XXV  nastavak  POVRATAK  U  ZAVIČAJ

-prvi carski ručak na Maguri,
-sećanje na Tarpejske stene u Rimu gde su osudjenici ispijali otrov na silu i mrtvi padali u more,
-prva  čaša otrova i za cara


16.

Dok su neki donosili sitne stvarčice žrtava pokolja i stavljali uz pepeo, drugi su previjali rane, treći kukali i zapomagali !

Iz takvog leleka i meteža, Gaj u polumraku, kao da čuje nečije glasove.

Prvi ga podseti na očev, odsečan i prekoran glas:

Izdajico ! Izdajico ! Zar se tako dolazi kući !

Drugi mu se glas učini da je majke Romule, koja jedva blaženo sriče, ali on razgovetno razume, šta mu kaže:

Armentoooo, sssiiinne, vraaatioooo si seee, vratioooo si seee sineee Maksiiimaaaaa!

Treći, baka Ogin, bio je piskav, ali najbučniji, sručio se na njega kao sve vode Dunava:

Isti si kao ded O Gan Karpa sa Sera!

Stradao si od onoga što si imao najbolje, sram te bilo !

Zar ti nisam rekla da ćeš biti prvi legionar, prviii, ejjj!

Tu ispred njega stajala je i Divlja žena.

On oseti kako ga nešto celim telo probada i obli ga prvo vreo, a potom hladan talas znoja, koji se pretoči u neki nepodnošljiv smrad.

Ćuje kako nešto mrmolji, a on razumede, šta mu kaže:

Armi, lepotančiću moj, kolikiti je, ej !

Pa i ja sam tvoja caricaaa!

Juu, pa koliki ti jeee, ejj!!

Iza nje bio je Mladić sa dečjim likom, koji se ceri i kaže mu:

Oče Cezare i ja ću biti car, kada ti izgubiš glavu!

Izmedju nadošlih glasova, razgovetno je čuo, kako mu Strados Serdarijus, najbolji drug i sada preti:

Video sam te, videeo, ne možeš mi utećiii !

Video sam kada si natakario onu ludaču!

Kazaću te kod majke i oca, kazaću kazaću !

Ovo što si sada uradio nije više dečja igrrija, nije, nije i da znaš da sada neću više da se igram s tobom, neću!!

Nemo da se kriješ , pronaćiću te ja, pronaći !

Tamo negde iz dubine reke čuo je neko klobotanje, koje je samo on razumeo, kao glas mojri, vedogonja, rodjica i proročica :

Kuda se to klatiš, da odeš?

Ne, još nisi ispunio svoj zadatak!

Čaroban napitak još je u tebi, nisi ga izbacio, nisi !

Kada to budeš uradio njime ćeš sve potrovati, sve, sve što je tvoje!

Ubiće ih nataložena mržnja, prema svima!

Treba novu kuću da napraviš, dvorac za tvoju majku Romulu, gluvu.

Da svi pomisle kako si dobar i plemenit .

Da im budeš uzor dobrog deteta.

Da ostaneš samo čežnja kod žena.

Svi koji su živi neka se za ruke uhvate i neka opašu temelje.

Baš tako, samo će to biti tvoje.

Treba još da putuješ i na kraju da crkneš kao ker!

Kada budeš goreo, samo ti srce neće u plamen.

Kada bude ugljenisano i onda ćeš se nadimati životom.

To srce ćemo mi uzeti za naaša predaanja,čuješ li ti , čuješ, tek te čeka posaaaooo !

Ima vremena vratićeš se, vratićeš!

A sada dodji malo da sisaš!

Kao malo dete da te podojim!

Tako, evo ti tvoje plavo mlekce, tako!

Gde ti je šesti prstić, tako stavi ga stavi, baš tu, tako dublje, dublje !

On pogleda u nebo i učini mu se da čuje kako zvezde razgovaraju.

Ispruži vrat da bude bliže njima, da bolje čuje, ili da dohvati jednu od tri sise.

A to su mu se još više vrzmale tamne misli i uspomene.

Tražio je odgovore, a čuo samo tišinu.

Želeo je da vidi što dalje, a dobijao je sve težu i gušću tamu u njegovoj glavi.

Zatvori oči i gotovo u isti čas oseti tlo pod nogama.

Kao da su ga mojre dočekale .

Dobro je, držiš se, rešio si sve zagonetke koje su ti postavljene:

Nisi ubio gladijatora na Cezarovo naredjenje!

Znači nisi posekao mlado drvo budućnosti!

Nisi ispio pehar sa otrovom koji ti je Cezar dao!

Znači, nisi otkrio tajnu protivotrova!

Nisi se Cezaru rekao ko si ni odakle si!

Znači, ostao si veran svome rodu i plemenu!

Zato si ti postao Cezar!

Znači, da ti postavljaš zagonetke, pališ i ubijaš!

I evo, došao ti je kraj!

Ovu, zagonetku nikada nećeš rešiti, nikada!

Zato i prestaješ da budeš Cezar!

On se trže od tolike navale reči, ali zapazi da u blizini nema nikog, ili on nije zapazio kako se neko muva oko njega, da sve ovo čuje.

Bez reči, ponovo udje u šator, gde je svetiljka bila ugasla, a sebi sam postavi pitanje:

Kakva li je to nova zagonetka!?

Već se uveliko razdanjivalo.

Pripreme za slavlje tek što su započele.

Gozba mora biti ista, ako ne i bolja, kao ona u Rimu.

Ovo će biti prva carska gozba u Moesi Superiore. **

Ogromni šatori su već postavljani .

Vojska je konje pomerila na drugo brdo, gde je bila, pretežno, zelena borovina.

Svečana konjica se spremala za ulazak u carsko oko.

Od borovih dasaka pravljeni su stolovi i stolice.

Nosili su se i drveni sanduci sa zlatnim posudjem.

Okolo su zapaljene vatre i počelo je uveliko spremanje hrane.

Okupljali su se i narodni svirači, nosili dugačke čudne instrumente, buše, trščane frule, a iz daleka se čuo, doboš i sistrum.

Njegov sto i masivna stolica će biti na sredini .

U šatoru ga je čekala svečana uniforma sa lovorovom krunom.

Tražiće da pored njega sede, njima iz nepoznatih razloga:

Mladić sa dečjim licem i šepavim nogama, Divlja žena, najstariji Magurani i Strados Serdarijus, buljavi debeljko.

Samo će oni znati zašto su tu.

Zna on da će se tu negde naći, ispred nekog od kamena, njegova majka Romula i baka Oga.

Otac Armentarijus će ih na konju gledati sa nekog obližnjeg brda.

Na stolovima će biti postavljeni zlatni tanjiri sa predjelom, napunjeni puhovima začinjenim medom i makom.

Kobasice će se pušiti na srebrnom roštilju, ispod koga će biti sasušene šljive, da bi podržale žar, posute crvenim zrncima nara.

Zatim je znao, da će biti postavljena velika crvena kvočka koja liči na paunicu sa dugim šarenim repom.

U jajetu, nekom, naći će se velika riba koja će plivati u pobiberenom žumancetu.

Ako želi ribu mora da pogodi to jaje.

Znao je i za sve zodijakove simbole i sve će ih redom dodirivati: ribu sa dva barbuna, jastoga kao simbol raka, govedje kremenadle kao simbol bika.

Zna on dobro da treba samo jedan znak da dodirne, ali će on to vešto izbeći.

Uz svaki znak će biti posebna poslastica, upamtio je: pinjolinu od mleka, oraha, jaja, ribljeg rasola, meda, sirćeta, bibera i ulja, koja je stajala pored ispečenog jarca.

Po vremenu prolaska zna i to da je sada red za poslužavnik prepun gojenih pilića, i za masne punjene svinjske maramice, koje su uokvirene krilatim zecom, u kome je kuvar hteo da predstavi Pegaza.

Za to vreme sipaće se pikantni sos neke fine ribe, tako da izgledaju kao da su u nekom plićaku.

Kada dodje red na divju svinju znao je da treba nož da zarije vepru u slabinu, a iz zasekotina će poleteti jato drozdova, ali će on biti spreman da trskama posutim lepkom za ptice za tren polovi desetinu drozdova.

Zna da će tu biti i ogromna svinja iz čijeg će stomaka pokuljati vruće kobasice i krvavice, kada bude zario zlatni mač.

Znao je i to da će se ispod ugojenih kokoši naći raznobojni kolači, ili punjena guščja jaja sa slatkišima.

Kao veštom lovcu, već je znao, da će mu biti postavljen pobednički pehar, pun voća, i kolača, a zatim i drugi sa ugojenim kokoškama, napunjenim suvim groždjem, orasima, kao i dunjama sa bodljama da bi ličile na ježeve.

Biće tu i kljukane guske okružene ribama i puževima.

Julijanska čorba će imati dva kuvana mozga, oko 20 grama isitnjenog mesa, bibera, miloduha, kumina, meda, semena celera, divljih oraščića i sirćeta, presolca i ulja.

Može se sve to začiniti, semenom od celera, medom, sirćetom, uz dodatak ulja, brašna i presola.

Kuvani noj mora imati sos od bibera i nane, pečenog semena kima, malo meda, sir, onaj usedeli i požuteli,

Uz pečenje školjke tražiće da se malo doda biber, miloduh, može peršuna, po želji.

Sve to da zamiriše i zasladi sa malo nane, kima i meda.

Poslastice od urmi već su i kuvane u medu, ali će još kuvati

Jelen u sosu će biti začinjen prošekom uljem, kao i malo brašnom.

Biće tu i posebni napici od presovane i sušene nane i lipe.

I već do podneva sve je bilo spremno.

Askalapije pridje šatoru, poakaza mu na usta i na nebo, što je značilo:

Vreme je za carski ručak. * *

Dok je počasna konjica išla pored njega, iz hiljadu legionarskih grla čuo se samo jedan glas:

Živeoo Car! Živeoo car !

Gaj, u svečanoj uniformi, koja se oblači samo u dane pobede bez reči udje u šator.

Kada pridje stolici, već se čulo ono komešanje, koje bi moglo da znači :

Ave Cezare!

On diže ruku i žagor prestade, što je bio znak da ručak može da počne.

Ispred svakog stola počeše da prilaze robovi sa ogromnim ovalima, peharima,čašama.

Beli hleb različite veličine i oblika je već bio postavljen.

Kakav prizor, ovo sam čekao godinama.

Biće ista gozba kao ona od pre 20 godina u craskoj palati u Rimu, kada sam ostao gladan !

Reče Gaj Valerije Maksimijan, dižući pehar uvis.

Sada je znao kako izgleda craska sofra i baš će jesti sa apetitom.

Svaki zalogaj biće mu po jedan propušteni carski ručak.

Ili, propušteni roditeljski obed kada mu se otac vraćao sa dalekog puta, noseći dosta darova i terajući krdo krava i volova.

Tom zajedničkom obedu najviše se radovao.

Ne zato što će slatkiše jesti, ili dobiti poklone, nego što će biti uz oca, koga se bojao, ali ga i voleo.

Majka Romula, tek je onda pravila vruću žutu raženu pogaču za sve ukućane, uz stalnu jedinu pesmu :

Ninanana, ninananaa, ninana nana, mija mjaaa, mijaaa mjaaaa!!

Sva srećna, kao leptir, skakuće oko žara gde će se peći pogača.

Baka Oga je spremala vrelo kravlje mleko uz kiselu čorbu sa brašnom i posoljenim biberom.

Mrmljajući, kako su joj krave sada podbacile mleko, kao da su došle sa noćnog oranja.

Satima će igrati oko uzavrelog vrča sa zamočenom motkom.

Otac Armentarijus, sav važan gladio je svoju bradu, delio je prvo poklone.

Za Romulu i Ogu, nešto od platna, a njemu glinene igračke i svirala.

Kao najveće iznenadjenje iz džaka je vadio divovskog pripremljenog vepra o čijim su zubima visile korpice ispletene od vrbovog pruta prepunjene voćem, koje je već počelo da se kvari i miriše na trulež.

Jedino neće nikom pokazati omalenu vrećicu, koja mu je visila o desni kuk, i stalno mu je landarala kada je koračao.

A Maksima Armento Mladji , sve to prati .

Zadivljen pokličima, išao je od jednog do drugog, šeprtljajući kao patka, da mu daju zalogaj po zalogaj. Kada dodje do oca, on onu tešku kesu, prstićima čvokne.

Tako su svi blistali od sreće što su zajedno, najviše Armento koji je već počeo da svira.

Duvao je malenim ustima, i mrdao je prstićima uz tešku muku, jer mu je šesti uvek smetao, sve dok mu ne kažu da prekine.

Svima je uzvraćao svojim darovima ; dečjim blaženim osmehom i slinavim poljupcima, što je odavalo posebnu draž porodičnoj sreći.

Kao najveća poslastica, na kraju je rasprostrto saće na sredini sofre iz koga se med cedio, zajedno sa mravima i svim insektima koji su se zamedjeni zaglavili u saće.

Najveće parče biće za njega, koje će on razmazati po licu.

Na kraju će ga otac odvesti u crni Timokus i zabrčiti mu glavu kako bi je oprao.

I dan bi zavšili kupajući se zajedno u toploj vodi.

Sve je to trajalo kratko, jer je otac opet odlazio.

Onako sanjivog ujutru bi ga bacao u vazduh i hvatao ljubeći ga, a on je iz svega toga zapazio da ona teška vrećica više nije visila o kuk, i zato nema u šta da čvokne, no u njegovu glavu.

I to je bio znak da se otac ponovo vrati sa igračkama.

To sećanje na magurski obed, dade mu još veći apetit da proždire hranu.

On skoro da ne primeti ono što se oko njega sada dešava.

Iz takvog snovitog ručka probudi ga galama, koja je najavljivala muzičare i plesačice.

Tek onda nasuprot sebe primeti goste, koji su gledali u hranu i očima je jeli .

Gutali hladnu požutelu pljuvačku, umesto belog hleba.

Grčili su prste kao da čiste ono zlatno posudje.

Kada iznad njihovih glava počeše da lete vrane i druge ptice grabljivice, on poče da maše rukama kao lepezom.

Gledajući pravo u njih na sto položi obe šake, da ih bolje zagledaju .

Nije ni mogao pretpostaviti da njegovi, gosti, neće pipnuti ništa, ustaće gladni i bez reči otići sa stola, ne pogledavši ga u oči.

To mučno gledanje u hranu, podsetiće ga na njega, kada je gladan ustao ispred pune carske sofre.

Ili kada nije znao šta će pre da uzme i sve je nestalo ispred njegovih očiju, a on je jedino hteo raženi hleb majke Romule.

Možda su, sadašnji njegovi gosti, isti razlog gladovanja imali, kao on u Rimu.

Strah od kukote, od otrova, koji je sakriven tu negde izmedju jela i samo onaj kome nije namenjen znao je gde se nalazi.

I sada mu bi jasno, zašto je za navek upamtio sadržaj protivotrova:

Suvi orah, smokve, i dvadeset listova rutovice, sve to pomešano sa znojem, piti kada ne znaš više ko si ?!

Njegove dve omiljene pudlice nisu mogle da se požale i potraže ovaj napitak.

Tek posle prve velike carske večere, nestale su bez traga.

Bile su mu tako umiljate, lizale su mu obraze, ruke i caligole.

On, sada, prošara pogledom kroz sofru da vidi možda je neko već popio otrovni napitak.

Sve to podseti ga na Tarpejske stene u Rimu, gde su osudjenici, ispijali na silu otrov i mrtvi padali u more. Pretežno žene, su molile za milost , sve do zadnjeg časa, nudile su sve što imaju, dragocenosti i suvo zlato, za goli život.

Tužno su plakale i lelekale, ljubile stopala, sudija, izvršilaca kazne i stražara, dok su ispijale otrov.

Sada mu beše jasno zašto su neke posebne hanite, uticajne naložnice, udovice čuvenih legionara, koje su nazivane trovačice*, uživale naklonost Dioklecijana.

Svi su mislili, da one truju dušu, posmatrača, svojim telom, zanosnom igrom, i umilnom pesmom .

Tek kasnije je saznao, zašto su uz ostale tovare galijama pristizali tovari retkih trava, začina, gmizavaca, insekata i drugi mirišljavi sastojci akonta, morskog zeca, arsenika, bakarne rdje, cinobera.

Mnogi su govorili, da su to lekovi za nevoljnike i zato je ovo najviše išlo tamo gde su zatvorenici i kažnjenici.

I sada shvati, zašto su posebno čuvani nevoljnici, bolesni i kljakavi, zaraženi i maloumni legionari.

Zašto su organizovane dvorske gladijatorske igre i prijateljske pijanke i bahanalije.

Prvo je mislio, da bi se, posle dugotrajnih i iscrpljujućih osvajačkih pohoda carsko plemstvo, razgalilo.

Tek je posle saznao pravi razlog .

Svima nije bilo znano, jer oni koji su to trebali da potvrde nisu bili živi.

Da bi se efikasnost otrova isprobavala, trebao je samo živi čovek.

Išao je i on na takve sedeljke, ali čuvale su ga njegiove nevestuljke, i rusaljke i evo ga sada ovde, kako zuri u Maguru, u ovaj nevoljni narod.

I nikako da uveri ove ljude da je on njihov, a oni njegovi.

I nikako da mu Dioklecijanove trovačice izadju iz pameti.

Oni koji su bili pohlepni, neposlušni, zaverenici i posrnuli ljudi, bili su u rukama unajmljenih trovačica.

Na mig otrovni sadržaj sipan je u vino, bliskim ali neposlušnim Dioklecijanovim prijateljima.

Uz umilnu svirku slepih muzičara i lepršavih igračica ispijali su vino , ne znajući da im je to poslednji srk.

Gledao je kakao ogromne, nevoljne ljudske telesine, kao sneg s planine, lagano kopne.

Skrhani su nevidljivo padali i pretvarali se u pihtijastu masu , izobličenog lica i udova.

Pogibelj je izgledala sasvim prirodna.

Takvo jedno iskušenje beše i za njega.

Na najbrojnijoj svečanoj gozbi, sve oči su bile uprte u najboljeg, najvernijeg Dioklecijanovog legionara i najhrabrijeg gladijatora Rima.

Taj nepoznati grmalj koji hoda, zakoračio je u javni život Rima, preko noći.

Njegova, iskonska lepota, slava i hrabrost narastala je poput morske plime i pretila da zaseni sve one koji su želeli carstvo.

Dok su atlete izvodile akrobatske veštine, od kojih je zastajao dah,na svaki skok.

Gladijatori su se borili za sopstveni život,razmahujući se hladnim sečivima mača.

Zanosne hanite su igrale uz čarobnu muziku, i netremice gledale u tačku.

Gutači vatre, parili su svoja creva i izbacivali smrdljivi oganj, kezili se ,kvarnim zubima,na svaki plamen koji zapalaca,kao zmijski jezik, iz njihovih raščepljenih usta.

Samo za jedan pokret, kockaroši su gubili, robove, imanja i kese solidusa, a u očaju hvatali se i za pugia.

Želeo je sve da vidi,i u sve je radoznalo upirao pogled, kao ogladnelo dete.

Njegov skamenjen pogled nije uočio kada mu je u pehar sipan otrov.

Plave oči počele su da se dube iz one tačke, i pune suzama koje naviru u bunar.

To su mogle samo izveštale trovačice.

I kada mu se učinilo da će glavobolja i gušobolja prestati baš od ponudjenog penušavog vina, pehar mu ispade iz ruke.

Pored njega je prolazila Valerija, kćer Dioklecijanova, sa majkom Priskom, i vino se prosu na njegove caligole.

Baš to beše znak da je on izabran.

I tek mu sada bi jasno zašto su oči Cezara Dioklecijana bile onako nemirne.

Kolutale su oči,čas na njega,čas na Valeriju i završavale na Prisku. I razaznade, zašto Dioklecijan nije gledao pravo u njegove oči , kada mu je saopštio da mu daje ruku kćeri Valerije i da će on biti njegov naslednik.

I nije do kraja završio sa jelom niti ispio vino ni pogledao hanite, plesače i svirače, ustao je posrćući.

Nije mogao više ni zalogaj, ni kap vina, jer mu se lice pri svakom zalogaju grčilo, ne od smrada koji se okolo širio nego zbog bolova koji su sve više prodirali u njegovo telo.Ne zato što se uplašio nego iz navike, iz tajnovitog džepa uze malu amforu, koju mu je dala Valerija i na brzinu ovlaži usta smolastom tekućinom.

Tek je sada ostao bez odgovora, šta ovim ljudima treba da uradi , da bi ga razumeli .

Da je on njihov i da su oni njegovi.

Izgleda da su se oni promenili, ili da je on odavno otišao od njih, a čini mu se, tek su se sada rastavili

XX IV  nastavak   POVRATAK U  ZAVIČAJ

.

-EKSERCITATOP OPTIMUS   MAGIOSTE  EST        
                   vežba je najbolji lek

                -SUZA  JE  LUKSUZ
                 nedostupan ratniku

-NEĆEŠ STIĆI DA PRIPADNEŠ  SVOME  VREMENU  I  NARODU
                               zato što si svirep i  gord .

-za dva dana uradio ono što je planirao dvadeset godina



Kada je treći put izašao iz šatora, protegao se da svaku kost vrati na svoje mesto.
Kao celo telo da vraća u položaj koji je uvek zauzimao, kada je radio fizičke vežbe.

Prvo bi popio onu čudnu tečnost iz flašice, a onda izdahnuo nekoliko puta da oseti miris daha iz pluća, i udahnuo punim plućima da oseti svežinu dana.

Po tome je mogao zaključiti u kakvom je zdravstvenom stanju .

Posle je dugo ostajao bez daha, da bi još jednom proverio telesnu i duhovnu kondiciju .
Eksercitatop optimus magioste est !
Ponavljao je sebi u bradu, davno naučenu mudrost .

Za to vreme Askalapijo je već obučen stajao pored njega.

Svi legionari su odavno završili fizičke vežbe, kao obavezni kondicioni obrok.

Konji su dobili svoje sledovanje sena, a kuvari već počeli da pripremaju doručak.
Sada je svako imao druge lične obaveze:

Timarenje konja, pregled oružja, stezanje odeće i obuće.

Askalapijo je sve to odavno završio i sada nezainteresovano stoji pored sanjivog Gaja savijajući prste leve šake, brojeći mu skokove u dalj, a desne prste računao u skokove uvis.
Sunce je već kitilo , svojim rumenim sjajem, istočne vrhove.

Svojim tankim, žutio crvenim zracima, koji su se prosipali, kao zlatne niti koji drže cvetove.
Zraci su davali izuzetan prizor, koji se mogao videti samo ovde.

Činilo se kao da ogromni žuti cvet izranja iz zelene Svete Magure.

Kao zmijuljica, uvija se plava reka i dugo migolji uz zemlju.

Gaj učini nagli pokret rukom, kao da želi da ubere ovaj žuti cvet, što je ličio na suncokret, ili žuti medeni kolač.

Bojao se da ne učini nešto nepredvidjeno i da se tako ovaj jedinstveni cvet i kolač ne izgubi, ili ode sa one druge strane neba.
Zato stade sa zamahivanjem, preskakanjem u dalj i uvis.

Askalapije mu pokaza nekoliko puta otvorenom i zatvorenom šakom, koliko je to bilo .

On ustanovi da su to, uglavnom poznate brojke koje potvrdjuju njegovu ustaljenu normu.
Ali, to mu nije bila prava slika zdravsenog stanja.

Stalno je osećao neki zamor, tromost, uspavanost, a da i sam ne zna šta mu to sada nedostaje.
Jednom je uhvatio sebe kako spava jašući Belca, jeca i broji u snu .

Čuo je, lepo, frktanje Belca, koji je Išao blagim kasom, upijao je svaki korak i opominjao ga da više ne drema.

Kako ne bi povredio jahača, blago se otimao sve dok mu jahač ne stegne uzde, i dao mu do znanja da se probudio.
Znojav i uzdihan stade.

Tek kada pruži prvi korak da se vrati u šator, Askalapije mu dade do znanja da želi nešto da mu saopšti.
Gaj stade, poluotvorenim ustima i ukočenim očima čeka da sazna vest.

Askalapije je otvorio usta, kao da priča, a ništa se ne čuje.

Gaj dobro razume sve:

Stanje, kod legionara, posle ratne formacije ‚‚Usta‚‚zadovoljavajuće.
Plen odličan, o mrtvima se ne govori ništa.
O njima svedoče leleci i jauci koji se odasvud čuju.

Sinoć je straža kod velikog vrča u centru Magure, u duplom dnu cevovoda, pronašla neke ljude.

Jedan starac kaže da je otac rimskog Imperatora.

Kako može tvoj otac iz Rima u Moesiu Superiore da dodje, Cezare, kako?
Lupao je šakama Askalapijo.

Poludivlja žena, koja ima pedesetak godina, kaže da je carica Valerija, jer je žena Imperatora, odnosno tvoja.
Valerija je naša boginja, moj care, boginja!

Ona je vazda uz nas sa svojom svitom i majkom Priskom,čuva ti i sina Kandidijana.

Sakati mladić, koji ima blizu dvadeset, a liči na dečaka od deset godina, kaže da je tvoj sin!

Kažem, tvoj posinak Kandidijan je pored Valerije.

Eno ih iza treće linije, svi su tamo!
Ne ostavljaju oni tebe care!

A ti druge nemaš, pa ni sina, sina nemaš, zar ne Cezare silni !

Tu je i jedan buljavi debeljko, kaže da je tvoj drugar, on ti poručio:

Sve je uradio kako si mu ti care rekao, kada si pošao i poneo kožni barjak sa sobom.

Iako je znao da se nećeš vratiti, tešio je tvoju majku da ćeš brzo doći.

Rekao je, da si tu negde iza istočnog dela onog brda.

I rekao je još i ovo: I koliki mu jeee!
Nije te odao care, duguješ mu , duguješ!

Vidjao te svake noći na belom konju i nikom nije rekao .

Video te sa lovorovim vencem na glavi i nikom nije rekao!

Eto to ti poruičio taj buljavi, tvoj drugar Strados !
Svi im se smeju!

I šta sada treba sa ovim lažljivcima učiniti, šta?

Gaj se ne okrenu, već učini takav nervozan pokret da udje u šator, ne saznavši do kraja vest .

Izbegao je da izda naredjenje, šta sa njima treba učiniti .

Za dva dana uradio je sve ono što je planirao dvadeset godina i sada nema ništa!
A rečeno mu je da se ne vraća u prošlost, jer sve će biti uništeno, radi budućnosti.

Zašto, zašto ?

Postavljao je sebi pitanje, bespomoćno udarajući levom šakom o desni dlan, tražeći odgovor, šta sa njima treba sada učiniti:
Šta? Šta? lupao je i dalje.
Gaj otvori šator i reče:

Život počinje iz vatre i pepela i tako mora da se završi!

Ove protekle godine bile su godine snova i borbe i više od toga.

Moja,večita, želja da se vratim u zavičaj, sada se ostvarila!

Napopkon, došao sam ovde da se odmorim!

Askalapijo se zbuni na ove reči i tek kada vide kako

Gaj diže ruke i dalje govori, on ga pogleda pravo u oči:

Donesi mi lovorovu krunu i purpurni ogrtač, sa hiljadu zlatnih pločica!

Opasač sa pugom i gladijusom!

Neka kožna zastava sa orlom bude pobodena na ovo svetilište!

Svečana konjica oko vojske da bude postrojena za minut.

Pozovite sve koji žele da se bore za zvanje gladijatora.

Hoću ovde magurski Koloseum da napravite!

Hoću i Magurani da vide kako izgleda moćan njihov car!!

Danas je Moesia Superiore slobodna.

Za sve koji su ovde ostali živi, spremiti veliku gozbu !

Zar, ovde pored ovog pepela mrtvih koji se, još uvek, puši?!

Postavljao je sebi pitanja i davao odgovore:

Sada sam u svom domu, a tu se ništa loše ne može dogoditi.

Već se dogodilo silni care!

Nebo je gospodar života i tu je život nezavisan, ja tu ništa nisam kriv!

A ko je onda kriv, ko!?

Postavljao je još uvek pitanja i davao odgovor.

I gde onda gozbu da spremamo?

Baš tu, na sredini Svete Magure, neka to bude buduće ognjište, velikog carskog grada.
Za sve! Za sve!
I za životinje, za sve, za sve !
Potvrdjivao je Gaj:
Za sve, za sve !
Kako moja baka Oga kaže:
Neka hrana bude lek, a lek hrana, za sve, za sve !

Pokazivao je prstom u tek probudjenu Maguru, kao da je prvi put vidi.

Jedna suza se beše otrgla iz umornog levog oka i otkotrljala niz njegov upali obraz.

On se trže da ga neko ne vidi dok pesnicom briše obraz.

U tom pokretu bilo je mnogo toga, što ga je ošinulo u preplašeno lice.

Srdžbe, mržnje, prekora, iznenadjenja, i tek malo ljubavi i poštovanja, samo u jednom pokretu, otkrivala se njegova zbunjenost.

Jedino čuje kako ga baka Ogi pita:

Zašto si zbunjen i tužan Arm, i carče moj ?

Ne nisam tužan, bako!

I ne treba, tuga je luksuz nedostupan za ratnike!

Sa druge strane čuje kako neko dobacuje:

Ne moraš se žuiriti, sada ćeš na vreme stići.

Da podivljaš, da budeš svirep i gord, sine moj.

Samo nećeš stići da pripadneš svome vremenu i narodu!

Znaćeš da stežeš zubima i ćutiš, kada ubijaš.

Znaćeš da pretiš, kada treba da kažeš koliko nekom pripadaš.

Nećeš nikada shvatiti da je život večita patnja, koja se pokazuje, kricima, jaucima, sine moj!

Okreni se da vidiš da li postojiš!?

Ovaj narod te ne vidi, samo te oseća po svom telu!?

Sam si sine moj, samaam!!!

Okreće se oko sebe i pruži korak sa namerom da nekog stigne, da vidi ko to priča, ali niko ne beše pored njega.

I polako je izašao iz šatora ne pogledavši u Askalapija.

To je ujedno i bio odgovor na njegovo pitanje.

On se smiri, više nije udarao šakama, samo zavrte glavom i pogleda duboko u stranu da izda naredjenje koje je Gaj saopštio.

Danas Magura slavi, dolazak rimskog cara.

Gaj ga pogleda i onako u sebi reče:

Danas Sveta Magura, posle dvadeset godina, slavi povratak Maksima Armenta Mladjeg, to zna samo on.

XXIII  nastavak   POVRATAK U ZAVIČAJ

-priobalna Mezija je slobodna,-duks je  mrtav,
-Budući mali car batine dobija od oca ,
-Tajnu o begu od kuće kazuje samo baka Ogi
-dobro je kad dete plae,ali nije kada drhti.







  Šuma je u daljini postala tamna crma mrlja, koja ga sve više pritiska, ali mu se čini da u toj tami nešto daleko sija i zove ga.


Zar i šuma može da govori!?

Pomisli Askalapijo, a već vidi, kao da leti ogromna ptičurina pravo na njega.

Njezina velika krila hlade mu glavu, a šiljate kandže ga pridržavaju da ne padne.

Od tog trenutka mu postade lakše.

Jedan olinjali pas šmugnu ispred njega režeći u šipražje.

Ni sam ne zna kako, ali pored njega se otkotrlja neki kamen, valjda se neka grudva zemlje oblepljena balegom, odbila od temelja obližnje zemunice.

Ili se to njegova mora odvojila od misli, i izdahnuvši iščezla iz glave.

Došavši do zamišljenog kraja spusti noge niz strminu i stade kao ukopan.

Ispred njega je bila neka provalija ispunjena gustom tamom, nije znao na koju stranu da podje.

I stojeći čvrsto, bez posrtanja, odjednom, pruži nekoliko koraka, samo što nije još i zapevao mumlajući nešto:

Mmma mja! Mumma mjaaaa!

Majko moja evo sam ti o ja!

Odmeravajući svoj položaj gotovo da ne primeti da se nije ni pomerio i da se ništa nije značajno dogodilo.

Vrati gladius u korice, ne primetivši da nije bio krvav.

Ali je primetio da mu kožna kesa sa solidusima nedostaje.

Kao čigra se okrenu, da vidi ko je svedok ovog trena, ali ne zapazi nikog.

Čovek Miš više nije bio pored njega.

Samo je čuo neko šuštanje ili svoje pitanje :
Šta je to bilo ! ?

Zapanjen zbog svega što mu se dogodilo, nastavi da se okreće oko sebe i da nevešto maše rukama i priteže kožno ratno odelo.

Askalapijo, poluošamućen, pridje Gaju i ne gledavši ga u oči, to je uvek činio kada nije bio siguran u ono što misli, smireno saopšti pokazujući rukom, što je značilo:
Vodja pobunjenika je mrtav !

Priobalska Mezija je sada slobodna!

Gaj okrenu glavu kao da nije video ništa, nije ni tražio odgovor.

Udje u šator i stropošta se na mokru kožu .

Otvori usta, sa željom da nešto kaže, ali ne reče ništa, ili mu je reč ostala zarobljena u grlu.

Uhvati se za glavu, zaplaka, sav drhteći.

Učini mu se kao da čuje bakine reči koje je obično izgovarala dok je plakao, držeći se za njen skut :

Dobro je kad dete plače, ali nije kada drhti !

Gaj oseti da više ne drhti nego reči same izlaze.

Sada je Maksima Armento Mladji, koji se uvija uz bakin skut:

Ali, otac me je tukao, a ne znam zašto ? !

Ima da odem od kuće ! Idem, idem !

Sve ću ovo da porušim, da popalim, sve, svee!

Hoću da odem u legionare !

Odgovarao je srdito Armento, sve ustežući usta od plača, slinaveći preko brade, nabijajući glavu uz bakina kolena.

Dobro, dobro, neće više da te pipne!.

Saću ja njega da bijem !

Polako, polako sve će ti se želje ispuniti!

Bićeš ti prvi bakin legionar, prviii !

Slušaj ti samo meneee!

Tešila ga je baka Oga i milovala po glavi uzimajući ga u ruke.

On je sve tako ridao, dok nije počeo da se bolje gnezdi u njen skut, kao da će početi sa dremanjem.

Čuje kao kroz san kako se baka Oga iskašljava, a to je bio znak da će tek početi da priča, istu priču, po ko zna koji put kazanu.

Na početku priča se nije čula od njegovog jecaja, šmrkanja, ustezanja.

Ona je birala reči bez žurbe, kao da ih je merila samo za njega.

Svaku novu reč kao da hvata iglicama koje naleću i udaraju je.

Isprva kao slučajne reči koje se pevuše, ninanana, ninanana, a potom reči iglice.

Izgovorena reč postaje hladna, bolna i oštra.

Svaka izmišljena reč iglica zadire joj ispod tkiva, pa mora da se brani, ali ne zna čime, pa i dalje priča umorna i zabrinuta, tresući glavu i kolena.

Osećajući kako se postepeno približava otkriću prave priče koju će on razumeti i lako zaspati, često je gledala u njegove teške, kao olovo, trepavice, zaustavljala je drmusanje glave i kolena.

Iako se nije čula reč, ona mu je govorila da je ne prekita, da se ne vrpolji i da se pretvori u reč koju ona izgovara.

Mali Maksima Armento Mladji je znao njen početak .

Piskavi, drhtavi glas, kao da i sada čuje :

Aaa! Da li sam ti kazala onu priču:

Tamo negde, u jednoj zemlji, rodio se budući Mali Veliki Car, a niko to nije znao.

Tako toliki kao ti sada, e baš toliki.

Ni baka, ni otac, ni majka, niko, nikoo nije znao da je on budući car!

Evo samo ti i ja!

Ispričaj ti i svojim vršnjacima, neka se malo vesele, što i oni znaju .

Dobro upamti !

To je bilo jedno vižljasto, ali snažno dete, prćastog čuljavog nosića, s velikom glavom na kratkom vratiću i vragolastim okicaama.

Voleo je da se igra sa svojim vršnjacima, stalno se tukao i vikao na njih, dok su čuvali stokuu !

Taj budući Mali Veliki Car zavoleo je i jednu zlatarevu kćer.

Ona je bila malena, krastava, tanka, slabašna, a njena glavica s crnim čupercima je bila lepa, lepaa!!

Ona je imala Divlju majku, pa su i devojčicu tako zvali.

Iako se pričalo da to nije njena prava majka,već da je pronadjena, negde u šumi, ta devočica je mnogo volela svoju Divlju majku.

Ona je volela svoju majku i stalno je slušala, slušala.

I bila je dobra, poslušna, kao što si ti dobar, dobaar !

Pročulo se da će njena kćer biti carica, jeste, jeste, carica, caricaa!

Ta devojčica je brzo rasla, raslaa, da to što pre postanee! !

I ta devojčica je samo sedela pored reke i čekala da dodje car!

Ta Divlja majka sa nikim nije razgovarala, sporazumevala se rukama i znakovima, kažem ti i bila je opaka, opaka žena!

Ona nije baš mnogo volela nestašnu svoju kćeer!

Moram priznati, bila je vredna, vrednaa!

Jednoga dana ta Divlja žena je nestala, a devojčica je ostala samaaa!

Ali, tu smo bili ti ja, i...

Njena usta počeše da drhte, nije više mogla da priča, nešto je ostalo u grlu.

Armento je svojim plavim tužnim očima gledao pravo u vidrave iskolačene duboke oči i pažljivo slušao svaku reč, spreman da na prvu tišinu, sklopi oči.

Baka Oga sa pričom zastade kao da se uplaši, a iz očiju same od sebe kapale su suze, na dečju glavu .

Poče da se nervozno pomera, sa željom da se otrgne od Armenta.

Podigla je glavu, iznenadjena, shvati da već dugo priča uzaludno.

Da bi ovim rečima i priči dala što veći značaj, završnicu govorila je lagano sebi :

Ima istine koju ne volimo da čujemo iz tudjih usta, pogotovo kada se tiče nas samih !

Tu istinu najbolje zna Armentarijus, koji se često noću vraćao od Divljakuše!?

Pridržavajući skut odnese zaspalog Maksima Armenta u drugi kraj sobe, gde beše uvek mirno .

Iz tog ugla sobe se nije moglo ništa videti, osim ono nešto svetlosti koja je kapala iz malog otvora.

Ej, ej, epša jarrra šjaaaa! Slušaj, slušaaj!
Pa ti ćeš zaspati, legionarčiću moj !
Ej, ej, epša jarrra šjaaa!
Nuni, nuni, paji, pajii
Du, duuurmi du,!!

Sapavaj, spavajjj, lepotančiću moj!

Ne gledajući u njega,već onako, u zanosu ponavljala mu je nekoliko puta, uz pitanje:A dal sam ti pričala onu ? !

Kada sam ja bila mala, kao ti, možda mladja malo od tebe, ali kao ti sada, e tako tolika!

Maštala sam da budem carica, eee, carica!

Želela sam da pobegnem od kuće.
I jednom sam to učinila.

Pobegla sam iz one divljine sa Sera!

Lutala sam lutala tražeći tu zemlju iz snova i našla tvoga dedu, ludog O Gana Karpu .

I njegovi su snovi bili isti, veliki car da bude ! .

Eto vidiš gde sam sada, uz tebe, a to mi je bila želja, to je moje i dedino carstvo .

Da imamo našeg unuka, koji će živeti u dedinom i bakinom carstvu!

Da imam takvog jednog unuka i da spava u mom skutu kao u svom carstvu !!

Nuni, paji, nuni, paji, nuni, nuni pajiii, legionarčiću moj ! !!

Ne gledajući da li je zaspao, baka Oga je ushićeno pričala dalje, samo za sebe :

O dalekoj bogatoj zemlji, i strašnom imperatoru, velikim i dalekim gradovima.

O legionarima i neustrašivim gladijatorima, trgovcima, prevarantima, stočarima i siromašnim ljudima.

O zlim vilama i ženama trovačicama, koje razgovaraju sa biljem i životinjama.

O mesecu, koji se zakačio na vrh jedne planine, kao da čeka da ga neko otkači.

O zastrašujućim konjima koji ne jure, no lete, samo noću.

O vračarama, kukotama i trosisatim ženama, koje dolazile samo noću, i imaju plavo mleko.

I kada ga probaš, učiniti se da je dan kada je noć.

Pa da ti se učini da je slatko kada je otrovno.

Da je žensko kada je muško.

Da letiš kada puziš.

Činiti se da dobro vidiš i slušaš, ali ništa ne razumeš.

Pa možeš sve, a telo ti bude razapeto i meko kao testo.

U sebi hodaš bez cilja, a ne pomeraš se, daljine ostaju.

Ali, da znaš za sve to ima leka, rećiće ti ga tvoje čuvarice,vadogonje i rusaljke, one znaju sve!

Pričala bi ona još ali se bojala da završi priču.

U isto vreme se i radovala zamišljenoj krasoti i svojoj dobroj priči, koja će Maksimu Armentu Mladjem sigurno nekada pomoći.

Uz svaku reč, oči bi joj poskočile, a usta podrhtavala, kao da je udarala u svoju nabreklu žilicu.

Grudi su joj se nadimale, kao da je sve to preživljavala celog života u snovima i na javi.

Završavajući priču, baka Oga ga je njihala samo nekoliko minuta, a onda vezavši skut, stavila na ledja i nosala sa sobom, obavljajući neke kućevne poslove.

I kada se probudio lice mu je bilo rumeno, oči vesele i vedre, kao da se ništa nije dogodilo, kao da je u carstvu .

Na priču je skoro i zaboravio, kao da je nije čuo, jer će je još koji put čuti.

O svemu onome što je čuo razmišlja i kada je budan.

Teško uzdišući, gotovo šapatom baka Oga mu osmehnuviši se reče:

Sada je, za ručak sve gotovo.

Sve, da, da hrana je lek, moj silni maagurski care !

Dajući mu zalogaj po zalogaj, baka Oga je uz njegovo halapljivo mljackanje čula, teške i bolne dečje uzdahe, koje ona protumači :

Znaš šta bakice ? Ajdemo odavde !

Znala je dalji tok razgovora, i ona je postavljlala ista pitanja, i tražila odgovore od svoje bake Hekete sa Sera, koja joj je govorila veselim glasom:

U snovima se sve može .

Ustaj idemo, da papimo pa da pajimo, mila moja lepotice !

Mila moja Ogicee!

Ja ću tebi, ti ćeš njemu, a on će opet svome i jedan će gospodar biti.

Nuni, paji, nuni paji!

Kada i kuda to se ne zna!

Nuni, pajiiii!

Gospodar sa neba sve zna, njega pitaj !

Nuni, pajiiii!

Putovala je putovala, gledala, ali nije dobila odogovor i ona je zaspala uz blage Hekine reči u toplom skutu i sada reče :

Kudaaa ? Kudaaa, dete moje ?

Nuni, pajiii, nunii, pajiii !

U tu carevinu u tu zemlju snova, da vidimo tog malog cara.

To niko nije rekao, ali je znala da jedino to pitanje može sada da sledi i ona sama reče :

To je daleko, tamo ne možemo stići, zarobiće nas legionari, cohorosiI limitenti, a car možeš i ovde biti !

Nuni, pajii, nuni, nuun, pajiii!

Ima vukova, medveda, divljači, mnogo, mnogo, rastrgnuće nas, ajde, nuni paji!!.

Nemamo šta da jedemo.

Rukama ću divljač daviti.

Jagode i travu ćemo jesti.

I ribe ćemo loviti, školjke, zmije, rakove, sve, sve ćemo jesti.

Da bi smo došli tamo morali bi smo ići godinama, i godinama, preko reka, visoravni.

Morali bismo preći gradove i gradove, pa bi smo naišli na reke i reke, mora i mora, pa na liburne velike i ne bi smo znali u koju da se popnemo, a odatle sve dalje i dalje..!

Nuni, paji ! Nuni pajiii, kako si mi pametan legionarčiću moj!

Gaju se učini da i sada pored njega sedi baka Oga, prstom ga doziva, iskolačivši svoje plave oči, i čuje te molećive reči:
Nuni, paji, nuni , paji !
Sada je vreme da papimooo !
Hrana je leek, golupčiću moj !
I kao po nekom redosledu, oči mu spaziše široki horizont i trepavice mu se same spojiše, da smanji tu daljinu.
Poče polako da vuče talase snova prema sebi.
Tako brzo je vukao i već udari u reku koja mu beše pod okom.

Polako poče da vuče i druge talase hvatajući svoje želje koje su okolo plivale po njima.

Do Malog Velikog Cara nikako da stigne.

A tamo daleko još se plavilo nebo što ga je stalno vuklo.

Učini mu se, da po onom plavetnilu plovi nešto tako veliko, da ga on ne može odgonetnuti.

I to prozračno svetlo zračilo je toplotom, ali treba da se nebo otvori.

On se podiže od zemlje k njemu u beskrajnu visinu, u modri topli sjaj, sa željom da ga otvori.

I srce mu zaigra od toplote, spokoja i radosti što sve to vidi, dodiruje.

Okolo neba rasprostrle se livade i reke .
Ista njegova Magura.

Odozgo vidi stare zidine i naredjane Ogine kamene belege.

Kud god se okrene samo belezi, belezi.

Oni ga podsećaju na detinjstvo, na rodni kraj, na prošlost , ali i sadašnjost.

Kao da vidi oca i majku, kućni prag, skrivene darove i dečje igračke, na široko polje koje preseca Timokus.

Sa istočne strane štrči njihova malena zemunica, kao da je iznikla iz zemlje, ili iz njegovog srca.

Stajao je, dugo, toliko dugo, da je dovoljno za praštanje.

Hteo je da otvori dušu svoju i predaka.

Da složi njihove i svoje želje.

Da izbaci sve reči kletve i mržnje, da ostanu samo one kojima će se radovati kao dete.Ali Magurane nije video.
Još više će se postidi zbog svoje žestine života.Možda su se naljutili?
Možda su čekali da im dodje na vrata za parče hleba?
Ali , on je sam otišao sa željom da donese svima sreću i želeo je da im se vrati.

Sve je to nedovoljno da se izbriše strepnja koja je u očima, što netrimice gledaju u Maguru.
Samo promukli dah, nagoveštava njegovo prisustvo.
Stogovi sena stoje nakićeni kao vrhovi zemunica.
Vazduh je čist, i njegova bistrina udara u nos.
Glava mu je bila zarivena u krzno, i nije hteo da je podigne, da proveri da li je sve ovo možda samo san.
Stiskajući oči ne veruje im da je još uvek budan.
I tako budan uroni u dubok san.

XXII nastavak     POVRATAK U  ZAVIČAJ

- razgovor u pećini,
-ja sam vazduh koji hoda ,
-ja sam tvoja Imperija
-ja sam tvoj korak dok se ti ne pomeraš, ....
-vaše čuvanje taj ne je odlazak u sigurnu smrt!!!.




A ko si ti ?
I ovo obostrano pitanje, pretvori se u strašan eho:

Aooooooohaaaaaaaahhaaaka!!

Prodjoše pored reke, mosta želja, i drugih pećinskih ukrasa stalaktita i stalagmita, a da nisu caligole ukvasili.

Dodjoše do manje carske odaje gde je samo na jednom mestu svetlelo i to samo, kao žižak.
Ovaj žižak kao da se malo pomeri, kada ih oseti.
Divlja žena pokaza prstom na Drugu Senku i zaćuta.
Na kamenom carskom prestolu, učini mu se da ugleda Heketu, boginju duhova i prividjenja, kako sedi u krilu Boga Podzemlja, sa raščepljenim nogama i kamenim ženskim otvorom.

On se okrenu da ne gleda sve ovo, ali oseti čudan prepoznatljiv miris koji opija.

Zapazi samo prozirnu senku.

Prva Senka otera Divlju ženu, i strese se od iznenadjenja.

A Druga Senka se poče još više tresti zbog čuda što je ovde vidi i to sa Prvom Senkom, htede da sidje sa kamenog prestola.

Izmedju Divlje žene, dve senke, počeše da se gledaju pre razgovora.

U pećini se samo promaja oseća.

Čuje se potmulo udaranje talasa podzemnog vodopada i let pećinskog slepog miša.

Čuje se brujanje vetra, i po koje nerazumno mrmljanje i šištanje.

Sa kamenog prestola, Druga Senka ustade i kao da obrisa oči, od magle i ruke od vlage.

Čulo se samo neko potmulo mucanje, jecanje i staračko ridanje.

Ali je to jecanje i dugotrajno mumlanje Prva Senka

razumela:

Zar ono nisi bio ti, maločas!?

Zato odgovori mudro, baš onako kako ga je učila baka Oga:

Ja sam uvek i ovo sada i tamo gde me ima uvek sam svedok istorije! Izgleda da je odogovor bio prepoznatljiv i Armentarijus nastavi sa pitanjima:

Pa dobro strpljivo te čekam, da te pitam!

Gde se ono denu baka Ogino zlato ?

To ja teebe treba da pitama, gde se denu zlato naših predaaka?!

Zašto si pobegao ?

To ja treba teebe da pitam, zašto si ti pobegao!?

Zašto nisi želeo sa mnom da pričaš o svemu ovome, zašto!?

Umesto odgovora, on ču ponovi isto pitanje:

Zašto si otišao u legionare, zašto ?

Zašto si poubijao tolike ljude i porušio Svetu Maguru, zašto !?

Poubijao si nevinu decu, svoju deciu, ej , svoju!

Strados, jedva živu glavu izvukao, hteo si i njega da ubiješ!

One koje nisi ubiuo, potrovao si sve koji su te voleli, kao carski ručak im daješ!

Proklet bio!

Tišina, umesto odgovora.

Druga Senka je nastavila da priča, ne čekajući odgovor:

Ja sam ostao zbog tebe s... da te dočekam i vidim !

Da ti kažem da ne činiš moju grešku i grešku naših predaka Divljeg Vetra Valhona i Snažnog Dagona.

To nam je u krvi, ali ja sam zakasnio da ti to kažem, ejjj!

Ali izgleda sve je kasno!

Ne, ti si ostao da ubiješ Rimskog Imperatora, ali ti to ne možeš!!

Čuo sam te kada si sa majkom razgovarao!

To nije istina, to je tvoje pretvaranje sna u javu, jeste sna u javu!

Laaži su to sin.., lažiii..!

Obećao sam im da ti to kažem, a ti to prenesi svojim potomcima :

Rdja se za zlato ne prima, niti se otac odriče sina svoga!

Zašto si se ti odrekao svega, zašto!?

Ono što je zapisano zbilo se !

Ono što će se zbiti ti ćeš pričati !

To sam obećao tvojoj majci Romuli i baka Ogi, a carsko se ne poriče.

Ti si za njih car ti, ti si... moj!!

Umesto odgovora Prva Senka se trže i poče da priča:

Dok te ne vidim, ja ne znam ko si ?

Kako da ti odgovorim, kako, kada i sam znaš odgovor ? !

Znam da postoje ljudi koji za vreme života znače nešto, a onda se zaborave!

Ja nikada neću zaboravioti moga oca Armentarijusa, kao što ti nisi zaboravio tvoje Dagone i Valhone, ako i tebi to ime nešto znači javi se !

Ko si, ko si !?

Ako si i Armentoiborin, javi se, i kaži gde su ostali pobunjenici !

Predaj se i tako mi budi pokoran!

To nije poraz već odanost!

Ti upravljaj svojim životom, a ne ja!

Umesto odgovora Druga Senka, Prvoj poče da šapuće:

Ja sam tvoj vazduh, koji hoda.

Ja sam tvoj korak, koji se vekovima cedi.

Ja ti misli redjam, glavu ti na sigurno mesto smeštam.

Ja sam onaj koji je budan dok ti spavaš!

Ja sam tvoja izvidnica!

Ja sam onaj što zna ko si ti:

Ti si onaj, koji hoda bez cilja, a ne pomera se!

Ti si onaj, ko je odavno pošao, a nisi mrdnuo, daljene su ti u snovima!

Ti si onaj ko ne može dalje od Magure, a ne priznaje strah!

Ja znam da su pobunjenici, u moju postojbinu Sirdiku, kod trakijanaca, ali ti neću reći.

Da mi ne kažu da sam izdajnik !

Neću ti reći ni za one što su pobegli ispred Trajanovog mosta kod Dačana, uz desnu obalu Velike reke.

Neću ti reći ništa, jer ti si onaj koji sve ovo zna!

Opet tišina, prva senka htede da se pobuni, zar ovaj može toliko sve da zna, a ne kazuje se, ali ga opet preteče i poremeti poruka Druge Senke :

Zlato je u duplom dnu velike zemljane posude za vodu u našem oboru.

Da ti je baka Oga živa spremila bi ti meleme za tvoju opaku bolest, ovako trpi sin.. !

Prva senka, umesto tišine,čuje svoje pitanje:

Otkud znaš za moju bolest ?

Druga Senka, nastavi:

Znam ja, znam, svi carevi je boluju !

To te žena Valerija sredila!

Kada bih ja mogao, umesto tebe da odbolujem.

Ćutiš, i trpiš i kamen sve trpi, odoleva nevremenu!

Hrabrost je čuvati tajnu!

Čuvanje tajne je odlazak u smrt !

Ne nudim ti pokornost,već deo sebe, a ti uradi ono što bi i ja tebii!

Sada me vodi i kazni, zato što te ja nisam kaznio kada je trebalo !

Kada ovo sve razume Prva Senka se strese, okrenu i ode.

Kao da je razgovor bio brzo završen, jer se iznenada približi Divljoj ženi, ona bez reči skoči na konja i nastaviše put do podzemnog jezera.

Prva senka se trže zbog, još jednog, iznenadjenja, ovde je već odavno bila.

Sa mnogim pećinskim vilama, ovde se kupala.

Sada se još više iznenadi, jer stoji uz najlepši slap, koji kada pršti kao da peva.

Čuje ženski umilni poznati glas i spazi, visoku, sa tankim nožicama, ali snažnu, prelepu, vitku, figuru sa nabreklim grudima, sa plavom kosom, prozračnim i dubokim očima, sa belim zubima i osmehom koji mu je odavno bio poznat i uvek mu je odavao sigurnost i hrabvrost.

Htede da vikne :
Ask....!

Od hladnoće ili čuda ostade bez glasa, i oseti nemoć da korača.

Ili sam nije mogao poverovati to što je video .

Možda su nju poslale ove pećinske mojre da ga čuva i prati do ispunjenja njihovog proročanstva.

I da su mu to one naredile da u Koloseumu ne učini zločin, nego kaže :

Uzmi moju glavu care !

Možda to on nije rekao, nego je car tako sam čuo.

I taj glas iznenadjenja se nije čuo, jer Prva Senka skliznu u vodu i poče da batrga nogama.

Prepusti se čarima dubine i oseti kako se sve više guši i ostaje bez daha.

Dok mu je u ušima još zvonio istančani ženski glas i dahtanje, uspravi se i dodje do daha, uhvati se za Divlju ženu, ali ga i ona povuče u penušavu vodu .

Počeše da se motaju, kao meso u vrelom kazanu.

A želeo je da krikne od bola koliko ga to njihovo drmusanje kida.

On ponovo oseti onu istu čudnu masu koja se lepi uz njega, i poče da se trese, sa namerom da je skine.

Hteo je da zauvek zaklopi oči, zapuši uši.

Ti njeni pokreti su mu odzvanjali u glavi, kao isprekidani zuj pčela.

Nadolazili su kao ogromni morski talasi, uz svaki ubod se trzao i teško da je čuo svoju molbu:

Imam samo jednu želju:
Da spavam, dugim večnim snom, bez uspomena.

Kada sam ovde prvi put bio ..

Hteo bih da ne mislim, na to vreme.

Svoju molbu nije čuo, ili je nije razumeo.

Kao da su mu misli same nadolazile.

Jedna bleda penušava senka izdužuje se, smanjuje i povećava na njegovom vodnjavom telu.

To beskrvno lice, izobličeno bolom, ponovo ostavlja penušave tragove na njemu.

Isti su ga nemiri razdirali kao onog dana kada je prvi put u glavi stvorio ovaj lik.

I sada je počeo da prati njen grozničav ritam.
Ogromno penušavo telo prevrtalo se sve do kraja obale, nije se dao utopiti.

Bio je zadihan, nekako čudno bled, ponovo prošaputa:

Dobro je, stigao sam do kraajaaa!
Star sam ... staar sam.
Ti si večno mladaaa, zapenušaš kad treba!
Drhtao je.

Ta vodena igra ninfe nije trajala dugo, a već je na konju jezdio prema svom šatoru.

Na nebu su počele da se gube zvezde.
Kada je otvorio oči bio je obučen i mokar .

Nije mogao, sebi da poveruje, već je i dalje mislio da je ovo samo san, koji je započeo pre mnogo godina.

I nije mogao da shvati kada je java, a kada san.

Nikada nije znao da njegov otac ima brata blizanca vodju pobunjenika.

Iako su svi mislili da je on duks, samo se pretvara da nije. Da je Divlljakuša, ustvari, njegova žena, sa kojom ima sina i kćer.

Iako svi misle da od svoje divljine ne može da kaža čija su joj deca, niti pak može da ostari.

Nikada nije ni pomislio da je Askalapijo, ta prelepa zver koja hoda, žensko.

I da je ovo njegova Sveta Magura, koju je sinoć uništio.

A svi kažu da on, tako, samo pokazuje silinu života od koga ljudi strepe.

Šta je ovo, sada, opet neka pećina!
Zar još sanjam ! Gde sam ja!?

Poče da viče i postavlja sebi pitanja.
Pa ko sam sada!?

Kada me Maguirani neće za cara!

Ma ko sam ja, kooo !?

Ej, jadna Rimska Imperijooo!

Šta ćeš mi Imperijo kada pored sebe nikog nemam !

Sam sam, saaam!.

Otvori šator, sa namerom da na sva ova pitanja dobije odgovore.

Tamo je već stajao Askalapije sa prelepom niskom belih zuba, klimanjem glave i pogledom u sunce, poželeo mu je dobro jutro.

Ispod kožne kacige virio je mokar pramen plave kose, odakle se još cedila voda.

Iz plavih očiju još su klizile kapi vode na prelepo Askalapijevo lice.

Sa konja dizala se neka uspara i osećao se čudan zadah.

Bio je beo, na njegovim mokrim sapima, kao da je sneg, koji se sada topi, a u zelenilu ispred šatora njegova figura je bila začaravajuća.

Izgledao je, kao divlji konj koji se ne da uzjahati.
Bio je brži i od vetra.

Kada ga Gaj uzjaše, umiljat je i pitom, tek kada ga podbode i poleti,podivlja.

Imao je braon oči veliku grivu, ogromne sapi i vižljave, dugačke noge, koje su se u kasu savijale do zemlje, pazeći tako da u boju neko sečivo, ili u hodu neka grana ne dohvati jahača.

Samo je on umeo da mirno, bez suvišnog trzaja, paradno prodje pored legionara, koji su mu se divili.

Zato ga je jahao u izuzetnim prilikama, ne javljajući se konjušaru, sam ga je posebnim zviždukom dozivao.

Uživao je dok jaše Belca.

Nekada ga je sam i napasao, davao mu vodu iz šaka, koje su izgledale kao nepresušni izvor .
Vodu nikako da popije, kao da mu iz šake izvire,

Belac mu liže šake, ili mu miluje dlanove, tako dugo, dok ga ne pomiluje po glavi.

Halapljvo je gutao onu vodu, bojeći se da izvor ne presuši.

Mirno je pasao sočnu travu, gledajući ga ispod braon očiju, kao da mu namiguje, činio mu tako zadovoljstvo što je pored njega.

Počeo je da izbacuje neku vrelu balegu i mlaz žute mokraće koja zapršta oko njegovih caligola, koje su bile mokre i kaljave.

Konjušar prvo očisti čizme, a posle mokrinu i konjsku balegu.

Iz Gajovih čuljavih nozdrva šištala je vrela para, dok se iz košulje cedio poslednji mlaz hladne vode.

Ovo već nije san, pomisli on i pogleda Askalapija.
Vrteći glavom hteo je da zadrži njegov pogled i tako dobije pravi odgovor.

Ali, on mu kao i u svim dosadašnjim situacijama, ne pruži priliku da ih umiri do kraja.

Jednim treptajem oka upita ga:
Šta treba dalje da radi ?
Tek je počelo da se razdanjuje .
Na nebu nije više bilo zvezda.

U šatoru je baklja ugašena i sada se oseća samo dim.

Raširi prste i pokaza na razrogačene oči, što je bila naredba:

Dovedite mi onu Divlju ženu i Mladića sa dečjim licem!

Nije dugo čekao, a već se ispred šatora čula galama i dreka.

Dva stražara su nosila ženu kao vreću, odakle se cedila voda i staviše je na konja.

Na drugog konja uzjaha Gaj, a trećeg Askalapije.

Dečaka vezaše ispred šatora.

I odoše do špilje.

Tamo ih je već čekao Armentoiborin, duks pobunjenika.

To nije bila ona Druga Senka, već oronuo čovek, koji je želeo sam da se preda, ne zato što je pobuna ugušena, nego što je, posle dvadest godina, ispunio svoju želju da pronadje sina.

To mu je zavet predaka Valhona i Dagona.

Gaj dobro zagleda Armentoiborinu, čak bez trunčice ratničke mržnje gledao mu je pravo u ugasle oči.

Želeo je da zapazi neki pokret, da čuje neku reč, kako bi se još jednom uverio da je to njegov otac.
Ne kazaše se ko su.
Ostadoše nemi.
Od svega onoga što je želeo da mu kaže, sada, ostade nem i samo spusti oči, ali ne pogleda u Armentoiborinu i u Askalapija, već u svoje noge, kao, kada se čovek stidi i moli za oproštaj.

Tek kada vide mokre caligole, podiže glavu i raširi prsti što je značilo:

Armentoborina, duksa pobunjenika, stavi u kavez.

Askalapije poče da grči ramena i krši prste, što je bio znak da kaveza za ovog zarobljenika nema:

Bolje da ga odma ubiju.

Gaj sklopi oči u znak odobrenja, ali naredi da to učini Askalapijo.

A tek što se razdanilo i mogao je da vidi bolje lice Armentoborina, duksa pobunjenika.

Pritiskivalo ga je ovo opustošeno avetinjsko lice.

Glava se uvukla u ramena iz zgrčenih usnica osećao se neki omamljujući zadah, koji prerasta u miris memle.

Škiljave, plave, oči titraju kao da se brane od neke suviše jake svetlosti.

Ni glas da se čuje, da poremeti ovu sliku, koja još uvek u njegovom mozgu traje.

Ispred, puklo magursko polje, opšiveno rekom i vrbacima.

Sa desne strane iznikle zemunice, kao da se od straha pribile uz zemlju.

On sada iz najvećeg obora vidi lik baka Oge, koja zuri u njega i čuje njeno mumlanje i negodovanje:
Zar oca! Zar oca! Dete moje !

Zar ocaaa, da ubiješ !

Gaj kao da sve ovo ne čuje od nje, nego želi da to čuje od Armentoiborine, koji i dalje ugaslo tinja.

Želeći tako da ga kazni, zbog svega onoga što je učinio porodici i Maguri i što neće da mu se kaže!

Ćuti i ne pomera se .

Askalapije se obradova, jer druge komande nema, protrlja ruke, izvadi gladius i htede to na licu mesta da učini.

Gaj trepnu očima, što je moglo jedino da znači:

Vodite ga odavde !
Askalapije ga povede prema njegovom oboru, prodje veliki kamen i stade uz glineni vrč za vodu.

Baš kada izvadi gladius, oseti tup udarac u glavu i stropošta se.

Čovek Miš htede da mu pridje i pomogne, ali je bilo uzaludno, jer Askalapijevo ogromno telo nije mogao ni da pomeri, a kamo li da ga nosi.

I vide, kako duksa nečija ruka povuče u šupljinu cevi za vodu.
Čovek Miš je bespomoćno skako i cijukao pored Askalapija, želeći da ga što pre probudi.

Usput, mu izvuče kesu iz njegovog tajnog džepa sa solidusima, i izgubi se u obližnje šipražje.

Samo nekoliko trenutaka kasnije Askalapijo se držao za glavu i kao da se ništa nije dogodilo, namesti bolje kacigu.

Činilo mu se da se ovo dogodilo bez prisutnosti svedoka.

Uveren da je bio sam pruži nekoliko koraka posrćući i zato stade.

Oči mu se razrogačiše od negodovanja i nemoćnog besa, zato što nije znao, da li spava ili je budan.
Da li je zadatak izvršio ili ne?
Pogleda u nebo, sa namerom da dobije odgovor. Neka svežina mu udari u lice, a njemu se ponovo smrači i kao da udje u jedno veliko oko, koje ga celog života prati.
Učini mu se da vide svoje selo Kantakuzinos.

XXI  nastavak  POVRATAK U   ZAVIČAJ


-Pobuna je ugušena,-dolaze bolji dani,
-prošlost može biti samo razlog strahu radi budućnosti,
-potraga  za duksom,koji ne priznaje rimskog cara.duks je senka koja prati!


14.







Bližila se i druga noć, kako je ovde ulogorena vojska.
Na nebu su već počele da se pojavljuju zvezde, kao baklje koje prvo počinju da tinjaju, a onda zasvetle u punom sjaju.
Vojska je imala smo jednu borbenu formaciju, i to onu najstrašniju.

Usta, koja je služila samo kao najteža kazna.

Čak nisu upotrebljavali, u potpunosti, ni svoje najubitačnije oružje: bacače kamena i vatre.

Svi šatori nisu rasklopljeni, samo Gajov i njegovih zapovednika.

Hrana nije podeljena, umesto toga vojnici su stalno žvakali neko zeleno lišće.

Za konje nije pravljen poseban obor.

Prve noći kada su stigli nisu upalili ni jednu baklju .

Straže nisu postavljane, cela Magura je bila straža .

Zato, je sada Askalapije očekivao da će Gaja videti, na čelu vojske što je značilo :

Idemo dalje, pobuna je ovde ugušena.

Ovde je za dve noći učinjeno sve što treba.

Varvari su rasterani, progutala ih je crna planina i odnela crna reka.

Duks je pobegao, krije se negde!

Zdravi mladići su pokupljeni u legionare.

Žene, starci i zanatlije vraćeni su u svoje domove.

Mlade, žene i devojke su podeljene vidjenim i zaslužnim legionarima i čuvarima limasa.

Zlato je za cara, a ostalo bogatstvo je pokupljeno i plen razdeljen legionarima.

Naplaćen je zaostali porez od Timokusa do Danubiusa.

Oni koji nisu želeli da poslušaju prošli su kroz otvorena usta, ili su stavljeni u kaveze i sada čekaju sudjenje.

Mnogi su za kaznu oterani u rudnike zlata i bakra.

Dacia Ripensis je sada mirna.

Dolazi bolji dani.

Umesto pokreta, Gaj pokaza malim prstom na oči, što je značilo:

Upaliti samo jednu baklju, i to pored njegovog šatora.

Još nije stigao, a već je baklja u šatoru svetlela.

Sjaha sa konja, koji je već, znao ritual:

Prvo se okrenuo da dobro pogleda jahača, potom je klimnuo glavom, stresao se jednim podmuklim rzanjem .

Počeo je i da izbacuje prvo uzavrelu žutu mokraću, pa kasnije crn, konjski izmet i tek bi onda otišao u zobnicu.

Askalapije pokaza konjušaru da sve to očisti i da ispred šatora dovede drugog odmornog i opremljenog, konja.

U šatoru je i dalje tinjala baklja, nije, baš dobro zagledao, da li je Gaj legao da spava.

Učinilo mu se da je, ipak, ispod jastuka uzeo bočicu i počeo da pije, što je bio uobičajni ritual, pre spavanja.

Ovu staklenu bočicu, u strasne dane ljubavi, dala mu je Valerija i ispija je još iz Rima, tako bojažljivo, da jednom ne dodje do saznanja da Valerijinog napitka više nema, i posle neće moći da živi bez njega.

Dok je ispijao ovaj čarobni napitak uvek mu je ispred očiju bila Valerija.

I sada čuje njen zvonki glas i oseća kako se lepi za svaki deo njegovog tela.

Vidi je u purpurnoj svilenoj halji, zasukanih rukava, laganu, i hitru, kako trčkara s jedan na drugi kraj carske sobe.

Poput ptice, donosi svako zrno ponaosob i sprema mu taj čaroban napitak.

A ona ga gleda gleda pa joj je milo i još zanosnije melje i stiska one meleme i očima se mota oko njega.

A on sluša je i probajući onaj napitak, sve više poželjno želi da legne sa njom što pre.

I sada je Valerija tu , samo sa druge strane logora, ali on ne želi da je pozove i da bude blizu njega.

Sada sve više oseća malaksalost i kao da posrće od lakoće sopstvenog tela.

Magura se uvukla u noć.

Askalapiju se učini da sada iz njegovih plavih očiju, koje se sklopiše za trenutak, mirano curi noćni peščani sat.

Iz šatora sasvim neprimetno, iskliznu neka senka i vešto se prilepi uz konja koji polete.

Sasvim je neprimetno došla do kaveza, otvori ga i oslobodi, Divlju ženu i privi je uza se.

Ona se prvo poče otimati, a kasnije se sve više pribijala uz njega, ali nikako da ga dodirne, već ga je samo osećala po mirisu, koji je odavno u njenoj duši ostavio tragove, sada je ovaj miris samo još više razdraži, i ona htede da se prilepi uz njega kao čičak, kako bi bolje osetila njegovu muškost.

Divlja žena prvo sa nevericom pogleda u senku, koja tečno poče da govori njihovim jezikom, i htede da kaže kako je podseća na Maksima Armenta Mladjeg, sa kojim je pre mnogo godina živela i decu mu izrodila.

Ali, senka joj stavi ruke na usta i kažiprstom joj dade do znanja da ćuti.

Jer prošlost nikada ne može biti sadašnjost.

Prošlost može biti samo razlog straha radi budućnosti.

Ako želi napredak, pametan čovek ne sedi tamo gde je rodjen, nego ide tamo gde treba tek da ga upoznaju.

Gde izmišlja sebe da bi uneo strah kod drugih.

Gde je onakav kakav želi da bude.

A on ovde želi samo da bude ono što je već bio, maksim Armento Mladji i to mu ,čak , niko , sada, ne veruje.

Jedino što treba da mu pokaže, to je ulazak u pećinu, gde se krije Armentoborina, duks pobunjenika.

Nije ni imao vremena da se seti koja je ovo žena, a već su razbacivali neke grane.

Pored ogromne špilje, gde je bio ulaz u pećinu, razbeža se neka divljač koja je tu bila okupljena, na parenje.

Dočekaše ih razjapljena kamena usta pećine, odakle udari neki ustajali vlažni zadah prošlosti.

Ali, ga ova hladna zapara ne uspava niti uplaši .

Divlja žena kao srna, ili uplašena veverica, poče da skakuće, preko potočića, a senka se stade ljuljati kao da će svakog časa da padne.

Tako udjoše u pećinu.

Prodjoše pored ogromne šupljine .

Stena ih proguta i učini mu se kao da skliznuše niz neku glatku ledenu strminu.

Prodjoše pored začaranih i bešumnih slapova.

Učinilo mu se da samo vidi penušavu kamenu vodu, koju di ovog trenutka rado popio .

Kao ukopan stade pored kamene carske dvorane, koja svetluca.

Od poda do kamenog neba, izgleda kao da je sva u zvezdama, i htede da zastane da ih izbroji.

Hodajući dalje zapazi posebnu ložu, pomisli da je to carska, ili, možda je to ona zlatna Trajanova stolica.

Ali to je bila samo loža za kamenog osmatrača, koji je u njega nemo i hladno buljio, kao da mu je brojao kapi iz oka.

Predvorje je bilo okićeno draperijom, i on vide kako udaraju uplašeni slepi miševi.

Učini takav pokret da nešto razvuče ili da se odbrani od slepih miševa, ali trže ruku, jer zamahnu u prazno i kamene draperije nestadoše, kao da nisu ni postojale.

U posebnom uglu zapazio je dve bigarne i kalcitne prazne male uvaline kao otvorene šake, koje su ličile na drveno produbljeno deblo gde ga je kupala baka Oga.

Ulazni deo te ogromne dvorane, držali su stobivi, koji su ličili na dva ogromna blizanca.

Očekivao je da vidi Dioklecijana, kako neumorno šeta parkovima i priča mu istoriju i budućnost Imperije!

I čuje kako mu govori:

Galerije, sine moj, zar ovo nije Panteon u kamenom hramu svih bogova!

U Rimu je gradjen osam godina, a ovde ga priroda stvara od kamena vekovima.

Pogledaj, ona svetleća kamena kupola je savršeni krug, koji me podseća na zemlju i zvezdani svod.

Tamo nas posmatraju naši bogovi.

Ono, što se presijava, tamo je zlatni štit, meri vreme.

Ovde se ne mere satovi no vekovi, izbroji koja je po redu zvezda što na ovom svodu sada sija.

Kada senka padne na tvoju glavu, onda će te bogovi uzvisiti.

Ona voda je nebo na zemlji.

Galerije, sine moj , to nije kiša, to su božje suze!

Pogledaj koliko je jezerce ispred ulaza u kameni Panteon.

Sine moj, Panteon je hram svim bivšim i budućim našim bogovima.

Panteon je kosmosu dom odakle si došao!

Ako se uzvisiš do njih i tebi će biti posvećen.

Zato, Galerije, sine moj, ne traži suvišnu pokornost od naroda.

Mir je proizvod rata, zato se posle prve pobede povuci, da uživaš!

A mir postižeš pobedom u ratu i tako dolazi stabilnost Iimperije.

Obaveza Imperije je da izaziva strah, ali i poštovanje.

Galerije, sine moj, nudi im da budu deo te pokornosti i da njome upravljaju.

I sve što radiš ne radi zbog sebe, nego zbog onih kojima služiš.

A oni će svi tebi služiti.

Odredi granice Imperije, ali i obaveze naroda.

Odredi one koji će čuvati te granice i brinuti o izvršavanju obaveza prema Imperiji.

Galerije, sine moj, jedno se ne deli, to je večito, kao ova Imperija, sine moj!

Hteo je još da sluša Dioklecijana, ali je kameni Panteon ostao iza njega.

Već je stigao do novog kamenog čuda.

A ovo, ovo je kao Koloseum.

Očekuje da izleteti podivljali gladijatori iz neke šupljine !

Ono tamo je rimski sveti brežuljak Kapitol.

Eno ga i hram boga Jupitera.

Tamo je pozorište, ali se ne čuje ništa.

Govorio je sebi Gaj, okrećući se sve brže i brže.

Kada je pogledom zašarao drugu stranu pećine, zapazio je naslagane stogove sena, i još neka uzvišenja koja mu liče na načičkane zemunice i pomisli da je to njegova Sveta Magura.

Ispred omanjeg stoga vidi , prvi put, zajedno oca i majku. Ako samo bliže pridje,videće ih bolje i čuće šta to pričaju.

Majka beše odevena u nekakvu staru izbledelu nagorenu tuniku, a glava joj zamotana nekim zelenim listovima.

Otac, je imao ogromni požuteli plašt sa kapuljačom.

Sve mu to zaliči na dva skamenjena ali živa plasta sena.

I sa ove daljine vide samo uplašene i naduvene njihove oči.

U isto vreme pored njih su prolazili ljudi, a oni ne obraćaju pažnju na njih, prolaze u koloni .

Ćuteći stade izmedju njih.

Srce mu je jako udaralo.

Sve se više grči i drhti, kao da očekuje neki ljuti prekor.

Medjusobno su razgovaralii, a on sve misli da se neko od njih njemu obraća, pa je sve klimao glavom kao potvrdu onoga što čuje, ili kao kada se na vetru ljulja izdvojeni snop sena.

Kada ga majka vide, poče se pomerati kao da napravi mesto za onaj izdvojeni plast, ali tim istim pokretom, baci onu maramu i ostadoše samo oči, koje se onako mutne i suzne odobrovoljiše.

Sedeli su zgrgureni, a ona je u krilu, držala neko dete. Pomisli, možda je to on, dok je bio mali, ali nikada nije bio u ovakvom očajnom stanju.

Dečak je jedva disao.

Imao je isečeno i krvavo lice sa okrnjenim nosom, a telo mu je bilo prekriveno opekotinama.

Desna, polomljena noga je landarala, dok se celo stopalo sa rascepljenim domalim prstićem pridržavalo na levu opečenu nogu.

Kao da su posumljali da ih neko gleda, uplašeni, promrzli i mokri nastaviše da koračaju.

Njemu se učinilo da dva kamena stoga puze.

Otac je uzeo dete u jednu ruku, a drugom je držao majku da ne propadne.

Dražao ih je na uzvišenje, dok je, neko, išao ispred njih razmačući , trnovito kameno blatnjavo žbunje.

Dok ih je posmatrao kako se probijaju, kroz blatnjavu žutu livadu, sada Maksima Armento Mladji pomisli:

Ovo dete će im umreti !

Potom je, iz mraka, čuo pitanje:

Šta se dogodilo sa ostalima?

Nije čuo odgovor, ali je znao da to govori njegov otac.

Svi su poubijani, selo je spaljeno .

Da sam bio tamo sigurno bih rekao gde je duks!

Zar..?!

A zar celo pleme da nestane!

Taj rimski imperator je lud, ludji nego ja!

Ludji nego ovaj duks!

Ma, to nije duks , to je stoka, to je šuma kada treba, čista borovina!

Dok je ovo govorio, kameno žbunje se zatalasalo.

Neka prilika, prekrivena žutim ljigavim blatom, probija se kroz tamu, noseći nešto u naručju.

Bila je to baka Oga.

Položi zamotuljak ispred sebe i pokaza se dečak, star odprilike dve godine.

Od raskomadanih krvavih delova tela, što su ležali unaokolo Magure, samo sam ovom život spasila!

Da nije bilo mene deca bi sva izgorela.

Videla sam i čula kako bespomoćno viču i zato sam naredila, da se svi odrasli uhvate za ruke i tako naprave krug, i da tu uvedu decu !

Da skinu odeću i bace pored njih, i da tako vatra obuhvati samo odeću.

Napravili smo živi štit, da zaštitimo decu.

Plamen je suknuo iznad nas i otišo u borovu šumu.

Ona sedi, i pogledavši mu u oči reče.

Sada će nam doći car, tvoj sin, moj unuk, budi dobar s njim!

Kao poparen Armentarijus se brecnu:

Nemmam ja sina !

Ne priznajem ja tog Rimskog Imperatora!

Ma, kaži jasno zašto si došla posle toliko godina!?

Oga ga pogleda u oči, nemarno se nasmeja, govoreći:

Sada će nam doći Armi , a ti budi lepo s njim, razumeš li!

Kao poslušno dete koje otplaćuje ranije zasluge Armentarijus reče:

Razumem!

I nastavi, obraćajući joj se veoma pažljivo:

Ti ga nisi videla već 30 godina, to nije onaj Armi, nego monstrum

legionar!

Kao da sastavlja dve razdvojene strane baka Oga reče smireno:

Ne poznajem ga, ali on će se kazati, da je Armi i videćeš da je to onaj tvoj pravi sin, bakin unuk !!

Baš dobro, ako mi se kaže ko je dobiće...!

Učini mu se, da ga se baka Oga boji, te zatvori oči, zadrhta, poblede, odskoči od njega pitajući šapatom.

Pa nećeš ga valjda!?

Šta me tako gledaš , Armentarijuse, Armentarijuse!

I nalaktivši se o kameni sto, Gaj htede da pobegne, kada ovo ču, ali stade još nešto da čuje do kraja.

Trže se, nastavi polako i mirno da razmišlja:
Uvek su se oko mene svadjali!
Uvek!
Nikada me nisui voleli, uvek su po svojoj volji terali, uvek su imali neki uzvišeni razlog da se ovako ponašaju, uvek!.
On se podiže, pa opet sede.
Stisnu ogromne šake i ponovo skoči na noge.

Beše mu teško disati, baš kao da ga dave neke neviljive ruke.

Samo što se pomeri, ceo ovaj dogadjaj nestade za tren, kao da nije ni bio.

Ovo što se tanko migolji je kao njegova crna reka Timokus .

Ponovo tu srete oca Armentarijusa, dok uteruje i prebrojava goveda, stavlja neke crte na tor i uz onu poslednju stavlja podebljanu garavu tačku.

Čuje baka Ogu i ne veruje da je toliko ostarela da još živahno, vabi živinu:

Pilu, pilu, koko, koko, još jaja doco, koko daj, daaaj!!

Ili čuje majku Romulu kako peva, jedinu pesmu koju je znala :

Nana, nina! Nana nina! Muama mja! Muma mja, mjaaa, kolaaa šjjaaa!

Ali ugleda kamenog uspavanog čuvara goveda, a okolo mirno stoje kamene lepotice, koje su ispod svečanih halja krile isukane mačeve, odakle se cedile kapi krvi.

Uplaši ga ogromna senka koju nije mogao da odgonetne čija je, nego čuje kako senka govori:

Ko si ti ?