FELJTON 

REKLA - KAZALA 

  7.     GOSPODJA MIRA PROROČICAI-MAGIJARKA

          PROREKLA SUDBINU PROFESORU

Još čudnovatija priča,,Rekla-kazala,, je ona koju niko neće  javno da kaže, da je profesor, jednom, bez ikakve najave, banuo u sobu gospodje Mire, proročice-magijarke. I ona se nije iznenadila, dočekala ga je kao starog prijatelja, koga zna odavno...Ovom posetom, je potvrdjeno da je gospodja, proročica Mira, magijarka   iz  poslednjih kuća Gam banje, blizu Feliks Romulijane, tamo gde se nekada nalazila zemunica govedara Armentarijusovih, baš tamo gde je, još Strados, najveći Galerijev  drug iz detinjstva, stalno navraćao kada mu je trebala pomoć. Odavno se priča da je Mira, proročica-magijarka naslednica, ili da potiče iz loze Armentarijusovih, Romulijanine majke Oge, bake Galerijeve...koja je bila prva proročica u ovom kraju. Mira nije još progovorila, a sve je znala o crnoj magiji. Nalazila je majci stvari koje je gubila, ocu je pokazivala ljude koji mu podvaljuju i koji ga mrze.. Iz kuće je isterivala ljude koji nisu verovali u njenu magiju, u šta se i sam pisac uverio, kada mu je rekla: ,,A ti kupilje saduss la koljiba, ti ne veruje u moja moć, odma da si saduss-izašooo iz avlije!,,

Kao i Baka Oga, i Mira, proročica-magijarka, gledala je u šarena zrna  pasulja, u dlan, po očiju i kosi čitala-kazivala karakter ljudi i proricala njihovu budućnost  i to po boji očiju, za plavooke je govorila; da će se negde  izgubiti i otići zauvek, a za crnooke da će se u mraku zaturiti; po njihovom glasu, po drhtaju nekima je najavljivala da će se u toku zime zalediti..

Kada je profesor ušao, gospodja Mira,

proročica-magijarka, nije progovorila ni reč, gledala ga je dugo pravo u oči, kao prijatelj dobrog znanca, ali nije ćutala. Samo je ona mogla čuti svoje reči:

,,Oh,ohhh! Pa mi se vekovima već znamo lepooki moj  Stradose?! Odavno te čekam, mislišš da me i sada batališ, aa?!,, -i profesor je ćutao, dok su mu se nečujne reči valjale kao bujica iz mozga u grlo, ali usta nije otvarao, da i on ne progovori začudjeno, što vidi jednu od mojri ili sudjenica iz prošlosti,  DOK  prevrće oči, kao da se vraća u prošlost,  sve mu se činilo da ovu ženu odavno poznaje i sada zna šta ona govori. Ovo ćutanje je medjusobni dijalog dva ćutača, kojima se grla suše od  protoka vekova i nečujnih reči, koje je milenijumsko vreme prestiglo. Odjednom, kao da je sve rečeno, vreme se zaustavilo, gospodja Mira, proročica-magijarka, mirno pored njega baci nekoliko grudvica truta, zatvori oči; i tako, su ćutači medjusobno razgovarali sve dok se nije pojavio dim. Onda je gospodja Mira, proročica-magijarka, prvo ritualno počela da maše rukama, kao da skida odeću, pa  da se  trlja rukama po telu kao da se kupa, pa jednim korakom pokazuje da   prilazi drugom izvoru gde pije vodu, i onda,  kao da nešto žvaće, izvijala  usta i pokazivala kvarne zube, a onda se , kao mnogo umorila, i ponovo sela na tronožac.

 Za svaki pokret, profesor je imao objašnjenje, kao da je to odavno  video, ali se sada ne može setiti gde. Možda je to lično doživeo-video na filmu, možda sanjao ili pročitao, ali, zna dobro, da je ovo mahanje rukama, i ritualno skidanje odeća bilo kupanje na zamišljenom svetom izvoru..., ovaj kez i  razvlačenje  usta nije ništa drugo, no žvakanje opojnih miirisa lavande, ili ti drogiranje.., a sada dolazi  trans i mumlanje-izgovaranje reči..., i upravo, te reči su  prava tajna, proricanja...Kako se od njih gradi izoštrena misao koja se pretvara u proricanje sudbine-budućnosti...Koliko god da je o tome znao, profesor,  kao, i sve naučne zagonetke pripisuje kao bogonadahnuti dar, svojstven samo malom broju  izabranih......misli u sebi, ali ne sme da se kaže, ko je, nego čeka da čuje njen glas. Tako je započeo, tajnovit-spektakularni susret sa gospodjom Mirom magijartkom, koja je počela da mu nešto šapuće, pa da mumla, i očima prevrće, da se trese i tako nekoliko minuta, dok trut nije progoreo i izgoreo, pretvorio se u pepeo i nebesa se otvorila...

Profesoru  je gledala u žar i njegove oči, na to je imala prava samo jednom u svom magijarskom životu da uradi. I prorekla mu tešku sudbinu, rekla mu je: ,,Eto, ponovo smo se sreli, ovdenak, dragi moj lepooki Stradose, i neće nam se opet. Izgoreo si ponovo čovečee, preuzele su te druge magijarke-mojre i sudjenice! Ma, jok, ti, znam, stojiš tu, al tebe i ovde više nujee-nemmaa! Da, da, bićeš slavaan, kao što si nekad bio, ali zaboravljen, i  pre ti je rečeno i evo opet ti ponavljam, da se već maneš ćorava posla oko tih lažova; izvajali su tvoju glavu, polomili ti nos*

, pa kažu, e sad, to je Galerije, napravili ti onu
gipsanu ploču*, i rekli, e sad, kopaj tu i tu, to ti je obeležje Romulijane, kao to je bilo ime Galerijeve majke, kao to je njena lična-karta, rimska isprava- a sada tvoja,lična, kao, karta i  zato se grad tako zove, malo cvrc, osim te ploče ne postoji ni jedan drugi, beleg, kakva naiva samo za tebe! Eeee, moj Stradose, šta si ovde doživeo! Pazi, ima još za tvoju naivu, našo si zlatnike, a lopovi sve uzeli i posle tebe jure! Ma, mani se zidara-majstora, koji su oko tebe, hoće samo da koriste tvoju dobrotu i tvoj mozak; isto ti kažem kao pre drži se samo oko žena i da se maneš toga muškog kola, i da se manešš  te jurnjave, i kopanje rupa i potrage za zlatomm, zlato donosi nesreću, to znašš, da ti ja ne kazujem! Pazi sad ovo, Stradose, ostaviće te najbolji prijatelji, glava ti je već u kamenu.....i uskoro će  kod teb doći  neki veliki čovek, oči ovolike-ko tvoje, čovek-ko stena i to iz dalekaa,  a možda i odozgorr, i da će te on prepoznati, kao rod rodjeni i imaće miša čoveka pored sebe! Evo traži te traži, samo što te nije ščepao, ej, da ga se čuvašš, beži odavde, sadus što pre, beži! Beži, saduss! Za tvoje dobro kažem velika je njegurica-tmina i veliki je mrak. Sva su svetla pogašena. I kome ja sada da pričam, kome? Tebe mošulje buljavi više nuje-nema, samo si sada potros-kamenit si! Da pamtišš  ovo što ti reko! Ti celog života patišš od tvoje skromnosti, a ovi to ne vole! I ne mogu da pričam više takve stvar!! Ti više kod men ne mož da dolazišš, tebe više kod mene nema ti više ne postojišš u moj mozak, izgoreo si ko zvezda padavica!,,

 Onda je nastala tišina, ali su i dalje ostale  da odjekuju reči; ,,Stradose, već vekovima te verno služim, i ne mogu se radovati tvome kraju i zato ti sada govorim, da imaš veliku budućnost, ali i najskoriju smrt ti vidim, ovi te ne vole. Ti i ne znaš da si i ovde Strados, i da  sada postojišš, kao neki veliki profesor, i zato treba da se čuvašš za budućnost!,,-reče gospodja Mira, proročica-magijarka, svoje poslednje  reči i izgubi se, kao da nije ni bila.

 Profesor, okreće glavu oko sebe,  začudjeno gleda u šarene zidove velike sobe, u načičkane raznobojne tračke-trake, kamenčiće i koščice, još uvek oseća dim iz  truta, koji se pomešao sa mirisom njenog znoja, i lagano, dok Mira žmuri i trse se,  ustaje sa gvozdenog kreveta sa belim tablama i  crveno-plavim golubovima. Izgleda kao da se probudio iz nekog sna-bunila i još uvek ne zna gde se nalazi i šta je radio ovde. Oseća nečiju prisutnost, ne vidi je, ali čuje šaputnje  gospodja Mire, proročice-magijarke, iz Gam banje, naslednce  Galerijeve bake Oge: ,,I sada se pitašš, odakle ja znam tvoje pravo ime? Pa da ti kažem i ne znam tvoje pravo ime! Ali, znam da si profesor, tako te okaju, ako  se sećaš 1975.godine kad si prvi put došao ovde, rekao si da je  ovo Romulijana, i da je to Galerijeva, velika carska palata; i dal se sećašš, koji si kamen prvo pomerijoo? Zaboravio si moj Stradose, a stalno si se slikao sa njim za novne, za televiziju! Bio je to Stradosov grobni kamen, izgledao je kao da je pao iz svemira, izbrusilo ga vreme, pa je izledao tako tajanstven i zagonetan, a ti reče: ,,Ovo ću da čuvam, ovo sam ja!,,- i time si sebi odredio budućnost i vratio svoje vekovno ime  odnosno nazvao sebe Strados, eto tako je bilo i  ja to tako znam!,,

  Dok je sve ovo slušao, nije ni mnogo mario šta čuje, ili to nije pokazivao. Profesor, bled i iscrpljen, kao da je radio dan i noć, hodao je u polumračnoj sobi, ili mu se to samo činilo, da se pomera, očima je šetao po plafonu sobe, a reči su same izlazile iz njegovog mozga, tako da ih nije mnogo kontrolisao: 

..To nije moguće..to nije moguće...to nije mogué! Da me izdaju moji prijatelji...! Gospodja Mira...ona, potomak baka Ogina, i to nije moguće, kakve gluposti priča...smatra da sam ja odavno mrtav, kao da me ona oživela, i to je glupost!,,

Kao u omamljen, koračao je lagano, ali mu se činilo da pored  njega, korčaju i drugi ljudi, ne govore, nego samo dišu  lagano, umorno, ili uz neke teške uzdisaje šapućuu nešto nerazgovetno...Kada je opazio vrata, nakićena nekim travnatim cvetnim venčićima,  hitro se uhvati za kvaku i vrata se otvoriše sama, tek onda shvati gde se nalazi, u tom trnutku učini mu se da neko viče: ,,Miroo, profesore sadaus la koljiba, Mirooo!,, -a profesoru se treslo celo telo, dok je izlazio iz ove začarane sobe; u mozgu, u ušima još mu odzvanjaju reči: ,,Ma  kakav profesor, koga mi to dovodite, što ni reč neće da mi kaže, kao da nije profesor, ma ni u oči da me pogleda?!,, -potom se ništa nije čulo, a profesor pored uveta, čuje šaputanje:

,,Stradose, Sssstradossseee, vekovima očekujem tvoju  poslednju reč, a ti šuneli. I sada, čekaš novi vek, ovde te, kao, ne vole, divlji su kažeš. Ovi ljudi su ti tudji divlji, kažešš, a ti si mnogo pametan!,, -u polumračnoj sobi, professor razrogačio oči sa namerom da vidi ko mu to šapuće, i da razazna likove koji mu lete ispred nosa, ali osetio je samo čudan memljiv i opojni miris, i šaputanje se nastavi… ,,Moj Stradose, uvek će za tebe biti  stradanja na pretek! Ma čuješš li ti mene Stradose, proklecit da si! Tebe više nuje, nuuuje! Duće drakulje...!,, - nije ni čuo kada ga je neko pozvao, nego se trgao, kao poparen, tek kada ga je uhvatio za ruku i rekao mu:

,,Profesore, ovamo, ovamo, idemo, idemoo!,, Posle nekoliko  koraka koji su bili nesigurni reče mu da sedne na klupu, i on mu se  pribi uz lice i nastavi da priča:

,, Profesore, da Vam kažem, zna ona ko ste Vi..zna dobro, nemojte se mnogo žestiti na gospoju Miru...Kod nje su dolazili veliki ljudi: političari, biznismeni, advokati, glumci, da im kaže kakva ih budućnost očekuje, dolaze i bolesni da traže lek, i zdravi da  im kaže ko ih mrzi, dolaze i žene da prave  magije-zarezoju za muškarce da ne jure po kurvaluci...po druge žene, i mnogi drugi... i  skoro da im je sve isto rekla. Ali, i nekima pogodi a za neke se i ne sazna kako su prošli! Dolazili su ljudi i iz inostranstva, evo, evo pre mesec dana   dolazio jedan advokat Boža iz  Petrovca i sve mu sredila da dobije parnicu...Kada je  sud izlazio na lice mesta...ona poslala  golu ženu da se krije, na raskrsnicu, kao  Mumapadure i da tamo izigrava  neku šumsku snadjamu-luudaču i tako advokat  dobio parnicu.  Sudska ekipa je prešla preko magije i nisu mogli da presude kako treba, nego kako advokat rekao..Ali, pre mesec dana tog advokata  neko otrovao,  kažu ta ista sandjama ga otrovala, Postoji verovanje da ta Mumapadure kažnjava onoga ko prvi prodje preko podmetnutih čini, i ako ih je upotrebio u lošoj nameri, zlo će ga nadje, a Mira mu tako i  rekla, da se pazi  i čuva žena sa  kojima  živi!!...Eto sve tako ona radi. A radi i dobre stvari.. Pazi, došo neki čovek  Slobodan čak iz Švajcarske da traži lek za svoju mladu i lepu žeunu..Mira mu dala neku   vodu od   28 travke,..i  to da pije...i zamisli  žena  se izlečila  i  taj mi   strendžer  posla  100 šilinga..ej! To ona svima tako. Evo ovo je za tebe spremila beleg, nije ti lično dala, zato što  je nisi gledao u oči, a kad se  gleda u oči  nešto se tutne u ruke... i rekla da ovaj  beleg  baciš preko nekog mosta u reku, i da popiješ ovu vodu iz  ove flašice, i  pljuneš na  raskrsnicu kada prolaziš i da kažeš  tvoje ime onima koje pljuješ!-...Eto to je rekla! A To su nju tako naučili, oni, odozgor, nevidljivi vladari! Da plaši narod, da bi oni  lakše  vladali svatom,  Eto rekao sam ti profesore, ne seekiiraj se mnogo, ali se čuvaj i ono što ti rekla Mira, ništa ne mari za  tvoju glavu što su ovi mafijaši  izgipsirali i napravili te je prikazuju kao Galerijevu glavu, sa krnji nos, i ono sa  pločom, napisali mnogo lepu kaligrafiju..Reko ti, to ona samo pretpostavlja, pravi maštu od to..izmišlja...Pa i  ima priča da  Amerikanci nisu  sleteli na Mesec, pa to je samo priča  ,,Rekla-kazala,,!!!.... .,,

Ovaj  čovek sprovodnik kroz Mirine, polumračne odaje, da je mogao pričao bi još, ali, profesor je već lagana koračao niz uski hodnik, kada su stigli do izlaza, nije ni saznao da li ga je profesor  dobro razumeo i dobro upamtio celu priču. Dok ga je pozdravljao, tapšući ga po ramenu, uzaludno je očekivao da mu profesor, za tu priču tutne neki dinar..... Kada se vratio na radilište u svoj kontejner, niko ga nije video, i nije imao potrebu da objašnjava gde je bio. Ali, posle toga, na radilištu, zastoj je bio dva dana, zbog  njegove  bolesti. I svi su imali svoju priču, počev od kartanja, pijanke, do kurvaluka. Ni sebi nije mogao da objasni, a kamo li  doktoru, odakle tolika glavobolja, nesanica, bolovi u stomaku, i temperatura, jedino je čuo sebe dok se tešio:

,,Ovo je velika životna igra i ja tamo nikada nisam bio! Kao da se moć Mirine magije  ovde  nastanila,,

 Ovaj razgovor sa gospodjom Mirom, proročicom-magijarkom nikada nije pomenuo u intervju, već je imao sasvim drugu priču, pravu priču, onako, samo za  televizijske gledaoce, ili za novinarsku rubriku ,,Dokumentarnost u književnosti,,!  Svaku njenu reč i postupak može da  argumentuje i naučno objasni, a takve poruke, su samo želje iz budućnosti…,,Ritual pripreme za izricanje budućnosti, padanje u trans, nije ništa drugo nego samo, blebetanje  reči, od kojih  ti koji to slušaš biraš smisao poruke za budućnost, a to, opet, nije ništa drugo nego  rekla-kazala, I od toga previše  boli glava i srce treperi! E moj profesore!,, -rče sebi Srejović  u oči, dok je stajao ispred ogledala i brijao se, spremajući se za izlazak na teren, posle   tri dana zastoja. ,,E  moj profesore Srejoviću, a smatra  se  da je proročište odavno odumrlo, ali ono, evo, živi u izmenjenim  okolnostima.. Eto, ovde je sada Mira postala proročica Pitija. Ostalo je  neodgonetnuto pitanje kako je i čime je to proročište ostalo da živi i steklo ugled, širokih narodnih masa, počev od političara, glumaca, švalera, pa do  radnika i seljaka, I širokih narodnihmasa!?

 I tu još nije kraj i neće ga ni biti...!      

 

Tabla Romulijana*

Dragoslav Srejović: Ja sam 1975.godine rekao da je to Romulijana. Trebalo je još devet godina i 1984. mi smo  pronašli arhivolt sa natpisom Felix Romulijana koji je na sjajan način pokazao da je to Romulijana.Otkrivanje ovog natpisa sam doživeo kao da mi sam Galerije  testamentom ostavlja  Romulijanu.