feljton

REKLA-KAZALA

10...         INTERVJU PLUS II DEO

SREJOVIĆ INTERVIJUŠE PISCA

                   1.

Želeći da privede kraju ovaj tekst i sam pisac je upao u polemiku sa  Srejovićem u ,,Rekla- kazala,,.....

Tek, primetio je da se u trenutku kada je Srejović razgovarao sa decom i posetiocima koji su obilazili Romulijanu, jedan od njih bio je i sam pisac i čuje sebe kako odgovara na Srejovićeva pitanja. Očekivao je, prvo, burne reakcije, na sve ono što su besednici trtljali-govorili u ,,Rekla-kazala,, ali  čuo je iznenada, veoma mudro i zagonetno pitanje koje se odnosilo na njega:

Srejović:- ,,A o čemu ti mladiću tako visokoumno, filosofiraš, razmišljaš, ili sanjaš, a ne pratiš moje izlaganje?

Pisac je   znao, da je  Srejović odavno otišao u večnost, ali je ipak  prihvatio  razgovor, iz poštovanja prema njemu.

Pisac: - ,,Ko, ja?,, 

S:- ,,Ti, ti mladiću! Dosta sam se ja preznojavao odgovarajući na pitanja, kako sam pronašao Galerija, izvolte  imate reč?!,,

P: - ,,Divim se kako Vas ova deca pomno slušaju, gutaju svaku Vašu reč,  sve veruju!,, - profesor se  nasmeja, zavrte glavom i prevrćući buljave oči, ispruži ruku i milujući ga blaženo po  ramenu, upita, mladića:

S:- ,, A veruješ li mi ti, lepi mladiću?,,

 Pisac se kao poparen trže, ali kao iz puške   je  odgovorio:

P: - ,,Paa naravno da  Vam verujem! Kada sam ja bio klinac sanjao sam, i verovao u tada mnoge čudne stvari... Više ne sanjam, sve je tako po snovima ...,,

Uz  lagani smeh ispod  obraza, Srejović ga htede zbuniti novim pitanjem:

 S:- ,,I šta si sanjao, kao klinac?!,,

 Ali, se pisac ne dade zbuniti, već kao iz topa nastavi svoju  priču, tamo gde je zastao:

P: - ,,Paa, sanjao sam da svi  ljudi imaju  male kutijice kao telefoni i da  preko telefona razgovaraju sa celim svetom, i ja sam razgovarao sa mamom i tatom...i  mojim drugarima!,,

S:- ,,A, pa to su ti sada mobilni telefoni, a pre su bile motorole, i  šta si još sanjao?!,,-prekinu ga Srejović.

P: -,, Pa, kada sam bio mali, voleo sam i ja da se vidim i da radim preko te televizijske kutije. Sanjam, kako će ljudi umesto da koračaju  imati male  cipele sa kružićima koji će se okretati!,,

 - to redjanje snova i želja ponovo Srejović prekinu...

S:- ,,Uuu, kakvi su to, bili, čudni snovi mladiću, al znaj, ja ti tvrdim, ti snovi će se sigurno jednoga dana ostvariti. Vidiš kako je  Gaj sanjao i postao Imperator, ej Imperator cele rimske imperije!!.,, - ubedjuje ga Srejović, i pisac kao da čuje drugo pitanje, ali  ne vidi da Srejović otvara usta...

P: - ,,A zašto  toliko razmišljaš o Galeriju, pa i o njemu pišeš knjigu?,, - kao da je jedva čekao ovo pitanje, pisac, se začudi otkud  Srejović zna da on piše o Galeriju, ali se nije dao zbuniti, no  okrenu mikrofon i poče ozbiljno da priča, kao da se obraća televizijskim gledaocima, kao odrastao, i zreo čovek:

P: - ,,Profesore  Srejoviću,   čuo sam  Vas dok ste sebi objašnjavali  kada niste  bili spremni da odgovorite  na profesorovo pitanje iz Istorije ,,O rimskoj imperiji,, i kako ste obećali profesoru da  ćete  to naučiti za sledeći čas,  a vi ste to učili celog života! I  ja sam  imao isti slučaj; mom profesoru obećao  sam da ću napisati roman o  Rimskoj imperiji iz koga će on nešto novo saznati o  imperiji! I evo ja skoro  završavam dato obećanje zahvaljujući, Vama!,,

Sada se, Srejović, prvo začudi odakle je pisac čuo ovaj njegov dijalog, potom se nasmejao, ali, ipak, nije bio zadovoljan odgovorom, zato je ponovio pitanje:

S:- ,,Ma, lepa digresija, ali mora da postoji neki snažniji razlog, osećam ja to?,,

P:- ,,Znate,..davno, na studijama novinarstva pisao sam seminarski rad pod nazivom: ‚‚Dokumentarnost u književnosti,, cilj mi je bio da  dosegnem do poimanja koliko je informacija istinski dokument vremena. Došao sam do gotovo neverovatnog poimanja istine. Tačka je najveći dokument svakog vremena i čoveka. Njome nešto počinjemo, završavamo, odredjujemo gore, dole.Tačku stavljamo i na život, na dogadjaje...nije li zemlja jedna velika tačka Univerzuma. Kroz tu tačku protiče vreme, prolaze i nestaju ljudi, pa ipak tačka ostaje i dalje da  bude jedini svedok onoga što je proteklo. Kroz tu tačku protutnjale su mnoge imperije!,,- i nije još završio,  opa već čuje Srejovićevu upadicu:

S:- ,,Dakle, istina je da su postojali ljudi koji su vodili mnoge imperije! 
Postojali i nestali, a o svemu 
tome svedoči kamen ovaj i ta tvoja tačka Univerzuma... 
Dakle, postojala  je i rimska imperija, e sada

počinje moja priča, beleži ovo za tvoju knjigu, pišče... Sada treba da ide priča ko su ti ljudi, gde su rodjeni, kako su izgledali, koji su vodili tu silnu imperiju, e ja se time bavim celog života!,,

Srejović i dalje priča, gleda pravo, kao da je ispred njega kamera, a pisac  odmahuje  glavom, kao da mu da’ do znanja da sve te njegove priče zna iz njegovih knjiga, a neke priče je u  knjigu već ubacio i zato nastavi sa svojom pričom:

P:-,,Ravno pre  18 godina, nekako pre  bombardovanja Srbije, u  Stacionaru Gamzigradske banje, napisao sam kratku priču GALERIJEVA SMRT, objavljena je pod pseudonimom...,, Tek sada, kada je čuo, ovo pred bombardovanje, Srejović, stade kao ukopan ne verujući da je  bilo pre 18 godina  
 nekakvo bombardovanje...

P: - ,,Jeste profesore Srbija je bila bombardovana! Jeste profesore Srbija je bila bombardovana, od 24. marta do 15. juna 1999.godine!,,

Pisac primeti kako  Srejović poče da drhti, kao kada se nešto iznenada sazna, ono što se  očekivalo. Učinilo mu se da je  još za života Srejović znao da će Srbija biti u plamenu, i ako je, zaista, čitao prvi deo  romana, onda sigurno zna da  je Nato alijansa bombardovala 78 dana i noći  tadašnju Jugoslaviju. Htede da mu kaže, kako je  celom ovom krajinom, odjekivala  zakletva Hajduk Veljkova: ,,Glavu dajem krajinu ne dajem,, i da  ni jedna muška glava u rezervnom sastavu nije ostala bez vojne uniforme i puške. Još da mu je pomenuo žrtve, porušene civilne, objekte, bombardovanje gradova i sela... Bila bi to onda, druga priča, od one  koju su  započeli, ili nastavak odiseje o rimskoj imperiji u novim uslovimać. Zato, nije o tome  želeo da priča nego je nastavio o nastajanju romana, odnosno o početku plamena, koji se nikada nije gasio, na ovim prostorima:

P: - ,,Ali, moja poenta je bila, skrenuti pažnju na  besmisleni rat koji počinje, odnosno na povratak rimske imperije, u ovom slučaju to je Evropska unija. Ujedno otvorio sam sebi dilemo da se svi oni koji su u ratu nestali jednog dana će se vratiti u zavičaj, kao što su se  legionari iz porušenog grada  Feliks Romulijane vratili zajedno sa Gajem, zahvaljujući arheologu, znači, vama gospodine Srejoviću. I kad god sam imao vremena, i gde, god sam putovao, vraćao sam  joj se i  produžavao, ulazio u duh vremena  s kraja 3. i početka 4. veka, i došao do razotkrivanja te dileme u pravi zaključak; da su se  vazda ratovi vodili zbog  zlata, i da je razlog svakog sukoba, zlato! Jeste zlato, zlato!!  Ovu svoju tvrdnju, proveravao sam raznim saznanjima iz  prošlosti u literaturi, ali sam sve to pečatirao, Vašom pričom, o Despotu Stefanu Lazareviću, koji na Novom brdu, za rad ljubavi svoje žene Irine, izgradi zlatni grad, ali ga Turci razoriše, popališe i zlato poharaše, tako da od zlatnog grada, danas ni traga od Novog brda..

                                                             NASTAVAK  SLEDI



          
.