VIII nastavak  POVRATAK U ZAVIČAJ
Kloca izvod iz matične knjige rodjenih.
Večite komšijske svadje i mržnje.

5.




Jedino, veći kamen no njen postavila je, u svom oboru, komšinica Divlja žena, kada joj se unuka rodila, samo nekoliko dana posle rodjenja Maksima Malog Armenta.

Zainat, htela je da se i na ovaj način naruga, jer je mrzela baka Ogu, koja je za nju bila samo ženski kolonat.

Za tu Divljakušu se ne zna kada je rodjena i odakle je došla.

Tek, jednog jutra Zltani Mali Car je rekao da je u gudurama Guduscuma, gde je inače često boravio tražeći zlato, sa leve strane Pingusa Floviusa, našao jednu mladu mlitavu devojku, koja ne zna ni da govori, a ima oči kao dva duboka bunara, odakle izbijaju zlatne iskrice, nije znala da kaže svoje ime i nazvao je Divlja žena.

Kako je ušla u njegov obor više nije izašla, nisu je ljudi vidjali, a onaj ko je i video nije dugo normalno živeo.

Od njenog vriska čovek poblenavi, ogluvi, onemi, tek nestane kao razumno biće..

Zato su je Magurani nazvali Divljakuša

Ni kada joj se kćer rodila nikome nije rekla, jednostavno nije umela to da kaže, niti objasni svoju sreću i radost.

Rečima nije davala značaj, no zvuku koji je bio jedini njen znak da hoće nešto da saopšti.

Neznanje ljudskog govora bili su njeni okovi, ali u isto vreme i vrlina jer nije umela da saopšti kada laže, a kada želi nešto da potvrdi, i istinito da saopšti.

Jednosatvno je samo vrištala i vrištala.

Vrištala je kada joj pored obora dodje poreznik, kada dodje prokurator sela, kada joj naidje zalutala stoka.

Kada joj preko obora proleti ptica,ona za njom širi ruke i grakće, pijuče i zavija.

Jednostavno je za sve što naidje samo vrištala i virštala.

Magurani su se na to i navikli, tako da nisu ni čuli kada je vriska bila najjača.

Jednoga dana je vrištala od čuda što se pored nje našlo neko biće, koje je počelo da plače i da se migolji, a ona nije znala šta da radi.

Bežeći tako unezvereno u oboru, nije ni primetila kada je pupčana vrca pukla i ona se oslobodila te žive mase koja plače.

Tek kada je došla baka Oga, da joj pomogne,

ona je sa čudjenjem prihvatila tu živu masu i nije se odvajala od nje

Tvrdili su ljudi da je devojčica brzo rasla izrasla u prekrasni pupoljak.

Pričaju i da po lepoti sve više ličila na Armentarijusa.

On je jedino navraćao u komšijski obor, kod Divlljakuše, kada Zlatni Mali Car nije bio tu.

Odatle je izlazio ošamućene pameti, a ona je ostajala u zemunici i dalje da se dere i smeje u isti čas.

Drugi su pak tvrdili da je devojčica progovorila prvo ime svoga oca.

Da ima nemirne žute oči i da je lepa kao Zlatni Mali Car.

Ni posle rodjenje kćeri Divljakuša se nije pojavljivala van obora i dalje je mrzela sve Magurane, a najviše Armentarijuse, posebno kolonata baka Ogu.

Zavidela joj je na lepoti, vrednoći, obožavanosti kod muškaraca, ali i umešnosti korišćenja svega onoga što je okružuje, i što joj život pruža, a njoj je sve to bilo uskraćeno.

Divljakuša nije umela ni da priča, nije izlazila iz svoga obora, a znala je sve što se u Svetoj Maguri dešava.

Bila je kao zmija koja hoda, samo šišti i migolji neprimetno, sa željom da nekoga otruje.

Što god je videla muško, skakala je na njega i širila noge.

Jela je živo meso, a razno zelje mešala u hladnu vodu, zrnevlje žita stalno mlela izmedju zuba.

Izgledalo je da je Divlja žena, koja stalno šišti i mrmolji, bila mirna, povučena posvećena samo poslu.

Jedino je volela svoj dom gde je rodila kćer, koja je sve više dobijala njene osobine.

Samo se noću iz njene zemunice čulo neko čudno jecanje i šištanje, koje je prerastalo u fijuk vetra i u dosta čudnu pesmu koja se završavala rečima:

Pa-pa-pa! Ša-šja-ša-šja! Pa-paaa! Nuni, paji, nuni pajiii!

Mumaa mjaaa! Šaa ša šja!

A kada je sa mužem spavala, cele noći se iz zemunice čula jeka i cika, koja je prerastala u jezoviti uzdah, koji je trajao dugo.

Ustajala je pre zore, kao da nije spavala.

Obori su joj bili puni stoke i slame.

Njive uvek obradjene, drva naslagana.

Skoro da nije bilo moguće da kod nje vlada ovakav vizualni red .

Tu pored zemunice, imala je smokve, vinovu lozu, orahe, trešnje, detelinu sa četiri lista.

Cveće joj je bilo naredjano u neke zemljane šarene polomljene ćupove.

Uz samu reku, iznad koje je visio ogroman kamen, preteći da se svakog časa otkači, bila je razapeta mreža, od vinovog pruta.

Magurani su mislili da je to za ribe, ili klopka za ptice.

Neka se vile upecaju, kada zlato prenose.

Pravdao se Zlatni Mali Car, kada nije znao šta da kaže.

Imala je običnu zemljanu kolibu, koja je pre ličila na zemunicu, što nije priličilo carskom prokuratoru.

Ljudi su govorili:

On ima solidose da veći dom napravi, i bolju ženu kupi od ove Divljakuše.

Takav dom niko neće opljačkati i na silu otvoriti, a ženu imam, onakvu, kakvu ja hoću:

Divlju ispod kože u koži i krevetu,

Govorio je Zlatni Mali Car, razrogačenih očiju.

Usred kolibe nalazilo se otvoreno predvorje sa kućnim ognjištem, oko koga je poredjana koža od ovaca za spavanje.

Svako je imao svoju kožu i imala je miris spavača

Tu kožu postavio je Zlatni Mali Car, koga su svi tako zvali, zbog njegovog carskog posla i ponašanja.

Neka, možda će se tu zlato nakupiti, i ja ću kod cara bolje proći, govorio joj je .

I zaista, jednom kada je crni Timokus, u toku noći, poplavio njihovu zemunicu, na koži je bilo puno gromuljica zlata.

Zato je kasnije glavni carski prokurator izdao naredbu :

Sva mesta su u obavezi da predaju pedeset runa od ovaca oblasnom prokuratoru.

Samo u jednoj sezoni blizu 10.000 runa od ovaca postavljeno je pored brzaka i uvala od Timokusa do Danubiusa

Zato je Zlatni Mali Car, danima obilazio sva ta mesta ne bili pronašao gromuljice zlata.

I Divljakuša mu je bila zlatni rudnik.

Od odeće imala je belu togu na sebi opšivenu crnim rubom kojim je dodirivala zemlju pri svakom pokretu, izgledalo je kao da iza sebe mete svoj trag.

Neka, tako, možda pometeš neku gromuljicu zlata..!

Ubedjivao je, trljajući ruke .

Spavala je gola, misleći da ga tako primamljuje, ali on je imao druge razloge.

Bolje je tako, možda će se zalepiti neki grumen zlata.

Govorio joj je muž, zaskakujući je stalno, ne da spava sa njom nego da proveri, možda se neki grumen uhvatio za njeno znojno telo

I kada nije više mogla odoleti prašini koja se lepila za njeno znojavo telo, pravo sa kreveta, skakala je na kamen pa u reku, a znala je da će je Zlatni Mali Car posle toga tući.

Nekada bi se upecala u onu mrežu, odakle je tek kasnije izvlačila njena kćer i to kada bi samo trebala da jede, živo meso i ribu.

Na zidovima od blata, u njenoj zemunici, bilo je okačeno platno, svila, ćilimovi, načičkane su mirišljave trave i razni cvetovi .

Nije ni znala čemu služe, a kamo kako se zovu.

Jednostavno, to su bili pokloni njenog muža, rudara, carskog prokuratora, koji je poslednji put ovde bio kada mu je kćer rodila.

Imala je posudje od stakla i metala, koje nije znala da upotrebljava.

Imala je svetiljke od keramike koje nisu gorele,jer nije umela da ih upali.

Pored rupa oblepljene liskunom, iz koje je izbijalo dnevno svetlo, sedeo je bronzani bog Jupiter, sa orlom u ispruženoj ruci, kojim je ona često preko otvora gadjala, pse i divlje životinje.

Orla sa raširenim krilima od keramike, često je bacala psima i divljim zverima.

Pretila gavaranima i pticama kako će i njih ovako srediti, pokazivala uvrćući prste, šišteći ustima.

Za glinenu posudu, koja je imala četiri noge, izdužen sisak, kao kljunasta usta i rogove kod jelena, mislila je da služi za vodu.

Nije, to za vodu nije, to je za nešto drugo !

Kao što je ovaj Jupiter bog, neba i zemlje, tako je ovo naš sveti žrtvenik, kada ga napuniš suzama, molbe će ti se ispuniti.

Jupiter je tu, on će ti sve pokazati.

Eto zamisli da ti ova naša kćer bude carica, zamisli, zamisli !

Kada se moliš bogovima, suze sakupljaj u njemu.

Noću, kada ne vidiš dobro stavi loj i upali ga, videćeš kao po danu.

Kada ti je muka i nesvestica,stavi ovu travu i ovaj cvet pa iz ovog siska uvlači vazduh, i biće ti sve lepo, kao da si na nebu, uz naše bogove.

Kada ti se hoće, a ja nisam tu, ti se drži za ove rogove, evo tako, stavi uz butine, tako!

Vidiš, zato je to naš žrtvenik, može sve!

Govorio joj je muž, dok se satima sladio njenim telom.

Ona je pištala, šištala, jaukala, frktala i cvilela dugo, dugo.

A ta Divlja žena, nijednim pokretom, nije dala do znanja da je sve to razumela, ili da se možda sladila i uživala.

Mehanički je samo potvrdjivala prisustvo tudjeg mesa u sebi.

Samo se znojila i tako, bez reči, skidala sa sebe svu težinu takvog domorodačkog života.

Mislila je da tako i treba živeti.

I za česti Armentarijusov boravak kod nje smatrala je da tako mora da bude, jer je on duks sela.

Jedino je znala, da čuva kuću i čeka svoga muža.

Za nju takvu i to je dovoljno.

Znala je da nasred kućnog ognjišta treba stalno vatru da održava i da vrata budu uvek otvorena, a niko ne sme da udje.

Muža je vidjala samo jednom mesečno, koliko je imao prava na odsustvo iz rudnika gde se kopalo zlato i srebro u gudurama Guduscuma.

Sa nestrpljenjem i zebnjom njegov povratak čekali su i svi Magurani, jer im je on nosio vesti o ljudima koji su radiili u rudnicima Moesia Superiora

U isto vreme čekali su ga novi rudarski legionari, budući vlasnici jama i kopači zlata, na koje je došao red da služe caru.

Samo za još neku godinu doći će red i na Armentarijusove, tako da se oni sada i ne interesuju za rudarev povratak.

Pored darova svojoj Divljoj ženi sa sobom je donosio i poklone smrti:

Pocrnele i sasušene prste, kvarne zube.razmrskane i sasušene glave bez kose, polomljena rebra i ruke, osušene oči i druge preostale delove tela, onih koji su u rudnicima zlata ginuli.

To su darovi od rimskog cara i od boga, govorio je rudarski car.

Oni su svaki taj deo tela znali kome pripada i onda je nastajao pravi ritual opraštanja.

Naravno, za takvu uslugu, carski prokurator je dobijao velike soliduse.

Magurani nikada nisu saznala gde se ti zlatni rudnici smrti nalaze i kako su rudari izginuli.

Za sve je bila ista priča:

Rečeno im je dokle smeju da se približe i koliko da zlata zagrabe.

Dodješ li suviše blizu i uzmeš li više no što je rečeno, pogušiće te otrovi, i potpopiti voda, a oni ne slušaju carske naredbe.

Eto zato ih sada nema.

A oni koji su odužili svoj dug caru i preživeli ruparenje, govorili su :

Zlatni Mali Car, u svojoj zlatnoj radionici, ima posebne prostorije, sa mladim ženama i pićem, gde je zatvarao one rudare rupare koji su mu doneli najveće gromuljice zlata i danima ih tamo držao, kako im ne bi dao zaslužene nagrade .

Iscrpljene, pijane i omamljene, ponovo ih je posle nekoliko dana, slao u rudarske rupe, odakle se nikada nisu vraćali živi.

Dok je birao mlade ljude za rudare, uvek je govorio:

Tamo vas čeka lep život, piće i ženske, brzo će to proći, a posle vas čeka Rim i carski žvot u njemu !

To je obaveza prema rimskom caru, a to je velika čast za sve njih.

Oni stariji i iskusniji su pak govorili:

Prokurator laže i vara narod, tamo rade i robovi, teški kažnjenici, neposlušni legionari i osakaćeni gladijatori, bez oka, šake, jedne ruke i noge, ili sumanute mlade žene, izgubljena poludivlja deca.

Tu je i domaće stanovništvo, koje još mora i svoju zemlju da obradjuje za gospodare kao njihovi kolonati.

Duks sela je sve objašnjavao:

Rad u rudarskom oknu je obaveza svakog muškarca.

To je godišnji dug prema caru i mora da se odradi.

Posao je težak i opasan i to je za svakoga smrtna kazna, ako se ne pazi.

To je gore nego kod gladijatora, koji su slabi oni ginu, ali sve ide bogovima i caru na dar, to nam je obaveza za našu slobodu !

Ali, kada se posao završi, onda ih čeka ugodan život!

Svi su znali da je Zlatni Mali Car držao samo malu zanatsku radionicu koja je preradjivala zlato za magurskog cara i njegovu caricu, koje nikada nisu videli.

Držao je i blizu stotinu gaza gde je potapao ovčje runo i posle mesec dana skidao zlatna zrnca sa vlakana vune.

Mir u Moesi Superiori kupovala se sa 3oo kilograma zlata godišnje.

Sa hiljadu kratkih iskovanih mačeva, i 5oo šaka za bacače vatre, kamena i istopljenog olova ili smole.

Zato je, ova Divlja žena, mrzela sve one koji služe rimskog cara, a posebno žene koje opslužuju legionare, koji sve češće naseljavaju ove krajeve, sa namerom da se dočepaju tog zlata.

Mislila je da su bogovi ovu zemlju odredili samo onima koji su ovde rodjeni, domorocima, a da svi koji dodju treba da budu samo robovi i sluge .

   POVRATAK U ZAVIČAJ