLOŽNO ŽIVELI SVI, I NIJE SE ZNALO KO JE SRBIN, ŠIPTAR, VLA, BOSANAC, CRNOGORAC... MI KLINCI SMO SVI BILI RUDARSKA DECA I KOZARCI. TAKO SU NAS SVI ZNALI I ZVALI...POSLE TOGA U KOZARSKOJ JE NAJVIŠE BILO CIGANA, ZATO ŠTO JE POČELO RASELJAVANJE ULICE.... I OVO JE BAŠ ISTINITA PRIČA JEDNOG KOZARCA, GOSPODINA PROFESORA. E TAMO ŽIVEO IMA LEPE USPOMENE I BAŠ JE FINO ŠTO SE OVOJ TAKO LEPO PIŠE.DANAS OVI MLADI I NE HAJU ZA SVOJU ULICU.PRLAJU JE, ŠVRLJAJU. KRIJU SE I PUŠE DROGU, PIJANČE. A MI SMO ZNALI DA UZMEMO LOPATU U RUKE I DA ČISTIMO SNEG U KOZARSKOJ ILI DA IDEMO DA ČISTIMO PROLAZ ZA ĆIRU KOJI JE OSTAO ZAVEJAN KOD SUVE REKE ...E! TO JE BILO VREME SLOGE SADA JE MNOGO PUVANDERA I BOGATAŠA. NEĆE NI DA TE POGLEDAJU. SAMO GLEDAJU KAKO ĆE NEŠTO DA ZARADE naravno neću da se kažem ko sam, kada tako svi misle onda sam vaš kozarac, a Kozarska više ne postoji, vi postojite.Javite se moji Kozarci!!!!.... ..... 

******* ла коментар на "(Без наслова)" E BAŠ DA VIDIM KAKO ĆE KANDELABRE DA PRIČAJU ISTINU, O KOJOJ TI PRIČAŠ PIŠČE... ISTINE U RUDNIKU NEMA, MA KO DA IH PRIČA. RUDARI RADE KAO CRNCI TO JE PRAVA ISTINA I BOLJE DA O TOME PRIČAJU TVOJE PRIČE. O CRNAČKOM ŽIVOTU POD ZEMLJOM, A ZA KORIST DRUGIH. JA BIH MOGAO ROMAN ZA SVAKI DAN U JAMU PROVEDEN DA NAPIŠEM. ALI MI NIKO NEĆE VEROVATI. SAMO JEDNOM REČENICOM SVE OVO DA KAŽEM, - ZAMISLI TI KAKAV JE TO MOZAK KOJI DOZVOLJAVA ČOVEK ŽIV DA UĐE U ZEMLJU NA OKO 5OO METARA DUBINE, DA KOPA, A ZNA DA MOŽE DA BUDE I DA SE NE VRATI NA POVRŠINU...E TO JE MOZAK, MOJ BRALE, MOZAK KOJI JE OPIJEN. A GAZDE SU TO OMOGUĆAVALE, JER KO BI TREZAN I PAMETAN UŠAO U JAMO, NEGO PIJANDURA.ZATO SU GAZDE I OMOGUĆAVALE OTVARANJE BIRTIJA I PORED RUDNIKA. IZ KAFANE PRAVO U RUDNIK, MOJ BATO, KAKO SE ONI KAZUJU KAMARATI.. E DA TI SADA,PRENESEM, MOJ KAMARATE JOVO, ŠTA MENI KANDELABRA SADA PRIČA, DOK SEDIM U OVE HLADNE ZIMSKE DANE U TOPLOJ SOBI,A RUDARI SE SMRZAVAJU NA 600 METARA DUBINE... PA KAŽE: DA SU OVI RUDARI BILI MALO PAMETNIJI, NEGO ŠTO SU BILI VREDNIJI, PA DA SU ZA OVIH STO GODINA RUDARENJA I KOPANJA ZLATA, OSTAVILI SAMO PO JEDAN METAR ZLATA NA ULICU, ZA STO GODINA BI SADA IMALI ZLATAN BULEVAR. OVAKO ONI SADA IMAJU KALDRME, A ZLATO SU UZELE VELIKE SILE,DA IH NE REĐAM...ETO BAŠ JE PAMETNA OVA MOJA KARABITUŠA.ČUVAM JE VEĆ DESET GODINA KAO USPOMENU. NA MOG OCA JANČU. JA SAM JORDANOV.- SEVERAŠ, I DA ZNAŠ UVEK SMO SE KOŠKALI SA KOZARCI NA IGRANKE. U DTV PARTIZAN SALU..

 ****** /ла коментар на "(Без наслова)" TAJ MEDJED JE BIO HEROJ RADA, NE ZNAM DA LI MU JE BOR DAO NAZIV ULICE, ALI AKO NIJE ZASLUŽIO JE ČOVEK, IZVRŠIO JE DVA

PETOGODIŠNJA PLANA. RADIO JE NA DVE BUŠALICE I NIKADA NIJE IŠAO NA ODMOR. DANAS NEMAŠ TAKVE RUDARE, GLEDAJU SAMO DA ZABUŠE....ALI, SADA KADA SU DOŠLI KINEZI NE SMEJU DA PISNU, RADE, SAMO RADE, NE SMEJU DA IDU U KLONJU. MORAJU DA TRAŽE DOPUST OD ŠEFA...OPASNI KINEZI. A TA VRAČARICA NIJE REKLA DA ĆE DA DODJU KINEZI, NEGO ŽUTI QUDI..ALI JE SVE DRUGO TAČNO REKLA... ĆE KOPAJU ZLATUŠU I ĆE NOSE U NJINU ZEMLJU.

UNIVRZUMM-------- FELJTON ****PUT U TAČKU ***** 

 

 2, ВАШИ ЗАПИСИ СУ ПОШЛИ НА ПУТ У ТАЧКУ. ПА СРЕЋАН ИМ ПУТ У БУДУЋНОСТ

 

 /ла коментар на "(Без наслова)"

Razumeo sam tek sada zašto ove priče pričaju lampe, zato što rudari ne smeju da kazuju istinu. Komunisti bi ih kaznili, ili bi ih kaznili što su rudari dolazili pijani, ili što su mnogo zabušavali. Ja sam čuo da su rudari u jami klali konje i uzimali meso,a da su davali izveštaj, kako se konj stropoštao u šahtu i otišo u jamu. Ima i jedna priča kako se u tu gropu stropoštao jedan inforbiroac, koji je vrbovao rudare za Staljina i komunisti ga opili i kao sapleo se ispred šahte u gropu se stropoštao.... Ja sam rudarski sin i neke priče znam od oca.... ******

 

 Marjana Nis је оставио/ла коментар на "(Без наслова)" 13. 1. 2022. 

Kad su kozarci trčali ispred lokomotive neki su im tapšali a neki su ih grdili..zanimljivo! *****

 

 ла коментар на "(Без наслова)" 11. 1. 2022. 

Hvala što te imamo da nas vraćaš u srećnu prošlost • Milutin Mitrovic ******

 

/ла коментар на "(Без наслова)" 10. 1. 2022. 

A ZAŠTO SU PREKINUTI SUSRETI KOZARACA, TO TREBA DA SE PONOVO POKRENE.Nekadašnji Kozarci, sada imaju preko sedamdeset i osam godina, i već su sve zaboravili. Ali, takve priče iz detinjstva se najvuiše pamte......S. iz B. ********

 

 /ла коментар на "(Без наслова)" 10. 1. 2022. 

‚Baš lep feljton, i po malo tajnovit,ali to je prava istina ,tako se nekada živelo na ulicama...mladi su najviše provodili slobodno v

reme na svojoj ulici, koja je bila njihova druga kuća. Današnja deca i ne znaju kako im se naziva ulica... samo gledaju u ove savremene mašine... Milena iz Kozarske ulice od pre 45 godina..... ******* 

 

Marjana Nis је оставио/ла коментар на "(Без наслова)" 10. 1. 2022. 

Baš je daleko morao da ode..šteta. ******* 

 

Непознато је оставио/ла коментар на "(Без наслова)" 3. 1. 2022. 

ПА ЧОВЕК МИСЛИО ДА МУ ЈЕ ТУ ЖЕНСКА... СИГУРНО БИО МНОГО ПИЈАН !!!! ИНАЧЕ,РУДАРИ СУ ПОЗНАТЕ ДРИНКАЏИЈЕ.. ПРЕ НЕГО ШТО УЂУ У ЈАМУ ОНИ ПО НЕКУ СЕ ДОБРО НАДРИНКАЈУ. И ТЕК ОНДА ДОБРО РАДЕ..ОНИ ЗАБОРАВЕ ДА СЕ НАЛАЗЕ ПОД ЗЕМЉОМ. ТЕК КАДА ЗАВРШЕ СМЕНУ ОНИ СЕ ОТРЕЗНЕ, ПА ОПЕТ НАВРАТЕ У БИРТИЈУ НА ПОНЕКУ.. ТО МИ ЈЕ ПРИЧАО ЈЕДАН МОЈ ШКОЛСКИ ДРУГАР ЧИЈИ ЈЕ ОТАЦ РУДАР.. ******* 

 

Marjana Nis је оставио/ла коментар на "(Без наслова)" 3. 1. 2022.

 Sjajna priča sa puno zanimljivosti. Samo ne znam koliko će ljudi da veruju u nju.Misliće da je to samo neki tvoj roman o kandalabrama, odnosno tvoje izmišljotone....... ******* 

 

/ла коментар на "(Без наслова)" 29. 12. 2021. ИСТО СУ ТАКО ПОРУШИЛИ И БОРСКИ ДИМЊАК, И О ЊЕМУ БИ ТРЕБАЛО НАПИСАТИ РОМАН, ТО ЈЕ БИО БОРСКИ БАРЈАК , ОДАКЛЕ СЕ СТАЛНО ВИОРИО ДИМ. И КАДА СЕ ИЗ МЕТОВНИЦЕ, ВОЗИМО ЋИРОМ ВИДИМО ДА СЕ ИЗ ДИМЊАКА ВИОРИ ДИМ, ОНДА КАЖЕМО... добро је лије се бакар и злато, биће пара. Али, није само то, све док се виорио дим из Бора су међу првим шефовима у држави били из борског рудника, ту је Шаја, ту је Раичевић, ту је Прстић, ту је, Манзал, има их још пуно, али нема везе, сада више нема никог , дошли Кинези. И почели да руше......!!!!Срамота и жалосно штo су га Кинези срушили. То је била наша историја и прошлост, на то нису имали права. То је крива влада општине што им је дозволила да руше историјске објекте. Aли није само то они сада преузели Брестовачку бању, па ето блокирали нам и Аеродром, еј бре...па језеро, ето преузели и Суву реку према Метовници и тамо ће праве рудник, И нећу више да набрајам за десет година деца ће нам уче кинески језик- Ево живи били па видели. Ja сам канделабра стара педесет година и смем да причам истину коју сви знају,а ћуте и не знам зашто, када је злато својина свих нас, а Кинези то користе........ ,. ..!!!!!******

UNIVRZUMM--------PUT U TAČKU ***** FELJTON

 ПОШТОВАНИ ЧИТАОЦИ ПОРТАЛА УНУИВЕРЗУММ И ФЕЉТОНА ПУТ У ТАЧКУ

 ВАШИ ЗАПИСИ СУ ПОШЛИ НА ПУТ У ТАЧКУ. ПА СРЕЋАН ИМ ПУТ У БУДУЋНОСТ

  ДА ПОНОВИМ ......После скоро десет месци застоја из већ познатих разлога, - већ месец дана на овом Порталу објављује се НОВИ ФЕЉТОН ПОД НАЗИВОМ- ПУТ У ТАЧКУ- КАД КАНДЕЛАБРЕ КАЗУЈУ...... ТО СУ ПРИЧЕ ИЗ РУДАРСКОГ ЖИВОТА, ОДНОСНО НАСТАВАК ФЕЊТОНА ,, БАКАРНА РЕКА КРВАВО ЗЛАТО,,- књига је у издању Штампарије бакар и Српске Данице из Бора, објављена 2004.године.!!! НАРАВНО, ОПЕТ ЈЕ ТЕМА РУДАРСКИ ЖИВОТ БОРСКИХ КАМАРАТА, АЛИ САДА О ТОМЕ СВОЈУ ПРИЧУ СВЕДОЧЕ КАНДЕЛАБРЕ,КАРАБИТУШЕ И РУДАРСКЕ ЛАМПЕ. БИЛИ СТЕ У МОГУЋНОСТИ, ПОШТОВАНИ ЧИТАОЦИ ДА И ВИ КАЖЕТЕ ВАШЕ ПРИЧЕ И РУДАРСКЕ ИМПРЕСИЈЕ, ШТО СУ НЕКИ И УЧИНИЛИ И ПРЕПОЗНАЛИ ЗАГОНЕТКУ..ЗАШТО О ТЕШКОЋАМА ПРИЧАЈУ КАНДЕЛАБРЕ, А НЕ САМИ РУДАРИ. ИЗДАВАЧ ЋЕ ЗАПИСЕ ЧИТАЛАЦА ПРИХВАТИТИ КАО САСТАВНИ ДЕО ФЕЉТОНА.... ПУТ У ТАЧКУ ---------

-------У  НАСТАВКУ ФЕЉТОНА ОБЈАВЉУЈЕМО  ВАШЕ  ПРИЧЕ И  КОМЕНТАРЕ-----------,

                              ВИ КРЕЋЕТЕ НА ПУТ У ТАЧКУ

"(Без наслова)"8. 12. 2021.

МА НИЈЕ ТО ЦРНА ВЛАШКА МАГИЈА...ТО СУ КОМУЊАРЕ ИЗМИСЛИЛЕ КАКО БИ СЕ ЛАКО ОТАРАСИЛИ ИНФОРБИРОВАЦА КОЈИ СУ У БОРУ БИЛИ РАДИЛИ ПОД КАЗНУ .И ЊИХ СУ СЛАЛИ У НАЈТЕЖЕ КОТЕ НА КОПАЊЕ РУДЕ. И ОНДА ТАМО ИЗМИШЉАЛИ НЕСРЕЋНЕ СЛУЧАЈЕВЕ ОТКОПАВАЊА РУДЕ. Е ТО ТИ ЈЕ МАГИЈА КОБАЈАГИ БИЛА......РОЂЕНИ ВЛАЈНА

----------

MARKO IZ BRESTOVCA/ла коментар на "(Без наслова)"27. 12. 2021. 

ODLIČNA  TI JE TEMA  JOVO...ŠTO TI PIŠEŠ O BORSKIM RUDARIMA, OVI  DRUGI SLABO TRETIRAJU  RUDARSKI LEBAC, KOJI IH HRANI   A RUDNIK SADA IMAJU KINEZI U VLASNIŠTVO...TO JE TVOJA TEMA.A NE SAMO RUDARI., ,KINEZI DOŠLI DO  BRESTOVAC. EVO RUŠE I KRIVELJ....SRAMOTA ŠTO NAŠI RUDARI RADE ZA KINEZE....SRAMOTA NAŠA........

 /ла коментар на "(Без наслова)" 27. 12. 2021. ODLIČNO DEDA JOVO...SAMO TI PIŠEŠ O BORSKIM RUDARIMA, ČITAM TE, NEKADAŠNJI TVOJI JUNACI SU SADA PENZIONERI, A RUDNIK SADA IMAJU KINEZI U VLASNIŠTVO.TO JE POSEBNA TEMA...A NE SAMO RUDARI. KAKO NEKO VEĆ REČE...ALI, VELIKO JE PITANJE ZAŠTO NAŠI RUDARI RADE ZA KINEZE. ZNAM IMAJU VELIKE PLATE..A JOŠ ČUDNIJE JE KAKO ĆE SADA KANDELABRE DA PRIČAJU KINESKI, KADA NE ZNAJU JEZIK, SAMO IMA DA ISPUŠTAJU DIM DA SE RUDARI GUŠE I KAŠLJAJU. ŽALOSNO MNOGO ! ********

............  

/ла коментар на "(Без наслова)" 29. 12. 2021. SEĆAM SE KADA JE OVO BILO ODAVNO I ZNAM GDE JE TA LIVNICA BILA. TO JE NA STAROM PUTU ZA BANJU KOD TOPOVSKIH ŠUPA, TAKO SE BRDAŠCE ZVALO. ZATO ŠTO SU U TOKU RATA TU BILI SAKRIVENI TOPOVI. ISPOD KUĆE JE BILA TA LIVNICA, A DIM JE IZLAZIO STOTINAK METARA ISPOD ZEMLJE, ISKOPANE SU RUPE ZA CEVI... ETO AKO NISTE TO ZNALI, ZNAJTE I TO..JER SE O TOME NIŠTA NE ZNA U SADAŠWOJ JAVNOSTI... NEĆETE ZNATI NI KO VAM JE TO NAPISAO.... ******* /

ла коментар на "(Без наслова)" 27. 12. 2021. BAŠ DOBRA I ZANIMLJIVE PRIČE IZ RUDARSKOG ŽIVOTA. TO PIŠE SAMO GOSPODIN NOVINAR JOVAN KOZARAC, JA GA PRATIM ODAVNO I HVALA MU ŠTO OBRADJUJE OVE PRIČE, KAO IZ BAJKE. DOBRO ĆE BITI KADA I OBJAVI KNJIGU O OVOME. !!!!!....

 ******* /ла коментар на "(Без наслова)" 26. 12. 2021. Bravo, originalna tema, za one koji ne žele da govore istinu...Eto im karabituše...eto im Jova  će im prevede sve što  kandelabre  lampte.!!!! 

 

< UNIVRZUMM--------PUT U TAČKU ***** FELJTON

НЕДЕЉА23.ЈАНУАР.    2022. ПОШТОВАНИ,ЧИТАОЦИ ПОРТАЛА УНУИВЕРЗУММ 

 

После скоро десет месци застоја из већ познатих разлога, - већ месец дана на овом Порталу објављује се НОВИ ФЕЉТОН ПОД НАЗИВОМ- ПУТ У ТАЧКУ- КАД КАНДЕЛАБРЕ КАЗУЈУ...... ТО СУ ПРИЧЕ ИЗ РУДАРСКОГ ЖИВОТА, ОДНОСНО НАСТАВАК ФЕЊТОНА ,, БАКАРНА РЕКА КРВАВО ЗЛАТО,,- књига је у издању Штампарије бакар  и Српске Данице из Бора, објављена 2004.године.!!! НАРАВНО, ОПЕТ ЈЕ ТЕМА РУДАРСКИ ЖИВОТ БОРСКИХ КАМАРАТА, АЛИ САДА О ТОМЕ СВОЈУ ПРИЧУ СВЕДОЧЕ КАНДЕЛАБРЕ,КАРАБИТУШЕ И РУДАРСКЕ ЛАМПЕ. БИЛИ СТЕ У МОГУЋНОСТИ, ПОШТОВАНИ ЧИТАОЦИ ДА И ВИ КАЖЕТЕ ВАШЕ ПРИЧЕ И РУДАРСКЕ ИМПРЕСИЈЕ, ШТО СУ НЕКИ И УЧИНИЛИ И  ПРЕПОЗНАЛИ  ЗАГОНЕТКУ..ЗАШТО О ТЕШКОЋАМА ПРИЧАЈУ КАНДЕЛАБРЕ, А НЕ   САМИ РУДАРИ. ИЗДАВАЧ ЋЕ ЗАПИСЕ ЧИТАЛАЦА  ПРИХВАТИТИ КАО САСТАВНИ ДЕО ФЕЉТОНА.... ПУТ У ТАЧКУ - КАД КАНДЕЛАБРЕ СВЕДОЧЕ ИНАЧЕ***Од 22. децембра 2021. до 20.јануара 2022.године. објављено је 23 наставка фељтона Пут у тачку. За овај период било је од 71.429 отварања Портала само овај фељтон је имао близу 2.5
00 читалаца...Највише читалаца је било из Србије,Америке,,Русије, Ирске,Шпаније,Хрватске, Италије, Канаде.... Неки су се и јавили, послали своје текстове и један краћи део биће објављен. А свима је послта јединствена порука !!!!!!! jovan mitrović је оставио/ коментар Poštovani čitaoci, hvala što ste se javili..i uglavnom sve vaše primedbe su opravdane. ali, iz profesionalnih razloga o svemu tome ovde nije moglo biti reči...zato što je već rečrno,da ovaj FELJTON neće imati političku konotaciju. А neke Vaše primedbe i vaša razmišaljanja biće objavljeni У НАРЕДНОМ СЕРИЈАЛУ. ПОЗДРАВ ОД Ј.С.М .. ..............................................

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ-----

                                           23.------- ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА ---- ---

****
*********  касније је пронађено око десетак слика и 40 страна запечаћених у пакету. *******

                                     *******     БОЛЕСНИЧКИ ДНЕВНИК **********

 Ова карабитуша је добијена од Мире, лампарке, на поклоn. Али, уз карабитушу, мајка је добила још и очев дневник који је водио целог живота, као и неколико слика. И зато ова прича иде и наставља свој Пут у тачку: 

--------------

-Kада сам у јами, увек нас има двоје, сенка и ја. Онда се око мене окупе сви моји најдражи и онда ми је лакше. Тако целог живота, радећи у јами и моји су поред мене. Али, болест ме ухватила и не пуста ме, ја нећу да се жалим, али моји су поред мене и виде колико се мучим. То сам научио још у рату на фронту. Зар је било могуће да у сред борбе кажеш ја то не могу. Него стегнеш срце и јуриш, а теби је само 20 година. Еј бре, са двадесет годуина ти јуришаш на фашисте, браниш домовину.. Доктори ми стално говоре да ми нема спаса, говоре глупости. Осећам као да ми на фронту командант каже,- пропали смо, нема вајде, преостало је само да се предамо Ја опет настављам да радим.Онда доктори ме лече, држе ме по месец дана у болници, као да сам робијш, шаљу ме по бење, и на море. Занам, хоће да ме заштите, био сам борац, сада сам опет борац, али у руднику. Нема сумње, смрт је ништа, и боље што је тако, што радим у девети хоризонт. Набијеш се у земљу док си жив и ћутиш, не жалиш се. То је исто као када кажу јуриш на бункере. Ипак је то много, борити се дванаест година. Моји камарати знају да је дошло право време, да велики јамар оде на пут. Стално се играм са ђаволима и добијам све партије. Али, слутим да постоји једна коју ћу изгубити. Невидљиво минско животно поље је испред мене.

 16.11.1963. ДУБРОВНИК- Опет ме шаљу на море и то у Прчањ, код Дубровника. Нисам могао сам, довела ме Јасна, предала ме у стационар код доктори и одма се вратила. Каже деца су сама, морам назад, и опет назад са ,,ћиром,,. Први дан у Прчњу, и већ свиће, радујем се овом дану као неки старац који је срећаншто је још жив. Млад сам човек, а плакао бих плакао. Први дан на прегледу лекари су обећали да ће ми бити боље, после три месеца, а ја осећам да ми на овој тромесечној робији никада неће бити боље. Нисам спавао целе ноћи. Знам да би било безумно када бих покушао, да опишем или објасним ово моје робијање, односно како сам оболео у руднику, радећи осам сати у јами, под немогућим условима. Ја сам завршио рат, нисам ни осетио, имао сам самол двадесет година, а победио сам фашисте, а сада се сваки дан борим за само један удисај ваздуха. Еј, нико ми не би веровао да једнога тренутка, за мене, све престаје, дуго се борим само за један удисај. ваздуха; некада је то највеће моје богатство, иако сам окружен златом. То ми је исто као да јуришам на бункере. Када људима причам не верују ми; ти си здрав човек, често ми говоре ови Далматинци, а ја се окренем и као да кашљем, ја уствари плачем. Тако је време одмицало. Сваки дан сам мислио на моје, и увек сам дан започињао као оно на почетку. Kада сам у јами, увек нас има двоје, сенка и ја. Тако ми је било боље, сваки тренутак, боравка у стационару за плућне болести у Прчњу, користим за борбу, поред мене су увек моји најближи. И три месеца рехабилитације је прошло брзо, као да сам нов. Захваљујем докторима и сестрама, а они ми кажу: Ето све је добро како смо се надали. Срећно! Како се ви рудари поздрављате.Медицинска сестра ми тражила да им за успомену оставим моју канделабру, често сам је палио када сам ноћу седео поред мора. Њима је то изгледало много занимљиво. Наравно нисам могао да им оставим карабитушу. Објаснио сам да је канделабра, узета на реверс, да има свој број и да је ја морам у јаму вратити, а они су се насмејали, говорећи. - Па ево, па и ми идемо у јаму са том карабитушом, оћеш да нас примиш! Када сам се вратио, наравно почео сам поново да радим. Испричам ја Мири лампарки ово са медицинским страма у Прчњу, а она се смеје и каже ми: Па што и њих ниси довео да их водиш у јаму, када су те излечиле и тако лепо молиле за карабитушу. 

26.5.1967. СОФИЈА- Не постоји место на земљи где нисам покушао да се лечим. И када радим и када спавам, стално размишљам о тренутку када ћу бити здрав. То ми исто пада као када сам у рату јуришао и мислио када ће се овај рат завршити. Радујем се за себе, иако знам да је то само један од покушаја, да ми буде боље. Лепо је бити здрав и радовати се животу. Оно што осећам то не може да се опише, када би моје срце умело да говори, било би другачије... Али, како да опишем оно што је наступило, без мог знања, то не умем. Како да објасним шта ме боли када не осећам ништа, као оно кад боли, а никада нисам здрав. Сваки секунд мога осећања боли, сваки трептај мога мишљења боли. И ово лечење у Софији је успело, кажу доктори, а докле ће то трајати не знам. Осетићу онда када почне моја борба за један удисај ваздуха. Дплтпри су обећали да у Софији има лека за ову болест, али ја је не осећам.

 16.5.1969.година. СОКО БАЊА- Тешко се усуђујем да у својој свесци оживим онај бесмислени покушај да се вратим у своје детињство. То је колебање мојих осећања, која желе да прикрију мој бол.. Стално сам себи говорио да морам победити, али је нешто рекло, не: ,, Болестан, болестан,,. После тога у мени је празан тренутак., необичан тренутак, као када сам у јами , а око мњене нема ништа, необичан тренутак, постојања у ништа. Можда сам већ почео да губим наду., имао сам право све више боли и ово чекање. Докторима не могу ништа да објасним, само им климам главом, а они знају шта ја то хоћу да им кажем. 

20.8. 1965. БОР- Како је то било могуће? Допустити себи да се нећему надам. Борио сам се сада већ губим наду. Двеста дана у боллници. Сада се већ плашим самог себе. Бујају осећања у мени. Лекар ми говопри да ми смета дим и лош ваздух., то кје тачно,али где било да одем све је исто, боли, боли. Од астме нема лека, то сви говоре, ја само ћутим и надам се По некада се стидим, и код камарата ћутим, само се оокренем, када тешко дишем и стидим се самог себе јер стварно осећам да истински живим, под тешким условима, али ж.... 

31.5.1969. РЕЧИЦА- Свиће, нисам ни ока склопио.Јуче сам разговарао са оцем, можда испаштам његове грехе, али зашто баш ја да се борим за сваки удисај ваздуха? Такве мисли злобно звуче свакодневно у мени и зато сам појединим људима несхватљив.,. Осећам колико смета свима моја болест, односно моја борба за сваки удисај ваздуха.

 14.6. МОМИН ПРОХОД- Први пут сам осетио и скоро заборавио да сам болестан, два дана не употребљавам лекове ни пумпицу. Као да нешто слутим. Лепо је бити здрав. Читав дан сам размишљао о томе шетајући. Дивно је разговарати са људима. Сутра треба да ми дођу жена и деца. Размишљам шта да им кажем. 

17. 2. 1968. БЕОГРАД- Осећам да ми је хладно, читав дан не знам где се налазим. Моја размишљања никада не престају па ма где био. Глупо је мучити се даље. Не, никада не бих могао да дигнем руку на себе. 

11.3. 1971. ПРОКУПЉЕ- Чекао сам читавог живота, сада као да губим наду. Пребројавам све што сам био и шта сам изоставио. Све је ту ништа не достаје. Као да сан заборавио на болест, а једва дишем. Волео бих да то буде... глупости. Не смем говорити о смрти. Сваки део меса на мени је пробушен, сада више нема места, а тек ми је 49 година. 

18.6. 1972.РЕЧИЦА- Свиће, ево и петлови певају, значи добро је, жив сам.

 6.1. 1972. БОР- Не сећам се шта се збило самном, не смем да кажем да сам умирао, виде ме да сам жив, добро је. 

22.4. 1972.РЕЧИЦА- Сањао сам своју смрт. Ником нисам рекао. 

 --------

У часу његове смрти, 13. августа, око 16 часова, он је у рукама још увек имао живот, а очи је склопио као да ће заувек заспати. Никада нисам могао претпоставити да је управо у тренутку када сам са минером Новицом Павловићем разговарао о суштини рударског живота, умирао мој отац у соби у којој је и сам желео. Био је болестан скоро читавог живота, и тајну своје болести знао је боље и од лекара. Отишао је гледајући смрти у очи јер није знао да каже шта га то мучи. Знао је да је то велики бункер живот на кога није могао да јуриша и баца бомбе. Моја мајка била је беспомоћна да му помогне, стајала је пред вратима, али то није помогло да у собу не уђе смрт. Од почетка болести водио је дневник и то нико није знао, касније је пронађено око десетак

слика i 40 страна запечаћених у пакету. Када је лампарка Мира, уз карабитушу давала свај дневник о, мајка је рекла: -Хвала Миро, мени то не треба, ја најбоље знам како је све то било!Не требају ми слике, оне су вазда у мом мозгу, ни  његово писаније, са  словима не могу да причам, ни  карабитуша, кад њега нема. Ништа ми не треба моја Миро. . Ова карабитуша је једини сведок његовог рударског живота. И зато је дајем Музеју у Бору, да тамо казује рударску истину!! 

Сада, педесет година, касније, износим откриће његове душе, која проговара  из  слова ова, не мењајући и не додајући, при томе, ни једну једину реч. Као да је отац ову причу сам вама казао, на овај Пут у тачку
.после толикоп година