Са конкурса Радио Београда II програм

Драмска минијатура- Лица : Милан, археолог и његова Девојка, лингвиста Наратор: водитељ из студија МОЈ МИЛАНЕ КАД У ВОЈСКУ ПОЂЕШ ПОСЛЕ АКАДЕМИЈЕ ОДРЖАНЕ ПОВОДОМ ДАНА ВОЈСКИ СРБИЈЕ 23. АПРИЛА, ИЗ САЛЕ ИЗЛАЗЕ МОМАК МИЛАН И ДЕВОЈКА , ПУНИ УТИСАКА,ЖУЧНО РАЗГОВАРЈУ:... -Девојка: Баш је одлична академија, вратила сам се на дане када ме је покојни отац водио на једну овакву манифестацију и ја сам рецитовала једну родољубиву песму, не сећам се баш коју, али отац и сви официри су били одушевљени. И чуди ме зашто су одједном прекинули да имају војску, а ево сада је поново враћају у обавезно служење војног рока.!!!! -Милан је као нешто замишљен, климнуо главом, али је одједном проговорио: Знаш, драга хоћу нешто да ти кажем! -Девојка, га ухватила за руку, повела га до клупе, где су сели , насмејала се и рекла: Знам мили, хоћеш да ми кажеш да ме волиш.... -Милан се узврпољио и смушено одговори: Ма не то, то одавно знаш. Хоћу да ти кажем...., знаш.... -Девојка: Знам мили, све знам, завршио си студије, сада си озбиљан и сигуро хоћеш да се мало проводиш, или да се жениш... Знам,.. знам твоје цаке и ево на све пристајем, сада ме боље пољуби. -Милан: Добро,ево пољубићу те, али треба да знаш........ -Девојка: Па добро зашто сада ћутиш, немаш ваљда другу женску, ааа! -Милан, изненада и љутито јој каже: Ма шта ти пада на памет Хоћу да ти кажем ... Добио сам позив за војску !!!!! -Девојка, изненађено: Шта, ти...па зато си ме овде довео да ...Па ти већ војник.... - Милан: Да ја и сви моји вршњаци из генерације 99... Хоћемо да бранимо нашу Србију, а не да је бомбардују када им се хоће...Ми нећемо то дозволити... -Девојка, ћути, али се њен плач чује, ипак је поновила: Па ти ипак војник, а шта ћу ја? -Милан: Да ја, па видиш какво је време дошло, драга моја ...хоћеш ли ме чекати,ааа!!!!!!..... Девојка: Ма не шали се Милане, не враћај ме у време најраније младости и у време када ми је отац погинуо у последњем бомбардовању Србије.И сада чујем његове речи: Дошао сам да вас само видим, па се опет враћам на фронт!!!! И никада се није вратио...Нити смо га икада пронашли. Ма чујеш ли ти мене Милане, сада си ти мени све што имам...Еј вољени, ја те не дам, недам те...... -Милан, гледа је право у очи, и као да није чуо њену причу, хоће да скрене разговор на другу тему, па каже: Ма не шалим се ја, добио сам позив и показује хартију, ево! Цело вече то хоћу да ти кажем, а ти пољуби ме , па још и кажеш имам нову женску. Ето видиш и ја у војску, а као да смо јуче били клинци, сећаш се оне песме: ,, Деца расту и треба да расту. Ето и да иду у војску.... -Девојка, сада смирено наставља Миланове речи : Детету треба мама и тата,, такође стрина и тетка, ујка и ујна, бака и дека и тако редом..... -Милан, наставља, тамо где је девојка стала: Сваком детету је потребна храна и одећа и играчка и књига., школа и лопта и лутка и тако редом.. и још много тога, и шта још драга моја... -Девојка, смејући се благо наставља: Детету је потребан и смех и радост и шала. Смех освежава дан, олакшава муку дечју, ублажава тугу..... -Милан, јој кроз благи осмех упада у реч, па наставља: И не само то, дете које нема осећај за смешно—или му се одузме право на смех, то је несрећна особа. Кроз шалу може што шта да се научи, да када одрасте, буде зрео човек, сналажљив. И на крају оно најважније, свако дете треба да зна када одрасте, треба да брани своју домовину.... -Девојка, ћути, савија прсте , не зна како да настави, текст који је одавно научила за школску приредбу, поводом Дечје недеље..... -Милан, је то ћутање хтео да прекине, па је наставио: Сећаш се оно када је учитељица желела да провери да ли су сви ученици научили шта је лево, а шта десно.... Да ли пишу левом или десном руком, па пита Марију:. ,,Па ја пишем оловком,, одговори она... Сви су се насмејали... -Девојка се није насмејала, али је и она наставила, са дечјим цакама: Знаш оно, Милане:,,Куда си кренуо?,,... Зар са рупом на панталонама?.. ,,Не, са комшијом ,,!!!!Или, ово, ...,,Докторе управо сам прогутао писак са флауте!,, Доктор: ,,Добро је , могло је бити и горе, да свираш клавир!,,....... -Милан је већ схватио да му се девојка, мало смирила, па наставио са школским цакама, те је упита: Драга зашто људи носе кишобране? -Девојка: ,,Е стара цака! Јер кишобрани не знају да ходају, а сада ми ти кажи одговор на ово питање: ,,Зашто птице лете на југ у јесен?,, -Милан: Зато што не знају да ходају...А сећаш се оне цаке...Учитељица пита Марију ,,Пронађи ми Аустралију на мапи? Марија каже; Ево је!.Учитељуица, добро ,а сада ти Јоцо кажи ко је пронашо Аустралију? Јоца...Па ,,Марија,,. -Девојка: Да ли се сећаш када те учитељица питала зашто јуче ниси дошао у школу, шта си одговорио? -Милан: Није мене питала, него Мику, а он је одговорио да је био болестан! А учитељица га питала од чега је био болестан он је рекао: Од школе!!!!! -Девојка је већ одавно прихватила Миланов дијалог и наравно желела је да га већ једном заврши речима: ....И драги мој, на крају иде оно: ,,Кад си срећан лупи ногама о под!!!! Ево ја лупам ногама о под, срећна сам с тобом...Али, знај прошлост је оставила трајне моје трагове и ја их не заборављам... Наш комшија Никола је имао само двадесет година и он је са мојим оцем на Кошарама погинуо...И то последњег дана служење ЈНА...Мој отац, знаш да је био рударски инжењер, рекао му је да га сачека још само један дан и заједно се враћају у родни град...И никада се нису вратили...Остали су на Кошарама.....Али и у мом срцу.... -Милан се окренуо, заћутао је и није могао реч више да каже нити да погледа своју драгу.... -Девојка је ставила вокмен на уши, слушала музику, климала главом, и потом узела мобилни и јавила се мајци да је са Миланом и сигурно ће закаснити за вечеру... -Милан, није дуго чекао да се смири него је лагано започео своју причу и тек онда када је уочио да је његова девојка искључила вокмен и вратила мобилни у торбу, започео наново своју причу из 99. те године: - Ти добро знаш драга моја три месеца смо, уместо у школу, ишли у склоништа, уместо школског звона слушали завијање сирена, уместо наше музике, слушали смо буку авиона и експлозије бомби....Сећаш се драга моја, ми смо учили и даље, али сада смо само учили на примеру. Шта је неправда, шта је злочин према људском роду, шта је кукавичлук уместо среће, шта је страх и како изгледа смрт. И сада ми је пред очима, телевизијски програм који приказује како нам НАТО авиони руше мостове, а ми смо учили да су мостови као стисак руку пријатеља спајају људе. И не само то рушили су нам и централе, данима смо били у мраку, а ми знамо да се мрак шири брзином светлости. Рушили су нам и фабрике, а ми смо учили да све што немамо морамо направити или позајмити од пријатеља. Знам драга моја за твога драгог оца, капетана, који ме је учио како да будем чврст и добар човек...Знам и Николу, јавио се мом братанцу Марку, свом школском другу да ускоро долази кући и да је верно одслужио своје, али ето није се вратио.... Гину људи као и у сваком рату,а гинула су и деца, ученици, тада наши вршњаци, сада би били људине, прави војници. Својим животима преселили су се у веченост и добили петице за навек....Ето поносимо се њима. И ја зато хућу да се свима одужим, и наравно нашу Србију да заштитим, идем у војску.Поносим се бившим херојима, који су се борили против најјаче војне силе на свету, обарали њихове авионе и ракете, да би смо ми ево наставили где је Србија застала. Наравно само застала, јер после олује и кише иде сунце.И после сваког рата иде мир. Учили смо кроз колико ратова је Србије прошла, па ево и сада нам прете,али ми се нећемо предати...Ето зато и ја идем у војску драга моја.Цела наша генерација је то одлучила.Неће дати Србију злотворима. Знам, свако има своју муку и своју жељу, а ја имам највећу само једну жељу да имам тебе у вечитом миру и љубави ради наших потомака. --Милан би причао још дуго овако, јер га је његова девојка занела својим немиром и бригом...зато би причао и причао.... -Девојка: Знам Милане, све знам, колико ти можеш да причаш, стани мало. Скоро да си заборавио колико си могао дуго да рецитујеш, на школском такмичењу рецитатора, па те професор опомиње да станеш, довољно је.Ето и ја ти кажем стани, али није довољно, има још пуно тога да се каже зар не....... -Милан: Оно што је најважније ја сам ти рекао...Наравно, то је да те волим. Ово друго је пролазна ствар.... -Девојка, прибијајући се уз Милана, грли га и љуби: Добро, добро,верујем ти ја, наша љубав је вечна.Али, ово што сада радиш је ризично. Ја се бојим за тебе Милане...!!!! -Милан: Ја знам да си ти професор лингвистике, али ако хоћеш више да сазнаш о нашој Армији, немој да ми постављаш питања нити загонетке, када у књизи све пише.Најбоље је да прочиташ књигу,њу ће ти обезбедити мајор Благојевић, а ја сам то све већ прочитао... -Девојка: Баш ћу да прочитам ту књигу. А ти, јесте, читао си и све си то баш сада одлучио, а зашто си онда студирао оно о чему си још у детуњству сањао да будеш археолог, да копаш по историји!? -Милан: Мила моја, то нема везе са студијама, живот је наметнуо друге потребе и ја се сада тако понашам. За 25 година живота, свашта живот наметне човеку драга моја. Волео сам ја многе ствари, па нису се оствариле. Ајде када се већ хвалим, сећаш се оних мојих наступа на школским и општинским приредбама, где сам био најбољи глумац, и рецитатор, то си и сама рекла? Па ето нисам постао глумац, ни рецитатор. А шта си оно ти хтела да будеш када си била мала, о чему си сањала? -Девојка: Чекај, стани, мало Милане, ниси само ти наступао и ја сам са школским и општинским Кудом путовала, играла, певала, рецитовала. Сећам се наших наступа и ван земље, ишли смо чак и у Француску.Какви су то били лепи доживљаји, чујем и сада громке аплаузе публике. -Милан смејући се: Ево и ја ти аплаудирам сада, зар не чујеш, љубави моја! -Девојка, сасвим озбиљно наставља своју причу о сновима из детињства: А што се тиче моје маште из детињства. Све ми се чини да се и остварују моји снови. Када сам као клинка размишљала колико је љубав широк појам, сигурно му не можемо наћи границе. А када се сетимо само од кога све нисмо добијали љубав: Прва и незаборавна љубав је од мајке, па љубав коју нам је пружила учитељица, па прва љубав из обданишта, па наше куце и маце, браћа и сестре, деке и баке....И када све то саберемо и видимо, чињеница је да смо окружени љубављу. А да би смо сву ту љубав узвратили, потребно је много труда и напора. Целог живота сам се трудила, да никога не презирем, већ да волим. Све то није тешко, за добру и племениту особу. Љубав треба пружити свима који живе у нашој земљи, међу нама не треба да буде сукоба ни свађе. А да би смо били срећни и весели, треба да будемо спремни за ново, лепше сутра. Ово садашње време ме много плаши, зато се бојим за тебе......Ето , драги мој Милане, то су моји некадашњи и садапшњи снови. А ти си ту међу првима, љубави моја, ја те не дам ! Милан, аплаудира и грли своју девојку, скаче са клупе и виче: Браво говорниче,тако је! Живела љубав!Како време брзо пролази, а ми се нисмо ништа договорили, драга моја! -Девојка: Како се не договарамо, па видиш да разговарамо! -Милан: Ма знам, али ДЕДА и мама запели.Знаш..Хоће да позову родбину, моје другаре, комшилук.МОШУЉЕ запео, нека се зна када унукаа шаљем у војску.Ево већ и ресторан уговорио. За недељу.Све већ средио, каже, све то по жељи његовог сина мога оца, који је остао на кошарама, да брани Косово........ -Девојка, слуша га збуњено, забезекнуто ће Милану: А ја!? Хоћеш ли и мене позвати љубави!? -Милан, онако већ уморан и исцерпљен од узбуђења: Ма хоћу, ето прво тебе позивам, бићеш до мене. Позивам и све остале.Музика напреед... Милан и девојка устају са клупе, а са вокмена иде музика, чује се песма,,Мој Милане кад у војску пођеш, немој моју капију да прођеш........!!!!! Овим се драма између Милана и његове девојке не завршава. Тек после недељу дана,задњу ролу, ове драмске минијатуре, има његова девојка, као да драма тек почиње. Док музика свира и коло се вије, девојка му прилази уз уво и шапуће: Мој Милне, јабуко са гране, моја љубави, треба да знаш и ја у војску идећег месеца идем добила сам позив ево види. Прочитала сам књигу коју си ми препоручио код мајора Благојевића, одушевио се мојом идејом да и ја идем у војску и то у специјалну јединицу, када је сазнао шта ја све знам, зачудио се !!!!!...И ја ћу бранити и чувати Србију и највише тебе љубави! Милан, забезекнуто гледа у своју девојку, чини му се да ћути, а чује свој глас, пита је: И који си ти род? Девојка, смејући се и сва радосна, шапуће му: Не смем да ти кажем, али ти знаш.Знаш да сам лингвиста, знам пет језика и плус све већ устаљене војне шифре. Читам их и дању и ноћу, то ми показао мајор Благојевић и рекао је ћутт!..Бићу, бићу.... Милан, ћути, а чује само себе како шапуће: Ето ћутим, за ћутање не постоје слова. Ако отворим уста, вриштаћу и за вриштање не постоје слова. Ако отворим душу, плакаћу, ни за то не постоје слова.Онда ћу ћутати, зато више нећу да пишем ова слова. Она то никада неће научити да дешифрује! Устаје позива музчаре и грлећи девојку почиње да пева: Моја девојко кад у војску пођеш немој моју капију да прођеш, већ и мене поведи да заједно дедовину чувамо и да ти у загрљај дођем!!!!!!... И ту није крај-Ова драмска минијатура, посвећена је свим жртвама , агресије Нато Алијансе 1999.године, на нашу домовину, под називом ,,Милосрдни анђео,,, погинуло је око 3.500 људи. Сигуран сам и Ви имате вашу причу из тог времена.Поштована поблико, тако су своју љубав према домовини потврдили Милан и његова девојка.... ЈОН-МИРТ