PIŠU DRUGI-

ENERGETSKE OBMANE I „TAJNE“

Nema veće laži od tvrdnje da čovečanstvo ima problem sa snabdevanjem energijom i da zamene u korišćenju ugljovodonika (nafte, gasa, uglja) kao i  nuklearne energije (iz jezgra atoma) - za sada nema. Kada ovaj tekst pročitate pažljivo do kraja shvatićete da je razlog ovakvom mišljenju mnogih „stručnjaka“ neviđena manipulacija i sprdnja sa akademskim tumačenjem fundamentalnih fizičkih procesa.

Biti stručnjak za energetiku ili bilo šta drugo, danas znači imati o tome sertifikat, a to je papir koji vam neko potpiše kao priznanicu i garantuje da nešto znate. Ali, imati ovakav sertifikat ne znači imati i mudrost.
Psiholozi vrlo dobro znaju da mnogo ljudi može biti “slepo” kod očiju, samo zato što se mozak može naučiti da ne vidi ono što mu oči prikazuju ili da vidi ono čega jednostavno nema.  Da je ljudski mozak kao testo koje se može po potrebi uobličavati, saznanje je staro koliko i samo čovečanstvo.

Zato su mnoga fundamentalna saznanja i potekla od laika. O tome kako ogroman broj obrazovanih ljudi danas ne vidi energiju koja je svuda oko nas i naseda na tvrdnje sertifikovanih stručnjaka da čovečanstvo ima problem sa energentima, te su oni zato skupi, tema je ovog malog teksta.

DEZINFORMACIJA NAZVANA - "NAFTNI VRHUNAC"

Krajem devedesetih godina, dvadesetog veka, iz američkih obaveštajnih krugova je “procurila” poverljiva informacija o postojanju stručne analize koju su izradili naftni eksperti, navodno za potrebe CIA i američke državne administracije. Tu je procenjeno stanje ukupnih rezervi nafte na planeti. Studija je nazvana “Peak oil” (Naftni vrhunac). Sertifikovani stručnjaci, uz dobar honorar, naravno, uz pomoć proračuna, analiza, grafikona i sl. došli su tako do poražavajućeg zaključka da je polovina ukupnih svetskih zaliha nafte već potrošena, te da svako dalje njeno vađenje postojećim intenzitetom predstavlja silaznu liniju na grafikonu na putu ka njenom potpunom iscrpljivanju. To je značilo da će čovečanstvo, posebno industrijske zemlje koje od nafte najviše zavise, imati veliki problem sa snabdevanjem energijom u budućnosti. A od nafte kao energenta najviše zavise SAD, a zatim i druge visokoindustrijalizovane zemlje. Danas je to još više Kina (jer neko joj je tu zavisnost od energenata “uvalio” onim što se naziva - “direktne strane investicije”).

Ovaj dokument je pred američku državnu administraciju, na čijem čelu je tada bio Džordž Buš mlađi (koji je slučajno” i privatno vezan za naftni biznis) otvorio pitanje kako staviti pod kontrolu SAD što više izvorišta nafte. I to je bio jasan pokazatelj  da će SAD za u naftu u predstojećem periodu voditi žestoke "ratove" sa svojim industrijskim rivalima (Francuzima, Englezima, Nemcima, Kinezima...)
I danas smo svedoci vojne intervencije u Libiji, za koju neki "analitičari" (koji imaju ekskluzivan pristup uticajnim medijima) kažu da se vodi zbog nafte. I to je bio slučaj sa Irakom, incidentima u Kaspijskom regionu itd. Nije nego.

Naravno, “Peak oil” je bio priča za “malu decu”, što političari uglavnom i jesu, jer zbog svoje neukosti (što je glavna referenca za njihovo dovođenje na “vlast”) moraju da se uzdaju u “informacije” i procene “stručnjaka” iz tajnih obaveštajnih službi koji “sve znaju”. Kako je “poverljivi” dokument “Peak oil” uopšte mogao da “procuri” u javnost i koje je za to kriv , nije se postavljalo pitanje i nije vođena istraga. Dezinformacije i imaju zadatak da “cure”, zato je i osnovan specijalizovan sajt 

Ali, “Peak oil” je u vojnim i političkim krugovima SAD savršeno opravdavao oružane intervencije za koje su se SAD spremale u narednom periodu. Jer, radilo se o strateškim interesima američke nacije. Poznato je kako “demokratija” radi za narod.

“Peak oil” dokument je imao i širi uticaj. I Rusija se zbog istog energetskog problema poslednjih godina grozničavo naoružava najsavremenijim oružjem, dok običan narod i dalje živi u bedi i beznađu. Ali, sve je to, tvrde ruski političari, da bi se zaštitio narod od pljačke "svojih" ugljovodoničnih resursa, a koje bi im Ameri i Izrealci najradije pokrali, kao one u Iraku.

IMA LI ZAMENE ZA NAFTU?

Kako zameniti naftu kao energent, pitanje je zato koje već decenijama muči mnoge sertifikovane energetske stručnjake? Zna se da solarni paneli za dobijanje energije ne daju dovoljno električne energije za industriju, avione, vozove, brodove, automobile…

Energija vetra je problem jer vetrenjače treba postaviti dalje od gradova, a u ruralnim područijima plaše ptice i insekte koji su važni za oprašivanje biljaka. Električna struja koja se od njih dobija mora se odmah koristiti i transportovati do udaljenih gradova, a u transportu se izgubi veliki deo energije. Problem je i njeno skladištenje jer su takva postrojenja skupa, pa tu struju država mora unapred otkupljivati od malih proizvođača. I tu uvek leži mogućnost korupcije, gde će se u energetski krug odabranih ugraditi vlasti bliski pojedinci.

Hidrocentrale mogu imati samo oni koji imaju moćne brze reke, a termoelektrane opet koriste ugljovodonike imaju problem sa zagađivanjem okoline sa ugljen dioksidom. Postoji i ideja da se uzgaja modifikovano drveće, koje veoma brzo raste i koje bi se možda koristilo i kao energent za domaćinstva. Ali, to bi ostavilo ispošćeno zemljište.

Tako se kao rešenje energetskog problema ipak nameće atomska energija koja se dobija "razbijanjem jezgra atoma" koji su u procesu nastanka Zemlje sabili u sebe ogromnu količinu energije. Tako bar kaže “velika” nauka o kvantnoj fizici i njeni sertifikovani naučnici. Nuklearke su čiste, tihe i moćni izvori energije, tvrde oni, samo je problem ukoliko dođe do havarije pa energetske čestice (kojima mesto u prirodi treba da bude u atomu) izlete u okolinu i tu nastave da emituju svoju energiju razarajući neke već postojeće energetske procese i stvarajući nešto novo. Recimo ako uđu u genetski materijal biljaka, životinja i ljudi. Poznato je da energija stalno stvara i kada krene ne može se zaustaviti.

Dakle, korišćenje nuklearne energije ispada kao vožnja avionom - najbezbednije i najbrže, ako se avion ne sruši.

Nuklearnu tehnologiju su najviše razvili u nacističkoj Nemačkoj trideseih godina, a onda je preneta u SAD, pa u SSSR. I sve je rađeno tajno. Ovu tehnolgiju su najviše zavoleli vojni krugovi, zbog mogućnosti da cepanjem atomskog nukleausa plutonijuma imaju ubitačnu atomsku bombu. I ta ljubav ih do danas nije napustila.

Glavni problem japanske nuklearke kod Fukušime, je upravo u tome što je ona  za vojni kompleks (ne zna se čiji, ali je moguće da je u pitanju izraelski, jer je izraelska privatna firma MAGNA BSP obezbeđivala rekator broj 3 specijalnim termalnim kamerama). Naučici koji poznaju tehnologuju nuklerane elektrane znaju da je topljenje uranijumskog jezgra predviđeno samom konstrukcijom elektrane (kao i jak zemljotres) i da postoje bezbednosni mehanizmi koji sprečavaju prodor radioaktivnih čestica u okolinu u slučaju havarije i njegovog topljenja. Ali, plutonijum za bombe nije isto što i uranijum. On je ne samo ekplozivan, nego i veoma otrovan i mirnodopske elektrane nisu ni prediđene da se ovim poslom bave. Ali, se mnoge bave.

OPŠTA NAUČNA ZAVRZLAMA

Zagovornici nuklearne energije, koje finansiraju i održavaju vojni krugovi kao najveći njeni obožavaoci, vole zato da plasiraju velike medijske priče (zašto su i plaćeni) o opasnom zagrevanju atmosfere zbog velike količine  ugljendioksida koji nastaje sagorevanjem ugljovodonika, pa se stvara efekat staklene bašte, globalno otopljavanje, klimatske promene itd. Mediji su puni ovih laži. Jer, ugljendioksid je neophodan na planeti upravo za život kakav poznajemo, baš kao što je i efekat “staklene bašte” neophodan jer bi zbog njenog nepostojanja temperaturne razlike između noći i dana bile veoma velike. I to su tvrdnje upravo priznate i sertifikovane nauke, ali njenih nekorumpiranih pojedinaca.

Ugljen-dioksid koriste biljke i on uopšte i ne ide visoko u atmosferu, već naprotiv teži ka zemlji.
Zanimljivo je da se o opasnostima ugljen-monoksida, koji se dobija sagorevanjem hemikalija koje se u rafinerijama dodaju benzinu (da bi mu povećali oktansku vrednost) uopšte ne govori u istim krugovima “zabrinutih”. Naravno i hemijska industrija ima svoje veliko “parče kolača” u korišćenju nafte kao energenta.  

Najzanimljivije je ipak ono što u nafti gori i oslobađa energiju. A to je monoatomski vodonik koji se prvo mora osloboditi iz molekula vode, koja je takođe sastavni deo nafte, i koji onda reaguje sa kiseonikom, koga takođe ima svuda oko nas , i onda taj monoatomski vodonik odreagije tako što oslobodi svoju atomsku energiju. Pošto i vodonika i kiseonika ima svuda oko nas, logično je pitanje za laike, zašto sami tako ne reaguju čim se sretnu u vazduhu, nego se prvo vodonik mora osloboditi iz nekog molekula, na primer iz vode u nafti ili iz vode u procesu elektrolize? Ili se oni u vazduhu nikad ne sretnu u gasovitom stanju. E, tu velika nauka nešto nije dobro skontala, jer očito mnogi ne vide da je tu nešto nelogično. Važno je samo da se svakodnevno sagoreva ogromna količina nafte i drugih ugljovodonika (što je onome ko ih kopa i prodaje veoma profitabilno), dok se korišćenje vode (i koriščenje iste te energije vodonika) tehnološki nikako “ne može” rešiti. I ovde su očito u pitanju mozgovi koji “ne vide” ili ne žele da izgube svoju dobro plaćenju profesionalnu poziciju.

Najveća enigma u naučnim krugovima u vezi korišćenja energije je tako postalo pitanje gde je njen izvor?

Jer ono što mi koristimo kao energiju su njeni različiti oblici koji su nastali njenim radom i skladištenjem u određenim medijumima. Tako se i danas razlikuju elektricitet, energija biomase, geotermalna energija, takozvana fosilna energija kao što su ugljovodonici ( nafta ugalj, gas) iako su sva ta ugljovodonična jedinjenja nastala duboko ispod Zemljine kore u onom što se naziva “plašt” i što se konstantno, kao i sve drugo na planeti, jednim fizičko-hemijskim procesom stalno stvara. I nema isključivu vezu sa fosilima. U školi nas još uče da postoji solarna energija, nuklearna (iz jezgra atoma), energija vetra, radioaktivnost…  Ali, ono što se u školama i dalje ne uči i što je i naučni establišment (koji izdaje stručne sertifikate) više od 100 godina odbija da prizna, je postojanje  “nulte tačke energije” odnosno energije vakuuma.

ALBERT AJNŠTAJN KAO MASKA ZA PLASIRANJE NAUČNIH ZABLUDA

Vakuum je dugo vremena smatran potpuno praznim međuzvezdanim prostorom kroz koji  svetlost, koja je po Ajnštajnovoj opšteprihvaćenoj teoriji postoji u obliku čestica fotona ili talasa (jer u svemiru važi po relativističkoj teoriji princip neodređenosti), prolazi nesmetano brzinom od 299.792.458 metara u sekundi. Da ovaj prostor nije prazan i da u njemu postoje “putevi” poput “cevi” preko kojih  se kreće energija i koji je još davno nazivan - eter,  namerno je decenijama odbacivano i zataškavano. Sam Ajnštajn je uporno odbijao da takvu tvrdnju prihvati, a njegovi stavovi su zbog renomea koji je imao u vodećim naučnim krugovima i u medijima bili veoma važni.

I to nije bilo slučajno, kao što sama pojava ovog “genijalnog” naučnika (za koga se danas sve više otkriva da je bio samo medijska maska iza koje su radili jezuitski mozgovi) nije bila slučajna. (Da li je bio i doušmik u naučnim krugovima?)

Ajštajn je toliko ovenčan naučnom slavom iako ništa od njegove relativističke teorije nije ni dokazano niti je moguće dokazati (kao što je i sam to tvrdio). Ali, je zato dokazano da nije tačna i da je čak plagijat napravljen od teorija koje su već ranije postojale u naučnim krugovima. Ideju o konstantnoj brzini svetlosti izneo je dr. Albert Mičelson (poznat je i njegov eksperinment sa Edvardom Morlijem), a formulu E=MC2 zapiso je još 1875. Semjuel Tolver Preston kada je zaključio da energija u malim česticama materije raste u srazmeri sa njenom brzinom.

Albert Mičelson

Ali, da bi smo sasvim shvatili ovu energetsku naučnu zavrzlamu, pogledajmo malo bliže kako se danas u školama za obične građane opisuje energija.

Sama reč “energija”  potiče još iz drevne Grčke (o kojoj se i danas uči u školama da su je stvorili bogovi sa Olimpa). “En” je predlog i znači “u”, a “ergon”  je neko delo, tako je nastala kovanica “energeia” što znači rad u nekom delu, u nečemu. Dakle, energija je ono što radi i stvara u nekom medijumu. Da pomenemo i da grčka reč “hidrogen” (vodonik) označava ono što stvara vodu.

Bez energije se ništa ne pokreće, ništa ne stvara. Bez energije nema sile. Energija je nešto što ljudski um ne može vizuelno predstaviti. Baš kao ni molekul ili atom. I upravo su zato nastojanja naučnika da rastumače šta se praktično događa na nivou atoma i molekula doveli do razvoja “velike” naučne teorije nazvane kvantna fizika, kasnije nazvane kvantna mehanika.

Reč “kvantum” znači najmanju energetsku jedinicu. Da bi teorija bila što komplikovanija za zamlaćivanje akademskih mozgova, atom je deljen na još sitnije imaginarne čestice koji su nazvane kvarkovi, a ovi su deljeni na leptone, mezone, neutrine i dr. Naravno nikada ni jedan nije izolovan i pored ogromih novčanih sredstava koja su tada za ova važna istraživanja, navodno, odvajana iz državnih budžeta. Ali, dok su veliki fizičari mudrovali, a odabrana elita uzimala novac kako bi potrebno znanje prikupila i isporučila tamo gde treba, moćno energetsko oružije je sve više usavršavano u tajnim pogonima.

U stvari, kako su se razvijali sve savršeniji uređaji za merenje energetskog potencijala, u najsićušnijim česticama, naučnici zadojeni česticama (koje su svuda videli i kojima im je napunjena akademska glava i sa principom neodrađenosti) ove kvante sve više usitnjavali i davali im razna imena pri tome verujući u božansku moć stvaranja materije koje se dogodilo u jednom kosmičkom trenutku u vreme Velikog Praska.

I to je bila jedna velika naučna stranputica, kojom je NEKO moćan dugo godina perfidno rukovodio, upravo sa namerom da sve dovede u zabludu i skrene sa puta koji je vodio fundamentanim saznanjima. Jer svi prirodni procesi su zapravo jednostavni i logični i veoma određeni. Veliki Prasak je jednostavno bio podmetnuti klin u naučnim točkovima. A znanje je moć i to na kvadrat.

Ko je stavljao klinove u “točkove“ nauke?

JEDNO KATOLIČKO BRATSTVO ODREĐUJE ŠTA ĆE SE UČITI U ŠKOLAMA

Ono što je i danas većini ljudi malo poznato, jer ne spada u domen oficijelne  istorije (koja se uči u školama), već se stavlja u kontekst  takozvane “teorije zavere” i koja se nastoji maksimalno kompromitovati kao čista budalaština, u stvari je lako dokučiva stvarnost, pod uslovom da ste u stanju da neke fantastične ideje prihvatite kao moguću realnost.

To što mnogo ljudi i danas više veruje u boga (što je čista fantazija), nego u “teoriju zavere”, upravo je rezultat rada nekih majstora za laži i iluzije. Verovati u Velikog Stvoritelja je savim u redu, ali verovati u zavere je paranoja (bolest)

Ta fantazija se može svesti na prostu, ali perfidnu  filozofiju jednog bratstva koje se još pre hiljadu godina počelo da se uobličava u jednu družinu željnu neograničene moći i bogatstva, i koja se ustoličila u miroljubivu “oblandu” nazvanu hrišćanska rimokatolička crkva. Da se velika  moć i bogatsvo mogu  steći pukim prevarama shvatili su baveći se godinama prodajom svojih mađioničarskih trikova, iluzija, čišćenjem od grehova (griže saveti), ali i matematičkog znanja i astrološkog predskazanja, a što su sve znanja koja su doneli iz drevnog Egipta. Za mnoge Evropljane su ova znanja bila tada čista magija.

Vremenom su magusi shvatili da se zaglupljivanjem i prevarama ljudi mogu besomučno pljačkati. Evropsko lakoverno i neobrazovano stanovništvo sa svojim feudalcima, nakon raspada Rimske imperije je bilo idealan plen ovih magusa. Posebno im je za oko zapela gramziva vlastela koju će namamiti da krene u pljačku zlata koga su drevni Egipat i Persija bili prepuni. Napoleon je bio njihov veliki vojskovodja.

Kako je životni vek  bratstva praktično neograničen, za razliku od običnih ljudi, pa i dinastija koje se kad tad ugase, vreme mereno stotinama godina je radilo za njih. Obični ljudi njihovo delovanje kroz vekovnu istoriju nisu ni opažali. Njihov cilj je vremenom postao potpuno pokoravanje sveta i stavljanje pod svoju kontrolu sveg svetskog bogatstva, zemlje i ljudi.

“Sveta tajna” (u stvari tehnika prevare) prenosila se u hijerarhijskom poretku na nove mlađe naraštaje (posebno odgojene) i paklena “mašinerija” obmana i laži je fukcionisala prikriveno stotinama godina.
Krstaški pljačkaški ratovi (u ime Hrista), prodaja oproštajnica od grehova, zastrašivanje ljudi bolestima, a onda prodaja vakcina, zamen zlata sa novčanim priznanicama, zavere i spletke u vladarskim krugovima i krunisnje samo podobnih i pokornih kraljeva, deo su iz arsenala prevara koje su Bratstvu donele skoro apsolutnu moć na globalnom nivou. Globalizam u formi Novog Svetskog Poretka je završnica ove hiljadugodišnje “magije”.

Masovno opismenjavanje običnih ljudi (po školksom programu koji je odobrila katolička crkva) , doneo je tehnološki i industrijski razvoj do sada neviđen u ljudskoj istoriji, ali sa tehnološkim rešenjima i inovacijama koje su Bratstvu omogućavale da milijarde ljudi i njihove privrede oblikuju kontrolom nad novčanim tokovima i energetskim resursima. Obratite pažnju da reč “re-surs” znači “ponovno izvorište”.

Ako bi se energija koristila iz njene “nulte tačke radijacije”, gde je njeno izvorište u visokim slojevima atmosfere na granici sa svemirom i koji je nazvan eter, tehnološkim procesom (na čijem radu je počeo da radi Nikola Tesla) praktično bi svako mogao da je koristi neograničeno i besplatno. I to Bratstvu, nije odgovaralo. Zato je tehnološki razvoj, zajedno sa naukom (jer znanje je moć i Bratstvo sve znanje sveta pažljivo prikuplja) morao da bude skrenut na drugu stranu ka eksploataciji energije iz re-sursa (ponovnog izvorišta).

Tako je otkriće nafte (re-sursa), do koje se veoma teško dolazilo skupim tehnološkim procesom, baš kao što je to i njena distribucija, postala idealni energent za široku primenu. Agent ovog bratstva, Džon D. Rokfeler, raznim poslovnim smicalicama preuzeo je potpuno monopol najpre u transportu nafte (u svojim specijalnim patentiranim kontejnerima) , a zatim i u poslovima na njenom kopanju, preko svoje kompanije “Standard Oil” (danas Exxon Mobile). Nekoliko tajkuna ovog bratstva (kao i podobne kraljevske porodice iz Evrope i arapskog sveta iz nekadašnjeg Otomanskog kalifata) i danas kontrolišu praktično sav naftni biznis u svetu. I u Rusiji. Da bi se sakrilo da nafta nastaje duboko u Zemljinom plaštu, te da je praktično ima svuda (ako se mnogo dublje kopa) smišljena je priča o njenom fosilnom poreklu.

Otkriće radioaktivnih elemenata kao radijuma u rudi uranijuma, vodilo je razvoju nuklearne tehnologije, gde se kao drugi energetski re-surs koristila energija koja se dobijala razbijanjem atoma pri čemu se, navodno, oslobađala ogromna količina energije koja je u takvim atomima bila “zarobljena” milionima godina.

Zbog fantastičnog energetskog potencijala koji je mogao da se koristi kao najrazornije oružije ikada stvoreno, Bratstvo je bilo fascinirano da ima atomsku bombu kojom bi jednim udarom moglo da uništi dobar deo jeresi. To je i isprobano prvi put 1945. u Japanu (u kome se začela apostolska hrišćanska vera). Tako je rad na razvoju i usavršavanju atomskog oružija bio maskiran razvojem nuklearne tehnologije sa ciljem da se pomoću nje dobija električna energija za industriju. I to funkcioniše tako što se nuklearnom fisijom zagreva voda, pa se ona pod pritiskom izbacuje kao vodena para, koja onda svojom silom pokreće turbine i onda sila turbina pokreće generatore koji proizvode električnu struju, koja se onda transportuje dalekovodima desetinama i stotinama kilometara do potrošača sa velikim gubicima energije. I cena pravljnja čitave ove skalamerije košta više milijardi evra. Za zaglupljivanje neupućenih zato služi takozvani “nuklearni lobi”.

 

Za ovo Bratstvo se veruje da funkcioniše preko mnogih tajnih društava koja su u hijerarhijskom piramidalnom poretku, a najrigorozniji je danas red jezuita. Oni su u 16. veku , nakon čuvenog Saveta iz Trenta zamenili zloglasne dominikanske inkvizitore. Metod rada jezuita je slatkorečiva prikrivena obmana. I to je potpuno suprotno otvorenom nasilju protiv jeresi koje je do tada sprovodila katolička crkva, zbog čega su ljudi počeli masovno da zaziru od nje. Bio im je neophodan veliki zaokret. S obzirom da je većina običnih ljudi u Evropi pre samo 150 godina uglavnom bila nepismena, Bratstvo (koje je hijerarhijski veoma pismeno i obrazovano) imalo je mogućnost da u dotadašnju istoriju zapiše bilo šta. Sa masovnim opismenjevanjem u 20. veku i tehnološkim razvojem, iza koga su oni sami često stajali, pokrenuta je i ova velika mašinerija za obmanjivanje učenog naroda.

Za nas je značajno ovde da je glavni kretaor teorije Velikog praska bio upravo jezuitski sveštenik Žorž Lemetr. Da bi ova teorija ušla u naučne krugove i potpuno zamutila sva dotadašnja poimanja fizičkih procesa, bilo je potrebno da je unese neko ko će postati veoma cenjeno i uticajno naučno ime i izvršiti epohalnu revoluciju na polju teorijske fizike. Jer, samo se teorija i mogla smišljati i krivotvoriti. Čitav 19. vek je inače bio vek mnogih epohalnih naučnih i tehnoloških otkrića.

Lemetr i Ajnštajn. Da li je Lemetr bio pravi mozak "genija" Ajnštajna?

Ali, da mnogi fizički procesi na Zemlji i u svemiru i danas budu velika misterija i naučnici i dalje sumanuto tragaju za raznim “kvarkovima”, idealna je bilo postavljanje principa neodređenosti i teorije relativiteta. I toj teoriji je dat maksimalan medijski publicitet, s obzirom da jezuiti, preko takozvanih Jevreja (od Boga izabranog naroda), kontrolišu glavne medije (izdavaštvo, naučne publikacije, ali i popularne novine i revije, radio i TV).

TESLIN AUTO NA KOSMIČKU ENERGIJU

U knjizi "Tajne tehnologije hladnog rata - projekat Haarp i dalje", Gerija Vasilatosa, pominje se i Teslin prijemnik energije koji je on izgleda veoma uspešno 1930. testrirao na automobilu.
Vasilatos piše da je Tesla već ranije proučavao stanje naelektrisanih čestica u čvrsto nabijenom vrtlogu etera (jonosfere). Snaga koja se ispoljavala u blizini takve vrtložne eterične konstrukcije bila je ogromna, a eterska težina održavala je izvanrednu stabilnost.
U takvu konstrukciju postavljena kristalna rešetka stvorila bi električni napon. Sa izvesnim metalnim rešetkama unutaratomsko polje energije koje bi se tada stvaralo bilo je neizmerno.
Zna se da je Tesla u svom radu tražio napon kojim bi ove eterske izlive energije pokrenuo, a kada bi takva energija pokuljala trebalo ju je jednostavno uhvatiti specijalno kontsruisanim prijemnikom i sprovesti u električni motor.
Jedan takav prijemnik je Tesla očito veoma uspešno isprobao na automobilu 1930.
Priču o tome zabeležio je aeronautički inženjer Derek Alhers, koji je stupio u kontakt sa Teslinim rodjakom iz Jugoslavije, Petrom Savom, koga je Tesla pozvao u Bufalo da zajedno testiraju automobil "na struju". U druge očito nije imao poverenja.
To je bio auto marke Pierce Arrow, jedan od luksuznih automobila tog perioda. U autu se nalazio električni motor dužine oko 1 metra i obima oko 60 cantimetara. Iz njega su vodila dva debela kabla vezana za prednju kontrolnu tablu. Dodato je bilo i skladište za 12 Voltne baterije.

Maksimalna brzina rotora je bila 30 okretaja u sekundi sa vučom od 80 konjskih snaga. Bila je tu i antenska cev visoka 1,8 metara uglavljena u zadnji deo auta.
Tesla je seo na mesto suvozača I počeo da podešava prijemnik energije na komandnoj tabli koji nije bio veći od kratkotalasnog običnog radija. U njemu se nalazilo 12 specijalnih cevi koje je Tesla poneo sa sobom u maloj kutiji u obliku kofera.
Savo je rekao Ahleru da je Tesla prijemnik sastavljao u hotelskoj sobi. Ove neobične cevi tačno su ulegle u svoja ležišta kada ih je postavio. Kada je gurnuo dve cevi Tesla je rekao da sada imaju struju i da može da okrene kontakt ključ. Savo je to učinio, ali nikakv s zvvuk nije se čuo. Ali, čim je pritisnuo gas automobil je krenuo. Sve vreme vožnje nikakav zvuk motora se nije čuo.
Nije poznato koliku su dužinu puta prešli, za osam dana koliko su se vozili, ali gorivo nikada nisu sipali.
Brzina koju su dostizali je bila od 90 do 120 milja na sat.
Osmog dana zaustavili su se na nekoj staroj farmi 20 milja od Bafala. Auto su tamo ostavili u jednom ambaru, a Tesla je poneo svojih 12 cevi iz prijemnika i ključ za pokretanje.
Dok su se vozili gradom i kroz predgradja Tesla nije želeo da odgovara na Petrova pitanja. Tek kada su bili daleko izvan grada rekao je rodjaku da je pokretačka snaga auta povezana sa "misterioznom radijacijom koja dolazi iz etera" i da je "energija na raspolaganju u neograničenim količinama". Savo se prisetio i reči da on "ne zna odakle ona dolazi, ali da čovečanstvo treba da bude zahvalno za njeno postojanje". Mala spravica na suvozačevoj strani očito je primala tu misterioznu energiju.
Savo je još stekao utisak da se Tesla plašio da neko ne otkrije njegova istraživanja. Uspeo je samo da saznao kako Tesla očekuje da će se njegova sprava uskoro koristiti na velikim brodovima, čamcima, vozovima i u automobilima.
Kasnije je Savo načuo da je prijemnik sa cevima i ključem ubrzo nakon vožnje spaljen zbog sigurnosti "jer su procurile neke informacije".
Mesec dana nakon vožnje Petra Savu je pozvao čovek koji se predstavio kao Lee de Forest I pitao ga kako mu se dopala vožnja? Savo je odgovorio da je bio veoma radostan zbog te misteriozne vožnje, a de Forset mu je rekao je da njegov ujak Tesla najveći živi naučnik na svetu.
Kada je kasnije Savo pitao ujaka Teslu da li će njegov "prijemnik" biti negde upotrebljen, Tesla je šturo odgovorio da je bio u pregovorima sa nekim od najvećih kompanija za izgradnju brodova. Kako je Savo dalje zapitkivao ujak je postajao ljut I neveoljan za priču. Savo je saznao da je bio veoma zabrinut za sigurnost svojih pronalazaka i sve testove je radio uz veliku predostrožnost i tajnovitost jer je nekoliko puta bio žrtva manipulacija.
Danas se na Aljasci pod pokroviteljstvom Pentagona u okviru projekta   Harp
vrši zagrevanje čestica jonosfere (na visini od 65 do 950 km) radio talasima ekstremno visoke i niske frekvencije gde se delovi jonosfere pretvaraju u viskotemperaturnu plazmu. Posledica su promene klime iznad odredjenog područija. Veruje se da su mnoge suše i poplave poslednjih godina, posebno u zemljama koje je američka administracija proglasila "osovinom zla", posledica ovog zastrašujućeg savremenog oružija.
I Živković



POTONUĆE "TITANIKA" - POMORSKA NESREĆA ILI SAVRŠEN ZLOČIN?



Piše:
Ivona Živković
Jedno je danas sigurno - "Titanik" nije potonuo onako kako je to prikazao reditelj Džejms Kameron u svom filmu "Titanik", niti bilo koja druga od preko 500 televizijskih i bioskopskih ekranizacija i destine hiljada knjiga o potonuću ovog putničkog broda. Nova istraživanja, ponovne analize i otkrivanje nekih podataka koji uopšte nemaju veze sa pomorstvom, bacaju danas potpuno drugačiju sliku na ovaj događaj i otvaraju pitanje:da li je potonuće Titanika bio nesrećan slučaj ili namerna sabotaža?
Pođimo redom.

Zašto je toliko medijske pažnje posvećeno baš ovom brodolomu kada je bilo i većih pomorskih katastrofa?

Na brodu "Lusitanija" je maja 1915. godine poginulo 1200 civila, od kojih preko 120 Amerikanaca. Pažljivim istraživanjem podataka, koji su ostali potpuno zaobiđeni od zvanične istorije, ovaj brod je, takođe , potopljen pod čudnim okolnostima.
Danas znamo da je upravo njegovo potapanje izazvalo tako žestoku reakciju javnosti u SAD da su one bile prinuđene da 1917. i formalno da uđu u ratni sukob u Evropi, iako za to nisu imale nikakav interes. Da podsetimo "Lusitanija" je bila američki trgovački brod koji je "tajno" natovaren oružijem uključujući i veliki kalibar, a o čemu kapetan, navodno, nije ništa znao sve dok brod nije isplovio. Zvanična istorija tvrdi da su ga potopili Nemci, torpedom sa podmonice, kada su za to saznali, ali ne objašnjava kako su oni došli do tih podataka i zašto je uopšte oružije stavljeno na civilni brod. To je mnoge revizioniste nateralo da dođu do frapantnog zaključka da je ovaj incident orkestriran upravo sa ciljem da se iritira javnost u SAD i pruži podrška američkom predsedniku Vudro Vilsonu da se uključi u Prvi svetski rat na strani Velike Britanije koja je praktično već bila pred kapitulacijom. Putnici na brodu, oko 1200 civila, od kojih preko 120 Amerikanaca, koji su poginuli bili su samo kolateralna šteta, ali u funkciji interesa onoga ko je u ovo svetskom sukobu profitirao. A najveći profiter Prvog svetskog rata bio je moćni finansijsko bankarski međunarodni kartel koji je kreditirao sve zaraćene strane. Ovaj incidant i dalje zaokuplja pažnju istoričara.
Na putničkom brodu "Empress of Ireland" poginulo je 1000 ljudi, a po mornaričkim arhivima oko 65 000 brodoloma zabeleženo je u poslednjih 400 godina.
Ipak, samo je "Titanik" predstavljan kao simbol najveće pomorske katastrofe. Potonuće "Titanika" je legenda koja živi već skoro čitav vek, iako stvorena na sumnivim "činjenicama".

Na završnoj špici najskuplje holivudske ekranizacije (koja je koštala čak 200 miliona dolara) piše: "Likovi, mesta i događaji u ovom filmu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim dogadjajima ili ličnostima, živim ili mrtvim, sasvim je slučajna".
Dakle, ako je u filmu sve izmišljeno zašto je korišćen veristički rediteljski pristup i imena stvarnih putnika? Zašto je korišćen dokumentarni materijal koji uključuje i originalne snimke olupine "Titanika"? Zašto je toliko pažnje poklonjeno vernoj i skupoj rekonstrukciji čitavog broda, detaljima u enterijeru, u kostimu, pažljivo su kopirani stolnjaci, tanjiri, escajg, jelovnici sa stvarnog Titanika?

Zašto skupi specijalni efekti koji su imali za cilj da prikažu maksimalno veristički sam čin potapanja i dramu koju su putnici doživeli? Najzad, ne reče li sam reditelj Kameron da on i nije pravio film o katastrofi "Titanika", već ljubavni film o dvoje putnika, Kejt i Džeku? Naravno, oni se u stvarnosti verovatno nikada nisu sreli, jer su imena nasumice izabrana sa spiska putnika.

Lik kapetana Edvarda Smita veoma je bledo obrađen. Ako ste gledali film, primetili ste da on čak i nema glavnu ulogu, već se više pojavljuje kao "dekor". Nije li drama tog čoveka bila najveća, daleko veća od nepostojećeg zaljubljenog para Džeka i Kejt?
Najzad, u filmu koji je ipak fikcija, pojavljuju se i neki stvarni putnici koji su igrali izuzetnu ulogu u američkom društvu toga vremena. To su, pre svih, najbogatiji ljudi toga vremena: Džon Džejkob Astor, Benjamin Gugenhajm i Izador (Isa) Straus. Njihovi poslednji trenuci života na "Titaniku" dati su na osnovu podataka koji su preuzeti iz priče u medijima toga vremena, tj. izjava "svedoka", a koja se danas otkriva kao netačna. Zar njihove životne drame nisu bile dovoljno inspirativne da bi bile tretirane glavnim ulogama, već se i oni pojavljuju kao "dekor" u priči o nepostojećem zaljubljenom paru?

Zašto su tako izmešani izmišljeni likovi sa stvarnim, a čitava priča, ipak, bazirana na stvanom događaju?


TITANIK JE POTONUO VEOMA BRZO
Film je od snimanja pa do prikazivanja pratila ogromna medijska propaganda. Da li je toliki publicitet slučajno ili namerno skretanje pažnje sa istine?
Pogledajmo neke činjenice do kojih su došli istraživači olupine.
Ostaci "Titanika", koji je potonuo aprila 1912., prvi put su otkriveni 1985. godine kada se čuveni pomorski istraživač Robert Balard spustio na dubinu od 4000 metara i snimio ih. (Balard je prvi je istražio i olupinu "Lusitanije" i otkrio oštećenje od torpeda, ali je zaključio da je brod zapravo potnuo od razorne eksplozije koja se ne može baš povezati sa tim torpedom. I nemačka strana je takođe tvrdila da samo jedan ispaljen torpedo daje putnicima dovoljno vremena da se ukrcaju u čamce za spasavanje. "Lusitanija" je, međutim, potonula za samo 18 minuta, a neki od malobrojnih preživelih putnika su izjavili da je nakon torpedovanja odjeknula jedna još jača eksplozija. Dakle, zvanična verzija o potapanju ""Lusitanije" očigedno je problematična).
Mesto potonuća "Titanika" locirano je na oko 600 kilometara jugoistočno od Njufaundlenda. Ipak, veliki broj delova olupine, posebno delovi korita, nedostajali su, pa se verovalo da se korito prilikom pada na dno raspalo na veliki broj manjih parčadi koji su se razleteli dalje od glavne olupine.

Dugo se mislilo da je brod prepukao na dva dela pri čemu su se odvojili samo pramac i krma, kako je prikazano i u Kameronovom filmu, ali i na brojnim crtežima, navodno po sećanju preživelih.

Međutim, svi brodovi napravljeni u to vreme mogli su nakon havarije i eventualnog odvajanja krme od pramca ostati u delovima da plutaju na vodi dovoljno dugo dok im ne stigne pomoć. Tako su bili konstruisani. Znajući to, mnogi putnici sa "Titanika" su pohrlili ka krmi (jer je oštećenje bilo na pramcu), verujući da ona neće potonuti. U to ih je verovatno uveravao i sam konstruktor broda Tomas Endrijus, koji je bio na brodu. Tako je mislio i sam Džejkob Astor koji je, navodno sa gnušanjem, odbio da se ukrca u prvi čamac za spsavanje koji mu nuđen.

Ali, avgusta 2005. istraživači koje je finansirao "History Channel" otkrili su pola kilometra dalje od krme i pramca delove korita i to dva prilično dobro očuvana dela dužine 12 i 27 metara koji su nekada činili celinu. Na delu korita u neposrednoj blizini kotlarnice uočljivo je bilo veliko oštećenje kao od ekspolozije. Tako je otkriveno da se brod raspao na tri konstrukcione celine. Prvo se odvojilo korito broda, a onda je došlo do razdvajanja krme i pramca. Tako odvojena i oštećena krma bez korita mogla je plutati na vodi najviše pet minuta, a ne 15 do 20 kao što se ranije mislilo i kao što je u poslednjem filmu prikazano. Pošto je bila prepuna ljudi njihova agonija je trajala mnogo kraće. Čitav brod je nakon pucanja čeličnog korita potonuo možda samo za dvadeset minuta.

"Ranije smo mislili da je brod pukao jer je potonuo, a sada znamo da je potonuo jer je prethodno pukao", kaže istoričar i istraživač olupine Dejvid Braun.
Izgleda da je "Titanik" pretrpeo nezamislivo jako razaranje što je moglo biti posledica direktnog udara u ledeni breg pri punoj brzini od 22 čvora. Ali, da se podsetimo još jednom - u filmu "Titanik" brod nije udario punom snagom u santu leda, koju dežurni oficiri nisu na vreme primetili jer navodno nisu imali durbin, već su uspeli da motore potpuno zaustave. Brod je udario u breg gonjen samo silom inercije. To je potvrdio i preživeli mornar, Frederik Flit, pred istražnim Senatom SAD:
"Bila je tamna noć bez mesečine... Osmatračnica nije imala durbin, jedini je ostao u Sautemptonu". Flit je bio taj koji je na osmatračnici prvi ugledao ledni breg. Po njegovom svedočenju mašine su zaustavljene i pokrenute unazad, a brod zaokrenut na levo. Ali sudar je bio neizbežan.

Dakle, da li je grdosija sa ojačanim čeličnim koritom uopšte mogla da pretrpi takvo oštećnje u sudaru sa ledom? Čelik protiv led! Mnogima ovo deluje nemoguće.
Flit je nekim čudom uspeo da se spasi i posvedoči o događanju na "Titaniku". Nastavio je i da plovi na drugim brodovima u kompaniji "White Star Line, ali su počele među putnicima da kruže glasine da je on "baksuz" pa je morao da pređe u drugu kompaniju. Kao mornar radio je sve do 1936. Zbog "porodičnih problema" obesio se 1965. godine.


DA LI JE TITANIK UOPŠTE UDARIO U LEDENI BREG?
Postoje i protivrečne izjave brodolomnika o tome kako je izgledao sudar sa ledenim bregom. Jedan putnik je izjavio da je u trenutku udara imao "osećaj da se kotrljaju preko milion kamenova", dok većina nije osetila ništa ili samo lako podrhtavanje.
Kako je moguće da tako skup i luksuzan brod nema durbina? Deluje li to glupo?
Sve ove nelogičnosti i kontradiktornosti nikada nisu bile zanimljive medijima. Zašto?
"Naprsnuće i potonuće Titanika, nikada nije bilo tačno oslikano", tvrdi Parks Stivenson, istoričar i istraživač.

Zato ekipa stručnjaka sada pokušava da po svakoj izjavi očevidaca napravi kompjutersku animaciju kako bi otkrili šta se stvarno dogodilo.

Tadašnje novine su već sutradan objavile snimak navodnog ledenog brega koji je načinjen sa tegljača "MacKay-Bennett" i koji je kompanija "White Star Line" poslala da pogleda ima li još preživeligh u vodi i da pokupi mrtve.. Na ledu su se, navodno, još videli crveni i crni tragovi farbe od broda(!), pa su oni pretpostavili da je to taj ledeni breg.

Ali, ko je tada kontrolisao američke medije? Upravo oni koji ih kontrolišu i danas. Moćni korporativni trustovi na čijem čelu je međunarodni bankarski kartel. Upravo oni na koje je danas pala sumnja da su izvršili potapanje "Titanika" zbog svojih interesa.
Zato se danas pojavljuju spekulacije da je ogromno oštećenje brodskog korita baš u delu gde se nalazila kotlarnica možda nastalo razornom eksplozijom u skladištu uglja. Drugi veruju da je u samoj izradi broda možda namerno napravljen konstrukcioni propust, kako bi se brod brže raspao, te da je "Titanik" od početka bio predodređen za samo jedno putovanje.

Nikada nije utvrđen tačan broj putnika koji su bili ukrcani na "Titanik", pa se uvek kaže da se "veruje da je bilo ukrcano 2.227 ljudi". Nikada fizički nije potvrđeno da je poginulo baš 1500 ljudi. Mnogi leševi nikada nisu pronađeni.

Zašto je na brodu bilo manje čamaca? Ako u svaki može da stane i do 70 ljudi i ako je brod tonuo čitava 2 sata, zašto su čamci spuštani poluprazni? Zašto se žurilo?
Kako to da je brod bio opremljen samo belim signalnim raketama, a ne i crvenim koje označavaju poziv za pomoć? Bele rakete to ne znače.

Najzad, da nije možda čitava priča izmišljena i umnožena stotinama puta u filmovima u desetinama hiljada knjiga i članaka kako bi se prikrio pravi razlog potonuća - možda namerna sbotaža?
No, pre nego što pogledamo kome je bilo u interesu potapanje ovog broda, dodajmo još jedan zanimljiv detalj.
SCENARIO ZA SAVRŠEN ZLOČIN?

Još 1898. godine pisac po imenu Morgan Robertson smislio je priču o prekookeanskom brodu većem od svih do tada napravljenih. Priču je nazvao "Uzaludnost"(Futility). Kasnije je preimenovana u "Olupina Titana"(The wreck of Titan).
Taj brod iz knjige imao je frapantne sličnosti sa jednim brodom koji je zaista izgrađen 14 godina kasnije u jednom britanskom brodogradilištu.

Robertsonov izmišljeni brod imao je 70 000 tona zapremine, a stvarno izgrađeni brod 66 000. Robertsonov je bio dug 800 stopa, a stvarni 882 stope. Oba broda su imala tri ogromna pogonska propelera i mogla da razviju brzinu od 24, odnosno 25 čvora. Izmišljeni brod je imao 40 000 konjskih snaga, a pravi 45 000. Oba broda su mogla da nose 3 000 ljudi i smatrana su za nepotopive. Oba broda imala su čamce za spasavanje samo za deo putnika.
Robertsonov brod iz knjige je jedne hladne aprilske noći udario u ledeni breg u severnom Atlantiku. Stvarni brod je noću 14. aprila 1912. (u 23.40, udario u ledeni breg, takođe u severnom Atlantiku.
Agonija broda koji tone u Robertsonovoj priči trajala je 2 sata. I stvarni brod je nakon oštećenja tonuo 2 sata, po zvaničnoj verziji, ali stvarno izgleda mnogo brže.
Ali, ni to nije sve. Robertson je svoj brod, verovali ili ne, nazvao "Titan". Stvarni brod se zvao... Pogađate, zar ne?
Fiktivni "Titan" je putovao iz Njujorka za Liverpul, a pravi "Titanik" iz Sautemptona za Njujork.

Evo kako je Robertson opisao nepotopivi brod "Titan" u svojoj knjizi: "Sa mosta inženjerske sobe i sa mnoštva drugih mesta na palubi 92-oja vrata od 92 vodootporna odeljka mogla su biti zatvorena za samo pola minute okretanjem poluge. Vrata su se takođe automatski zatvarala u kontaktu sa vodom. Sa devet potopljenih odeljaka brod je mogao i dalje da plovi i kako nije postojala takva mogućnost da se oni toliko napune vodom, parobrod "Titan" smatran je praktično nepotopivim!"
"Titan" je imao 15 vodootpornih odeljaka, a "Titanik" samo 9.

Dakle, ideja za savršen zločin je već bila u formi scenarija. Trebalo je samo izgraditi dekor (veliki prekookenski parobrod), smestiti žrtve na brod i režirati predstavu koju će izvesti kontrolisani ljudi i kontrolisani mediji i koja će se odigrati u stvarnosti. Međunarodni bankarski kartel imao je sve to.

Ali, gde je motiv za zločin? Kada su u pitanju bankari motiv je uvek - NOVAC.

KOME JE SMETAO ZLATNI I SRBRNI DOLAR?

U svojoj knjizi "Tajne Federalnih Rezervi" (Secrets of the Federal Reserve) , Justas Malins (Eustace Mullins) piše da su se 1910. sedmorica uticajnih svetskih bankara iz Evrope i SAD sastala na Ostrvu Džekil pored obale Džordžije kako bi razradili tajni plan o osnivanju moćnog međunarodnog bankarskog kartela koji bi pokrivao i SAD.
Sastali su se senator Nelson Oldrič i Frank Vanderklip kao zastupnici poslovne imperije Rokfelera, Henri Dejvidson, Čarles Norton i Benjamin Strong - predstavljali su J.P. Morgana, a Paul Varburg je došao ispred evropske bankarske dinastije Rotšild.
Kartel je imao za cilj da ostvari monopol u poslovima sa izdavanjem potvrda na deponovano zlato ili srebro u SAD. Kada se sa takvom potvrdom vrši robna razmena one dobijaju funkciju novca. Ovim poslom bavile su se do tada mnoge privatne banke kao i državni trezor, a papirne dolarske novčanice iz tog vremena tako su se i zvale - zlatni ili srebrni dolari.

Izdavanje (emitovanje) ovih dolara bio je i za privatne bankare i za državni trezor unosan posao, a Zakon o zlatnom standardu iz 1900. (Gold standard act) obavezivao ih je da za svaku izdatu novčanicu moraju imati stvarno zlatno ili srerbno pokriće. Ovaj zakon postavio je 1900. predsednik Mekinli koji je ubijen 1901. kada je u njega pucao jedan poljski Jevrejin, inače internacionalistički (komunistički) aktivista. Na njegovo mesto, bez izbora je tada seo potpredsednik Teodor Ruzvelt (42), najmladji predsednik u istoriji SAD. Postavljenje Ruzvelta kao potpredsednika samo godinu dana pre atentata na Mekinlija bio je posledica uticaja moćnih bankara koji su ga Mekinliju prosto nametnuli, verovatno da bi mu za uzvrat finansirali predsedničku kampanju.
Upravo su Teodor Ruzvelt, koji potiče po majci iz bogate trgovačke i robovlasničke porodice Bjulok (prezime se pravilnije izgovara Rozevelt), kao i njegov rođak kasnije Frenklin Delano Ruzvelt, svojom politikom najviše ojačali privatne fondacije, korporacije i bankare. Teodor Ruzvelt je odmah izdejstvovao ukidanje Zakona o zlatnom standardu.

Do tada te su potvrde predstavljale pravi novac. Na primer "Two Dollar Silver Certificate", koji je izdala banka u Novoj Engleskoj značila je da Trezor SAD mora da isplati donosiocu dve unce srebra. Banknota "One Dollar Silver Note" je bio zamena za jednu uncu srebra. Ili "Ten Gold Dollars", zbačilo je pola unce zlata te 1912.
Mnogo ovakvih novčanica ostalo je potopljeno i na "Titaniku" pa za njih nikada nije isplaćeno zlato i srebro, već je zauvek ostalo u državnom trezoru ili kod privatnog bankara. Ovo je bio odličan argument pomenutoj grupi sa Ostrva Džekil da dve godine kasnije ukaže američkim kongresmenima kako je važno da se izdavanje novčanih sertifikata koncentriše samo na jednom mestu u Sistemu Federalnih Rezervi koje bi bile oficijelna američka centralna banka.

Kartel je želeo, ne samo da ima monopol u ovom poslu, već i da dobije pravo da izdaje dolare bez stvarnog zlatnog pokrića, odnosno da vodi "elastičnu monetarnu politiku", kako su oni to kongresmenima tumačili. To je značilo da bankari imaju mogućnost kreditiranja novcem koji nema zlatno i srebrno pokriće, odnosno novcem koji nema nikakvu vrednosnu podlogu i predstavlja čist papir. Ovaj novac se naziva spekulativnim novcem.

Međunarodni bankari su svoj pakleni naum već bili uspešno sproveli Engleskoj još u 17. veku osnivanjem prve privatne centralne banke u Londonu. Tako je nastala Bank of England 1694.
Kolonijalna osvajanja koja su Englezi vršili za račun ovog bankarskog kartela, koji je potpuno preuzeo kontrolu nad ekonomijom Ujedinjenog Kraljevstva, omugućila su im da u svim kolonijama osnivaju svoje privatne centralne banke i tako emituju novac bez pokrića. Ovim običnim papirom kupovali su sirovine i radnu snagu u kolonijama. Amerika je kao velika kolinija i ogromno tržište bila i veliki zalogaj za ove međunarodne bankare.

Američki predsednik Endriju Džekson dugo se i žestoko suprostvljao namerama ovog lihvarskog kartela odbijajući da im obnovi licencu za posao sa izdavanjem novčanih priznanica. Čuvene su njegove reči: "Vi ste jazbina guja i lopova. Moja je namera da vas isteram odavde, i tako mi boga, isteraću vas". Džekson je naprasno umro iz nepoznatih razloga.


TRI GLAVNE ŽRTVE?
Mnogi bogati biznismeni i robovlasnici koji su već bili stekli svoj kapital i pozicije u Americi nisu se dali opljačkati na ovaj perfidan način.
Tu su se najviše isticali trojica tada najbogatijih, ne samo u SAD, već i u svetu: Džon Džejkob Astor, Izador Štraus i Benjamin Gugenhajm. Sva trojica su stradala u brodolomu "Titanika".
Džon Džejkob Astor je u to vreme bio najbogatiji čovek na svetu. Njegova imovina se procenjivala na oko 500 miliona dolara, sto bi danas iznosilo oko 11 milijardi dolara. Njegov pradeda se obogatio trgovinom krznima i Astori su bili nesporno najuticajnija dinastija u SAD. Sa svojim rođakom Vilijamom Valdorfom Astorom sagradio je i elitni hotel Valdorf-Astorija.

Iz špansko-američkog rata, 1898. Dž.Dž. Astor je poneo čin pukovnika. Obilato je finansirao američku vojsku dajući joj na raspolaganje i svoju privatnu jahtu na koju je instalirana artiljerija. Astor je važio za velikog američkog patriotu.
Kada se razveo od svoje prve žene i oženio devojkom od 18 godina, koja je bila mlađa od njegovog sina, bio je to prvorazredni skandal za tada hrišćansku i puritansku Ameriku koja se podelila u stavovima. Da bi izbegao takvu atmosferu, par je otputovao u Egipat, a zatim u Francusku. Za povratak u Ameriku kupili su karte prve klase na "Titaniku".

Medijska priča kaže da je Dž.Dž.Astor odbio da uđe u prvi čamac za spasavanje koji mu je ponuđen, verujući da je oštećenje na brodu malo i da je brod nepotopiv. Onda se, navodno, predomislio i prihvatio da se ukrca u čamac broj četiri. Ali, dežurni oficir mu je tada rekao da to nije moguće dok se ne ukrcaju sve žene i deca, jer je naređenje kapetana bilo da se spasavaju prvo žene i deca. Tako je Astor ukrcao samo svoju ženu. Priča još kaže da je uzalud pokušavao da ubedi oficira da mora da bude uz svoju ženu koja je u "delikatnom stanju". Ali, nije pomoglo i najbogatiji čovek na svetu je ostao na brodu koji tone. Za razliku od Astora, običan mornar koji je "prvi spazio ledeni breg" i o tome svedočio red Kongresom, Frederik Flit, spasao se.
Telo Astora pronađeno je u ponedeljak, 22. aprila u vodi. Pronašao ga je tegljač "McKay -Bennett", isti onaj koji je snimio ledeni breg.

Benjamin Gugenhajm je bio naslednik više rudnika zlata, srebra i bakra. Živeo je više u Parizu zbog poslova (ili ljubavnice kako je to tvrdila čaršija), dok mu je žena sa porodicom bila u Njujorku. Gugenhajm se na "Titanik" ukrcao sa tada popularnom francuskom pevačicom Leontin Ober.

Zvanična verzija kaže da je svoju partnerku stavio u čamac za spasavanje, a onda otišao do svoje kabine i obukao svečano odelo. Uz čašu viskija i u pratnji svog batlera odlučio da se suoči sa sudbinom rečima: "Obukli smo najbolje i spremni smo da odemo kao džentlmeni". Stjuardu je kasnije rekao: "Recite mojoj ženi da sam učino najbolje vršeći svoju dužnost". Njegovo telo nikada nije otkriveno.

Izador Straus je bio vlasnik robnih kuća Mecy's. On i njegova žena navodno nisu hteli da se odvoje i odlučili su da odu zajedno zagrljeni u krevetu u svojoj kabini.
Sve u svemu, po medijskoj priči, ispada da su se sva trojica olako odrekla svog bogatsva i života. Pukovnik Astor je čak ponizno molio oficira najnižeg ranga da ga pusti u čamac sa ženom. Bilo je to u 1:45, prema svedocima, dakle puna dva sata nakon udara u breg. Ali, šta ako je brod potonuo mnogo brže kao što sada tvrde istraživači? Da li to znači da su sve priče izmišljene iil su svedoci lagali?
"Svedok" poslednjih Gugenhajmovih reči je verovatno imao sreću da ostane živ i da o ovome posvedoči. I Štrausa i njegovu ženu su verovatno "svedoci" videli zagrljene u kabini.
Da li je baš tako bilo?


Ne samo što se ova trojka suprostavljala formiranju Federalnih Rezervi, već bi verovatno svojim uticajem sprečila ulazak SAD u Prvi svetski rat. Upravo politička filozofija Astora bila je u načelu tadašnjih američkih nacionalista: "America first". Zagovornici ove politike žestoko su se u Kongresu borili protiv odluke Vudro Vilsona da Ameriku 1917. uvede u evropski rat. Danas su istoričari revizionisti otkrili da je taj rat bio potreban upravo međunarodnim bankarima i glavnoj evropskoj bankarskoj dinastiji Rotšild, kako bi ekonomski oslabila Tursku, a Englezima obezbedila kontrolu nad Palestinom. Tu će kasnije stvoriti svoju privatnu državu Izrael koja će biti stateška vojna sila na područiju bogatom naftom pored Sueckog kanala, gde su bankari investirali svoj najveći kapital.
JEZUITI - PRAVI VLASNICI FED-a?
Revizionisti su otkrili i da su Rotšildi već vekovima glavni bankari katoličke crkve, te su najzaslužniji za ogromno bogatstvo koje je ova crkva akumulirala dobrim investicijama i berzanskim špekulacijama. Ogromne količine zlata upravo iz Amerike prebacivane su veštim radnjama ovog bankarskog kartela u trezore u Švajcarskoj.

Morganova finansijska firma smeštena u Londonu uspela je da se spasi finansijskog kraha 1857. zahvaljujući baš pomoći Bank of England i dinastije Rotšild koja je imala uticaj na tu banku. Od tada je Morgan postao Rotšildov finansijski agent za SAD. Tu se u početku sukobio sa interesima dinastije Rokfeler i ideja da zajednički formiraju FED bila je prilika da sarađuju i da objedine ogroman kapital sa obe strane Atlantika kojim su već raspolagali i naravno stave ga na uslugu katoličkoj crkvi.

Da napomenemo i da je čitava katolička crkva sa svojim ukupnim kapitalom danas jedna od najmoćnijih berzanskih igrača u svetu. Na primer, samo bostonska nadbiskupija samo u obveznicama, ima 635,891,004 US dolara. Ukupno bogatstvo čitave katoličke crkve u javnosti je nepoznato.

J.P.Morgan je bio vlasnik i kompanije "White Star Line" koja je 1909. u Belfastu, u Irskoj, počela gradnju "Titanika" (sa tehničkim osobinama koje je imao "Titan" iz knjige). U svom tekstu "Kako je potopljen Titanik" publicista i novinar, Dag Jurči, tvrdi da su Morganu ovo naložili upravo iz katoličke crkve. Zapravo glavni idejni pokrovitelji čitave ove zavereničke operacije i u formiranju FED-a i u potapanju "Titanika" bili su katolički sveštenici iz reda Jezuita (Isusovaca). Jurči iznosi i tvrdnje da su oni i direktni izvršioci ovog monstruoznog zločina.

Društvo jezuita osnovano je 1534. pod vođstvom Injasija Lojole kako bi se u okviru rimokatoličke crkve borili pritiv reformatorstva. Veoma brzo su se razvijali u okviru katoličke crkve. Njima su se ispovedali članovi najmoćnijih evropskih dinastija. Papa Klement XIV je ovaj red ukinuo 1773., ali ga je Pije VII 1814. ponovo uspostavio. Oni su branili papu i katolicizam u čitavom svetu. Čine to i danas sa ciljem da ponovo uspostave apsolutnu moć katoličke crkve na čijem čelu bi bio papa kao globalni poglavar. Cilj im je katolička Amerika. Oni funkcionišu kao vojska na čelu reda je sveštenik sa činom Generala. Veruje se da stotinama godina ova organizacija vrši razne atentate za interese crkve, te je mnogi upoređuju sa CIA ili Mosadom u svetu religije. U svojoj knjizi "Atentatori Vatikana"(Vatican Assasins), Eric Džon Felps tvrdi da je upravo njihova organizacija "Crni Papa" naložila i uz pomoć CIA i Mossada sprovela teroristički napad na Njujork 11.septembra 2001. Ove zgrade su bile simbol moći dinastije Rokfeler.

Nakon smrti Astora, Gugenhajma i Štrausa međunarodni bankari su imali čistiji put do svog cilja.

"BOŽIJA" ZAPOVEST KAPETANU SMITU

Glavnu ulogu u potapanju "Titanika", po analizi koju je napravio Dag Jurči, imao je sam kapetan broda Edvard Smit.

Belfast je bio većinom protestanstki grad i jezuiti su ih mrzeli, te je sasvim moguće da je brod građen sa namerom da bude žrtvovan. Da li je tada u konstrukciji napravljen nekakav propust, istraživači upravo pokušavaju da odgonetnu.
Nepotopivost broda je bila nadaleko poznata zahvaljujući medijskoj propagandi koja je pratila i gradnju i prvo putovanje "Titanika". Na njega je ukrcan veliki broj Iraca, Francuza i Italijana, pretežno protestanata. Među njima i elitna bogataška imena koja su, verovatno i medijskom pompom podstaknuta, da se u brod ukrcaju. Većina je preživela, uključujući i jednog od direktora "White Star Line-a", Lorda Ismeja, ali ne i konstruktor Tomas Endrijus i već pomenuta trojka najbogatijih kapitalista.

Jurči tvrdi da je kapetan Edvard Smit bio jezuita, odnosno "sveštenik" u civilu. To su ljudi koji sasvim obično žive radeći u svojoj profesiji, a da su u službi jezuita, predstavlja tajnu. Ovakav način rada jezuita, potpuno prikriven, najveća je nepoznanica jer pripadnik ovog reda praktično može biti svako. Jeziuti su danas, ne samo prisutni u svim crkvama (čak i na najvišim pozicijama), već i u mnogim drugim službama. Kapetanu Smitu je ovo bilo poslednje putovanje pred penziju, nakon 46 godina službe.
Dugo je bila najčuvanija tajna da se prilikom pristupanja jezuitskom redu, posebno višem rangu, polaže zakletva koja srdži i ove reči:
"Smatraću sebe mrtvim telom, bez volje i intelekta, kao malo raspeće koje se okreće bez opiranja po volji onoga ko ga drži, kao štap u ruci starca koji ga koristi po svojoj volji i kako mu najbolje odgovara" (R. W. Thompson, "The Footprints of the Jesuits").


Ko je u slučaju Edvarda Smita bio čovek čijoj volji i naredbi je on morao da se podredi i to čak plati životom?

U dokumentarcu "Tajne Titanika" ("The Secrets of the Titanic", koji je 1986. rađen za TV kanal "National Geografic" navodi se da je u trenutku isplovljavanja broda iz Sautemptona na njemu bio i otac Fransis Brauni, najmoćniji jezuita u čitavoj Irskoj i da je on bio u njihovim redovima nadređeni Edvardu Smitu. On je odgovarao svom direktno nadređenom Generalu Francu Havijeru Verncu (koji je bio verovatno mozak čitave operacije).
Otac Fransis Brauni i tadasnji general Franc Havijer Vernc.

Zvanična verzija o Braunijevom putovanju "Titanikom" kaže da je on studirao tada teologiju u Dablinu i da je dobio kartu za put "Titanikom" od Sautemptona do Kvinstauna od svog ujaka koji je bio bišop u Irskoj.
Na putu s Frensis Brauni sprijateljio sa bogatim američkim parom sa kojima je delio sto u sali za ručavanje prve klase. Brauni je planirao da se iskrca u Kvintaunu u Irskoj, 11.aprila. Bogati par ga je zamolio da produži sa njima putovanje do Njujorka, pri čemu bi mu oni platili putne troškove. Insistirali su da on od svog pretpostavljenog u Dablinu slanjem telegrama sa broda zatraži dozvolu za produžetak puta. Brauni je to, navodno, i učinio. Odgovor na njegov zahtev stigao je za vreme stajanja u luci Kork u Kvinstaunu. Bio je kratak:" Silazi sa tog broda - Provincial" (zvanje lokalnog starešine jezuita). Tako je Frensis Brauni u poslednjem trenutku napustio brod koji će samo tri dana kasnije doživeti katastrofu. Ali, pre nego što se iskrcao otac Brauni je napravio seriju odličnih fotografija na kojima se vide mnoga lica koja samo tri dana kasnije neće više biti među živima. Kakva koincidencija! Niko od tolikih imućnih putnika nije napravio snimke katastrofe. Niti jedne kamere filmske nije bilo na brodu.
Ekskluzivni fotosi oca Frensisa Braunija odmah nakon nesreće osvanuli su na naslovnoj strani pojedinih američkih novina.
Danas se mogu naći na sajtu www.titanicphotographs.com.


Ili je istina malo drugačija?

Da li je tada kapetan Edvard Smit kao jezuitski službenik u civilu dobio naređenje od Braunija da potopi "Titanik", što je on i učinio?

Da li je Brauni tada kapetana Smita podsetio na zavetne reči jezuita da je General: "… bog društva i ništa osim njegovog električnog dodira ne može galvanisati njihova mrtva tela u život i akciju. Dok on ne progovori, oni su kao hladni serpenti u svojim ledenim grobnicama, beživotni i ukočeni; ali trenutak kada im on zapovedi, svaki član istog trena skače na noge, ostavljajući sve čime se do tada bavio, i spreman je za juriš i za napad gde god bude usmeren da udari" (R.W. Thompson, The "Footprints of the Jesuits").

Po filozofiji jezuita svaki cilj opravdava sredstvo, tako da masakr nedužnih civila nije predstavljao moralnu prepreku (posebno ako su većinu putnika činili protestanti).
"Pod komandom Boga (jezuitski General) ovlašćen je da ubije nevine, da hara, da počini svu blud, jer On (Papa) je Gospodar života i smrti i svih stvari. Da ispunimo Njegov nalog je naša dužnost" (W. C. Brownlee, Secret Instructions of the Jesuits).

Erik Džon Felps, u svojoj knjizi "Atentatori Vatikana" zapisao je i sledeće: "Dakle, evo kako izgleda jezuitska podmuklost. Jedan provincijski jezuitski sveštenik, otac Brauni, ukrcao se na "Titanik", fotografisao žrtve, verovatno dao instrukcije kapetanu u skladu sa jezuitskom zakletvom i sledećeg jutra se iskrcao sa broda…",

I u zvaničnoj verziji o "Titaniku" navodi se da je Edvard Smit dobio čak osam telegrama da uspori plovidbu i bude oprezan jer je u regionu punom ledenih bregova. Sve je ignoriso čovek koji je imao 46 godina iskustva kao kapetan ploveći upravo tim vodama i koji je prevezao toliko putnika da su ga u kompaniji zvali "kapetanom miliona". Bio je nauticajniji kapetan u "White Star Line" i najbolje plaćen.

Iako je u čitavoj svojoj karijeri opisivan kao hrabar, odlučan, požrtvovan, kapetan Smit je nakon udara u ledeni breg reagovao potpuno neprimereno. Ne samo da se uopšte više nije ponašao kao kapetan, već je bio senka od čoveka. Izolovao se na komandnom mostu i propustio da svojim starijim oficirima izda krucijalna naređenja o postupanju u takvim situacijama. Kada je počelo ukrcavanje putnika u čamce, kapetan se ni jednom više nije pojavio na palubi. Mnogi psiholozi su ovo ponašanje pokušavali da objasne njegovim trenutnim mentalnim rastrojstvom koje je bilo posledica upravo toga što je bio toliko iskusan i siguran u svom poslu, da je ovaj brodolom doživeo kao totalni šok. Teško je ipak prihvatiti takvo tumačenje, osim da se njime čitava slika o potonuću "Titanika" vešto medijski zamaskira.

EPILOG

Izjave očevidaca o smrti kapetana Smita su kontradiktorne. Jedan preživeli putnik je izjavio da ga je video kada je ušao na komandni most dok se ledena voda već prelivala preko njega. Drugi ga je video kada je uzeo pištolj i sebi ispalio metak u glavu. Treći ga je video kako pliva prema čamcu za spasvanje držeći u naručju jedno dete. Njegovo telo nikada nije pronađeno i on se zapravo vodi kao nestao. Da li je kapetan Edvard Smit zaista i poginuo?

Kako bi se sprečili okolni brodovi da priteknu u pomoć, signalne rakete utovarene na brod bile su bele boje i one u pomorskom jeziku nisu predstavljale signal za pomoć. Ovo se ne može tumačiti drugačije do sabotažom.

"Titanik" se raspao od udara u ledeni breg ili od ekspozije u kotlarnici 14. aprila, 1912. Istog datuma ubijen je Abraham Linkoln, takođe jedan od žestokih oponenata pomenutog bankarskog kartela. Da li je i to koincidencija?

Već decembra 1913. kroz američki kongres je zahvaljujući Vudro Vilsonu, koji je bio ucenjen zbog jedne sitne preljube, prošao zakon o formiranju banke Federalnih Rezervi. Osam meseci kasnije jezuiti su dobili dodatnu finansijsku potporu od FED-a, a 1917. Amerika je ušla u veliki rat u Evropi. Preko FED-a je vršeno njegovo finansiranje jednostavno štampanjem dolara bez zlatnog pokrića i ogromnim zaduživanjem američke države i naroda. To je značilo imati "elastičnu valutu" za razliku od prethodnog perioda gde je novac u dugom periodu imao stabilnu vrednost vezanu za zlato.
Nakon dve godine od potonuća "Titanika" i Britanija je promenila način emitovanja novca, prešavši na "elastičnu monetarnu politiku".

Od tada do 2000. godine britanska funta i američki dolar izgubili su oko 98% svoje vrednosti zbog inflacija. Danas je preko 95% dolara u opticaju spekulativno, a vrednost mu određuje potražnja na tržištu nafte, pre svega.

Američka centralna banka, Federalne Rezerve (FED), danas je svakako najmoćnija institucija u svetu. Datum njenog formiranja danas se smatra početkom Novog Svetskog Poretka. To znači da se globalni tokovi novca i svetske ekonomije diktiraju od jedne grupe privatnih bankara, poreklom iz Nemačke koji se predstavljaju kao Jevreji.

Evo šta je o ovom međunarodnom bankarskom kartelu kongresmen iz Pensilvanije, Luis T. Mekfejden 1934. govorio u Kongresu:
"Gospodine predsedniče, u zemlji imamo jednu od najkoruptivnijih institucija kakvu svet nikada nije video. To se odnosi na Upravni odbor Federalnih rezervi i Banke Federalnih rezervi koje ću skraćeno nazivati FED. FED je prevarila vladu Sjedinjenih država i narod lišila dovoljno novca da isplati čitav nacionalni dug. Pljačka i ogrešenje FED-a koštaju toliko novca da se vrednost nacionalnog duga može isplatiti nekoliko puta.

Ova đavolska institucija osiromašila je i uništila narod Sjedinjenih država, dovela mnoge do bankrotstva i praktično je i naša vlada bankrotirala. Učinjeno je to kroz rupe u zakonima po kojima FED funkcioniše, koristeći veoma lošu administraciju u sprovođenju zakona o FED-u i podmićivanjem gramzivih i lakomih pojedinaca koji su to morali da kontrolišu i spreče.

Neki ljudi misle da je FED institucija naše vlade. Ali nije. Oni su privatni monopolisti koji grabe bogatsvo ovog naroda zarad sebe i svojih klijenata u inostranstvu: domaćih i stranih špekulatana i prevaranata, bogatih i gramzivih lihvara. U ovoj mračnoj grupi finansijskih pirata su oni koji bi čoveku prerezali vrat kako bi mu iscedili dolar iz džepa; postoje i oni koji šalju novac u nažu zemlju kako bi kupili glasove (kongresmena) i uticali na zakonodavstvo; to su oni koji podstiču internacionalističku propagandu kako bi nas prevaom darivali novom svešću kako bi im dozvilili da prikriju svoja zla dela iz prošlosti I ponovo pokrenu svoj kriminalni voz.

Kreirali su vladavinu terora u Rusiji sa našim novcem u nameri da što duže potraje rat. Podstrekivali su separatni mir između Nemačke i Rusije, i tako zabijali klinove među saveznicima u Svetskom ratu. Finansirali su prolazak Trockog od Njujorka do Rusije kako bi mogao da im pomogne u razaranju ruske carevine. Raspirivali su i podstrekivali rusku revoluciju i uložili u nju ogromnu količinu američkih dolara na račun Trockog u jednoj od njihovih banaka u Švedskoj".
... Mekfejden je umro naprasno, veruje se od posledica trovanja (metode koju su upravo jezuiti još u srednjem veku savršeno razradili i mnogo puta primenili u obračunu sa "jeresi").
 U svojoj knjizi "'The Creature From Jekyll Island" G. Edward Griffin podrobno opisuje kako bankari mame i podmićuju političare širom sveta "lagodnim novcem" i kontrolišu preko njih državnu i monetarnu politiku većine zemalja.

ZAŠTO JE ISTRAŽIVANJE OLUPINE OPASNO?

U arsenal medijskih manipulacija spada i priča o prokletstvu egipatske mumije koju je putnik sa Titanika Vilijam T. Sted ispričao veče uoči brodoloma. Za tu mumuju se vezuje veliki vbroj nesrečćnih slučajeva. Priča o mumiji je lansirana odmah nakon potapanja Titanika. I Stead je ostao zauvek na brodu sa mumijom.
Ipak, pokrov kovčega pomenute mumije je i danas nekim čudom u Britanskom Muzeju mada niko ne zna šta je zaista bilo sa mumijom i da li je zaista potopljena sa Titanikom.
Svejedno, hiljade turista nagrne svake godine u Britanski Muzej da vidi kovčeg mumije koja je "potopila" nesrećni Titanik. Mnogi istraživači su pod utiskom priče o "ukletoj mumiji" čak odustajali od daljeg pretraživanja olupine plašeći se prokletstva. O tom strahu istraživača od olupine Titanika pisao je baš ugledni Vašington Post 17.avgusta 1980.