JOVAN S.  MITROVIĆ

 BOLESNIČKI  RAZGOVORI  II

                               

Moja kičma nije navikla da se sagiba,
zato me sada boli.

I ćutnjom pokazujem koliko me sve boli,
a tišina se uzdiže uza me.

Umesto da odgovorim kako mi je,
ja prvo pitam šta te boli.

Najveću grešku činimo igrajući se 
i noseći sve na grbači.

Da ne bi dugovali,
traže da ja podmetnem ledja.

Ljudi menjaju jačinu glasa,
samo kada im ledja popuste.

Ledja imaju skrivene žice,
koje popuste kada zardjaju.

Onaj ko je pružio ruku,
dao je do znanja koliko su mu potrebne štake.

Sve što više obećavamo,
više smo bolesni.

Ovoliko pacijenata,
potvrdjuje našu nemoć.

Najveći naš neprijatelj je Sunce,
njemu niko ništa ne može.

Priroda nam jedino nije omogućila
da saznamo naše granice, one koje postoje delo je 
naših ruku  i pameti.

Čovek koji je glup ne može osetiti svoje neznanje,
njega ledja ne bole.
Živeti pošteno je najčistiji rad
i teret vremena..