FELJTON       
 SREDJIVANJE DNEVNIKA  III 

100 GODINA SAMOĆE

  

12.        100  GODINA OD  VELIKOG RATA

PALAUZ DI ŽUSTIN  FRANCUSKI  SOLUNAC-BORAC  U PRVOM SVETSKOM RATU

VAŠ JEZIK SAM UČIO NA FONTU,A SRBE SAM  UČIO DA PEVAJU MARSELJEZU

 Početkom  1915. godine, kao  mladi stručnjak za rudarski eksploziv, i jamski gradjevinski inženjering,  Palauz Di Žustin, došao je u  borsaki  rudnik , kao   najbolji francuski   stručnjak u ovoj oblasti. Ali, tu  svoju stručnost nije imao vremena da  pokaže..Već  u jesen iste godine s povlačenjem  srpske vojske krenula je i  francuska uprava Borskih rudnika bakra i zlata..

Rudnik su samo za  nedelju dana preuzeli Bugari,a ubrzo je stigla i Nemačka uprava. Rudnik je ostao netaknut, ni Srbi ni Francuzi nisu ništa upropastili, pa je usledio i brzi nastavak  proizvodnje. Nemci su doveli preko 1000 ratnih zarobljenika, koji su   brzom forsiranom eksploatacijom dobili preko 25.000 tona bakra .

Tako se inženjer iz Pariza  Palauz Di Žustin umesto da gradi  podzemne rudarske tunele, i pogone    za  topljenje rude, našao  u prvim redovima  francuske  vojske koja je u Grčkoj prihvatala   srpske vojinike koji su tek prešli  albansku golgotu…

I tu počinje njegova  priča o  Velikom ratu,  koja je zabležena  krajem osamdesetih godina    prošloga veka, kada je   kao francuski veteran  boravio u Boru, da se pokloni  senima  poginulih ratnika za oslobodjenje  Bora  20.oktobra 1918.godine . Na spomeniku, francusko-srpskog prijateljstva,  koji je u centru  Bora,  upisano je 79 imena   Borana i  15 Francuza…

-Oprostite mi što loše govorim vaš jezik, učio sam ga na frontu, a kasnije u rudniku,a to je bilo davno, davno… kaže Paalauz: i sada mu naviru uspomene na taj  prvi  susret ..

-Bilo  je to krajem 1915.godine,kada su prešli  preko Albanije. Onda smo se svi čudili i govorili:

- Zar ovi Srbi ne umeju kod kuće da umiru.. Zar oni i znaju šta je to smrt.. Mi smo im se divili.Oni  su za nas  izgledali kao nešto što treba uzvišeno poštovati. Nisu izgledali  žalosni , kao što smo ih mi prihvatali. Naprotiv, lica im skrivaju osmeh. Oni su bili  pomireni sa nečim što je uzvišeno, bol i patnju prekrivaju osmesima. Ispred njihovih očiju nazirali su se odlutali osmesi upućeni daleko,daleko u Srbiju. Ranjenici ne jecaju, ni glasa da ispuste. Meni se uvek činilo kao da se  sa svima  odnekud poznajemo.. Toliki brodovi ih  danima dopremaju do nas. Mi ih prihvatamo i pomažemo im, ali oni   pak žele da se odma vrate u Srbiju. Mi smo pak mislili, nema nikakvih poptreba da se brinu za povratak. Njihovo putovanje je završeno. .Eto tako smo mi razmišljali Na brzinu smo se   zbližili, kao da se znamo godinama . Izmedju nas nema više nikakve razliuke…Stojimmo čekamo naredjenja…čistimo vaške i gnjide I uvek je isti zaključak, vratiti se što pre u Srbiju. Sećam se kote 1248, pa 148, bio je to krvavi okršaj sa preko 30.000 mrtvih vojnika pretežno Srba… Jednom, Bugari se presvukli u srpske vojničke uniforme, upali u  naš logor i učinili su takav pokolj, da me i sada  jeza hvata..Ja sam po malo  znao srpski, i odma sam uočio da to nisu srpski vojnici,ali bilo je kasno……Onda je naredjeno da na svakih hiljadu  naših vojnika bude  jedan srpski vojnik i obrnuto… I tako sam počeo da učim vaš jezik…Svakog dana posle juriša, saznajem nove reči, beležim pamtim. Učio sam  srpske vojnike da pevaju Marseljezu, bilo je divno slušati ih 1917. godine, kada su pevali u trenutku saznanja da je umro njihov pesnik Milutin Bojić, koji je imao samo 25 godina.Bio sam  uvek  medju  srpskim vojnicima kada su jurišali kao da nema  nikakvih prepreka.. Bilo je to užasno, neki su zaustavljani mecima, onda su ustajali i golim šakama nastavljali borbu bajonetima …Samo napred, napred   Srbija nas čeka  govorili su u jurišu.. Eto Srbija je čekala i Dočekala slobodu  te 1918. godine..

- Odma posle rata  ostao sam, kao stručnjak  za minerstvo  i  jamsku  gradnju. Tada sam radio i po 2o sati. Kao da se i tada ratovalo, ali sada bez pucanja. Putovao sam i gradio Sarajevo, Dubrovnik, Zemun, Borski rudnik ili  srpski  Sibir,kako su ga  onda zvali. Eto kakav sam ja bio  kada nisam u ratu za Srbiju, onda ću ovde u Srbiji da poginem, govorio sam ponekada kada sam bio  mnogo pijan… Jednom ću se  dinamitom razneti , govorio sam srpskim devojkama kada sam ih ubedjivao koliko ih volim…. I moja stradanja zbog Srbije tu nisu završena u toku ovog  Druog rata   bio sam   zatečen u  Borskom rudniku i kada su  Nemci došli, odma su me  deportovali na železničku stanicu i  oterali me sa ostalim Srbima za Nemačku, uzaludno sam  objašnjavao da ja nisam Srbin, oterali su me , preko Bugarske I Rumunije, na  prisilan rad  kod  nekog Nemca… Radio sam i po  20 sati na temperature do 3o stepeni …… I kada se  sve to završilo, mene su pustili  ja sam se vratio  za Pariz u Srbiju više nikada nisam   došao, ovo je moj , izgleda  poslednji  boravak  samo za jedan dan…

To su  Palauzova  ratovanja, i njegove rane zbog Srbije.. Na to ga još  vraćaju  i njegove  radne pobede, odlikovanja, medalje Kralja Petra I, pa Medalja Orlovića Pavla,, pa diplome, boga pitaj koliko I to sve zbog Srbije , kojoj je svoju mladost   I  život poklonio.

Samo desetak dana  nakon  proboja Solunskog  fronta, 20 oktobra 1918.godine u Bor je ušla konjička brigade  francuskog generala Gambete, medju njima bio je i  inženjer Palauz, koji se posle  četiri godine ratovanja vratio na svoje radon mesto. Nemci su napustili Bor ostavljajući rudnik Francuzima i sva postrojenja.. Tim povodom   u Boru je otkriven spomenik  posvećen srpskimim i franuskim borcima  za oslobodjnje Bora….

............................................................................................................................................
.............................................

11.    100 GODINA SAMOĆE

  

100  GODINA OD  VELIKOG RATA

STARI RATNIK NA MAGNETOFONSKOJ TRACI

U KNJIZI ,,BUNA U DOBRIČU,, NA PEDESET PETOJ STRANI DOSLOVCE PIŠE OVO:,,JOŠ SU SVEŽA SEĆANJA STAROG RATNIKA IZ OVOG KRAJA  SIBINA MITROVIĆA NA MNOGE NESTALE DRUGOVE SA SOLUNSKOG FRONTA,,

 Pisac ovih redova osim hronike,nedaje ništa više. Onima koji, možda, nikada neće čuti razgovor sa ovim ratnikom,prenosim dnevnik sa magetofonske trake,koji je na moje insistiranje,posle  šezdeset godina,po sećanju, 1972.godine u  Rečici, kraj Toplice, zabeležio veliki ratnik Sibin Mitrović, moj ded.... Na ovaj snimak  ratnog dnevnika  sa magnetofonske trake,skoro da sam i zaboravio... Ali,  nedavni tekst u ,,Politici,, u rubrici 100 GODINA  OD VELIKOG RATA ,,O Vuksanu Strugopuitiću- Od hajduka  do Gvozdenog puka,, vratio me je  na dnevnik, gde je takodje jedan od  junaka po dedinoj priči  bio i Vukasan  Strugoputić.......

-         Sigurno sam nešto mislio,iako ne znam o čemu, mad čovek razmišlja svakog trenutka o putovanju u budućnost.. Možda baš o ratu, koji je tek započeo, ili o svojoj tek završenoj ženidbi. Ali, bilo o čemu uvek se vrđam na putovanja, koje sada nije bilo samo putovanje u budućnost, nego kroz rat, koji nije  bio samo rat,nego dalji opstanak radi budućnosti..  Ništa ne može zabeležiti pojedinačna osećanja, koja bi pisao  život sa  vidjenim detaljima iz rata....

-         Sve moje sadašnje beleške,u vidu ove govorancije, uveravam vas da su autentične, sve je to u meni ostalo kao da je bilo juče, a ne pre 60 godina. Sve je to od stvarnosti i istine napravljeno, samo čvrstina uspomena odvaja pojedine detalje...Evo ovako je bilo:...

-         Tek što sam se oženio, pozvaše me na mobilizaciju....Nisam ni  tri noći konačio u  Prokupačku kasarnu, stiže naredjenje; povlačimo se . Povlačimo, ja se okrećem prema Pasjači da vidim moju Rečicu. Povlačimo se ka  jugu Srbije, a znamo da smo došli da se borimo za Srbiju,  za Srbiju majku..Djenerali  poručuju sada smo slabi za borbu,ali sutra biće drugačije. Osećam da se  i vojska boji, boji se  jer ima samo svoje živote. A Srbija ćuti, mi osećamo  kako i  zemlja plače... Mi već prelazimo po ciči zimi i Albaniju, ne svi pola su ostaliu. Sneg je zatrpao njihove leševe. Sećam se da su nam rekli: ,, Ko želi može da ostane. Svi oni koji imaju više od  trdeset groša da  se jave,, Oni koji su umrli zvali su me da mi daju poslednji groš, ja sam išao samo napred. Eto već i  Solun zove, a mi se nismo  još uvek oprostili od umrlih drugova. Neke smo bacili u more, prvo smo ih dugo gledali, kao da ih očima slikamo, a sunce i nebo iznad nas , a Srbija, daleko,  ispred  očiju naših.. Svakodnevno priželjkujemo da prodje ovaj teški dan,ovo dugo veče. Sećam se  i sada reči mojih drugova: ,,Sinoć sam sanjao Srbiju. Srbija,majka nas zove, a mi ovde čekamo!,,..

-         I danas se sećam Vuksana Strugoputića, ajduka, mog zemljaka, taj ti je robijao doživotno, u niškom  kazamatu, pa se dobrovoljno javio da robiju nastavi u ratu,  podje  u rat sa nama u Drugi gvozdeni puk. Bio je pravi junak, pravi ajduk..  Kada sam ono ja iznemogao pa ni da  pružim korak, on me je,vala,  na  plećima, čitav dani noć nosio Na dan nove godine 1916 bio je pomilovan..Svi smo se radovali sa njim. Radi te njegove velike  želje za životom i osvetom valjalo je, čini mi se, maršovati i ratovati, ratovati.Onda dolazi Krf,Drač, Solun...tu  smo se  razdvojili,ali svi smo imali istu želju. Samo da se otkačimo ovih i da se vratimo svojoj prvoj radosti.. svaki trenutak koristimo da se oporavimo..Kajmakčalan , juliu  1916.- danonoćno se borimo ali bez uspeha.Vrućina je velika, bataljonni se smenjuju. Možda bi mi iz  Moravske divizije naš Gvozdeni puk i uspeli da nije postojala ,,Crna ruka,,. Onda je igrala veliku ulogu špijunaža.

-         Sedamnaerste i osamnaeste godine do juna nismo ni metak ispalili, spremili smo zimnicu, sadili bašte, kosili travu, opet je trebalo nešto čekati, a mi smo želeli što pre u Srbiju. Nikada nije bilo vremena za uspomene, nas je vezivalo isto, sećanje na  poginuile drugove i vratiti se i osvetiti ih. Prolomi se  kroz sećanje moja želja da saznam gde su moji najdraži.. Negde su. S kim su? Gori li Srbija?

-         Kada smo već jurišali za oslobodjenje Srbije, sve je bilo  zavrtšeno, znali smo da je pobeda naša, ali završetka još nema. Sve je izgledalo da je tek počelo da se mrzi i da se voli. Ovaj život.

-         Krajem 1918. Vodi se teška bprba za Paraćin. Zapravo već dugo iz nekog sna ne mogu da izadjem. Sve vidim da se pored mene muva Strugoputić, kao teši me, pridržava da ne padnem,  stalo je pord moje glave, moj ajduk Strga i ovde mi pomaže.... Petnaest dana kako se bore za moj život, danonoćno buncam i krvarim.....Ipak sam uspeo, šapućem  Strugi,..Umreti za Srbiju, to je doživljaj, Lepota koja se ne može opisati.. Nije me bilo žao. Ovo se moglo desiti na svakom bojnom polju, ali na pragu moje zemlje,  to se moglo desiti samo meni.ej Strugo....

-         I sada za kraj..Samo me je jednom tupo i nejasno zabolelo, a to je sve ono što se posle   toga zbiva.. Zapaljena Srbija je još uvek tinjala, a opekotine još bole i hiljade siročadi traži pomoć. Mi preživeli Solunci, s teškom mukom to preživljavamo, jer znamo kako su naši drugovi  ginuli. Često u snu vidim mrtvog druga kraj sebe, i dugu povorku ranjenih što se jedva kao pomična traka  kotrlja Kajmakčalanom, vidim krv na  zelenoj livadiu, dok kosimVidim leševe u bistroj reci  dok  vodu bijem. Vidim, uginulog  konja, dok jašem Dorata,. U svemu vidim nešto ljudsko što se valja u otvorenim krupnim očima života.  I jedino se moglo mrzeti svim svojim poštenjem, za drugo se nije imalo vremnena. Sada je nešto drugo, stvorena je Juzgoslavija. Ne treba ni postravljati pitanje na koj smo strani. Za onu za koju smo se i Boruili... 

-         KRAJ SNIMKA, 14.OKTOBAR  1972.       

                                                                                   

Solunac Sibin Mitrović iz  Rečice

  Snimak iz 1972.godine..

 Solunac Sibin Mitrović u razgovoru sa unukom   

.....(sledi nastavak) 

   

 ............................................................................ 

10.   RATNA KNJIGA GENERACIJE

        KRVAVA ŽETVA

Saša-Slaviša Trifunović ‘‘Žetva života’‘

Potresno svedočenje sa prve borbene linije

Godinama nad Jugoslavijom kruže vizantijske spletek, cveta etička kriza i buja nacionalizam, o otome nismo mnogo znali, samo, smo nagadjali.Tek kada je počeo rat na području Hrvatske, sve je bilo jasno, ali kasno. Ovo je knjiga o tom ratu koji nikada nije smeo da se dogodi i o zabludi da se nije smeo dogoditi, a ipak se dogodio. Dogodila se naša zabluda.Teoretičari kažu da je rat samo nastavak politike drugim sredstvima, bili smo svedoci te i takve politike.

Bili smo svedoci političke nezrelosti i etičke krize, nedostatka mudrosti i potvrde postojanja birokratije u ratu.

Iz tog rata, sa prve linije, raportira vodnik iz Bora Slaviša Trifunović, formacijski oficir, od 13 maja do 18.oktobra 1991.godine u predelu Gline i Petrinja Imao je 30 vojnika i samo 19.godina.Zato je napisao ‘‘Žetvu života’‘, antiratnu knjigu cele jedne generacije vojnika devedesetih.

Slabviša Trifunović je tako postao pisac po nuždi. Pisac svedok. Živi svedok vremena i dokument dogadjaja generacije koja je pokušala da odbrani ono što se obavezala da će odbraniti: Domovinu.

A šta je Domovina? Odgovor je u zakletvi: Ako treba, za nju ne žaleći i život svoj, da damo.

!Eto , to je Domovina, kažu junaci iz ove knjige gde je glavni junak rat. I to su vojnici činili to svedoči i ova knjiga.Ubijali su.Ubijanje čoveka je biblijdski nedopustiv zločin, a vodjenje rata je genocid, to je čin koji nema opravdanja. Jer rat su vodila deca, ovde su umirala deca, tek sazrela deca, vojnici, devetnaestogodišnjaci.Čovek kad umre, čitav njegov život, u jednom blesku, proleće kroz glavu. Koliko je to malo 19-20 pa i 25 godina? Zato se i čini da je ‘‘Žetva života’‘blesak koji treba da osvetli čitav život generacije koja je tek stasala u zrele ljude- i to preko noći.U plotuno izmedju dva juriša, slavili su rodjendane i gasili svećice, čitali pisma i pisali ih.

Slaviša Trifunović Saša piše ovu knjigu kao što preživljava sve što je prošlo, sve što je ostavilo ožiljke.Za celu njegovu generaciju to je krvava žetva gde svaki pokošeni snop zaboli i ostavlja ožiljke on im se vraća i suprostavlja životom.Piše ne hronološki već onako kako mu se slike redjaju, u magnovanju:

‘‘Pošli smo nas 600, a vratili se 217. U grad bakra stigli smo samo nas tri vojnika. Pomenuću Ninoslava Miloševića, a onog iz Luke, neću, on je sakat na jedno oko i hoće da sve ovo zaboravi...’‘kaže Saša Truifunović.

Svi vojnici su imali posebno pismo za nedaj bože. Ono svoje pismo Saša Trifunović objavljuje u knjizi u ime onih koji ga nisu poslali. Za njega još traje dramatični telefonski razgovor na realciji Glina-Bor, izmedju njega i člnova porodice, u predahu izmedju dve unakrsne vatre. Kao freska ostala mu je večna slika majke sa dva deteta koja zakovana kao Hrist, štiti svoja dva deteta. Još mu titra zenica njegovog druga koga su sa druge strane boli bajonetom, i sada vidi kako mu pantonimom kaže: pucaj, pucaj, brate!!

To ratno luduilo i sada ga budi iz sna , žetva i sada traje, a sve je odavno prošlo, ali za njega traje, u ovoj knjizi zanavek.

On ne želi da se pravda, zašto je sve to tako učinio.On faktografski to daje javnosti, iznosi činjenice, ogoljuje istinu.On traži, migolji, baulja. On humanističke motive otkriva, nudi lične primere te patnje. Naše je da naslutimo odgovcr, zašto, zašto je sve to moralo tako i zašto baš ta generacija vojnika da reši to pitanje. Eto zato i ova knjiga postoji, zato je i napisana, da ponudi odgovor, a da li ima odgovora!? Čitanjem knjige’‘Žetva života’‘nudi se jedan odgovor.

Rat se u Jugoslaviji dogodio uz odobrenje dvadeset vlada sveta.

Ubijalo se da bi se dokazala nepobedivost i suverenost. Ni jedna ni druga tvrdnja nisu se pokazale kao tačne.Jedino su ginuli ljudi, to je tačno. Medjunarodni interesi i dalje će kovati zaveru protiv Jugoslavije. Samo da ne ginu više nevini ljudi, vojnici.-deca, poručuje ova antiratna knjiga.

1999.

Timok, 21.6.2001.

 sledi nastavak)

.....................................................................................................

        

9.     Moma Dimić, čovek ‚‚Pod bombama‚‚

   To je sudbina i dnevnika Mome Dimića ‚‚Pod bombama‚‚ koji sadrži zabeležene dogadjaje u vremenu NATO bombardovanja tadašnje Jugoslavije od 24.marta do 9. juna 1999.godine.

Moma Dimić impresivno i emotivno, angažovano i radno na društvenom planu, opisuje dogadjaje i stradanja srpskog naroda, ali i mnoga razaranja nacionalnih i kulturnih objekata.Beleži mnoge dogadjaje u Udruženju književnika Srbije, u vreme bomnbardovanja.

Prenosi poruke, apele, putuje, recituje, telefonira. Oružje koga se prihvatio, pošto nije dobio ono pravo, zato što je trećepozivac, a iskreno je priželjkivao, je jedino njegovo pravo oružje, pisana reč.Ubojito je od bilo koje bombe, ulazi u srce, u mozak, u svaku kuću.Razara sve barijere.Probija se od jednog do drugog praga, putuje preko okeana, ostavlja tragove na licu, po koži, samo onima koji umeju da čitaju prošlost, sadašnjost i budućnost istorije našeg naroda.

Dimić, filoziof po vokaciji i ovde piše jednostavno, kao što živi:

O svom Mirijevu i Beogradu, o Srbiji i prijateljima po svetu rasutim na četiri strane.Knjiga ima dramaturški sadržaj.Šta će se sutra dogoditi, hoće li se još neko javiti, kada će se sve ovo završiti? Savakom se dogadjaju suprostavlja razumom, ljudski, kao univerzum i to ga uzdiže do životne filozofije, ali i do samoodbrane razuma.Ne koristi ratni rečnik , ni poklike, da bi opisao ratno stanje, već reči patnje zbog tog rata.Kako bi , u jednom dahu, bilo kog dana, Dimić zapisao ono što Desanka Maksimović u jednoj pesmi kaže:‚‚ Javite i kada se radosti gdegod dese‚‚.

Dnevnik ‚‚Pod bombama‚‚ razvija se hronološki.Smenjuju se dogadjaji i doživljaji kao u nekom filmu.

Već u prvom obeleženom ratnom danu 25.3. 1999.godine, kao još u nedoumici, Dimić konstatuje:‚‚Bombardovanje je tek signal da oni tamo na Kosovu zauzimaju svoje položaje. I kako stvari stoje zauzeli su.

U isto vreme iz daleke Švedske stiže poruka njegovog sina Emila(Mileta):‚‚da nam se ništa neće desiti, dobro je obavešten..‚‚ Iza te zabirnutosti filozofa i utešnog odgovora zabrinutog sina, zapravo, ispisani su svi dani kao mogući odgovori zašto ovaj dnevnik Dimić piše?

Tako dramatično prvo pisanje , beleženje, je i u pomenutim dnevnicima:

‚‚Ana Frank:27.april 1942.godine: Jevreji moraju nositi žutu zvezdu.Hrana nam je bedna.‚‚

Zalata Filipović:‚‚15.april 1992.godine: Neprestano nas bombarduju..‚‚

Slaviša Truifunović:‚‚Od 13.maja do 18. oktobra 1991.godine, pošli smo nas 680, a vratili smo se 217.rat je ubrao  svoju žetvu, naše živote.‚‚

J.S.M.‚‚24.aprila 1999.godine: Moja najveća radost unuka Danica, ima samo dva meseca i ona je u skloništu.‚‚

Moma Dimić: ‚‚9.aprila 1999.godine:‚‚Upravo se oglašavaju sirene s koje će strane uslediti napad!? To su prvi, očajnički, dani života dnevnuika.Neprebolno stradanje nedužnog naroda.Ali, to su dani naznačeni krvavim znakom.

Ni trunke ljubavi, čovečnosti, plemenitosti, milosrdja.

Dimićev dnevnik ‚‚Pod bombama‚‚ beleži, takozvane, velike i male stvari.Dogadjaje, poruke i vapaje, malih i velikih, poznatih i nepoznatih.Ali, prigušeno, istinito i ljudski, toplo i nadahnuto, danju i noću, pred zoru i u mrklu  noć, a tugom bliskosti , stalno se obraća savesti čovečanstva i svetskim piscima, svojim kolegama, prijateljima , poznanicima, traži od njih da se i njihgova reč čuje:‚‚Neka se i glas razuma čuje tamo gde živite‚‚ , poručuje Dimić.

Svojim promišljanjima Dimić je došao do saznanja da ne može biti van istine koju preživljava zajedno sa svojim narodom i da se ne može držati van prožimanja istine, već mora izneti na videlo, kako je sam vidi, pa možda i ne bio dobro shvaćen. Odbolovaće svaki dan.U Kontinuitetu će se poistovećivati sa mnogim dogadjajima i ličnostima:‚‚Prestajem da razmišljam o smislu onoga što se meni dešava.Ipak je to previše egoističko‚‚. Zato nas podseća na našeg, velikog, Andrića:‚‚Nikada nije ponovio svoje plodne ratne godine (mislio je na svoj bogat književni rad).Ovim kao da potkrepljuje ćinjenicu da su najveća dela književnosti i umetnosti stvorene u bolu, žalosti, bedi, ogorčenju, vatri i razaranju.

‚‚Jači je u svakom slučaju onaj koji preživi.Svakom smo pobožnošću čitali tekst-poruke Miodraga Pavlovića.Ni M.Bećkoviću sirene nisu ‚‚upadale‚‚ u reč, da se uplaši, niti su mu je bombe oduzele.‚‚ Ovo su primeri ushićenosti poeziji i pesnicima.Koliko je samo željan autor vedrine, bezbrižnosti, sete i radosti. Dimić beleži i onu drugu stranu ljudskog razuma. Jednog trenutka beleži i dramatične trenutke običnih ljudi. Lepo doterana gospodja, u jednom trenutku kaže:

,‚Naše najveće bogatstvo je što su nam sada oba sina u inostranstvu.‚‚

Moma joj odgovara : ‚Moj sin Mile, dvadesetpetogodišnjak, u ovom

trenutku upravo dolazi iz inostranstva ovamo.‚‚ Ova dama me gleda zapanjeno. I stvarno Mile je došao na očev ručak sa mirisom baruta.

Tamo gde nije mogao da stigne, Moma je zvao telefonom.Uzaludan je i telefonski razgovor sa švedskim piscemPetrom Vestergom, da izrekne(napiše) izjavu solidarnosti.Tu molbu neće uslišiti ni izraelski slepi pesnik Erza Bitona, on će čak preko telefonske slušalice poručiti:

‚‚ Pa ovde svi loše govore o Srbiima‚‚. Kakva gadost.Ali, zato će drugi Dimićevi provereni, a i srpski prijatelji, poput Besona, reći: ‚‚Uništi će nas.‚‚ kaže Beson. ‚‚Koga to nas?‚‚ pitam Besona. ‚‚Nas Srbe‚‚.Prvi put osećam da se nimalo ne šali dok izgovara to ‚‚Nas Srbe‚‚.. To je prava Dimićeva angažovana slika odnosa prema životu .da mobiliše sve, da okupi oko sebe sve radi istine.

Stojeći uspravno na dohvatu sadašnjosti, ali na takav način da on poprima prkosno dolaženje u sadašnjost, bez mogućnosti da bude upitan da li to što se dogadja uistinu želi.

Ovo je dnevnik o kazivaču jedne istine i o veri u postojanje te istine: o smrti i razmišljanju, ljudskog duha i materijalnih dobara.To je dnevnik o krvavim pesničkim molbama i suzama, o drveću koje raste, o travi koja zeleni ćutke, o deci koja se ne plaše kada sirene zavijaju, o jednoj S.

Ovo je pesnička drama o životu i smrti ljudi jednoga vremena .

Ovo je dnevnik da je minuli dvadeseti vek, vek svetskih ratova, krematorijuma, atomskih bombi, smrtnih kazni, genocida, tragedija, jednog naroda, gde izbeglice lutaju bez cilja.

I u ovoj drami nije zaćutao njegov Tola, oživeo ga je ponovo Petar Kralj.

Iz daleke Švedske, da ponovim, došao mu je sin sa svim svojim imenima: Emil, Mile, Stanislav, Johan, Tomas, bilo koje ime, ipak je došao njegov potomak.Okupio je oko sebe mnoge srpske i jugoslovenske pisce.Posebnu težinu ima i pesnička suza koja ne govori, koja se ne piše, dok se mrtvi zbog živih dele i prebrojavaju.

Ovo je knjiga dokument i svedočanstvo o reagovanju mnogih naših prijatelja na odredjeni dogadjaj, koji pogadja nas kao individue, ali i čitav naš narod. I u tome se oseća ta veličina subjektivnosti i prisutnosti prema istini.‚‚Pisci nisu mnogo u ovoj borbi mogli‚‚, kaže Dimić.

Poziva i dalje svoje prijatelje:filozofe, pesnike, novinare: Šifera, Handkea, Besona, Volkova, Brnsa, prenosi njihove poruke, putuje

danima.On aktuelizira svoj dnevnik time što se zalaže za progres, za mir, za pesničku reč, ali i saoseća sve posledice i sve zablude, kolektivne , nacionalne i lične.

Dimić odabira faktografske elemente i unosi lično vidjenje i doživljvanje i tako ostvaruje vrednost, objektivnost, u čemu se ogleda njegova pripovedačka nesebičnost, požrtvovanje, visokoetičnost i dramatičnost.

Ovo nije, niti može biti, konačna istina o dogadjajima u toku NATO agresije, na našu zemlju, jer bi to značilo i negiranje dogadjaja, kao istorijsku kategoriju.

 Već samo početak kazivanja te istine, za sada samo početak, a kasnije umetničko vrednovanje, kada sve ode u prošlost i negiranje te prošlosti, jer mnogi neće u nju ni poverovati.

Ali, govoriće svedioci, kao što sada govore u svojim knjigama:

Ana Frank je pisala svoj dnevnik poslednji put 1.avgusta 1944.godine:

Gestapo je provalio u sklonište i uhapsio sve koji su se našli.Niko nije preživeo rat.Jedino dnevnik.Objavljen je posle rata i preveden na 52 jezika.

Zlata Filipović je još u Sarajevu.Delovi njenog dnevnika objavio je u avgustu 1993.godine ‚‚The Europeu‚‚.

Slaviša Trifunović je u knjizi ‚‚Žetva života‚‚ ostavio potresno svedočanstvo sa prve borbene linije.

Dnevnik J.S.M.‚‚Da je Platon živ‚‚ dospeo je čak u Ameriku o tome svedoči i pismo:

‚‚U svim teškoćama čovjeku se desi, ako je čovek i cvijet, srce i sunce i nešto lijepo.Tako se i meni desilo ovo.Tvoja  divna knjiga došla je u moje ruke. Potekoše suze sretnice i radosnice, istodobno meni, mojoj ćeri Meri i supruzi Anki, kada se u skloništu pod bombama upoznasmo sa jednom zvezdom Danicom, kojoj behu samo 2 mjeseca.Moj sokole, sve smo ti mi to preživjeli i ovdje sa našim mališanima Sarom i Filipom.Srpske rane peku pa bilo gde da su dobivene.Hvala ti rod rodjeni , za ovaj biser dnevnika, koji će posugurno biti čitan u svim našim ljudskim vremenima i prostorima. Djon Priaca i Marina Scharpe iz New Jorka‚‚

Moma Dimić: ‚‚9.6.1999.godine: ‚‚Ostaje kletva‚‚.Kapitulacija-to znači pogubiti sva prava.Možda čak i pravo na gorčinu.kapitulacija znači i prestanak vodjenja dnevnika. Jutro je i ja to činim. Sve drugo što bih zapisao, bilo bi njegovo iverje, dodaci, dodaci bez kraja i konc, traženje utehe‚‚ Ali, to nije kraj. U decembarskom broju, proteklog milenijuma ‚‚Književnih novina‚‚ oglasio se i Moma Dimić, a povodom dogadjaja u Udruženju kniževnika Srbije. Živi dnevnik izmedju ostalog piše: ‚‚ Da živim u Švedskoj bio bih , svakako, jedan od naj bogatijih pisaca, a da sam opet živeo u Sovjetskom Savezu(čiji se model udruženja toliko satanizuje), barem jedanput-dvaput‚‚zakačio‚‚ bih letnjikovac na Crnom ili Balčtičkom moru (‚‚mesto odiha‚‚ tj odmora).Ipak ne žalim što sam kao 22-godišnjak, još uvek bez objavljene knjige( doduše, bila je u štampi, i to su u tadašnjoj Upravi znali) bio primljen i dakle potreban Udruženju književnika Srbije, koje i vama želim... I to je bio živi dnevnik Moma Dimić.

 Tragovi, 2000.

                                 

KOJIH NEMA            

dok 77 dana ono               

zemljom srbijom                                       

Mostovi letše ko klis

Pod bombama

Deca sricaše kletvu

Za potonjih sto godina

Pod bombama

Vi se braćo iz ugarske

Baš naigraste

Vidim na stranicama snn

Srpskih  narodnih novina

Krutog i sjajnog nato papira

Koji mi valjda jedno uradio

Stizaše u sanduče

Pod bombama

Bože nadjipasteli seoko svojih starih slava i preslava

Sred porte crkvenih i po binama

Najeste se torti rodjendanskih  sa svećicama

Naigraste se šaha

S osmehom zinuli uvrg čela

 Prosto neka vam je senandrejci

Celog sveta iže slavni

Što se ne oglasiste drukčije

Ne krivim vas

Jer

Biće da na toj strani

Vas  srba  više nema

Živih

77-og dana nato bombardovanja 1999.

 Moma Dimić

 
 (sledi nastavak)






 .............................................................

       8..   ČOVEK JE ŽIVI   DNEVNIK

‚‚E moj ratni dnevniče, juče si doživeo da su prethodne tvoje stranice, samo sat nakon njihovog nastanka, čitane, javno u Udruženju književnika Srbije, na protestinom skupu pisaca‚‚Beograd nije prag Vašingtona‚‚. Doživeo si, dnevniče, da se u mom liku i mom telu pojaviš i tokom nekoliko proteklih sekundi, u TV Dnevnik‚‚.

Dnevniku se Moma Dimiuć(1944.) pesnik, romanopisac i filozof obraća, kao živom biću.

Ana Frank, trinaestogodišnja Jevrejka iz Frankfurta na Majni, od 14.juna 1942.godine iz skrovišta u Prinseemgracht 263 u Amsterdamu, vodi dnevnik. Dnevniku se obraća kao živom biću.

Zlata Filipović, dvanaestogodišnja devojčica iz Sarajeva, tokom 1992.godfine piše dvnevnik.Dnevniku se obraća kao živom biću.

Slaviša Trifunović, vojnik, u toku vojevanja 1991.godine, kao formacijski oficir u predelu Gline i Petrinji 1991.godine, piše svoj ratni dnevnik pod nazivom ‚‚Žetva života‚‚.

Dnevmniku se obraća kao živom biću i članu porodice.

U Dnevniku pod nazivo.‚‚Da je Platon živ‚‚ .(J.S.M. pisac ovih redova) vodi dijalog sa svojim dnevnikom:‚‚Nećeš da  pišeš, a... Istina li je to, ili samo sanjaš, kao i pre, pesniče !?‚‚

Dnevniku se obraća kao živom biću.

I ko zna koliko još takvih živih dnevnika ima?

Izgleda da je svakom autoru tako najbolje i najsigurnije. Da ima svedoka vremena i dogadjaja, kome može i sme, sve da kaže.Tako će se najbolje uveriti da ima neko ko će sve što napiše verovati.Jer, ono što je napisano, kao da nije  napisano, kao da nije istinito, već samo imaginacija, jednog darovitog pisca.

A dnevnik živi svoj život i u njega svi veruju.Svedoči vreme.

Pisac je ovde , samo, privilegoavan svedok stvaronosti u kojoj živi, samo njegov senzibilitet omogućava da registruje signale i promene koje promiču običnom posmatraču.

Otuda toliko bola, hrabrosti, plemenitosti, blata, ekoloških katatrofa, bombi , suza i tiranije.Hiljade izbeglica luta bez cilja, sloboda je siromaštvo , put ka masakru. U nijednom zabeleženom danu nema milosrdja, a milosrdje je vrlina, a ne mana ni slabost.Savaki zabeleženi dan ima svoje junake, svoje poruke i suze.

Poruke su izložene preko sudionika dogadjaja, nisu izmišljene, već doživljene i preživljene. Suze su naše, ljudske. Dogadjaji se nižu hronološki, logički povezuju, naglašavaju, često se izlažu samo činjenice sa mesta dogadjaja.

Suze će same poteći, nećemo ih osetiti ni obrisati.Kreativnim postupkom i reprodukcijom stvarnosti osnažuju se autentičnosti dogadjaja.Mi smo jedini svedoci zbivanja.U slikanju te stvarnosti ne dolazi do izražaja samo lična impresija, nego senzibilitet, visok etički i umetnički doživljaj, te odnos autora prema dogadjaju, njegova nacionalna pripadnost, njegova prošlost i istorijska nabojenost.

Zato pisac postaje tumač stanja i potreba.Beležeći svaki dan on ustvari učestvuje u datim dogadjajima.Ali, jedno je isto:Težnja pisaca je da bude neposredni i verodostojni svedok stvarnosti.Ako se drže činjenica, dosežu visok estetski i umetnički sadržaj i kvalitet.Stavrnost je samo suza, odnosno dogadjaj, koji ima svoje ličnosti , aktere, i ne treba ništa izmišljati.Ovde je stvaralačka mašta izostavljena, stvar je samo dožvljaja, koji ne sme povrediti stvarnost, odnosno istinu. Da ne postoje pomenuti svedoci pomislili bi smo da je ovo pomenuto i izrečeno, opisano pre mitski, nego stvarno. I jednom kada svcedoci dogadjaja nestanu, dnevnici će živeti kao jedini svedoci.Na ovaj način mi im sada dajemo dušu i srce i mi ih ovlašćujemo da budu svedoci minulog. Eto šta radimo mnogo godina ranije, nego što uistinu ožive.

        Ali, izgleda da je najteže biti svedok svoje istine.Ili najteže je                objasniti ono što je samo po sebi jasno, ono što je doživljeno.Ili objasniti, zapravo, ono pravo što se tog trenutka desilo, što se uzelo kao takvo, kako se pojmilo, shvatilo i doživelo.To je sudbina svakog    dnevnika.I čoveka. ‚

 

 (sledi nastavak)

 ......................................................................................

Taj  dnevnik istine “Da je Platon živ” dospeo je čak u Ameriku,o tome svedoči i ovo  pismo: 

 

 

                                                                                                     

 7.    Jovan Prica, piše iz Amerike., o tome svedoči i pismo:

“U svim teškoćama čovjeku se desi, ako je čovek i cvijet,srce i sunce i nešto lijepo.Tako se i meni desilo ovo.Tvoja divna knjiga došla je u moje ruke. Potekoše suze sretnice i radosnice,istodobno meni,mojoj ćeri Meri i supruzi Anki,kada se u skloništu pod bombama upoznasmo sa jednom zvezdom Danicom,kojoj behu samo 2 mjeseca.Moj sokole,sve smo ti mi to preživjeli i ovdje sa našim mališanima Sarom i Filipom.Srpske rane peku pa bilo gde da su dobivene.Hvala ti rod rodjeni ,za ovaj biser dnevnika, koji će posigurno biti čitan u svim našim ljudskim vremenima i prostorima. Djon Prica i Marina Scharpe iz New Jorka”.

Ni posle toliko godina nije me zaboravio Djon Prica iz Amerike, a na to me podseća njegova  Povelja:”Slovo o svetlosti” kao večito  pesničko prijateljstvo, koja sadrži  SLOVO O SVJETLOOSTI poruku i obavezu  svakog ko je pročita:

 

SLOVO O SVJETLOSTI

Pečat sunca pravednici nose. Rastko rajska odškrinuo vrata.
Kročio u Nebo s divne Halkidike, Upalio Svjetlo vječnog Hilandara!
Naučio nas sunčanim zrakama. Ispirati gubu od blata, i zlata!

Svetitelju Savo, Prosvjeta te slavi. Kao učitelja, maga svih zanata!
U nizini, dolje na granici mraka. Tinja kreket žaba, traje zloba svraka.
Pamet je zastala, ječi gora pusta; Odavno bi žaba sunce progutala
Da joj ipak nijesu premalena usta. 

Razumom sklada progovara svila, Izvezena zlatnom i srebrnom žicom;
Oprogovorena tajom i svetinjom; Oživotvorena iglom i perima.
Početak je sunca u svijetlom slovu.Upisanom na carskim dverima!
Jefimijo majko, što nam slogom pjesme Čistu svjetlost pruži!
Pamćenjem peluda med budući traje; U pčelama bijelim tvoja svijeća kruži.
Pjesnikinja Prva u Knjizi Evrope, Pozlaćeno slovo perom naše ptice,
Kako divno bljeska mrak srednjega vijekaMalinovim cvijetom Svete Ćirilice!

Otvori knjigu sinko sina moga, Veliku lampu, putokaz eona!
Čitanje ljepote to je sjetva Boga; Drugovanje vječno s Anđelom Bijelim;
Treperenje srca, talasanje zvona. Uzrast u svjetlosti koju sunce dijeli!
Otvori Knjigu sinko sina moga, U njoj ćeš naći i cara, i sebra!
Ona će ti reći veliki sjaj zemlje, I jezivu tamu zlata, srme, srebra!
Otvori knjigu sinko sina moga, Tu je kljuć zemaljski, utva zlatokrila;
Knjiga je svjetlost što sja preko groba, Opominje Pravdu što je zadocnila!
Otvori Knjigu sinko sina moga, Jedino je Slovo i od smrti duže.
Knjiga će ti reći kuda poći moraš Kad demoni mraka šapetine pruže.

Slikamo li ičim osim duhom tijelo; U mrtvom slovu blista mudrost riječi.
Burma pozlaćena Toplice Milana, Kosovku Djevojku od smrti izliječi!
Sjaj naših pjesama skrši smrtne tmine, Njišti usred Damjanov Zelenko.
Zvone zovom tužnim nebesa i štala. Bisage su pune svjetla pravednika;
Jugovića majka suzu zadržala. Miluje svjetlost klicu bosioka
Na svetom grobu srpskog car Uroša; Cvijet čarobne biljke čuva krstaš barjak
Boška Jugovića što je s neba doša. Kako ću na Zrnu ranu da ublažim,
Koja bolno peče u jezivom svijetu, Ako je ne stegnem listom raskovnika
Što ga Vuk sačuva u Velikom cvijetu
.
Vuk Karadžić, hromi starac iz Tršića. Seoceta mrkoj ukraj divlje Drine.
Čudo Vaseljene! Božije poslanje! Na drvenoj štuli samo Brk i Glava,
A u Glavi, Svjetlost, božanstveno znanje! U smoždenom tijelu, umornom od muka,
Blista duh beskrajni s obe strane groba! Znalac, odgonetač svih zemaljskih tajni,
Digao u nebo sokola, i roba, spod kore bora zelenoga ljepoticu bajnu pronašao.
Crnog Zlopsa za glog privezao, ukrotio tvora i zlotvora. Srcem dušom Filipa Višnjića prokazao smisao javora! Proša zemljom uzduž, i isprijeka;
Prolaznosti pronašao lijeka. Hrom. A Svjetlost silnu dostigao.
Našem Putu na Početak stao.

 Jezero u Nebu, nebo u jezeru od iskona stoje;
Ogledala bistra sa licem u lice. Otimlju se o jata zvjezdana,
O vatrene zmije, i o krila ptice. Na njima Marko s Muratom vezirom
Vježba sokolove; love utve zlatokrile. Ako li mu vezir sokola ozlijedi –
Biće Marko soko, biće vezir pile! Kada Marko s Knjigom pođe Samodreži
Da kazuje pravdu među carevima, Reći će mu Jevrosima majka:
Ni po babu sinko, ni po stričevima! Jezeri jezero nebesko plamenje;
U noćima plavim propjeva ljepota. Srpska majka čedu kazuje znamenje
Sve o Knjizi pravde i smisla života. Kaplje skaska zlatna, zagonetka mudra,
Raspjevana pjesma, raspričana bajka; Drijema čedo malo, šapuće mu majka:
Sveti Đorđe jaše konja vilenjaka, Aždaja će pasti u bezdan oblaka!

Epohe teku, cvile mrke noći, Munjama Nikole Tesle raznesene!
Nestaju narodi. Padaju carevi. Stenju siledžije blatom ukaljane.
Na plafonu neba, osim Svijetlog slova, Ništa od ljudske slike ne ostane.
Kotrlja se Gea crvena od srama. Zbog svih rušitelja Svetinja i Hrama.
Ona vatra mržnje na davnom Vračaru,
Piromana bijednog obvi vječnim mrakom, A ukrasi Krunu nježnog Svetitelja,
Sjaju sunca ravnom alem-kamen zrakom!

Tuda ćemo ići, kud je Knjiga naša; Kazivanja urezala Slovom!
Za Savinom dugom i Svjetlom alema. Za svetinjom svile Jefimije majke;
Za ljepotom boje njezina kalema. Za Vukovom štulom ka svjetlosti Glave.
Njegoševim Umom, iznad carske slave! Ko Svjetiljke ove na Put ne ponese,
Neće znati ko je ispred njega bio; Odkuda je poša’ ni ko mu je osta’;
Što je proplakao! Što je proslavio! Ko ostavi Torbu, i Svetu Svjetiljku,
Nikud neće stići, niti prepoznati/ Na svom grobu Slovo. Ni na njivi Biljku! Ni u srcu Srpastvo!*

Aranđele Sveti, Probudi nam Đorđa. Da posveti bilje, vode i zvjerinje!
Da nebesa sinu, I dažd tihi pane na slapove vatre.U Savi, Vuku i Vladiki Radu
Blistaju buktinje! Tri zrna srpska rađaće dovijeka, Smislom ljudske vrste,
Svjetlošču čovjeka! I sve će proći. I sve dolje pasti; Mrak će carevati na gori i vodi.
Samo će Slovo o Svjetlosti rasti, Jedino Svjetlost u tminama rodi.Rijeka, 25. maja,1997.  

 Jovanu S. Mitroviću, pesniku i bratu, Beograd 17.10.1999. Jovan Savičin Prica*

”Ko svetiljke ove na put ne ponese,neće znati ko je ispred njega bio; Otkuda je poša’ ni ko mu je osta; što je proplakao; što je proslavio!  Ko ostavi torbu, i Svetu svetiljku, nikuda neće stići, niti prepoznati na svom grobu slovo, ni na njivi biljku, ni u srcu srpstvo!!”

Biografija Jovana Price, najbolje objašnjava zašto se ovaj  pisac srpskog porekla iz  Hrvatske, nalazi  u ovom  feljtonu  SREDJIVANJE DNEVNIKA III

Moja majušna visost

Dvadesetsedmog septembra 1936. rodilo se kraj rijeke Gacke deseto dijete majke Dmitre i oca Savice. Moja majušna visost. Otac je bio kovač. Njegova kovačnica bila je sastajalište, radilište i zabavište. U njoj su kazivane zgode i nezgode najljepšim riječima.
Moj prvi place odjeknu kao kraljevske fanfare. Svi se okupiše da me pozdrave i popričaju da mnom. Otac, sestre, braća, stričevi, ujaci, kumovi; zvani i nezvani radoznalinici. Bruje glasovi. kakav momak! Nasa sreća. naša radost. Nasa najveća ljubav. Slušam, gledam. Ništa ne govorim, a osjećam da pomalo preuveličavaju moju majušnu visost. Sestre i braća su se otimali za moje društvo. Nosali me i vozikali. Pokazivali naše kovačko kraljevstvo. Darovaše mi jato pilića sa kvočkom, stado jaganjaca, kobilu i ždrijebe, mačku, psa. Sve živo, zdravo, razigrano.
Zaista sam bio sretan i velik. Zbog nas je granjivalo sunce. Mjesec se kupao u Gackoj za mlakih ljetnih sutona; u našem društvu. Za nas je zorilo voće. Cvjetale trave. Padale kiše. Snijeg u bijelo bojadisao polje i planine, samo da se poigramo.
Kada sam naučio trčati, postade moje cijelo polje, rijeke Gacka i tri planine: Krekovača, Vijenac i Derivol s pokretnim i nepokretnim bogatstvom njihovim. Dobio sam drveće, kamenje, vrela i urvine, šiprazije i visoka stable s pticama, bubicama i leptirima. Imao sam puževe, zmije, zečeve, vukove, lisice, medvjede. Bio sam veći, imućniji i bogatiji od svih kraljevica i carevica. Velik. Najveći! A ne mali. kakav mali? Na moje povike su kretali, zastajali i vraćali se najjači bikovi. Zar se neki cirkuski krotitelj može pohvaliti takvom snagom. Sve što sam očima vidio, ušima čuo i rukom dotakao bilo je moje. Imanje je u osjećanju sreće. I sloboda. Ne postoji Niko sretniji ni veći i od dječaka seljaka. On može prestići svaku pticu. Ubrati trešnju na svakom stablu. Pronaći zvijezdu po najmrklijem mraku.
Tako je teklo moje djetinjstvo. Najveće i najljepše doba života. Onda je došao rat. Mržnja, strahovi. Poludjele vatre. Smrt. Pobiše mi sestre i braću. Zapališe kuću. Ugasiše sunce. Iz pocijepanog neba popadaše mrtve ptice. Osjetio sam da čovjek može biti gori od svake nakaze iz bajke. Smanjio sam se od užasa tako sitno da sam se skrivao medju zrnca prosa. To je jedini period kada sam bio mali. Ostade mi na sreću oko, uvo, srce i razum.
Tako sam na zgarištu pronašao cvijet.
Poklonih ga unučićima Sari i Filipu s molbom da ga njeguju i razrastaju s djecom cijelog svijeta.
Filip i Sara stanuju daleko. Na drugom kontinentu. Njihova pisma i razglednice probude u meni davnog dječaka, onu majušnu visost s rijeke Gacke. Vraćam se u ljubičaste daljine. Berem trešnje, jagode i zvijezde. Tražim se medju bijelim pčelama. I nadjem.
Kad Sara i Filip dolaze u posjetu, razdragano vičem:
-Bako, peci kolače! Evo naših velikih sreća. Gledaj, oni mogu do neba. Do svake ptice. Do sunca. Od djeteta nema ništa veće na svijetu.
-Ni ljepše! klikće baka.
Onda pričamo o veličini i smislu onih bijelih pčela. O svjetlosti, beskraju i ljepoti.
-Deda, kaže Sara, učila sam u školi da je svemir beskrajan. U čemu onda stoji, kada je najveći?
-U dječjem srcu, oku i uvu.
-To je sve maleno, ti se sa mnom šališ.
-Da, ali je ispunjeno ljubavlju. Ona je najveća. Čista svjetlost. Pao je mrak. Nasuli smo veliku posudu čiste vode. Gledali u njoj zvijezde. Cijelo nebo sa svim zvijezdama u jednom jedinom loncu.
-Deda, tako ja u majušnom Filipovom oku vidim sunce kada mu dajem pusu za dobrotu.
-Da, dobra moja dušo, ne postoji ništa izvan cvijeta, srca i sunca.
-Postojim ja, kaže Filip.
-Ti si naš cvijet i naša bijela pčela, reče Sara.
-Od tebe nema ništa veće, na koliko bilo, kažem tiho da ne uzburkam zvijezde.
**********
I TO NIJE SVE  O PRICI, HTEO SAM I NA OVAJ NAČIN DA GA POSLE  SKORO DVADESET GODINA  PRONADJEM OVIM   DOPISOM...!!!!!!! 

   JON MIRT JOVAN S. MITROVIĆ

POŠTOVANI, JOVANE, PRIJATELJU, KOLEGA, IMENJAČE… JEDVA SAM VAS NAŠAO NA OVAJ NAČIN…I AKO SAM USPEO BOGU HVALA… ALI IMA RAZLOGA ŠTO VAS TRAŽIM… ALI NE ZNAM U KAKVOM STANJU ĆE VAS OVO MOJE PISMO ZATEĆI…ZATO PRVO ŽELIM DA VAS ČUJEM DA STE DOBRO ŽIVO I ZDRAVO…A KO SAM JA…E TO ĆU U DVE REČI… JA SAM JOVAN. S.MITROVIĆ, IZ BORA KOJI VAM JE U BEOGRADU POKLONIO KNJIGU POD NAZIVOM,,DA JE PLATON ŽIV DNEVNIK IZ SKLONIŠTA 99,, VIDELI SMO SE NA JEDAN DAN U BEOGRADU NA KNJIŽEVNOJ VEČERI…ALI STE MI OSTALI U DUBOKOM SEĆANJU. VI STE MI IZ AMERIJE POSLALI DIRLJIVO PISMO POVODOM KNJIGE!!!!…. TO JE ZA SADA TOLIKO ŽELIM VAM DOBRO ZDRAVLJE VAMA I VAŠOJ PORODICI… AKO OVA VEZA USPE ONDA ĆU VAMOBJSNITI KOJI MI JE CILJ…MOGA JAVLJANJA…. POZDRAV JOVAN S. MITROVIĆ

 (sledi nastavak)

 ................................................................................................................

6.    MEDJU PRVIMA SU BILI PESNICI.

Postoji već čitavo brdo napisanih i objavlljenih knjiga, kao i drugih publikacija, o surovosti  besmislenog  NATO  bombardovanja Srbije, s proleća 1999. godine. Pesnici su, sasvim, prirodno medju prvima  progovorili:

”Da je Platon  živ- Dnevnik iz  skloništa 99”

Na te prve dane bombardovanja, sada posle 20 godina i zauvek, podsećaće me  i beleške koje su  kasnije prerasle u knjigu “Da je Platon živ- Dnevnik iz skloništa 99”.Na prvoj strani ostalo je zabeleženo:

 “Nikada nisam sišao u sklonište.Ali, danas sam prvi put ušao sa porodicom.Oglasila se sirena koja označava opasnost iz vazduha.NATO je počeo da bombarduje moju domovinu. Danas u 2o sati i 10 minuta  počeo je rat. Mi još uvek ne verujemo da nas Amerikanci bombarduju.Moja najveća radost, unuka Danica, ima samo dva meseca i ona je u skloništu...-Moja zvezdo Danice, moja srpska Danice, selili smo se nekoliko puta, sada nemamo kud, zato smo sišli u sklonište-šapućem joj u oči, koje gledaju u njeno nebo.”  24 . 3. 1999. godine, Bor.

Na poslednjoj strani piše:“ Vraćaju se vojnici iz rata, slika dobro znana iz filmova i literature, sada je naša surova istina.Upravo je dat znak o prestanku vazdušne opasnosti.Vreme je da se vratite svojim redovnim aktivnostima.Nebo nad Borom i mojom domovinom  je mirno. Neka tako i ostane doveka.Ta slova i te reči, još mi titraju, i danas ih ne mogu pročitati bez straha.U toku trajanja agresije NATO alijanse na našu zemlju, kao dežurni novinar u radio i televizijskoj stanici izgovorio sam ih blizu 9o puta.Sve je već davna prošlost.Vraćaju se vojnici iz rata.Slika dobro znana, iz prošlosti, iz filmova, i literature, sada je naša surova istina."

Taj  dnevnik istine “Da je Platon živ” dospeo je čak u Ameriku,o tome svedoči i ovo pismo:

 

 (sledi nastavak)

 .......................................................

 

5.  ,,Latini su ljute varalice,,

Ni  oni ni mi,svi koji su iole  pismeni, znamo  da je  prirodno da narod govori svojim jezikom(Italijani italijanskim,Madjari madjarskim, Poljaci poljskim,Rumuni rumunskim, ima još,ali nije uvek tako. Austrijanci ,npr. ne govore “austrijanski” , već nemački, ni Filipinci”filipinski” nego španski.Osim Španaca,španskim jezikom govore Kubanci,Meksičani I svi narodi  Južne Amerike,sem Brazilaca(a ni oni ne govore”brazilski” već-portugalski)  Poznato je I to da  engleski  ni francuski ne govore samo Englezi ni Francuzi,već su to  jezici i drugih naroda..Neki narodi  govore dvama,trima ili još većim brojem jezika.Belgijanci flamanski I  francuski, Kanadjani engleski I francuski,Švajcarci nemački I francuski…( to su primeri da ne postoji ; belgijski,kanadski, ni švajcarski jezik), dok u Indiji ima preko  600 jezika..i td.Ali, ovo  lingvističko  saznanje nisu poštovale Republike nekadašnje Jugoslavije,pa sada imamo slučaj da je svaka  država  isti jezik, koji ima korene staroslovenskog jezika, nazvala imenom svoje države, što može biti i dobro samo rata da ne bude, kako reče moja majka.  Siguran sam  da takvo saznanje imaju svi oni koji se bave  geopolitičkom strategijom..Ali, kada  baš  oni potegnu  ovo pitanje ,onda  se može  zaključiti da je  na pomolu novi sukob, o čijim posledicama je bilo reči na početku.Dakle,ima vremena za novu generaciju  ratnika kroz 50 godina. Jednom će se  vlaško pitanje ponovo  postaviti. Tražiće se odgovor ,kakvim će jezikom  govoriti Vlasi u Srbiji: vlaški,srpski, ili  rumunski ,pitanje je sada :.I rešavaće se  onako kako su geopolitičari  rešavali i sva ostala nacionalna pitanja u bivšoj Jugolslaviji,pa I u Srbiji. Naravno,počeće se prvo ovako rečima,prigovorima,uvredama,pa ako ne rečima,a ono,problem će biti rešen,  bombardovanjem,pod  šifrom”Milosrdni andjeo”!Andjele brate, kakve  li ironije,  zloupotrebe tvog  uzvišenog  imena blaženstva Ako,se sećamo,a to su stare generacije  znaju,  pitanje  Šiptara  počelo je  da se rešava još s početka   dvadesetog veka, evo  na početku novog veka, možda će biti rešeno… Nedaj  bože!!!! Da ponovo   potvrdimo  stihove iz narodne poezije”Latini su ljute varalice”.Misleći da sam loše citirao stih,iz narodne epske  književnosti,ili da sam pogodio frazu,za neko ne definisano stanje i  da je “Milosrdni  andjeo”, konačno,otišao da spava,  na  jednom portalu pročitah  vest: “ Stav Evropske komisije o statusu Kosova je i dalje neutralan, a mapa na portalu Evropske unije na kojoj je Srbija prikazana bez Kosova je tehnička greška, poručuju iz Brisela”. 

,,Onog trenutka kada je dobila status kandidata, vlast je okačila zastavu Evropske unije, a EU se revanširala Srbiji tako što je na svom zvaničnom sajtu okačila mapu Srbije bez Kosova, gde su predstavljeni statistički podaci umanjeni za prostor Kosova i Metohije“.

(sledi nastavak)

Приказа странице по земљама:

Ставка	Приказа странице
Србија	22148
Сједињене Државе	3131
Немачка	1118
Пољска	1046
Русија	936
Босна и Херцеговина	799
Црна Гора	497
Хрватска	395
Украјина	381
Канада	341

(sledi nastavak)

 .........................................................................................................

 4.                                                     Sila

Bez odgovora je ostalo večito pitanje zašto se  ratuje? Šta to, civilizovane ljude  tera da ratuju i kakvu to moć ima  bilo koja ideologija, da čoveka natera da se  ponaša kao životinja? ( neka mi oprosti životinjski  svet)! Šta je to sa čovekovim razumom? Zar nam nije  bilo dosta ratovanja svakih 50 godina. Zar, je moguće da smo  zaboravili lekciju da je istorija učiteljica života, izgleda da  jesmo, ili nismo bili na času, ili da smo baš tu  lekciju zaboavili!!! A da je Platon živ, još jednom bi nam predložio  povratak u pećine, a mi smo išli u  skloništa, kao jedino  spasenje duša od ovdašnjih ovozemaljskih  muka,, Milosrdnih andjela,, na ovom  jedinom nebu. Medjutim, odgovor   se  još uvek traži, pred  budućim  generacijama je  veliki zadatak. Mnogi su ga prikazali u svojim filmvima, slikama i knjigama i mnogi će ga tek prikazivati. Ni teške  slike, ni čudne reči ni jauk, ni razaranje neće biti  pravi odgovor…I kada te strahote budu prošle, na to  će nas podsećati  neki naslovi iz novena,TV žurnali, žene u crnini. Ostaće naša večita upitanos, radi generacija  koje dolaze;koliko će sve to  bojište ljudske civilizacije  trajati? Na ovakvu upitanost, možda je odgovor odavno dao Dostojevski u,,Legendi o Velikom inkvizitoru,, :

,, Čovek neće poći za onim koji mu donosi slobodu jer je njezin teret neprijatan i ogromno obavezuje; čovek će poći za onim koji mu donosi hleb. Dakle, u čoveku preovladjuje interes nad idejom!,,

Ostaje otvoreno pitanje  kakav je  taj čovek, sa takvom ludom idejom?. Prošao je kroz skoro sve faze  ljudske doktrine, koju  je sam nazvao: demokratija, socijalizam, sloboda, stvaralaštvo, dostojanstvo,  poštenje, marljivost,  i td . Svi ti pojmovi  nemaju više to značenje. Sada se stvaraju nove  forme    definisanja dijaloga, čije značenje još ne znamo, ali to već osećamo, i ima samo jednu reč, koju odavno znamo. a to je  Sila!!!.... .

DEVETNAEST GODINA KASNIJE 

Devetnaest godina  kasnije i  da neću moram da prihvatim istinu, moja prva  Domovina, kojoj sam se  zakleo kao pionir  i vojnik više ne postoji. Sada ih imam 6.U jednoj sam rodjen i po njoj sam dobio obeležje koje je ovde  već pominjano kao ,, loši momci,,.  U  drugoj  sam studirao i tamo me ostavljali da  radim za veliku  novinsku angenciju JUTEL, kažu imaš sve manire,novinarskog gospodstva, koji nam trebaju.,U trećoj išao na More, tamo mi je gazda ostavljao ključeve od  svojih  dvori,vozio me  svojim brodom,kao da sam mu rod rodjeni.Ostavljao me da  mu gost budem koliko god hoću,a kanio se da i on u Srbiju dodje.U četvrtoj išao u  turističke provode,da steknem  naviku  zapada.U petoj tokom jedne noći išao na jutarnju kafu kod drugara ,a druge se vraćao jutarnjim vozom,koji me je pozdravljao,,rečima: “Nie smo braka,te očekuvam naredne nedelje”…U šestoj sam ,uvek svraćao kad god sam kroz sve ove  moje  sadašnje domovine prolazio da se lepo odmorim kod prijatelja I  nasladim  ulmašicma gospodje Hidaete i  probam najnoviji model nanula majstora Emira.I  gde god sam uzduž i popreko kolima putovao, bezbrižno sam zaustavljao svoj automobil, odmarao i spavao pored puta, sa celom mojom četvoročlanom porodicom, ili  svraćao  prvo na konačište, a onda na kafu, u neko susedno dvorište, kao da sam kod svoje kuće i svojih najrodjenijih.I ma gde da  sam  bio besan i ljut zbog nekog problema, psovao sam i majku , boga  svog  i  svačijeg i terao  sve po spisku, ne bojeći se da ću nekog uvrediti i naljutiti. Kada sam molio , molio sam sve andjele i  blažene Marije i   svete deve, i svete Petku i Bogorodicu, krsnu  slavu svetog Nikolu, prizivao  Alaha i Svetog oca ,samo da mi se nadju u nevolji…I  sda kakav god film da bude i  kako narod kaže:”gole žene da padaju  sa neba” koja god  politička beseda da se čuje,ja, zasigurno neću promeniti svoj stav.I tada i sada sve sam ih  voleo, ali ne znam šta za kraj da kažem na ono školsko pitanje: A sada nam ti  reci kako se zove tvoja  Domovina…. Umesto odgovora vidim Belog Angela kako lagano skida  svoja krila sa zida  manastira Mileševa i nestaje u mom suznom  pogledu. Čujem, kako  u prazno nebo udaraju reči Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića: “Gledanje Belog Andjela je ravno molitvi” i kada je bilo bombardovanje  gledajući u nebo ja sam čuo ove reč, moleći se za sve  ljudi i moje najmilije..

Moja unuka Danica,koju sam krio od  ,,Milosrdnog andjela,, , te
  1999.godine,24.marta,imala je samo 2 meseca,  ni danas sa 19 godina,nikada me nije pitala zašto sam je  užurbano  nosio u  sklonište. DANICA SADA IMA  19 GODINA..JEDAN JE OD  NAJMLADJIH  SVEDOKA  NATO  AGRESIJE NA SRBIJU... DEO  NAJRANIJEG DETINJSTVA PROVELA JE U  SKLONIŠTU  ZGRADE 99 U ULICI 3.OKTOBAR  99 U BORU.
JEDAN JE OD MOJIH  JUNAKA U  DNEVNIKU ,, DA JE PLATON ŽIV,,KOJI JE  DOPREO  ČAK I U AMERIKU, DA SVEDOČI NE-DELA ,,MILOSRDNOG ANDJELA,,

(sledi nastavak)

....................................................................................................................................





 3.     Da se ne zaboravi

 
 

 

.....

Tako je pre 19 godina(24.marta 1999.) NATO  započeo bombardovanje tadašnje Jugoslavije

ZEMLJOM SRBIJOM NEMA GENERACIJE KOJA     NIJE    RATOVALA

       Mi koji smo uzrasli posle Drugog svetskog rata skoro da smo bili u  zabludi da ćemo žvot provesti u miru.Mnogi su bili ubedjeni u to  govorivši :

        “Naša društvena zajednica upravo se trudi  i čini napore da stvori sve idealne uslove kako bi  mladi rasli u miru i ostvarili svoje pravo da slobodno stvaraju”.Bilo je potrebno da prodje samo 50 godina pa da i mi zapucamo .Da bi se sredilo jednopartijsko političko stanje u  tadašnjoj Jugoslaviji, koja je imala 6 šest Republika, počeo je pravi rat, izmedju, komšija, braće, večitih rodjaka, i prijatelja, a tu  pritekle u pomoc i druge sile ..

                     Poleteo  “Milosrdni andjeo”

Od 24.marta  1999.godine, tokom 78 dana i noći vazdušnog udara,poginulo je oko 3.500 ljudi od čega 2.000 civila, dok je 12.500 ranjeno-uglavnom žena i dece. Oštećena je ili uništena infrastruktura,privredni  objekti,škole,zdravstvene ustanove,medijske kuće,spomenici kulture.Ukupna materijalna šteta procenjena je od nekoliko desetina do sto milijardi dolara. Ni sve donacije Evropske unije ne mogu ni blizu nadoknaditi štetu od najmanje 30 milijardi evra koju je samo  srpska privreda pretrpela zbog NATO bombardovanja 1999. godine.

Kao neposredni povod za napad NATO poslužio je je sukob policije sa pripadnicima terorističke,,Oslobodilačke vojske Kosoca,, u selu Račak, 15.januara 1999.godine kada je šef privremene posmatračke misije OEBS na Kosovu Vilijam Voker,pre zvanične istrage,pogibiju 45 Albanaca proglasio masakrom nedužnih civila. Bacane su  kasetene i otrovne  bombe. Baceno je mnogo toga zabranjenog svim ratnim konvencijama. Kao posledica  bacanja ozračenih projektila  danas imamo povećan broj karcirogenih oboljenja.  Stradali su i stradaju civili,ali i vojnici.Medju pripadnicima Italijanskog bataljona koji čuvaju manastirski kompleks Visoki Dečani do  sada je umrlo njih 26, a obolelo dva puta toliko. Posle toga se ovi podaci strogo i pažljivo prikrivaju.
Na  Kosovu se i dalje pale i uništavaju srpske crkve i manastiri,čak i oni pod zaštitom UNESKO-a.Nije omogućen povratak oko 245.000 proteranih Srba,Roma,Egipćana....
Ovih dana stiglo je priznanje  da  su: “za bombardovanje Srbije 1999. godine odgovorani tadašnji ministar odbrane Nemačke jer je lažno predstavio pobunjenike Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) kao civilne žrtve. Lagao je i bivši ministri odbrane SAD , rekao je član misije OEBS-a Hening Henš,,.Ako  je za utehu to je još jedna potvrda da  istina nikada  ne zasrtareva. Ovih dana,kao da je  “Milosrdni andjeo”  samo privremeno sleteo,stigla je još jedna davno  čekana vest: Srbiji je dodeljen status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, objavljeno je u Briselu. Lideri Evropske unije odlučile su da dodele status kandidata za članstvo u EU Srbiji. Premijerka Danske, zemlje koja predsedava Uniji, Heltorning Šmit rekla je da kada “zemlja ispuni uslove koji su od nje traženi onda joj treba dati status kan”.
               Reči su najubitačnije oružje
Ali taj ,,Milosrdni andjeo.. kao da i dalje ne miruje, uvek se traži razlog da poleti I da  bljune  oganj.. On je uvek tamo gde velike ,,ribe jedu male,,  ako treba da ,,pomogne ili uplaši,,. Na jednom mestu o kandidaturi Srbije za članstvo u EU u posebnom odeljku teksta stoji, da je sporazumom dve strane (Rumunija I Srbija) u Briselu omogućeno da Rumuni, ne zna se iz kojih razloga je izostalo Vlasi, u istočnoj Srbiji, ako se tako izjasne, dobiju kompletan prostor u školi, u medijima i crkvi. Eto još jedne potvrde da ,,bombardovanje,, nije završeno, već je to samo nastavak realizacije plana “B”. Kada oružje utihne  rat se nastavlja rečima. Kao  da danas, a ne pre  30 godina, čujem svog profesora Plenkovića: “Reči su  najubitačnije oružje,ostavljaju posledice kao atomska bomba, čine nesagledivu materijalnu i duhovnu štetu po čoveka”.
Teške reči su izgovorene u Briselu od strane  rumunske  vlade, koja umalo nije  blokirala usvajanje ovog značajnog dokumenta i sve to zbog, navodng,  nepoštovanja  prava nacionalnih manjina, a posebno Vlaha  u Srbiji. Ovo je  bio početak  realizacije poznate režije. Ubaciti reči mržnje  je još  jedan tako proziran plan “B” rešavanja nacionalnog pitanja; Ubaciti reči mržnje kao žišku , eventualnog budućeg leta “Milosrdnog  andjela”. Takva je režija primenjena na Kosovu,što je i bio razlog bombardovanja tadašnje Jugoslavije....

(sledi nastavak)
........................................................................................................................................................................

1.                          ZAŠTO  

       Nemoguće je  biti hroničar svoga vremena  i svoga kraja, a ne osvrnuti se na  najveće dogadjaje i ljude iz  naše  bliže prošlosti ....

Filosofi  kažu da je svako ljudsko biće neponovljivo i svaki dogadjaj je neponovljiv..Razmišljanje o tome je  smisao čovekovog postojanja...

Ja sam pokušao da ovako,  slovima, ostavim tragove razmišljanja o  našem vremenu!

...........                                                                       

       To moje razmišljanje o životu u doba i  posle bombardovanja, ostalo je trajno  zabeleženo poznatim slovima, koje će te Vi  razumeti čitajući  Dnevnik....Ova premisao me je opsedala punih 19 godina, kud god sam se kretao i što god radio,  uvek  me je ova tema  pratila.. Jedino sam ovom knjigom  mogao da  je se  otarasim  i eto, kako sam to video  i doživeo  svedoče ova naredjana slova, koja možete  protumačiti... kao  moj , ali i Vaš, odnosno naša  san iz prošlosti !  

      Praćenjem, nekih,  dogadjaja, u minulih 19 godina kroz ovaj rukopis imate priliku da proverite vaše pamćenje, ili  uočite piščevu bogatu imaginaciju,  o organizovanju, ljudske zajednice u doba patnje, posle bombardovanja;  ali  setićete se i drugih životnih dogadjaja  kao ljudsku potrebu opstanka jednog naroda, koji večito traži odgovor na pitanje: ZAŠTO?? Šta se to, strašno,  sa ovim narodom svakih 50  godina dešava?!..

...................

       Ako ste i  malo poverovali u sve  što  kazuju ova  naredjana slova,  znači da je  to  početak istine koja  traje   milenijumima... Mi smo tu da  istinu  tumačimo  baš tako kako u nju verujemo. Neki novi,budući, tumači našeg vremena, možda će   samo nastaviti tamo gde smo mi stali; a sve sa  ciljem, da ponovo ne budemo   Gornja Mezija rimske imperije, ili kako  se sada naziva ..? Zato i  pišem ovako..da budući  tumači ne  lutaju... vrletima prošlosti ili  da se istina  ne skameni,  pa da im  neko  drugi  tumači našu prošlost...!!!!!   

........

.Ja sam, čak, pokuušao da na  6oo strana potražim odgovor u romanu,,POVRATAK U ZAVIČAJ – GOVEDAR PA CAR,, , ali sam , tek sada, uočio  da  sam  mogao još hiljadu strana da ispišem, i da ostanem bez odgovora,  a odgovr se može naći samo u nekoliko rečenica:

 ,,Bili smo i .bićemo opsednuti zlatom,  zbog koga  se  ratovalo  i vode ratovi i ratovi; a može vam se učiniti da  Vi imate drugi odgovor, i da su  nekadašnji  dečji  snovi sada i  vaša realnost, da   su  nekadašnje priče  o  lepom životu od juče, i danas priče, vaše; a sutra...???!!!!

(sledi nastavak)

`2..Trajna  vest 

Devetnaest godina kasnije, ali i celog života ostaće mi u pamćenju ta teško napisana i izgovorena vest, na talasima moje radio stanice. Na današnji dan(24.3.1999. ) pre 19godina: NATO je započeo bombardovanje naše  domovine SR Jugoslavije. Osećam da bi mi sada  glas drhtao,a tada je to bila profesionalna  novinarska radijska obaveza.. U isto vreme i sada kao da čujem kako ove reči savesti iz moga srca udaraju u prazninu i žele da polete, ali kao da ih niko ne čuje, i ne vidi, ili sam ja to, možda, ostareo , ogluveo i oslepeo!!!!! Možda tu  leži I odgovor, na pitanje mojih prijatelja, otkuda i zašto te sve te boleščine  spopadoše  Jovane?

I  to nije kraj niti će kraja biti

I to nije  sve, ni posle 19 godina  ,,Milosrdni  andjeo,, nije otišao, sigurno neće ni odleteti; tu je on leti, leti i danju i noću; zimi i leti, u našim  telima i dušama je još od marta 1999.godine; prosipao je  78 dana i noći,15 tona osiromašenog uranijuma koji je pretvoren u  radioaktivnu prašinu mikronskih  dimenzija. Napravio je on svoje gnezdo, od osiromašenog  uranijuma (U-238) i tu smestio alfa i gama emitere,  i tu će biti 4,5 milijardi godina koliko traje vreme raspadanja Tako, sada se  kao oblak radioaktivne prašine i raznosi, prema podacima doktora Slobodana Čikarića., urednika časopisa ,,Rak,,   po Srbiji i Balkanu 15 tona osiromašenog uranijuma, što  iznosi 186 Giga Bekerela, a to znači da  je od ,,Milosrdnog andjela,, svaki  gradjanin Srbije  dobio na dar 18.600 Bekerela, a dozvoljena količina uranijuma je 238 GBg u jednom litru pijaće vode.... Na dušu ,,Milosrdnog andjela,,  pripada 333 .000 novoregistrovanih malignih tumora u Srbiji i 188.000 umrlih stanovnika od raka u Srbiji  do 2010.godine...Zahvaljujući takvoj poseti  ,,Milosrdnog andjela,, 1999.godine sledi zaključak da je NATO agresija na Srbiju počinila  Genocid sui generis...... Genocid od svoje vrste...*1 I neću više da  pominjem ove zastrašujuće  brojke, kao  neko objašnjenje...To i sada  mnogo  boli,  i boleće za navek, ali najviše  što će  boleti  i naše  potomke. To je prevelika uvreda za naš narod, kažem  svom prijatelju , umesto odgovora na pitanje; kakve te to  boleščine spopadoše  Jovane? I neću da mu kažem da sam   bio na novinarskom zadatku kada  je bombardovana Trafo stanica RTB tri, niti  stovarište Jugopetrola, niti, ..niti .. boljevačko poljoprivredno  dobro, naravno to sada nema nikakve veze sa  ovim tekstom , o tome neću ni  slovo da napišem, ni reč da kažem, to mi je  bila profesionalna obaveza,......!!!!!...  

*1,,Rak,, ČASOPIS DRUŠTVA SRBIJE ZA BORBU PROTIV RAKA, SEPTEMBAR 2017, BROJ 105

(sledi nastavak)