Drugu vrstu tekstova pisao sam za svoju dušu,onako kako sam razmišljao i želeo,neki tekstovbi će biti i ovde objavljeni.......
ŽIVEO ŽIVOT MOMA DIMIĆ
Moma Dimić crtež Milića od Mačve
Joavan S.Mitrović,crtež Milića od Mačve
Deset godina kasnije – jedan dnevnik
ŽIVI DNEVNIK
Moma Dimić:‚‚Pod bombama‚‚ , Matica srpska, Novi Sad,1999.
‚‚E moj ratni dnevniče, juče si doživeo da su prethodne tvoje stranice, samo sat nakon njihovog nastanka, čitane, javno u Udruženju književnika Srbije, na protestinom skupu pisaca‚‚Beograd nije prag Vašingtona‚‚. Doživeo si,dnevniče, da se u mom liku i mom telu pojaviš i tokom nekoliko proteklih sekundi,u TV Dnevniku..‚‚
Dnevniku se Moma Dimiuć(1944 . - 1998.god.) pesnik,romanopisac i filozof obraća, kao živom biću.
Ana Frank,trinaestogodišnja Jevrejka iz Frankfurta na Majni,od 14.juna 1942.godine iz skrovišta u Prinseemgracht 263 u Amsterdamu,vodi dnevnik. Dnevniku se obraća kao živom biću.
Zlata Filipović,dvanaestogodišnja devojčica iz Sarajeva, tokom 1992.godine piše dvnevnik.Dnevniku se obraća kao živom biću.
Slaviša Trifunović,vojnik,u toku vojevanja 1991.godine,kao formacijski oficir u predelu Gline i Petrinji 1991.godine,piše svoj ratni dnevnik pod nazivom ‚‚Žetva života‚‚.
Dnevmniku se obraća kao živom biću i članu porodice.
U Dnevniku pod nazivo.‚‚Da je Platon živ‚‚ .(J.S.M. pisac ovih redoava) vodi dijalog sa svojim dnevnikom:‚‚Nećeš da pišeš,a... Istina li je to,ili samo sanjaš,kao i pre,pesniče !?‚‚
Dnevniku se obraća kao živom biću.
I ko zna kokliko još takvih živih dnevnika ima?
Izgleda da je svakom autoru tako najbolje i najsigurnije. Da ima svedoka vremena i dogadjaja,kome može i sme, sve da kaže.Tako će se najbolje uveriti da ima neko ko će sve što napiše verovati.Jer, ono što je napisano,kao da nije napisano, kao da nije istinito, već samo imaginacija,jednog darovitog pisca.
A dnevnik živi svoj život i u njega svi veruju.Svedoči vreme.
Pisac je ovde ,samo,privilegoavan svedok stvaronosti u kojoj živi,samo njegov senzibilitet omogućava da registruje signale i promene koje promiču običnom posmatraču.
Otuda toliko bola,hrabrosti,plemenitosti,blata, ekoloških katatrofa,bombi , suza i tiranije.Hiljade izbeglica lutaju bez cilja,sloboda je siromaštvo ,put ka masakru. U nijednom zabeleženom danu nema milosrdja,a milosrdje je vrlina,a ne mana ni slabost.Savaki zabeleženi dan ima svoje junake,svoje poruke i suze.
Poruke su izložene preko sudionika dogadjaja,nisu izmišljene,već doživljene i preživljene.Suze su naše,ljudske.Dogadjaji se nižu hronološki,logički povezuju,naglašavaju,često se izlažu samo činjenice sa mesta dogadjaja.
2.
Suze će same poteći,nećemo ih osetiti ni obrisati.Kreativnim postupkom i reprodukcijom stvarnosti osnažuju se autentičnosti dogadjaja.Mi smo jedini svedoci zbivanja.U slikanju te stvarnosti ne dolazi do izražaja samo lična impresija,nego senzibilitet, visok etički i umetnički doživljaj, te odnos autora prema dogadjaju,njegova nacionalna pripadnost,njegova prošlost i istorijska nabojenost.
Zato pisac postaje tumač stanja i potreba.Beležeći svaki dan on ustvari učestvuje u datim dogadjajima.Ali,jedno je isto:Težnja pisaca je da bude neposredni i verodostojni svedok stvarnosti.Ako se drže činjenica,dosežu visok estetski i umetnički sadržaj i kvalitet.Stavrnost je samo suza,odnosno dogadjaj,koji ima svoje ličnosti ,aktere, i ne treba ništa izmišljati.Ovde je stvaralačka mašta izostavljena,stvar je samo dožvljaja, koji ne sme povrediti stvarnost,odnosno istinu.Da ne postoje pomenuti svedoci pomislili bi smo da je ovo pomenuto i izrečeno,opisano pre mitski,nego stvarno. I jednom kada svcedoci dogadjaja nestanu,dnevnici će živeti kao jedini svedoci.Na ovaj način mi im sada dajemo dušu i srce i mi ih ovlašćujemo da budu svedoci minulog. Eto šta radimo mnogo godina ranije,nego što uistinu ožive.
Ali,izgleda da je najteže biti svedok svoje istine.Ili najteže je objasniti ono što je samo po sebi jasno,ono što je doživljeno.Ili objasniti,zapravo, ono pravo što se tog trenutka desilo,što se uzelo kao takvo,kako se pojmilo,shvatilo i doživelo.To je sudbina svakog dnevnika.
To je sudbina i dnevnika Mome Dimića‚‚Pod bombama‚‚,koji sadrži zabeležene dogadjaje u vremenu NATO bombardovanja tadašnje Jugoslavije od 24.marta do 9.juna 1999.godine.
Moma Dimić impresivno i emotivno,angažovano i radno na društvenom planu,opisuje dogadjaje i stradanja srpskog naroda,ali i mnoga razaranja nacionalnih i kulturnih objekata.Beleži mnoge dogadjaje u Udruženju književnika Srbije, u vreme bomnbardovanja.
Prenosi poruke,apele,putuje,recituje,telefonira. Oružje koga se prihvatio,pošto nije dobio ono pravo,zato što je trećepozivac,a iskreno je priželjkivao,je jedino njegovo pravo oružje,pisana reč.Ubojito je od bilo koje bombe,ulazi u srce,u mozak,u svaku kuću.Razara sve barijere.Probija se od jednog do drugog praga,putuje preko okeana,ostavlja tragove na licu,po koži,samo onima koji umeju da čitaju prošlost,sadašnjost i budućnost istorije našeg naroda.
Dimić,filoziof po vokaciji i ovde piše jednostavno,kao što živi:
O savom Mirijevu i Beogradu,o Srbiji i prijateljima po svetu rasutim na četiri strane.Knjiga ima dramaturški sadržaj.Šta će se sutra dogoditi,hoće li se još neko javiti,kada će se sve ovo završiti? Savakom se dogadjaju suprostavlja razumom,ljudski,kao univerzum i to ga uzdiže do životne filozofije, ali i do samoodbrane razuma.Ne koristi ratni rečnik , ni poklike, da bi opisao ratno stanje,već reči patnje zbog tog rata.Kako bi , u jednom dahu, bilo kog dana,Dimić zapisao ono što Desanka Maksimović u jednoj pesmi kaže:‚‚ Javite i kada se radosti gdegod dese‚‚.
3.
Dnevnik ‚‚Pod bombama‚‚ razvija se hronoiloški.Smenjuju se dogadjaji i doživljaji kao u nekom filmu.
Već u prvom obeleženom ratnom danu 25.3. 1999.godine,kao još u nedoumici,Dimić konstatuje:‚‚Bombardovanje je tek signal da oni tamo na Kosovu zauzimaju svoje položaje. I kako stvari stoje zauzeli su.
U isto vreme iz daleke Švedske stiže poruka njegovog sina Emila(Mileta):‚‚da nam se ništa neće desiti,dobro je obavešten..‚‚ Iza te zabirnutosti filozofa i utešnog odgovora zabrinutog sina,zapravo, ispisani su svi dani kao mogući odgovori zašto ovaj dnevnik Dimić piše?
Tako dramatično prvo pisanje ,beleženje, je i u pomenutim dnevnicima:
‚‚Ana Frank:27.april 1942.godine: Jevreji moraju nositi žutu zvezdu.Hrana nam je bedna.‚‚
Zalata Filipović:‚‚15.april 1992.godine: Neprestano nas bombarduju..‚‚
Slaviša Truifunović:‚‚Od 13.maja do 18. oktobra 1991.godine,pošli smo nas 680,a vratili smo se 217.rat je ubrao svoju žetvu,naše živote.‚‚
J.S.M.‚‚24.aprila 1999.godine: Moja najveća radost unuka Danica,ima samo dva meseca i ona je u skloništu.‚‚
Moma Dimić: ‚‚9.aprila 1999.godine:‚‚Upravo se oglašavaju sirene s koje će strane uslediti napad!? To su prvi,očajnički, dani života dnevnuika.Neprebolno stradanje nedužnog naroda.Ali,to su dani naznačeni krvavim znakom.
Ni trunke ljubavi,čovečnosti,plemenitosti,milosrdja.
Dimićev dnevnik ‚‚Pod bombama‚‚ beleži,takozvane, velike i male stvari.Dogadjaje,poruke i vapaje,malih i velikih,poznatih i nepoznatih.Ali,prigušeno,istinito i ljudski,toplo i nadahnuto,danju i noću,pred zoru i u mrklu noć, a tugom bliskosti , stalno se obraća savesti čovečanstva i svetskim piscima,svojim kolegama,prijateljima , poznanicima,traži od njih da se i njihgova reč čuje:‚‚Neka se i glas razuma čuje tamo gde živite‚‚ ,poručuje Dimić.
Svojim promišljanjima Dimić je došao do saznanja da ne može biti van istine koju preživljava zajedno sa svojim narodom i da se ne može držati van prožimanja istine,već mora izneti na videlo,kako je sam vidi,pa možda i ne bio dobro shvaćen. Odbolovaće svaki dan.U Kontinuitetu će se poistovećivati sa mnogim dogadjajima i ličnostima:‚‚Prestajem da razmišljam o smislu onoga što se meni dešava.Ipak je to previše egoističko‚‚. Zato nas podseća na našeg, velikog, Andrića:‚‚Nikada nije ponovio svoje plodne ratne godine (mislio je na svoj bogat književni rad).Ovim kao da potkrepljuje ćinjenicu da su najveća dela književnosti i umetnosti stvorene u bolu,žalosti,bedi,ogorčenju,vatri i razaranju.
‚‚Jači je u svakom slučaju onaj koji preživi.Svakom smo pobožnošću čitali tekst-poruke Miodraga Pavlovića.Ni M.Bećkoviću sirene nisu ‚‚upadale‚‚ u reč,da se uplaši, niti su mu je bombe oduzele.‚‚ Ovo su primeri ushićenosti poeziji i pesnicima.Koliko je samo željan autor vedrine,bezbrižnosti,sete i radosti. Dimić beleži i onu drugu stranu ljudskog razuma. Jednog trenutka beleži i dramatične trenutke običnih ljudi. Lepo doterana gospodja, u jednom trenutku kaže:
4.
,‚Naše najveće bogatstvo je što su nam sada oba sina u inostranstvu.‚‚ Moma joj odgovara : ‚Moj sin Mile,dvadesetpetogodišnjak,u ovom
trenutku upravo dolazi iz inostranstva ovamo.‚‚ Ova dama me gleda zapanjeno. I stvarno Mile je došao na očev ručak sa mirisom baruta.
Tamo gde nije mogao da stigne,Moma je zvao je telefonom.Uzaludan je i telefonski razgovor sa švedskim piscemPetrom Vestergom,da izrekne(napiše) izjavu solidarnosti.Tu molbu neće uslišiti ni izraelski slepi pesnik Erza Bitona,on će čak preko telefonske slušalice poručiti:
‚‚ Pa ovde svi loše govore o Srbijima‚‚. Kakva gadost.Ali,zato će drugi Dimićevi provereni, a i srpski prijatelji,poput Besona,reći: ‚‚Uništi će nas.‚‚ kaže Beson. ‚‚Koga to nas?‚‚ pitam Besona. ‚‚Nas Srbe‚‚.Prvi put osećam da se nimalo ne šali dok izgovara to ‚‚Nas Srbe‚‚.. To je prava Dimićeva angažovana slika odnosa prema životu .da mobiliše sve,da okupi oko sebe sve radi istine.
Stojeći uspravno na dohvatu sadašnjosti,ali na takav način da on poprima prkosno dolaženje u sadašnjost,bez mogućnosti da bude upitan da li to što se dogadja uistinu želi.
Ovo je dnevnik o kazivaču jedne istine i o veri u postojanje te istine: o smrti i razmišljanju,ljudskog duha i materijalnih dobara.To je dnevnik o krvavim pesničkim molbama i suzama,o drveću koje raste, o travi koja zeleni ćutke,o deci koja se ne plaše kada sirene zavijaju,o jednoj S.
Ovoje pesnička drama o životu i smrti ljudi jednoga vremena .
Ovo je dnevnik da je minuli dvadeseti vek,vek svetskih ratova,krematorijuma,atomskih bombi,smrtnih kazni,genocida,tragedija,jednog naroda,gde izbeglice lutaju bez cilja.
I uovoj drami nije zaćutao njegov Tola,oživeo ga je ponovo Petar Kralj.
Iz daleke Švedske,da ponovim,došao mu je sin sa svim svojim imenima: Emil,Mile,Stanislav,Johan,bilo koje ime,ipak je došao njegov potomak.Okupio je oko sebe mnoge srpske i jugoslovenske pisce.Posebnu težinu ima i pesnička suza koja ne govori,koja se ne piše,dok se mrtvi zbog živih dele i prebrojavaju.
Ovo je knjiga dokument i svedočanstvo o reagovanju mnogih naših prijatelja na odredjeni dogadjaj, koji pogadja nas kao individue, ali i čitav naš narod. I u tome se oseća ta veličina subjektivnosti i prisutnosti prema istini.‚‚Pisci nisu mnogo u ovoj borbi mogli‚‚,kaže Dimić.
Poziva i dalje svoje prijatelje:filozofe,pesnike,novinare: Šifera,Handkea,Besona,Volkova,prenosi njihove poruke, putuje
danima.On aktuelizira svoj dnevnik time što se zalaže za progres,za mir,za pesničku reč,ali i saoseća sve posledice i sve zablude,kolektivne ,nacionalne i lične.
Dimić odabira faktografske elemente i unosi lično vidjenje i doživljvanje i tako ostvaruje vrednost, objektivnost, u čemu se ogleda njegova pripovedačka nesebičnost,požrtvovanje,visokoetičnost i dramatičnost.
Ovo nije,niti može biti,konačna istina o dogadjajima u toku NATO agresije,na našu zemlju,jer bi to značilo i negiranje dogadjaja,kao istorijsku kategoriju.
Već samo početak kazivanja te istine,za sada samo početak,a kasnije umetničko vrednovanje,kada sve ode u prošlost i negiranje te prošlosti, jer mnogi neće u nju ni poverovati.
Ali,govoriće svedioci,kao što sada govore:
5.
Ana Frank je pisala svoj dnevnik poslednji put 1.avgusta 1944.godine:
Gestapo je provalio u sklonište i uhapsio sve koji su se našli.Niko nije preživeo rat.Jedino dnevnik.Objavljen je posle rata i preveden na 52 jezika.
Zlata Filipović je još u Sarajevu.Delovi njenog dnevnika objavio je u avgustu 1993.godine ‚‚The Europeu‚‚.
Slaviša Trifunović je u knjizi ‚‚Žetva života‚‚ ostavio potresno svedočanstvo sa prve borbene linije.
‚‚U svim teškoćama čovjeku se desi,ako je čovek i cvijet,srce i sunce i nešto lijepo.Tako se i meni desilo ovo.Tvoja divna knjiga došla je u moje ruke. Potekoše suze sretnice i radosnice,istodobno meni,mojoj ćeri Meri i supruzi Anki,kada se u skloništu pod bombama upoznasmo sa jednom zvezdom Danicom,kojoj behu samo 2 mjeseca.Moj sokole,sve smo ti mi to preživjeli i ovdje sa našim mališanima Sarom i Filipom.Srpske rane peku pa bilo gde da su dobivene.Hvala ti rod rodjeni ,za ovaj biser dnevnika,koji će posugurno biti čitan u svim našim ljudskim vremenima i prostorima. Djon Priaca i Marina Scharpe iz New Jorka‚‚
Moma Dimić: ‚‚9.6.1999.godine: ‚‚Ostaje kletva‚‚.Kapitulacija-to znači pogubiti sva prava.Možda čak i pravo na gorčinu.kapitulacija znači i prestanak vodjenja dnevnika.Jutro je i ja to činim. Sve drugo što bih zapisao,bilo bi njegovo iverje,dodaci,dodaci bez kraja i konc,traženje utehe‚‚.Ali,to nije kraj.
U decembarskom broju,proteklog milenijuma ‚‚Književnih novina‚‚ oglasio se i Moma Dimić,a povodom dogadjaja u Udruženju kniževnika Srbije. Živi dnevnik izmedju ostalog piše: ‚‚ Da živim u Švedskoj bio bih ,svakako,jedan od naj bogatijih pisaca, a da sam opet živeo u Sovjetskom Savezu(čiji se model udruženja toliko satanizuje),barem jedanput-dvaput‚‚zakačio‚‚ bih letnjikovac na Crnom ili Balčtičkom moru (‚‚mesto odiha‚‚ tj odmora).Ipak ne žalim što sam kao 22-godišnjak,još uvek bez objavljene knjige( doduše,bila je u štampi,i to su u tadašnjoj Upravi znali) bio primljen i dakle potreban Udruženju književnika Srbije,koje i vama želim... I to je bio živi dnevnik Moma Dimić. JOVAN S.MITROVIĆ .
Постови
Нема коментара:
Постави коментар