IX nastavak POVRATAK U ZAVIČAJA- GAMZIGRADSKI ZAPISI- RAZGOVOR SA SREJOVIĆEM
-Prvi opipljivi dokazi o carskoj palati,pojavili su se već 1953.godine,
-ja sam preuzeo istraživanje 1970.godine,
-4.juna 1993.godine pronašao sa Galerijevu glavu,
-gledamo se pravo u oči,
S: Tokom istraživanja od 1953. godine, pronadjeni su razni zagonetni predmeti koji su ukazivali na rešenje tajne. Prvo su otkrivena dva podna mozaika‚‚Venatori‚‚i “lavirint”.
Arheološke radove sam preuzeo 1970.godine ,a 1984. na jugozapadnom delu palate, ispod jedne ogromne ploče, pored mozaika kojim je prikazana, žena u rimskoj nošnji, našli smo arhivolt sa natpisom‚‚ Feliks Romulijana‚‚,, a 1989. godine otkrili smo grob majke Romule.
Tu mi je dosta pomogla koleginica Lepa, videla je sve to, ali čekala je i mene da se uverim da to zaista tu postoji.
Na podu ogromne trpezarije, bio je prvo jedan zgužvan žuti papirus, kada sam pročitao na njemu je pisalo Feliks Romulijana.
Ja sam onda u zaprepašćenju rekao:
Pa vidite ja ovde vidim ljudsko lice, ja vidim oko, koje me gleda.
Bilo je to isto ono oko koje me je gledalo, dok sam ja u zenici moga oka video samo vrh blatnjave moje cipele.
Vidite, ona mistična žena, majka Romula, mi je pomogla da dodjem do istine.
Nije progovorila ni reč, a sve mi je rekla.
Ovo je bila njena cedulja.
Ali crv sumnje me je proganjao sve do 4.juna 1993. godine.
Svake večeri, iz beline mog papira, sa zida, ili odozgo s neba, kašljajući i šmrkćajući, izranja neka kamena glava.
Ljutito se na mene brecne, onda nikako da zaspim.
Brzim pogledom zaustavlja se na moj lik, prvo me uplaši i kaže:
Ti buljavi, još me nisi pronašao, ili to nećeš ?
Dobar ti je onaj što ga imaš, a!
A umeš da se hvališ o nekoj ribolikoj glavi sa Lepenskog Vira!?
Sa radilišta se uvek rano vraćaš, nećeš ni da me pogledaš !?
Moj ti je lik u malom mozgu, hoćeš da me oteraš !
Pričaš o meni na televiziji i radiju, po novinama pišeš u knjigama po zapisima nešto mudruješ !
Vodiš me u Pariz, London,Čikago, Niš, Zaječar, Beograd.
Nikako da me odvedeš na moju Svetu Maguru, pored vrućeg izvora na Timoku.
Kad nisi imao izlaz i kad nisi znao šta da radiš, krio si se iza mene.
Tražio pare na moj račun, hteo si da sakriješ one soliduse, aa!
Uspravno i sigurno si koračao, kao po staklu si hodao zahvaljujući meni
Zavaljivao si se u zlatnu Trajanovu stolicu, da sanjaš ovaj život.
U ove dvore neprestano dolazio i odlazio.
Istina je, to sam čuo, šta si pričao i video šta si radio .
Sve se to zna, sve !
Zašto mi ne daš da govorim !
Možda se bojiš da ja neću razumeti ovo vreme.
Pa sve je isto kao i za moje vreme.
Zvezde padaju na glavu u snovima, a sila je u zlatu.
Samo ti možeš pronaći lagum pun zlata.
Pogledaj bolje tu carsku termu u jugoistočnoj četvrti grada.
Mora da su me tamo sklonili oni pijani grčki majstori.
Ma čuješ li me Dragoslave Srejoviću !
Probudi se, probudi, vreme je da se vratim kući!!
Probudio sam se i ne znam kuda da krenem.
I ajd sad Dragoslave Srejoviću, ovim ljudima objasninaučno da tu ima nešto.
Ne ove zidine, nego da tu postoji neka dobra priča.
I to istinita priča!
Da sam ja video i čuo nešto, neće niko da mi veruje.
Ima nešto što me muči, brine, rastužuje.
Dok ja sve to tražim i nižem u neki milje, mozaik prošlosti, neko to rastura,neko to pljačka.
Kao Novo Brdo, i priča može da se rasturi.
Divljački razvaljuju u neku besmislenu iracionalnost.
Svaku moju reč mere i kažu malo vredi!
Razvaljuju kamenje, kopaju, nešto da bi zadovoljili svoju pohlepu, da nadju ono što nikad ne mogu naći, a sve radi svoje koristi.
Skoro da se moj istraživački plamen gasio.
Sam bog me je naterao da ponovo pretresam sve podatke, i opet dolazim do istog zaključka.
Samo direktni susret u četiri oka, kao kada se deca netremice gledaju, a da ne trepnu.
Izgledam čudno, kada zagledam u ljude.
Pre nekoliko godina, vraćao sam se iz Gamzigrada, sa arheološkom ekipom u Beograd, na neki sastanak.
Mislim da je rominjala kišica i ljudi su uglavnom zabili glave ispod kišobrana.
Ja sam u svakog hteo da zagledam lice i tako zapadnem u neku baruštinu.
Počeo sam da svojski psujem u znak srdžbe.
U tom času čuo sam neki smeh.
Negledajući u stranu odakle se čuo smeh, lepo kažem:
Pa baš i nije smešno, velegrad, a ovolike rupčage i blato, sramota!
Onaj smeh se pretvori u unjkave, ali razgovetne reči:
Jeste sramota, pa od sramote, nikog ne boli glava.
Pa ni Rimljani nisu imali takve razvaljene ulice, oni su po kamenim kockama hodalii!
Vi se i danas služite našim putevima, voda vam curi našim akveduktima,vaši majstori drže naš visak,sadašnje granice su i naši limasi, ha, ha, ha!
Opet smeh i reči se više nisu čule!
Kada sam se okrenuo da vidim ko se to smeje, ostao sam sam.
Odjedared mi se stvorila prepoznatljiva slika.
Ovako može da govori samo čovek koji ima čuljav nos, to je on, baš on !
To je to, rekao sam sebi, glas se pretvara u sliku.
I odma sam se vratio u Gamzigrad .
Kada sam stigao, nisam nikom ništa objašnjavao.
Jednostavno sam napisao:
Galerije je bio pored mene u Beogradu, on je i ovde u Gamzigradu.
I legao sam da spavam, bez reči.
Ujutru kada sam bio budan, znatiželjno sam hteo da proverim ono što sam napisao.
Želeo sam da poverujem da to nije bio san, pogledao sam u beležnicu i ona je bila prazna.
Sobu mi je ispunio miris proleća i ja sam se osećao divno, jer sam znao da je Galerije tu pored mene.
Osećao sam njegov dah.
I svi glasovi koje sam okolo čuo, mislim da su njegovi.
Gde god se okrenem kao da vidim njega.
Bližio se susret sa njim.
Toga jutra, znatiželjno me je koleginica Lepa upitala:
Profesore Srejoviću, znate li koja je udarna jutarnja vest u novinama ?
U Beogradu se priča da ste sinoć pogrešno ušli u autobus i opet ste se vratili u Gamzigrad !
Dok je ona to pričala, ja sam čuo opet onaj smeh .
Sada je bio malo vedriji i zanosniji, tako da sam osetio i njegov dah na obrazu, uz reči:
Zar, ti dozvoljavaš, ovim robovima, da tako tebi govore, ha, ha!
Ne obraćajući pažnju na smeh i reči, klimnuo sam glavom i nasmejao se kao znak da sam razumeo prisustvo Galerijevo.
Malo sam pošao primetno kao da mi se i on pridruži.
Koleginica Lepa me je čudno pogledala, jer je ostala bez mog odgovora.
Začudila se mojim zagonetnim pokretima i osmesima.
Toga dana čitavo radilište je o tome brujalo, i još dodali da znam gde je neki zakopani ćup sa zlatom.
A ja nisam izašao iz kancalarije.
Nisam se javljao na ženine i sinovljeve telefonske pozive, tako da su se oni, čak i uplašili za mene.
Čekao sam da mi se ponovo javi Gaj, ili da mi se osmehne.
U kancalariju je oko podneva ušla koleginica Lepa i onako bojažljivo reče :
Profesore da ne zaboravim:
Iz Ministarstva kulture, pitaju zašto juče niste došli na sastanak i zašto se ne javljate na telefonske pozive?
I poručili su da su sredstva za dalja istraživanja odobrena!
Umesto da se raduje ili kaže neku potvrdnu reč, Srejović klimnu glavom, stegnu obrve i zagonetno prošaputa :
Zato što imam ovde zakazan susret sa Gajom !
Da se sa njim debelo naplatim!
Sada je očekivao, onaj zagonetni smeh.
Umesto toga,čuo je samo kako arheolog Lepa zatvara vrata kancalarije, mrmljajući:Susret sa Gajom, da se naplati, aa!
Da se sa njim naplati, bože, kolega Srejoviću !
Susret sa Gajom, da, da!
Da, da i da mu debelo naplatim sve ove muke !
Samo on može da reši problem, a ne nekakvi ministri.
Taj susret u četiri oka čekam danima, samo što ne poludim.
Muči me nesanica, nervoza i košmar .
Učini mi se da se skazaljke na satu ne pomeraju, a onda shvatim da je prošao čitav jedan dan u promatranju skazaljki koje su se odavno poklopile.
Hoću da ga uhvatim kada dodje, da mi ne pobegne, kroz prozor, vrata, kroz zaparen vazduh!
Oko mene ljudi, ljudi, a nigde njega nema!!
Gledam, dugo, dugo i ne verujem svojim očima u sve ono što predstavlja zagonetni prizor, a tako mi je sve poznato.
Danima nikako da stanem i uhvatim jedan pogled, zenice mi skaču kao vidra.
Prolazim pored jugoistočnog pa severozapadnog zida, gledam gde se na suncu izležavaju gušteri i škorpije.
Ni da trepnem, obično sam se bojao te takve ljigave faune.
Lepo vidim belog konja sa jahačem, koji potonu u jamu.
Zanemeo sam od takvog bajkovitog prizora.
Znam stotinu priča gde je konj Belac glavni junak, ali ova je posebna.
Da sam imao neko vatreno oružje sigurno bih opalio.
Pa neka se jednom već sazna istina da li je to on ili prividjenje moje.
I jednom se to desilo, oči su mi sevale.
Iz zemlje, na korak ispred mene, viri Galerijeva glava.
Srce bubnja li bubnja, samo što ne izleti.
Noge klecaju, kao da žele da podju ka njemu.
Sa rukama ne znam šta da radim, prsti sami landaraju, kao da šalju neku poruku.
A moje misli su same izabrale .
Počeo sam da okrećem list po list iz beležnice da barem nešto pročitam što sam o ovom susretu, nekada pisao.
Ni reči nema, sve neke brojke, kalkulacije, troškovnici.
Vratio sam na korice, gde je pisalo:
Gajov povratak u zavičaj.
Čitam ova slova, a gledam Galerijevu glavu !
Naježio sam se od takve pomisli, ali i od reči koje sam ispisao, davno, kada sam započeo istraživanje.
Galerijeva glava viri i iz ove beline, iz rupe !
U mojim ušima, pravo u mozak, ječi njegov prodoran smeh, koji me odavno prati.
Ono je Galerije, on gleda pravo u mene.
Ja ni da trepnem, njegove oči su još ukočenije .
Bojim se da dodirnem njegovu užarenu glavu.
Već je rekao da ga je strah da ga dodirnem.
Bila je lepa u svojoj glatkoj kamenoj snazi.
Debela usta ispred naznačene vilice kao da mi nešto šapuću.
Kao da je još uvek trajao onaj ukočeni smeh .
Mesnati obrazi se tresu kao da se nešto ljuti na mene.
Čudi se i razrogačio oči .
Trepavice kao metle landaraju.
Fina Galerijeva glava je u mom naručju.
Laka je kao perce, a kao da držim uzavreli kotao. Izglačana, obrijana, doterana, umivena, milujem je kao novorodjenče.
Bila je samo glava, a ja sam video torzo kipa.Da, ogromnog kipa!
Samo što nije pošao ka meni.
Samo taj kip je imao čudne oštre crte koje teraju na jezu i zato nisam želeo da ga dotaknem.
Kip je bio živ, jeste živ.
Oči kao pesnice, ramena kao odvaljene stene, a muškost do kolena.
Netremice gledam Galerijeve kamene, užarene, oči i očekujem da on prvi trepne.
Gledam u lice sa čuljavim nosom, kratkom kosom oko koje je kamena kruna.
Izmedju elipsastih dragulja načičkana poprsja četvorice careva i likovi u bareljefu Dioklecijana, Galerija, Maksimijana i Konstancija!
Pružam ruku da ih dodirnem i osećam hladnoću koja me peče.
Kao da sledim nečije pokrete, trgoh prste sa kamene carske krune, koja se umalo ne raspršta.
Samo u tom jednom pokretu osećam svu njegovu moć .
Zato što sada mogu da pokažem da je on zaista postojao, i da smo dugo zajedno.
U mom pogledu osetih daljinu prohujalog vremena.
Samo, stopala i šake nisam mogao da dobro zagledam, ali siguran sam da je imao po šest prstiju.
Ćutim ni reč da progovorim.
A onda onaj prodorni smeh, koji me je pratio, pretvara se u pravi unjkavi glas.
Učinilo mi se kao sebe da čujem kako sve to ponavljam ili prevodim.
A lepo, prvi put, čujem Galerijev glas :
Ćutiš, ćutiš, a!
Saopštavaš ćutnjom, ono što ja mislim.
Radiš ono što bih ja radio !
Put zlata ti je put do Rima, zato svi putevi vode u Rim!
Uhvatila i tebe zlatna groznica, a!?
Hodaš umesto mene u svetlost živih, brojeći dane mog progonstva!
Sa tobom hodam da se više ne vratim, koraci puni mog mita, a tvoje slave.
Što god prodje novi život vraća.
To samo vetar napravi krug i opet dodje, odakle je pošao!
Bilo ne ponovilo se, uvek ima novih svedoka za dolazak.
U ime glasa ruke se pokoravaju maču i zaneme prazne što ih doveka uzaludno širiš !
Sve je isto što je minulo, a ipak je daleka prošlost i neizvesna budućnost!
I sada, ja još uvek ne znam, da li ovo ja mudro govorim, ili to ti tako hoćeš da prevedeš.
Ne znam dal ovo sve sanjam ili je to samo tvoja istina!?
Srejović, ponovo uze maramicu i poče da briše čelo, kao da se sprema za neki novi susret, ili unutrašnji monolog.
Ovu glavu je morao neko da stvori.
Nije mislio na vajara Skapsa, nego na njegovu majku Romulu.
Dakle šta je sa njegovom majkom, postavi sebi filosofsko pitanje:
Šta je sa majkom Romulom?
Osećao je potrebu da ovoga puta govori o velikom kultu majke, kroz istoriju.
Konsultovao je literaturu, razgovarao sa kolegama, i običnim ljudima.
Uporedjivao sudbine Dioklecijana, Gaja, Konstancija, Maksimilijana, Daje i drugih imperatora.
Čemu ovolika pripreme za ovu temu ?
Da li će ga novinar o tome, sada nešto, i pitati?
Hteo je da izmisli novu priču, snažnu.
Kako crni vojnici bodu Romulu,seku joj dojku,a ona im se smeje I neće da keže gde je njen sin.
Samo se njeni jauci,pretvaraju u gmljavinu,koja se jedino može tumačiti rečima: On je božji čovek!
Ova tema ga je, i pre najavljenog razgovora, noćima i noćima obuzimala, tako da je u nespavanju i patnji dolazio do odgovora:
Svi rimski imperatori su majku uzdizali do nebesa, a preko majke sebi davali legitimitet božanstva.
Ti carevi koji su se nizali na rimskom prestolu, želeli su da preko svoje majke, koju su povezivali ne više sa smrtnim ocem nego sa božanstvom pokažu kao da su oni baš legitimni božanski vladari rinskog carstva.
Želeli su da pokažu kako harizmatska moć potiče od samog boga.
Da oni nisu tirani, da nisu uzurpatori, nego da je božanska promisa namenila da se nadju na čelu države, koja je samo jedna Imperija
Zbog toga su izmislili priču o svom čudesnom začeću .
O nekoj vatri koja je gorela danima i danima.
A narod se grejao, grejao danima,i noćima.
Tako su njihove majke bile svetice, koje nisu mogli drugi da negiraju, ili nisu smeli.
Jer, znate, kada se dete rodi, da možete svaku drugu priču izmisliti i u religiji i u mitu, ali majka se ne može sakriti, ona mora postojati, radi njih.
I oni su svoju majku uzdizali, a preko svoje majke i sebe u bogove pretvarali !
Kakva podvala, i drskost istorije!
E ! o tome, baš, neću ni reč kazati!
Prošaputa sebi Srejović u desno oko !
Iz levog mu je već dolazila ženska figura.
Žurno, ode preko Velike reke.
Bila je to baka Oga.
Poče da rasprema tovar sa ledja.
Iz pocepanog džaka poče da se prosipa neki žuti sjajni prah, kao da je to neka čudna žuta i teška, magla.
Kao da se ništa nije dogodilo, zaustavi se usred oka.
Zavali se u neki kraičak i poče da se meškolji, kao pred spavanje.
U prolazu je, da se odmori i tek samo da kaže koju reč.
Zna da on ne voli, baš, mnogo žene, ali majku izuzetno ceni i iznad svega poštuje.
Srejović čuje neki šapat iz svog levog oka :
Naučniče, lepotane!
Ja sam baka Oga, da se priča ne završi, baš tako, bez mene, evo i moje istine !
Ma ne slušaj njih, jeste jeste to je bio moj unuk Maksima Armento Mladji.
Brzo mi je,moj ptić, izrastao, pregoreo je kao plamen!
Bio je mnogo vredan,vredan i radan!
Sve što zna i ume naučio je i saznao sam.
Učio je od malena, od mene, majke, malo od oca, ali najviše je naučio od prirode.
Sve je radio sa uživanjem i to bez ičije pomoći.
Voleo je legionar da bude, sa drugarima se samo to igrali.
Od jutra do mraka plivali uz i niz Timok, jurili se po polje kao da su gladijatori.
Oni su ga prozvali magurski car, u svemu je bio najbolji.
Valjda je imao neki poseban dar za sve.
E posle je nestao, pobego od kuće.
Niko nije znao gde je otišo i da li je živ!?
Posle je, kažu ljudi, postao veliki rimski car, kako ga zovete, Gaj Valerije Maksimijan !
Samo je on bio za cara, on, on !
Ma ličilo mu da bude veliki čovek!
Znam sigurno da moja ćerka nije mogla da začne sa Armentarijusom.
Gutala je i neke trave, pila čaj od sedam cvetrova.
Gutala dim od krila slepog miša.
Išla i kod vračarice i ništa.
Pa nije bila dugo kod mene i odjedared je donela dete.
Svi smo se radovali, a najviše Armentarijus !
Od radosti je šumu zapalio.
A moja Romula je samo ćutala i ćutala ni reč da kaže !
I od te svoje ćutnje malo zaludila.
Jeste, ona je bila nagluva, slabo je i pričala!
Jeste, jeste baš veliko čudo !
Kad se on rodio Magura je gorela danima i danima!
A Armentarijus je bio stalno pijan !
Jeste to je moj unuk Maksima Armento Mladji.
Jeste, to je Gaj, Car, kako ga Vi zovete !
Govorio je on meni da najviše voli car da bude, jeste car!
Stalno je sakupljao kožice sa likovima rimskih careva.
Krio ih ne od mene, nego od sebe, da ih ne gleda, jer je uvek vido svoj lik.
Kaži sine, kaži istinu, gde je ćup sa zlatom, gde,a ? !
Ćutao je toliko vekova, pa zato i sada, neće da govori.
Ćuti, uplašili ste ga, sramota ga, smejaćete mu se !
Bakina dika, bio je najbolji u svemu, a i bio je mnogo lep.
Bio je kao njegov ded O Gan Karpa,voleo je zlato, isti on:
Dobar radnik , ratnik, pijanac, kockar, ženskaroš.
Za sve je bio sposoban, što mu oči vide, to ruke urade.
Ali i dobar muškarac u petnaest godina se oženio.
No, hodi, hodi baki, Armi, sine moj !
Nemoj da se stidiš,nemoj!
Dodji sine Gaju, silni i tebe baka voli.
Tako, siročići moji, ovde nema ko da vas dočeka i da vas voli, deco moja!
Vi sada nikome ne trebate.
Oni trebaju vas radi sebe.
Dodjite, dodjite golubi moji !
Da vas nema izmislili bi druge .
Žele da se tako oslobode svake odgovornosti da su nemoćni pred bogom .
Onda baka Oga, skupi šake, kao da moli. ili nešto da zahvati sa neba.
Za to vreme iz džaka, je već istekao žuti teški prah, ili je neka magla izašla iz njega.
Baka Oga bez reči sklopi prazan džak, i onako zadovoljno odahnu, kao svaki čovek posle završenog posla.
Zatvori oči, jedna trepavica pade sa oka u njene skute.
Varnica iz oka polete pravo u Timok
Baka Oga je otišla tamo odakle je i došla, ostala je samo njena priča.
Činilo se da je mala, da je niko nije video i da će sve ovo otići u zaborav .
Ali ovaj televizijski razgovor pod nazivom, Beleške iz Gamzigradske banje, svedoči da će svi saznati da je baš sve tako bilo
Постови
