III nastavak POVRATAK U ZAVIČAJ

         Armentarijus je  čudo od deteta-pije vodu sa neba,izleće iz bunara   

         kao ptica....trka se i razgovara sa životinjama....



        
         Razlikuje se od svojih vršnjaka po stasu i lepoti.

Napredniji je, raste kao topola, širi se i buja kao vrba.
Pliva po reci kao dvorepa riba, i liči na nju .
Brz je kao vetar koji sve ispred sebe lomi.
Kad konja jaše, ogroman oblak prašine diže.
Stojeći na ledjima konja, razvlači strelu preko trideset i dva pedlja širine.
Kada neće da govori, danima ćuti kao olovom zaliven.
Kada grmi, sa oblacima se nadvikuje.
Pije vodu direktno sa neba.
Jede guštere, skakavce, leptire, travu, lišće .
Spava malo, ali brzo.
Od svih vršnjaka zapišava dalje u reku.
Peva kao sojka, mrmori, mjauče, šušti, rže, pišti, cvili i jauče kao ranjena zver.
Vidi kao soko, samo što ne leti, a i to će kad malo ojača.
Već sada najteži kamen preko reke baca.
Ptice u letu pogadja, jaja im iz utrobe izvlači.
Trka se sa divljim zverima.
Razgovara sa životinjama, retko sa ljudima.
Ljubi se sa zmijama, koje mu umalo nos ne otkinuše.
Ovce, koze, krave, kada mu se hoće i muškost nadigne, sve izmedju noge.
Miriše na trave, a posebno na oman i debelicu, što mu daje posebnu bistrinu razuma.
Oči su mu dublje od neba.
Skače u oblake, na najvišu topolu i najudaljeniju vrbu.
Preskače crnu reku Timokus u jedan skok.
Iz bunara izleće kao ptica.
Iz cuga popije kalenicu kozjeg mleka.
Parče hleba, kao dve pesnice, proguta u jedan zalogaj.
Poslednje parče ostavi na stranu za svog najboljeg druga.
Zbog toga su drugi njegovi vršnjaci izbegavali da se sa njim igraju.
Njegov najbolji drug, buljavi Strados Sredarijus, uvek je bio pored njega.
Armi mu je za uzvrat uvek donosio parče namazane proje.
A Strados samo što mu senku nije ljubio i stopala gazio.
Iz šake mu vodu pio, kao verni ker.
Iz zenica mu nije izlazio, i dok je spavao.
Pričalo se da se taj buljavi dečak tek stvorio na Maguri.
Nije znao da objasni ko je i odakle došao.
Priča se da ima hiljadu života i toliko domova.
Kažu, lično su videli kako je stradao, i bespomoćno dozivao iz nabujalog Timokusa.
Niko nije ni primetio kada je u nabujali crni Timokus skočio, jedino, Armi.
Našao ga je zaglavljenog izmedju žila topola, koje je zubima zdrobio da bi došao do poluimrtvog Stradosa.
A onda kao novorodjenče pribio ga je uz sebe i umesto njega disao sve do desne obale reke.
Strados nikada nije pričao o ovom dogadjaju, kao i da ne zna za njega.
Niko i ne zna da od tada Strados diše i živi za svog druga Armija.
I sada evo ga živog na Maguri.
Uvek ga ima.
Jednsostavno on je u svakom vremenu prisutan i uvek, nešto važno znači.
U svojoj inkarnaciji ima ulogu kakvu vreme zahteva.
Sada kao zaulani Strados Sredarijus, a drugi put kao vojskovodja.
Jednom je bio zabavljač šakač.
Drugi put je kopao bunare, duboke i po dvadeset metara.
Jednom kada je u nezaštićen bunar upalo dete, zarekao se da više nikada neće pipnuti zemlju, prekinuo je da kopa.
Još mu odzvanja dečji bespomoćni plač i vapaj za pomoć.
Nikada nije smeo da bude gladijator i kockar.
Sigurno bi izgubio i poginuo.
On je tu samo da postoji, postoji i zapaža oko sebe.
Ako treba biće i naučnik.
Ako neka zemlja nema pogodnog vladara, biće možda kao vladar, ili vojkskovodja.
Tek, biće prisutan u svakom vremenu civilizacije.
Kada bude drugo vreme i jednom, možda dodju svemirci, on će, sigurno, biti jedan od njih.
Samo da nešto važno kaže ili je došao da nešto traži.
A šta ?
To će mu se tek kasnije samo kazati, kada bude veliki !?
Nije znao roditelje, i sve starije osobe smatrao je za svoje najbliže.
Umiljato ih je gledao i sam im se nudio da ga očima maze i paze.
One straije žene su ga terale da im nosi drva, sa planine, vodu iz reke.
One bez muževa, terale su ga da konači ispod njihovih halja.
Jeo je ono što je ostalo, tek da se ne baci.
Spavao je gde ga noć ili reč zatekne.
Tek, bilo gde da osvane, znao je šta će raditi i gde otići.
Bio je uvek uz pijane i ohole mladiće koji su ga terali da im odore skida, da ih kupa i oblači.
Nekima je stoku čuvao, obore gradio.
Čekajući druge nesreće, patnike i drugo vreme, živeo je bezbrižno.
Okretao je glavu svima koji ga nisu voleli, kao da ih ne vidi.
Uvek se motao pored zemunice Armentovih .
I za njih je najviše radio.
Ako treba pevao, kokodako, lajao i kao ker jurio stoku.
Sve radio, samo da bude tu gde treba, prvi.
Komšije iz obližnjih zemunica retko su dolazile u posetu, niti su kupovali od Armentarijusa :krave, ovce, volove, ribu, so, pšenicu, kupus, grnčariju, tekstil i drva.
Čudili su se, kako od ovakvog silnog govedara, da ispadne čudno dete!?
Više nisu želeli da im on bude zapovednik u selu, niti su od njega tražili neke savete.
Bojali su se čudnog Maksima Armenta Mladjeg i njegovog Stradosa Sredarijusa.
Iako nije pokazivao ni trunku zla ni prema kome, već je bio samo veliki čudak, svi su bežali od njega.
Želeo je sa ocem da o svemu tome razgovara.
Da mu pokaže sve te čudne promene koje se kod njega dešavaju za dan.
Da mu kaže kako je Strados Sredarijus, dobar, pošten i vredan mladić.
Hteo je da kaže da mu je Strados, čistio caligule uveče kada se vratćao kući umoran.
Da nikada za živu glavu nije hteo da oda gde stari Armentarijus noću odlazi.
I kakvu je to kožu sa likom rimskog imperatora našao njegov drug.
Dok mu se telo grčilo od bolova, dok su ga crni legionari tukli.
Sa užasom na licu govorio je pevajućim glasom:
Udrite, udriteee, udritee, ali me ne boliii
Ni bol u mom srcu ne može veći biti!
Ni reč nećete izvući od mene, ako ja to ne želim!
Vi ne postojite za mene!
Postoji samao jedan budući magurski car!
Živeo Maksima Armento Mladji !
Živeo rimski car!
Na sve ovo Magurani su ga šutirali, pljuvali, rugali mu se.
Osim Stradosa i oca Armentarijusa, nikog muškog nije imao da se poveri i izjada
Zato je svake večeri odlazio pored glavnog puta da sačeka oca i da mu sve ispriča ko je šta uradio i govorio o njemu, i kakave on ima probleme.
Želeo je da mu kaže, šta mu se sve dešava, o čemu mašta, šta želi da bude kada poraste.
Ali, oca je sve redje vidjao, zato su i ostale njegove dileme:
Zašto je kod njega muškost tako velika, a mokraća nije žuta, nego dodje plava i bistra, u odnosu na njegove vršnjake, koji imaju drdonjke, a izmokrina im je žuta i mutna ?
Zašto ima po šest prstiju na obe ruke i noge, a nokti su mu kao trepavice i čini mu se da ima krila umesto šaka, pa zato može i da leti?
Zašto i sada, po nekada, ode kod majke da se dobro nasisa mleka?!
Zašto čuje kako ptice, zmije i krave ne pevaju, šištre, muče, nego lepo razgovaraju, njihovim jezikom ?
Zašto vidi rupe na mesecu, kada je onoliko daleko.
Vidi se kao da je mali , a noću silno sja ?
Zašto ga samo u snu posećuju neke čudne Krezube žene, sa razrogačenim očima i ogromnim trosisatim grudima?
Svojim tankim prstima, nikada ih nije mogao izbrojati.
Dugim noktima režu prvo njega, pa oblake na kriške odvajaju i strmoglavljuju u bezdan.
I on ne zna kako da odatle izadje!?
On oseti kako mu nestaje svaki deo tela i negde lebdi, ili uvlači prste u nešto vlažno i toplo .
Kada se trosisate Krezube žene umore, oblake trepavicama krpe, a njega pljuvačkom sastave i ponovo vrate, kao što je i bio .
Ali sada kao da ima dva tela, jači je i krupniji, i nikada nije primetio da mu je muškost sve duža.
Onda nastaje tišina, kroz koju prolazi samo vreme.
Ne oseća svoje telo, nego misli da je to neko pored njega, i lišen je svake čulnosti života, pa mu se učini da to on spava, a onaj Drugi budan je pored njega, i to oni zajedno žive u snu i javi !?
Umesto da spava, onaj Drugi je i dalje budan, popreko ga gleda i gurka malim prstom da nastavi bezbedno sa snom !
Tako odlazi negde daleko, kao da se sakrije, u mirišljavu čudnu zemlju.
I tamo nije sam, na ulazu stoje Kameni ljudi, a on čuje ovacije:
Živeo Cezar! Živeo car !
Tu su i mojre trosisate Krezube žene koje ga nemo posmatraju i pokazuju mu svoje ogromne grudi.
On nastavi da iz svake sise halapljivo izvlači plavu gustu tečnost.
Od te siline umalo se ne uguši, ili je to neko hteo da ga uguši.
Tek kada ga onaj Drugi uštinu on zastade, i oseti i da je potpuno mokar i sam.
Okrenu se na drugu stranu i nastavi da bulji u prazninu .
U zoru htede da podje, ali oseti ponovo da ga onaj Drugi vuče za uši i on ču šta mu mojre Krezube trosisate žene rekoše:
Ostani još malo sa nama srećan i večan da budeš !
Gde god mrdneš medju vatrom i vodom bićeš !
Armento još uvek sanjiv ćuti, a čuje kako onaj Drugi razgovetno reče :
To ne mogu učiniti jer bi, i pored moje sreće, roditelji brinuli za mene !
Sa vatrom i vodom znam ja kako ću i šta ću !
Ali, me brinu mojre i vodogonje!
U njih, u njih, tako, u vodu u vatru!
Tada mu mojre trosisate Krezube žene rekoše:
Gledaj, slušaj, i pamti, pamti za navek, izaberi!
Onda se, iz onog ambisa, otvori prolaz čiji se kraj ni početak nije video.
Prodjoše prvo neka stvorenja, čije likove nije mogao da protumači niti sazna.
Potom se pojaviše čudne ptice, zmije, ribe.
U najvećem galopu pojaviše se jahači koji nose znojne konje..
Neki, strelci razvlače iglice koje uleću u njihova tela.
I svaki deo tela postaviše ponaosob na zemlju.
Koje god meso poskoči oni onu strelu pa u njega.
Šakači se udaraju preko lica, po čitavom telu.
Rvači sami sebe obaraju, zatežu vratove, lome ruke.
Rupari, otvaraju sebi rane i nešto traže.
Pojaviše se sitni imperatori, gladijatori.
Doletoše ptice bez perja i krila.
Nadodje reka bez vode, kroz čije se korito valja žuti pesak.
I na kraju pojaviše se vitke devojke sudjenice, vedogonje, zaduhići, rodjenice.
Preplanule u licu svaka od njih po jednu moškost u ustima drži, dok im se pena razvalčila do zemlje.
Redjale su se satima hanite, rumenih lica, svetlih očiju, stegnute od pasa do grla, raspasane do pola i neke gole, sa kosom do zemlje, i raščepljenim nogama.
Zenice mu se ispuniše poljskim cvećem, visokim topolama i vrbacima.
Napuniše mu se nozdrve nekim čudnim mirisima, a on ni da se pomeri, niti udahne vazduh.
Sve je to proticalo pored njega, ili kroz njega, a on ni da trepne
Kao treptaj oka sve nestade, u jedan tren.
Onaj Drugi poče da savija prste, što je bio znak da više nema mesta za sve, zato reče:
Treba izabrati i odlučiti se za njlepšu .
Najbolje je izbaciti svu tekućinu iz sebe!
Armento bulji ukočenim očima, i poče da frkće nosom kao da želi da uhvati nešto, ili oduva neki smrad, koji je dolazio iz njegove mokraće.
Poče i da ubrzano maše rukama, kao da se brani, ili nešto da odbrani i dohvati u letu .
Ona najlepša mojra trosisata Krezuba žena, skoči pored njegai uhvati ga za muškost, pa vrisnu:
Koliki ti jeee !
Armento postidjeno spusti ogromne šake medju noge ali se ne odbrani, onaj Drugi ga uštinu za ruke i trže ih.
Mojre se, začas okupiše oko njegove muškosti i počeše ga razvlačiti , uz vrisku, svaka na svoju stranu,a on ni da jaukne.
Zagleda se u tanak vrat, i prekrasne modre oči prekrivene plavim čuperkom, tako da nije ni primetio kada ga je zaskočila,najlepša mojra trosisata Krezuba žena.
Zakačila se za njegovo telo, poput borove iglice, poče da treperi kao mladi, zeleni čičak, i ostade da visi dugo.
Armento htede da klekne, da se bolje namesti, ili da je otkači, ali se onaj borov trn sve više zabijao.
Ostade polusavijen i zaneme od čuda jer ona više nije bila pored njega, nego u njegovim očima, osećao je kako ga boli treperenje zenica.
Osetio je njen nepodnošljivi zadah, opipao lepljivu tekućinu, ali trepavice se nisu zaustavljale, bile su mu teške od sna, ili od pomeranja.
Onaj Drugi štipa ga i dalje što je značilo :
Pogledaj bolje, ostao je samo njen prilepljeni zlatni lik .
Armentove zenice se raširiše dok trepavicama zamahuje, kao da želi da čičak otkači, ili da potvrdi da ona više nije tu.
A ona je bila tik uz njega.
Imala je sve zlatno i kosa joj je od zlata, i krezubi zubi su joj zlatni i šiljati nokti, samo rebra su koščate, a da ih je mogao videti i ona bi sigurno zlatna bila.
Utroba joj je užarena od zlata.
Imala je i zlatan mač, ispod pazuha, kao da je želela da ga izvadi i započne borbu.
Istupi prva, i poče da se vrpolji pokazujući svoju moć.
Lupnu šakama i Kameni ljudi počeše da viču:
Živela caricaaa!
Smrt caruuu!
Ona diže ruku sa zlatnim gladiusom ali je zaustavi, jer je osetila kako Armentovo telo drhti kao tanki prut, i uvija se do zemlje kao najveća topola.
Onaj Drugi oseti hladnoću preko celog vrata i poče da ga štipa, što je značilo:
Bolje da odemo odavde!
Bežimo, bežimo !
Pristani na sve što ona želi !
Armento se ne pomeri, samo čuje kako kameni ljudi viču:
Ubijjj nevernika! Ubiiiij !
Mojra trosisata Krezuba žena spusti ruku i vrati gladius u pazuhe, odakle se pojaviše neke sitne životinje zaduhići koje Armento samo pogledom isprati, a onaj Drugi poče da pomera caligole da ih ne zgazi.
Zaduhići sitne životinje su marširale u punoj ratnoj opremi .
Iza njih, a pored njegovih nogu, pojavi se velika vatra.
Okolo se naredjaše Zaduhići sitne životinje i kameni ljudi.
U razigranom kolu počeše da igraju po onom užarenom pepelu.
U sredini vatre obrću se živi ovnovi na ražnju.
Svi su na jednom ražnju, kao na brvnu, niko neće prvi da se pomeri.
Cvrči nerasporena svinjetina na žaru, dok iz iskidanih creva ispada smrdljivi izmet, i Zaduhići sitne životinje to halapljivo proždiru.
Pored njih iz sosa od švargle izleću prepelice koje kljucaju asparagus.
Sami poleteše redom slatkiši, a orasi poskakuju.
Pojavi se i raznovrsno voće, koje se u hodu samo jelo .
Raznovrsno cveće je landaralo kao pred najveću oluju, ali se osećao raznovrstan miris .
Ćupovi sa vinom počeše da gegaju, ostavljajući velike tragove iza sebe.
Pčele okolo zuje i nose saće i ispuštaju ga na sve strane, kao da ostavljaju svoje balege.
Zečevi skakuću, i kriju se iza oblaka.
Ribe plivaju u rasolu .
U užarenom gnezdu fazani se otimaju ko će bolje mesto da zauzme i da se šepuri perjem.
Divlje guske se čerupaju u letu, da pokažu svoje batake.
Pršte jaja na sve strane dok izleću tek izlegli golubovi .
Nečije nevidljive šake okreću izgorelu pogaču i umaču u vrelo crveno kravlje mleko koje visi, kao beskrajna dlaka, ili duga.
Dok su Zaduhići sitne životinje i kameni ljudi halapljivo jeli i pili, Armento poče da povraća, a onaj Drugi mu stavi šaku na usta i šapuće
Ćutiii, da ne znaju da si još živ, ćuti !
Kada se najedoše i napiše, Kameni ljudi i Zaduhići sitne životinje se zavališe .
Počela je da rominja i kišica.
Hanite započeše svoj ples vilino kolo .
Svaka čuje zanosni zvuk i ispušta posebne krike, koji jedino mogu da se protumače kao mumlanje ili suprostavljanje unutrašnjem nemiru.
Pokreti su spori, kao krila kod ranjene ptice, ali i oni imaju svoju poruku.
Da se opraštaju od nekog ili da se spremaju da budu brži.
Poče i kolo da se okreće oko zbunjenog i razapetog Armenta.
Prvo polaka, a onda sve brže, kao da se u beg sprema.
Armento ne zna šta da kaže, u šta prvo da pogleda, i šta da prvo stavi u usta, kako da zamahne rukom, koji korak da pruži, šta da popije i pojede, u šta da glavu usmeri, od koga da se odbrani !?
Sve mu se čini da je ovde već bio i da je ovo čuo i da ove Kamene ljude zna.
Onaj Drugi ga ubedjuje da je to samo san i da će se to tek desiti.
Ali Armento se još brže okreće da hitrije uoči jedan lik koji mu stalno beži, a toliko mu je poznat i drag da samo na njega misli.
Kao da je te buljave oči već negde opazio, ili da su one njega neprestano motrile.
To može biti samo buljavi Strados Sredijus !
Taman htede da kaže ime, ali ovaj Drugi ga uštinu i on stade.
Izbor pade na jednu tačku i on zaustavi zenice.
Još se kolo ne sastavi, a od nekud dolete nevidljiva strela i posred srca pogodi mojru trosisatu Krezubu najlepšu zlatnu ženu.
Od silnog dima, vatre i galame niko ne primeti pad mojre trosisate Krezube, lepe i zlatne žene.
Sve se raspršta i nestade.
Samo ču kako mu u njegovoj glavi onaj Drugi šapuće :
Carica je mrtva!
Živeo car!
Udji care ovo je tvoj zavičaj!
Ti si nju odabrao i zato si je ubio, biće večito tvoja!
Nisam, nisam, nisam, nisam ja nju ubio!
On, on hoće car da bude, on!On, onnn.... !!!
Ponavljao je Armento, okrećući se oko sebe da vidi onog Drugog, možda je on to učinio, ali ponovo ostade sam .
Tvoji bogovi su to učinili !
Zaboravi nju upamti ovo što ćeš sada čuti !
Kaže mu najstarija i najružnija mojra Krezuba trosisata žena:
Kada ispuniš sve naše želje, ona će biti ponovo tvoja i ti ćeš biti večan!
Ali kako, kako, kako, kakooo?!
Mucao je Armento, dok je onaj Drugi, prvi put ostao bez reči.
Gledaj, slušaj, pamti, za navek !!
I to nije sve, ima nas još, a ti si jedini :
Samo jedna od nas ima nešto posebno !.
Pogodi Izaberi, izaberi budući Imperatoru !
Ispuinićemo ti sve želje, samo nam dolazi često !
Noću ili za vreme popodnevnog odmnora nemoj da spavaš mrtvim snom, zažmuri .
Samo mi znamo da je tvoje uspavano srce sa nama.
Dok je ovo slušao Armento se okretao jer je osećao da je ponovo rastrgnut u parčiće i da ga nema, već da je svuda po polju rasut:
Raduj se, zavideće ti svako ljudsko biće, kuda god se pojaviš i što god uradiš odredjivaćeš sudbinu Vaseljene.
Ispunićeš sve naše želje i bićeš naša najveća žrtva.
Tako tvoji bogovi žele !
Mi zapovedamo tobom, oni nama, a ti svetom !
Dojke nam prazni, prazni, prazni, ta jezera naša, tu je snaga tvoja!
Mali prst što dublje zavlačiš tamo gde želimo dobićeš novi, šesti, prst!
I to, opet, nije sve:
Molićemo tvoje sudjenice da te nagrade bogato, da budeš prvi i najveći!?
Ja sam bogat koliko želim i ne treba mi više !
Suprostavi se Armento, a onaj Drugi opet pored njega ćuti, savija mu mali prst .
Ali mu mojre trosisate Krezube žene rekoše i ovo :
Ovoga pored tebe da oteraš, ili mu iseci taj prst što ga savija.!
Da budeš sam i uvek prvi u svemu, ali žena da se čuvaš, izabrao si samo jednu !
Onaj Drugi, što ćuti i samo podbada malim prstom, duvajući kroz nabubrele nozdrve, odbrusi :
Ja jesam prvi u svemu, ali niko to ne zna osima vas !
Mojre trosisate Krezube žene se u jedan glas počeše smejati i rekoše još:
Pamti dobro šta ćeš čuti, i ne pitaj ništa!
Svi znaju, ali ne smeju da ti kažu, boje se !
Ako nas slušaš bojaće se i Vaseljena tebe !
Put ispred tebe mora biti zlatom popločan !
Kada se nebo i zemlja spoje sve će biti bez rastinja, kao nebo čisto!
Samo će ostati bogom odabrano, kao što su zvezde na nebu !
One ljude koji te ne poštuju moraš da uništiš zaboravom, ili dimom !
Ali da i oprostiš onom koga voliš i ko tebe voli !
Da mudar budeš kada ti je teško da zanemiš!
Da ćutiš kada ljudi govore, da ne saznaju šta ti misliš !
Da budeš brži od vetra, a vetar dolazi iz duše !
Da naučiš jezik zveri, i one imaju svoje reči i dušu !
Da letiš kao ptica, ptice su reči koje se ne vide!
Da plivaš brže od ribe, a ribe su naše želje i uzdasi !.
Da zaboraviš ko si, odakle dolaziš i kuda ideš !.
Seti se šta su ti mojre rekle pri rodjenju, seti se ! ?
I sada Maksima Armento Mladji ne zna da li ovo sanja ili zaista živi, ne zna gde je, u Rimu ili u svojoj Maguri.
Ne zna da li je Imperator ili sin Armentarijusa!?
Zašto sanja neke strašne snove, o liburnama koje ga nose čak do večnog Rima i carstva, kada može ovu reku u jedan skok preskočiti ?
Zašto danima jaše belog konja, a ne zna kuda ide, nikako da se umori i stigne?
Sanja o prelasku preko nekog čudnog mosta, koji se ljulja pri svakom njegovom koraku, očekuje kada će se stropoštati u provaliju.
Sanja o nekom Velikom Malom Caru, koji stalno govori:
Stigao si sine moj, stigao si gospodaru!
Sanja zlato, zlato, zlato koje je svuda oko njega, a on ne zna ni kako izgleda, ali zna da postoji.
I ima još puno toga zašto, na koje sam nije znao odgovor, a sigurno mu ni otac ne bi umeo odgovoriti.
Sve ono što je kod njega nenormalno, za oca Armentarijusa je bilo normalno, jer to je njegov sin.
Ali on je, uvek korak ispred njega, odlazio negde sa stokom.
Znao je da bi mu i ovo rekao, jer je, važio za najvećeg vidovnjaka:
To ti ne bih umeo odgovoriti, ali znam da ćeš za sve naći sam pravi odgovor .
Sve tajne u životu otkrivao sam sam, tako moraš i ti !
Ali je otac Armentarijus imao drugu priču, koju je kazivao u posebnom zanosu i transu proroka:
Da se stalno boji neke Šiljate planine koja guta ljude.
Misli mu stalno plavi brza reka, koja ima crnu ali toplu vodu.
Boji se zlih žena mojri i čudnih divljih hunskih ratnika koji će jednoga dana doći i ovde da sve popale i unište.
Da se boji za svog sina Maksima Armenta Mladjeg koji će, jednoga dana, nestati bez traga i možda se vrati kao car.
Da će baka Oga uskoro umreti, Romula poludeti i njihova Mons Soicera Sveta Magura tako zauvek nestati, a on će tražiti neku drugu zemlju.
Da će prvo zavladati kuga.
Da će carstvo propasti, ali će ga neko iz ovih svetih krajeva spasiti.
Zavladaće neki drugi ljudi, koji će propovedati ljubav i sreću.
Koji će jesti zemlju, tražeći joj sjajno srce.
Preprečiće silnu reku, i uzeće joj snagu i dušu.
Pričaće nerazumljivim jezikom.
Imaće druge domove, ne zemunice.
Sunce će i tada biti isto, samo će slabije sijati.
Ljudi će se uvek okretati prema suncu, i gledaće u njega kao u Boga.
Mesec je tako blizu da će ga čovek jednom i opipati.
Ratnici će umesto sabljama ubijati se užeglim vatrenim kuglama.
Samo nas neće biti, sine moj, zato si ti došao da budeš večiti, to je želja bogova naših sa neba!
A kako?
Kako, kako, oče moj ?
To ne znam, pitaj svoju zvezdu što te odozgo gleda i obasjava tvoj put, sine moj !
Govorio mu je otac Armentarijus, a da usta nije otvorio i to sve u prolazu, ne gledajući u njega no u senku svoju.
Tako, sada si već porastao i veliki i možeš biti sam, sine moj!
Tako je Maksima Armento Mladji, uzrastao i ostao sam, začudjen i izgubljen.
Onaj Drugi ga je odavno napustio, ili su ga trosisate žene umorile zlatnim mačem.
Čudnu planinu, koja ima šiljak, on svake noći ophodi i nikada nije video kako jede ljude.
Iz reke, koju jednim skokom predje, pije onu crnu vodu, koju iz sebe potom izbacuje kao da joj je tu izvor.
Čuo je za ognjenu vojsku, to su neki divlji pobunjenici koji ne priznaju rimskog cara.
Ali ! Imperator rimski je veliki i on će ih sve pobediti i ugušiti tu bunu.
I čudio se :
Kako može vatra sam da započne plamen?
Kako voda može vazdan teći?
I kako voda ne može oprati crnu boju?
I kako Veliku reku pregraditi!?
Kako može brdo nestati ?
Kako ljudi mogu jesti zemlju i tražiti joj srce što sija?
Kako ratnici mogu jedni na druge užegle kuglice da bacaju.?
Umesto odgovora, zapazio je ošamućenog oca, kako raspojasano leži pored svoje obnažene nasmejane i srećne nagluve žene Romule.
Zato mu je glava bila ispunjena nekim čudnim mislima i želeo je da što pre ode sa Mons Soicere Svete Magure, a nema s kim o tome da popriča.
Uznemireno je lutao ispred obora po mraku, promatrao nebo i osluškivao zvezde.
Stalno silazio do reke da proveri boju i toplotu vode, visinu topola i broj vrbaka, i da li su zvezde na svome mestu.
Gledao u zemlju, pa u mesec da vidi i proveri daljinu.
Rukama dodirivao zemlju da opipa to srce što sija.
Uvek je zamišljao i postavljao čudna pitanja:
Može li i on car nekada biti i ovde palatu napraviti ?
Može li dostignuti bar jednu od tolikih zvezda da prebaci na njegovo brdo, pa da večito sja ?
Može li jedno srce iz zemlje, da se i ovde nadje?
Može li nešto da uradi što nikada niko ovde nije ?
A onda se budio kao iz nekog teškog sna i bunila, sav mokar od znoja, šaputao je:
Jednoga dana sve ćeš to ti biti moj Armi!
Ja ti obećavam, ja Maksima Armento Mladji, jednoga dana car će biti!
Nikom to neću reći, za to znamo samo ti i ja, niko, care Armi !
Šaputao je sebi, dok je držao svoju ogromnu muškost.
Izmokrina iz njegove muškosti bila je gusta kao med, ljigava i smrdljiva na izmet.
Sve dok je osećao smrad i mokrina izlazila iz njegove utrobe još uvek je san trajao, a bunilo ga vraćalo na Maguru.
Jesam li ti obećao Armi, jesam!
Sada si ono što si hteo da budeš moj Maksima, sada si car!
Kao da je jahao kroz neki lavirint života, plivao u reci bez vode, ili leteo ukočenim krilima kroz svoje zenice.
U glavi mu se okretalo još uvek nesastavljeno kolo, odakle se čulo ujednačeno mumlanje.
Nije razumeo ni jednu reč no samo :
Eeepp šjaaaa, eeeepppšjjja, eeeeeei !!
Dok je držao, ukočenu, svoju muškost, još uvek je buljio u kamene zenice zlatne trosisate Krezube žene, očekujući da čuje barem jednu njenu reč poruke ,osim onog usklika:
Koliki ti jeee!
U nosu je osećao oštar ljut miris, koji ga je gonio na šmrkanje i učestalo povlačenje sa željom da iz njega nešto izvuče, ili izbaci ono što ga štipa i podseća na dim.
U ušima mu je bubnjao neodredjen smeh.
Raspoznaje pretnje, njegovih vodogonja, koje dok izlaze i ulaze u smolastu vodu iza sebe ostavljaju mehuriće.
Plaši ga zanosno kikotanje mojri trosisatih Krezubih žena, dok iz njih još uvek izvlači plavu tekućinu, koja mu puni muškost.
Čuje poruku koju nije mogao da razume, ali se stalno okreće da ga neko poduči.
Ostavio ga je i onaj Drugi, ili on sada ne zna ko je ?
Umesto toga,čuje baka Ogu kako mu kaže:
Upamti ovaj san, ti si izabran za njega!
Vaseljena tebe čeka, požuri !
Ne okreći se ja ću, uvek, biti pored tebe !
Neću ga, samo upamtiti, nego ću ga živeti !
Šapuće baka Ogi, koja ga možda i sada čuje, i može da ga poduči ,sve ono što mu nije jasno.
Šta treba da uradi sa silnim snovima, sa ženama koje ga obleću, sa neprijateljima, koji ga varaju i lažu!?
U isto vreme otac mu je govorio:
Armi,sine moj, dete koje ne sanja nije zdravo, san je zdravlje!
Kada ustaneš i vidiš sunce prvo se raduj zdravlju!
Zato svaki bogovetni dan trči uz brdo niz brdo, uz i niz reku pliva, penje se uz topole, skače na vrbe.
Dovoljan je bio munjevit trzaj, pa da sve uradi tako lako, što samo pokazuje njegovu izuzetnost. i da sve to dolazi samo od sebe
Pa onda stane uz uglačanu potkapinu pored Timokusa i počne da se dere, očekujući kako će jednom da se stena zdrobi i raspršti u reku.
Gleda u ljude, sluša šta pričaju, kako se ponašaju, šta rade.
A to nije više samo običan san, to je živeti u snu.
Probaće da ga što pre zaboravi, samo da pobegne od mojri Krezubih trosisatih žena.
Sve mu se čini, da je svako jutro drugačije, kao da nije on.
Ne prepoznaje više sebe, kada legne i ustane.
Uvek razmišlja, kao da je neko drugi i kako trba uraditi sve iznova, dok ne dodje do pravog cilja,do svog pravog lica.
Zato je i uzeo onu kožu na kojoj je bila nacrtana glava rimskog Imperatora, što je bio znak da će mu vlasnik ove kože biti verni legionar.
Ali nije smeo da je pokaže majci ni ocu, niti da vršnjacima nešto o tome kaže.
Sigurno bi mu je tražili,nudili bi mu pravo njihovo bogatstvo da im ustupi tu smdljiivu kožu.
Jedino je baka Oga znala da je sakrivena ispod velikog kamena u zemunici, kao ispod njenog srca.
Osećala je da je na koži bio i Armentov lik, ali nikom nije želela da kaže.
Znala je da deca od malena ,samo u snovima, mudro biraju svoju budućnost i prijatelje, tako da ujutru ustaju srećni, a dan provedu potpuno svesni da su sve to samo ludi snovi.