ELJTON

12

IZBOR TEKSTOVA O SRPSKIM MASONIMA


 Торонто Новости

Враћају ли се то  Масони у Србију

Само за Торонто Новости
од нашег дописника
   Џ. Мирт Бор
О људима и догађајима из Србије 
 
             ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ
  Вратио  се Ђорђе Вајферт први власник
концесије борског рудника. Доживотни
почасни мајстор масонске ложе. 

 

  Две плаве металне табле, на почетку и
на крају улице, са натписом “Улица Ђорђа
Вајферта”, била су  једина обележја која
има овај заслужни некадашњи први власник
борског рудника. Тако је било све до  прошле
године када се Вајферт после 105 година 
поново вратио у свој рудник. Рудари Бора су
му направили бронзани споменик и сместили
га  у центар града, испред уласка  у Басен Бор.
Споменик је висок 2 метра и рад је 
академског вајара Саве  Босиоковића из Бора.
Ђорђе Вајферт рођен је  15.јуна у Панчеву
1850. године, у пиварској породици. Отац
му је био власник пивара у Панчеву и
Београду. У Панчеву је завршио нижу
реалку, у Будимпешти Трговачку академију,
а у Баварској пиварски одсек. Међутим,
пиварским занатом се никада није бавио. Да
би се његова 
потпуна
страст за
рударством
испунила
морао је да
промени веру.
Ондашњи 
закони  у
Србији нису
дозвољавали 
страним
држављанима
поседовање некретнина.
  Ђорђе Вајферт 1.фебруара 1873. године
полаже заклетву којом ступа у ” сажитељство
српско “ односно добија српско православно
држављанство. Те године  Вајферт се жени
Маyријом  Гаснер.
    Од 1872. године са оцем ради на
истраживању костолачког угљенокопа.
Касније је радио на истраживању Авале,
Костоца и Мироча. Ова истраживања нису
била од користи, изгубио је близу 730.000
динара, што је у то време било много пара.
И поред губитака, он 1897.године почиње
да истражује руду бакра у Бору. И баш то
истраживање му се посрећило.
   Проналаском руде бакра у борском крају,
надокнадио је све што је изгубио у рударству.
Након тога је 1903. године отворио Борски
рудник и био власник прве концесије на
његову експлоатацију наредних, 50 година.
   Међутим, рудник су откупили Французи
и експлоатисали га до 1914. године. У
току Првог и Другог светског рата, рудник
преузимају Немци, а од 1944. године до
данашњих дана, власништво је радничке
класе, односно државе.
Вајферт се није истицао само у рударству. Од
1883. до 1889. године био је вицегувернер
Народне банке, један од њених оснивача, а
за гувернера је изабран 1911. године и био
на њеном челу до 1926. године. Био је и
почасни председник Индустријске коморе
и председник познатог новчаног завода
“БЕОГРАДСКА ЗАДРУГА”.
  Отуда његов лик на новчаници од 1.000
динара.

Вајферт није био само индустријалац, банкар
и истраживач, већ и страствени колекционар.
Ово је наследио од оца Игњата и брата Хуга.
У Народном музеју у Београду постоји збирка
од 14.114 примерака кованог новца, од антике
до савременог доба.
   Вајферт је био један од оснивача
слободнозидарске организације у Србији.
Први старешина ложе побратим  био је 1890,
а 1912.године изабран је за великог мајстора.
Током балканских и Првог светског рата,
преко масонске организације помагао је
сиромашнима и унесрећеним лицима.
    После Првог светског рата, с обзиром да
је подржавао идеју југословенства, учествује
у конституисању 1919. године Велике ложе
Срба, Хрвата и Словенаца Југославије,
када је поново изабран за великог мајстора.
Иако је добар део живота провео залажући
се за идеје и циљеве слободних зидара,у
својој 83-ој  повлачи се због старости, али
га је организација изабрала за доживотног
почасног Великог мајстора масонске ложе.
Биографи Ђорђа Вајферта једном реченицом
описали су његов живот: “Он је пример. Он
је историја. Он је успех.”    
                                Да га јавност није баш
волела, и сам је навео у својим белешкама
1912. године, написавши између осталог и
ово: “Тендециозно је писање Самоуправе о
посети престолонаследника Бору, штуро и
никакво. Ја сам ту имао занимљива излагања,
а они ме само једном поменули”, пише између
осталог Вајферт.  Ђорђе Вајферт као зачетник
индустријалства, рударства и банкарства
оставио је неизбрисив траг у историји српске
привреде у другој половини 19. и  првих
деценија 20.века..
Преминуо је 12.јануара   1937.године у
Београду, а сахрањен 15.јануара у Панчеву.
Од своје личне имовине поседовао је  само
иглу за кравату и сат. Није имао потомке.
Близу 60 година изнад борског рудника
доминирало је  његово  чувено   рударско 
извозно окно ВАЈФЕРТ- торањ .
Tо највеће скип окно у историји рударства,
сасечено је у парчиће и отишло у старо
гвожђе.
     Узалудни су били захтеви грађана да
се највећи неми сведок прошлости борске
јаме сачува за нове генерације, или бар као
туристичка атракција града. Можда ће се
рудари сетити Вајфертовог окна и гвоздени
торањ  сместити поред њега

               Заборављена  икона
      ПОМОЗИ СВЕТИ  ПРОКОПИЈЕ
Уместо на зиду цркве икона у  запећку
Пре  100 година  рудари  Бора су за потребе
прве православне цркве, која је почела да
се гради,од далматинског сликара Пашка
Вучетића, наручили икону под називом 
“Свети Прокопије “  са ликом Шистека и још
неколицине заслужних проналазача рудника.
На овај начин рудари су желели да се одуже
Шистеку и осталима  за све доброте које је
они чине  за рударе.
“Када су Французи дошли, рудник је био
гори него пакао. Боље је у гнезду змијском
пребивати него овде. Уместо “Свети Ђорђе
“рудник су звали  “Српски Сибир”.
Иако су сви били католици, по духу су
били добротвори и ми се захваљујемо на
дарежљивости и доброчинству”, стајало је у
образложењу зашто се њихови ликови налазе
на икони “ Свети Прокопије”

Икона је већ 1911.године била завршена.На
грубљем  ланеном платну дужине 54X58цм.
У првом плану је је фигура са раширеним
рукама, која представља СВ. ПРОКОПИЈА
заштитника рудника .  Иза  СВ.ПРОКОПИЈА
клече три фигуре у рударском костиму са
чекићем за појасом највероватније: Шистек,
Вајферт, Хофман, док је леви угао намењен
непознатој фигури,човеку највероватније
заслужном за отварање рудника и првог
рударског окна Фрање Гамберга,који је био
Вајфертов рођак и наследник.
Поставио је камен темељац за борску
електролизу 1936.године. У десном углу
је  улазак у окно,представљен је тренутак
молитве за успех у раду и срећу првих
истраживача и за њихово  здравље.
Ова икона је дуго била на зиду православне
цркве СВЕТИ  ЂОРЂЕ у Бору, али
је пре неколико година,када је црква
рестаурирана,склоњена и сада се налази у
Музеју рударства и металургије у Бору.
Прва православна цркву у Бору подигнута је
захваљујући Ђорђу Вајферту и француском
друштву борских рудника 1912.године и
посвећена је, патрону рудника- св Ђорђу.
 Освећењу цркве присуствовао је
престолонаследник Александар кога је у Бору
сачекао и поздравио Ђорђе Вајферт.
Поред ове иконе у Музеју смо од истог
аутора са истим ликовима пронашли још
једну, али сада са  називом “Света Варвара”,
заштитница рудара....клече Шистек, Вајферт и
Хофман.
              ЕПИЛОГ      или
    ВРАТИЛИ СЕ МАСОНИ!!!!!
   То је  најобичнија  новинарска прича о
Шистеку. Ништа епохално,све већ знано…
Али није тако, прича има  свој прави
крај,односно епилог..Крај који може да
стане у иглене уши, или да се  каже  једном
реченицом: “Враћају ли се то  Масони у
Србију, чији је  члан био  Вајферт?”
То потврђује  прича о Вајферту  која тек сада
следи.
   Овај рудник датира из доба Римљана, Келта
и Варвара'. Данас ни  Римљана, ни Варвара,ни
Келта. Сада само ова прича  која почиње од
пре сто година, а  започела је огласном таблом
са  називом  “Улица  Ђорђа Вајферта “ .
      А зашто баш  Ђорђе Вајферт?
   Пре  више од  сто
година експлоатацију
руде бакра и  злата,  на
рудном лежишту  Дулак,
започео је  Ђорђе
Вајферт  1903.године, уз
помоћ инжењера чешког
порекла  Фрање Шистека.
Цветао је рудник и град.
У разним историјским
епохама, сви завојевачи
су га освајали и
експлоатисали Французи,
Аустријанци, Бугари, Немци, па  Југословени
и сада Срби.
У свим временима био је то рудник гори од
“пакла”. Само у Доба Француза, узето је
260.00 килограма злата.
Био је највећи радни и концентрациони логор
у Другом светском рату.
  
У доба  социјалистичке изградње  био
је  то српски Сибир и велика нада за целу
социјалистичку привреду Југославије.
Међутим, пре  две године почело је да се
прича о продаји  рудника и о нестанку града
који је настао из рудника..
Све до прошле године,чинило се да ће
рудник и град пропасти.  То потврђује  графит
“Ко последњи остане нека угаси светло”...
Онда се тражио купац за рудник. Тендер је
расписисиван
четири пута. Без посла је остало  близу 6.000
радника. Производња је опала  са 12.000 тона
бакра на 600-700 тона годишње.
Стручњаци  кажу,” Ма нема бакра,рудник
мора да пропадне!”
Скоро да ће се старе  приче о вечитом мраку и
безумљу на овим просторима  обистинити.
Али,како већ то бива, ми  кажемо “као  из
бајке,”али неко други то већ проверено зна.
Вратили су  се Масони !!Масони нису
заборавили свога члана  Ђорђа Вајферта,
који је  свакодневно присутан у  целој
Србији па и шире. Његов лик је на
новчаници од 1000 динара, а у исто време
лик Николе Тесле је само са 100 динара.
  У свом граду  Вајферт је све до јуче био
присутан само назвом за његову улицу..
Град за само годину дана буде обновљен,
офарбан свим дугиним бојама.
Производња је  повећана неколико пута.Ни у
сну те лепоте и финоће нема!!!!
   На самом уласку у погоне Басена Бор
бронзани  слободни зидар Ђорђе  Вајферт
немо поздравља своје рударе, са друге стране
стоји и Фрањо
Шистек. Људи се дошаптавају речима  “ све
мртвак до мртвака!!!”
Пошто је  још 1919.године  Вајферт постао
слободни зидар и члан масонске  ложе која се
између осталог бави истраживачким радом.
И пошто је у  Београду 1995.године

формирана  ложа ”Ђорђе Вајферт”са обавезом
да  контролише рад скоро  свих  државних
природних ресурса,онда је сасвим логично
њиховим принципима пословања,  враћено
светло  у његов рудник и град.
   Ту може, за сада, да буде крај приче.
Иконе, свети Прокопије  и света
Варвара,са ликовима Ђорђа Вајферта и
Фрање Шистека, ће мало да попричекају.
Масони и  црква су још увек   у сукобу