XIII nastavak  romana  POVRATAK  U ZAVIČAJ  GAMZIGRADSKI  ZAPISI

Ovo  je početak  romana  POVRATAK   U  ZAVIČAJ,a kraj  objavljivanja   na   Blogu   UNIVERZUMM.
Od 12.novembra 2009.godine do sada (25.1.2010.) u II  serije  objavljeno je  49 nastavaka, sa  više  od  100  fotografija,što je    blizu  420  strana,knjige A5.
Prema   podacima  koji  su  prikazani  ,autoru ,  Blog je otvaran  blizu  300 puta . 

Autor  zahvaljuje  svima  koji su imali  strpljenja za  čitanja,kao i  za  sve   korisne  predloge i primedbe.....
Ovim  se    ne  završava   put  ka  čitaocima, sada  tek predstoje  pregovori i dogovori  sa   mogućim  izdavačima,kako bi roman  dobio pravu   formu.








Umesto predgovora




Na studijama novinarstva, pisao sam seminarski rad pod nazivom: ‚‚Dokumentarnost u književnosti‚‚ .

Cilj je bio da dosegnem do poimanja, koliko je informacija istinski dokument vremena.Došao sam do gotovo neverovatne spoznaje .

Tačka je najveći dokument svakog vremena. Njome nešto počinjemo, završavamo, odredjujemo, gore, dole, levo, desno, tamo, ovamo.Tačku stavljamo , na život, i dogadjaje.I nije li zemlja jedna velika tačka Univerzuma? Istina, da je postojala Rimska imperija i tu je tačka.To je dokument, ali sada počinje priča, kakva je to država, ko je i kako živeo i još milion pitanja posle tog saznanja!?

Ravno pre deset godina, nekako, pre bombardovanja Srbije, u Stacionaru Zavaoda za prevencije,lečenje i rehabilitaciju bolesti perifernih sudova u Gamzigradskoj banji, napisao sam i objavio pod pseudonimom,kratku priču GALERIJEVA SMRT.

Poenta je bila, skrenuti pažnju na rat koji počinje i sve nas iznenadio?

Time se potvrdjuje naša ukletost da svaka generacija prodje kroz rat, i rušenja?Ali, ništa iznenadjujuće, svi oni koji su u ratu nestali jednoga dana će se vratiti u zavičaj, kao što su se legionari iz porušenog grada vratili zajedno sa Gajem, zahvaljujući arheologu Srejoviću.

I kad god sam imao vremena, i gde god sam putovao, vraćao sam se temi i produžavao, ulazio u duh vremena s kraja 3. i početka 4. veka nove ere.

I došao do zaključka da su se vazda ratovi vodili zbog zlata.

Postavljao sam pitanje, a gde ima zlata? Pa na ovim prostorima!

A ko želi da ga najviše ima? Uvek prvi čovek, vladar, onaj ko je najmoćniji. I tako redom, nizala su se pitanja,da bi na kraju došao do mogućeg odgovora. Zašto je iz ovih krajeva u rimskoj imperiji bilo toliko vladara i zašto se svi zavojevači uvek prvo zainteresuju za ove krajeve?

Bio je to moj izazov da produžim priču o rimskom imperatoru Gaju, jednog od 17 imperatora iz ovog kraja..

Zato sam, pre pet godina, od te priče napisao , na stotinak strana, roman POVRATAK U ZAVIČAJ i opet sam stao . Skoro da ne verujem, pa kažem:

Bože, Armento će i dalje biti zatrpan ciglama i kamenjem, ali i zaturen , negde u Vordu mog kompjutera u nekom folderu -Maj dokument!

Kako je ogromna ova tačka, iz prošlosti.Očekujem kako će iz kompjutera Armento jaukati u tmini istorije.

Moma Dimić, kao moj veliki prijatelji i profesionalac, podstiče me da nastavim sa pisanjem, traži da mu tekst dostavim..

Čekam sa nestrpljenjem, njegov tekst, ali ujedno mu uzvraćam i mojom recenzijom na njegovu knjigu,dnevnik ‚‚Pod bombama‚‚ tekstom ‚‚Živi dnevnik‚‚ .Naš poslednji susret, bio je maja 2007. godine, kada je već kobna bolest najavljivala tragičan kraj života. Uz žaljenje da nije mogao detaljnije da se bavi ovom tematikom, zato što ga sada interesuje crna magija u Timočkoj krajini i traži da mu donesem knjigu koja je sa ovom tematikom, dao mi je ovaj tekst:

Rudnik je neotkriveni prostor ljudskog tragalaštva i stvaralaštva, to je večiti izazov za čoveka. Jamski hodnici su poput ljudskog mozga, nedokučiva tajna, to je tvrdjava koja se teško osvaja. Naslagani milenijumi koji su sakriveni danima se skrnave za rad života, a oni traže žrtvovanje.

Saša Hadži Tančić, o Mitroviću kaže:‚‚Očigledno dobro poznaje i voli rudare koje opisuje,čije sudbine veristički interpretira‚‚

J. Aćin, kaže: ‚‚ Mitrović je gotovo jedini od savremenih srpskih pisaca koji portretiše rudare svoga vremena, danas i ovde‚‚

M.Lazić potvrdjuje da ‚‚Mitrović, svojim lirskim zapisima o životu je svedok rudarskog dostojanstva‚‚

S.Ignjatović: ‚‚Mitrović, nostalgično i upitno veruje u vrednost podzemljaša‚‚

A.Puslojić: ‚‚Mitrovićeve knjige su egzistecijalno obračunavanje sa našom dramatičnošću koja boravi unutar i oko rudnika, ali i u celoj zemlji‚‚ .

Uz mišljenja savremenika i Mitrovićevih vršnjaka, prijatelja i sabraće po peru, samo dodajem:


Koje god vreme i kakvog god junaka da opisuje Jovan S. Mitrović smešta u rudnik i o njemu piše. Stvaralaštvo mu se odlikuje lirskim i verističkim iskazima, a preokupacija mu je rudarski život.

Njegovo celokupno stvaralaštvo je sumiranje pogleda na milenijumsko vreme i njegove protagoniste.

Tako već 4o godina, koliko intenzivno pratim njegovo stvaralaštvo i zato smo toliko , inače, već po peru braća.

U svih do sada objavljenih 17 knjiga, jedan deo je, prošao kroz moj recenzijski uvid, glavna tema je težak život podzemljaša kamarata.

Svoj najnoviji roman POVRATAK U ZAVIČAJ Jovan S.Mitrović je posvetio graditelju Felks Romulijane Gaju, rimskom Imperatoru, koji je rodjen na ovim prostorima, reklo bi se istorijskoj temi.

Ustvari i ovo je priča iz rudarskog života i tu Mitrović sebe nije izneverio. Zar je Galerije bio rudar , pitanje je na početku romana? Bićete u nedoumici do karaja ovog zanimljivog i nadahnutog rukopisa koji već dugo nastaje.

Ovo je priča o Rimljanima s kraja 3.veka, ali i priča o nama, o našem večitom izazovu da budemo uzvišeni. To je priča o našim , željama, maštanjima, manama i vrlinama,htenjima, pohlepama, prevarama, obmanama, pljačkama, ubistvima .

Pisac se bavi odnosima u porodici i to ličnostima iz rimskog doba, a moglo bi da se kaže i sadašnjim. S mnoštvo portreta nas uvodi u minuli svet,a mogli bi smo da kežemo i u naš svet.To je duboka drma izmedju istorijskih dogadjaja i najobičnijeg ljudskog života ma kad i gde da se zbili.



Kroz čitavu priču,koja ima dva dela, o Srejoviću i o Galeriju, mešaće se fantastika,mitologija i realnost.Njegov junak sretaće ljude iz svoga detinjstva,niko ga neće prepoznati. Proplancima pored Timoka, šetaće uporedo sa drvećem,razgovarati sa životinjama,plivati kao riba i leteti kao ptica.To je roman o večitim dečjim snovima da budu carevi i prinčevi.Skoro da se ništa nije promenilo, od Rimljana do danas, u načinu razmišljanja o životu.

Kada završite sa čitanjem ove knjige ne sklapajte korice, ne okrećite ledja, ne zaustavljajte snove, neka vam ne suze oči, neka vas ništa ne boli, ne zaustavljajte svoj hod ka zvezdama.

Okrenite se oko sebe junaci iz ove knjige su tu pored vas, čekaju da im ključ predate sa ovog zgarišta, jer je i naš nebeski grumen izgoretina svemirska.Čovek je sazdan od mistike i večita je tajna.......

M. Dimić (1944.-2008. godine, Mirijevo)1.11.2006. godine, Beograd.



I pored ovakvog teksta , stao sam, zbog toga što sam u profesiji prihvatio jednu ozbiljnu i odgovornu dužnost, bio sam direktor Šrifa, a kada se takva obaveza prihvati onda se ostavljaju na stranu sva lična nadahnuća.

Tako je POVRATAK U ZAVIČAJ ostao da čeka, skoro tri godine.

Sredinom prošle godine, opet sam se vratio Galeriju i Feliks Romulijani . Osećao sam da je ovo dug prema ,mom velikom prijetelju Momi Dimiću, koji je početkom juna 2008.godine za navek otišao.

Osećao sam i da je ova priča deo mene, da sve ljude iz priče dobro znam, susrećem ih stalno i ovde sam odavno bio, osećam da se neki dogadjaji iz prošlosti ponavljaju .Javljaju se i neki ljudi sa istim osobinama, manama i karakteristikama, i sve mi se čini da liče na ljude iz davne prošlosti. .

Za šest meseci roman je dobio konačnu formu.

Gaj se posle 1.700 .godina, vratio u svoj zavičaj!

E sada šta je zavičaj? U globalnom smislu, to je mesto rodjenja, ali u smislu odredišta možda domovina, a gde i šta je domovina? Pa to je Univertzum, to više nije samo zemlja, nije ni planeta,već je to svemir.

A za zlato se smatra da su najfinije čestice iz svemira, eto odgovora, da smo svi po malo rudari, pa možda i Gaj.

Dolazim do zaključka da je ljudska civilizacija samo usavršavala metode, protiv sebe, a da su ciljevi uvek isti, biti večiti deo Univerzuma.

I sada imate izazov, da se okrenete ili preispitate, da li je možda taj o kome se govori u romanu, tu pored vas ili ste to vi lično u Vaseljeni.

Kako je Armenatarijusov sin, odnosno Galerije postao rimski car?

Ovu misteriju otkrivam iz intervjua, koga je Srejović dao mladom televizijskom novinaru.

Posle, sam, danima gledao dve slike: sliku,kako je Srejović uputio svoj pogled u prazninu i sliku sa Gajovom glavom; jednog trenutka mi se učinilo da je to jedna ista glava, onda sam čuo sebe kako ponavljam već izgovorene Srejovićeve reči :To je to !

I naravno kroz imaginaciju Gaj je u meni oživeo,i to su Srejovićeve reči.

Pratio sam njegovo detinjstvo kao i svakog sadašnjeg dečaka koji mašta o budućnosti. Gajevo detinjstvo je proticalo na Maguri pored Timoka, pre 1700 godina, a kako?

Prataim njegov spektakularni dolazak u Rim, pa ratovanja.Mora da je Galerije bio po svemu nadčovek, mogao je da skoči uvis do pet metara, da razgovara sa životinjama, imao je muškost dužu od svih gladijatora. Zbog toga ima problema sa ženom Valerijom. I potom dolazi izgradnja Roimulijane i na kraju, tragična, njegova smrt,od venerične bolesti. I tako sve do Magure gde će se napraviti dve tumule i sa svojom majkom Romulom se uzvisiti medju bogove.Ono što je pomalo mistično najveći broj junaka će tragično nestati.

To je možda nova tema, o povratka u zavičaj, ili potvrda da je ovaj kraj bio i ostao mističan. Zato ga je i Evropa preuzela u zaštitu, vratila ga u zavičaj. To je novi izazov za pisanje o nekim drugim rudarima iz svemira, ili o rudarima robotima iz uzavrelog rudarskog grada.

Autor.

XII  NASTAVAK   ROMANA    JOVANA  S.  MITROVIĆA  -
POVRATAK  U  ZAVIČAJ -  GAMZIGRADSKI  ZAPISI -- RAZGOVOR  SA SREJOVIĆEM

 -O  sudbini  aktera  ove   priče!!!!!




Posle razgovora, novinar se teško razboleo, ostao je sakat u obe noge, diplomsku emisiju nije završio.

O njegovoj daljoj sudbini ništa se ne zna.

Kažu, da je u toku ovog rata poginuo , negde u Vojvodini, kao prva žrtva novinarske profesije.

Emisija nikada nije uradjena ni emitovana.

Trake su greškom izbrisane, ili negde zaturene, a ovo je samo prepis tona iza magnetofonske trake.

Skinuto sa novinarskog diktafona, koji je bio sastavni deo pomenutog pisma

Nesudjeni zlatolovac Zoran i danas luta ovim krajevima tražeći deset sanduka sa zlatom.

Po scenariju ‚‚Zlatna groznica‚‚ nikada nije snimljena televizijska serija.

Arheolog Dragoslav Srejović, akademik, je posle razgovora, iznenada, umro 29.novembra 1996. godine.

Ono strašno što je očekivano, dogodilo se tri godina kasnije.

NATO ALIJANSA počela je da bombarduje, krajeve nekadašnje Rimske Imperije.

Toga marta počela je da gori nekadašnja Moesia Superiore Gornja Mezija.

Palamen se nije gasio 78 dana i noći.

I sada ostaje pitanje:

Da li zlatna groznica tek počinje ili se to neko rodio,što će vladati novom imperijom.
Možda tajna o svemu ovome leži u tome što je Dioklecijan rekao Gaju, kada ga je posinio:

Ti si došao pravo sa neba, otamo odakle je, došlo zlato, kao nebeski prah,koje se najviše stislo u tvome kraju.


Te zlatonosne čestice su naši preci, I što ih imaš više silniji si,to upamti sine moj!!


Ili se to neko vraća u zavičaj da potraži izgubljeno blago,svoje  pretke ?

Još uvek, naša zemlja čeka da bude primljena u Rimsku imp..... odnosno Evrpsku zajednicu!?

Tek je ovo kraj razgovora.

Ali i početak priče o povratku u zavičaj.

Ovde je sada čitate:

XI  nastavak   POVRATAK  U  ZAVIČAJ  - GAMZIGRADSKI  ZAPISI-
RAZGOVOR   SA SREJOVIĆEM

-O  knezu  Borneo,o   guduščanskom  zlatu,o  zlatnoj  groznici-o potrazi za rimskim  zlatom   i danas  se priča...



.....Srejović, je odjednom stao, kao da ne zna gde se nalazi.


Možda očekuje taj zvuk trube.

Čuje sopstveno disanje i otkucaj srca.

Disanje je snažnije, kao potvrda života.

Rad srca čuje, bučnije, kao potvrdu razmišljanja.

Samo on čuje, ne zvuk trube, no neki krik, koji odjekuje njegovom glavom.

Samo što ne kaže, evo smeje mi se Gaj, a društvo mu pravi i Armento!

Gleda u neku tačku dugo,vidi prvo crnu tačku, a zatim oseća kako se ta tačka razvlači.

Kao da se samo ona otkačila od nešto što je teško.

Sada Srejović može slobodno da razmišlja i on to čini.

Dok začudjeno gleda, potvrdjujući tako svoje prisustvo.

Srce udara kao goč, on misli i da je to u šta sada gleda bilo nešto što je, njegovo , a sada tudje.

Misli ,vratilo se ono njegovo i neće ga izdati.

Sa tim je tako dugo živeo i sada može da bude miran i da kaže, da je sve to njegovo.

Pošao je napred, kao da će poleteti , zatim stao, da se promišlja da je nešto zaboravio, ruke je pružio, kao pri pozdravu.

Rekoste, snimanje je završeno, a ja se raspričao kao da smo tek počeli,pa tema je tako široka i zahvalna.

Važno je da se ovaj lokalitet,koji blista u svojoj usamljenosti, ne pretvori u zmijarnik, to obavezno da istaknete, kao i ono što sam rekao,

Feliks Romulijana je Galerijev ideološki testament!

Može još da se priča, arheologija je nepresušna priča o izgubljenim saznanjima koje treba izučavati na umetnički način.

Da znate i ovo, ono što se poimenice pamti i uči, samo je mali odsečak ljudskog trajanja.

Eto,ja toliko i bez kamera, a Vi ćete to znati da iskoristite!
Hvala i vama, javite mi kada emisija bude na programu !
I tu treba da bude kraj !
Ali nije!
Kako će kasnije ispasti, tek će se ispredati priče o ovom razgovoru:

Te, da je to bila neka špijunska mreža, koja se predstavlja kao televizojska ekipa.

Zato što su neki novinari, strani špijuni, jer oni mogu najlakše da se kreću.

Te, da je mladi novinara vrbovan!

I da je posle nedelju dana objavljen čudan tekst, pod nazivom ‚‚Timočko – kučevski knez Bornea osnivač prve Hrvatske države‚‚

Ovim tekstom potkrepljuju se teze da je ovde živelo pleme Guduščana i Tiomočana čiji je dux bio Bornea, koga su Hrvati kasnije priznali za svog prvog vladara.

Te, da odatle počinju koreni hrvatske postojanosti.

Knez Bornea, potiče iz loze Armentarijusovih, odakle je bio i Maksima Armento Mladji , kasnije Galerijus, rimski Imperator.
Ovo pleme je, mnogo godina kasnije, prebeglo na zapad, ponevši zlato koje je pronadjeno u ovoj palati.
Te, da je tako otkrivena tajna o zlatnom tovaru i tom plemenu Guduščana i Timočana, koje su založili kod rimljana da ozvaniče svoje nezavisno pleme.

Te, da je student, koji je samo glumio novinara, bio Hrvat, službenik Akademije znanosti i umjetnosti, odjela društvene nauke u Zagrebu...

Mnogi su, pak smatrali, da je ovaj razgovor zloupotrebljen u političke svrhe.

Pred predstojeću evropeizaciju naše zemlje,svako je imao svoju priču.

Zato, što treba konkretno pokazati, kako naša bogata prošlost dokazuje vekovnu povezanost sa Evropom.
A dodela nepostojećeg priznanja je izmišljena stvar.

Trebalo je imati, debele povode da se o svemu ovome govori.

Ali je istinito, da je te iste noći, mladi novinar sa televizijskom ekipom nestao.

Evidentno je i to, da je sa jugoistočne strane zidina ovog rimskog grada, tog jutra, zapažena sveža iskopina.
I da su evidentirani tragovi džipa marke Landrover.

Istina je i to, da se izdvaja jedna rupa dubine pet metara.
Tu rupčagu ljudi nazvaše rimski bunar.

Pored tog bunara ostali su tragovi od pečene gline, crvene boje, i neke istrulele daske.

Tu je pronadjena mini televizijska traka sa oznakom SONY DV 60 VASA 4-rtvb, koja nikom nije pala u oči.

Ljudi kažu, da je nepoznata osoba tu pronašla ćup sa zagonetnim sadržajem.

Opet ljudi pripovedaju, da je pre hiljadu i šestosedamdeset godina, ćup tu zakopao Gaj Valerije Maksimijan, rimski imperator, Maksima Armento Mladji sa Magure, kada je započela gradnja Feliks Romulajne.

Te, da je njega trebao da preuzme Borneov, unuk, kada je krenuo sa plemenom Guduščana na zapad.

Ipak, očepljeni ćup je i danas ostao tajna.

Zlatna groznica je u Timočkoj krajini tek počela, kopa se i prevrće zemlja svuda.
Mnogi zlatolovci i dalje traže.

Njegov sadržaj može se samo naslućivati kroz razne priče o Feliks Romulijani .

Istina je i to da su žitelji na Rtnju te noći videli svetleću kuglu kako satima kruži iznad planine, kao nekog da čeka.

Nisu to vanzemaljci, nego američki Avaksi, objašnjavali su

oni malo domišljatiji i umni crnorečani.

Ljudi su videli Nemačke kampere ispred Brestovačke banje, koji su u toku noći tajnovito nestali, a ostavili duboku rupu ispod starog hrasta.

Jedni kažu pronašli su sanduk sa zlatom, koji su njihovi preci tu sakrili u toku minulog rata.

Drugi pak kažu, to su neki špijuni, zakopali radare za prisluškivanje i snimanje terena.

Istina je i to da su meštani na Stolu, tada videli , kako se kamena vrata pomeraju.

To su samo zamaskirana, zaistinska, vrata od kamena, potvrdjuju oni malo promućurniji, ne želeći da otkriju vojnu tajnu.

A pričalo se kako postoje i vrata koja samo jednom godišnje otvaraju i zatvaraju maskirani ljudi.

Pričalo se kako se sa Malinika u kasne noćne sate čuje neko štektanje mitraljeza.

Opet ljudi pripovedaju da su sva ta čudesa, tek najave za ono strašno što će se dogoditi.....

Uz sve priče o tajanstvenom zlatu , o Hrvatskom knezu Bornu, dodate su nove, savremenije:

Neki Nišlija Zoran Trandasijević, je uz pomoć žičanog lasera, neke čudne sprave, pored severozapadnog bedema, kažu, pronašao ogroman vojnički sanduk, sa zlatnim polugama, koji su Nemci poneli iz borskog rudnika zlata povlačeći se pri kraju II svetskog rata.
Druga priča o skrivenom zlatu je još ubedljivija i konkretnija.

Pretočena je u scenarijo za televizijsku seriju pod nazivom.

‚‚Zlatna groznica‚‚ koja je ponudjena lokalnoj televiziji.

Tačno se navode mesta gde zlato treba tražiti i koje predele treba snimati:

Prvo, treba detaljno pretražiti zidine rimskog grada Guduskuma, to je nedaleko od Kučeva.

Smatra se da je tu boravilo i pleme Guduščana i kada su nakupili dosta zlata otišli su odatle, sa namerom da od rimljana kupe zemlju., Pošto nisu mogli da ponesu zlato koje su imali, morali su da ga tu sakriju.

Drugo, treba detaljno, pretražiti rgotsko brdo, mesto poznato kao Argentanus.

Grad srebra i zlata, koji nije kao većina gradova nadživeo rimsko društvo i kao nasledje ostalo samo u ruševinama.

Feliks Romulijana, ispod jugoistočnog bedema postoji riznica zlata, tu se nalazi i zlatana stolica cara Trajana, koju je sakrio sam Gaj, najveći progonitelj hrišćana.

Borsko jezero, podzemni bunker pored hotela Metalurg.

Nekada najmoderniji hotel propao je zbog tog zlata.

Priča se da su gosti hotela, tu svake noći slušali svadju zlatolovaca, kako da ga iz tunela iznesu.

Na četvrtom kilometru kod Bora, tražiti olupine Nemačkog ratnog aviona, koji nije mogao da poleti zbog težine deset sanudka sa zlatnim polugama.

Najbolje tražiti u toku proleća.

Taj proplanak u toku proleća nikada ne ozeleni.

Sićevačka klisura, mesta: Orlova stena i Devojačka riznica.

Ljudi kažu da su ovde bile livade, pune cvetova kao devojačka riznica, a sada dolaze samo orlovi!

Kod Majdanpeka, detaljno pročešljati Blagojev kamen.

To nije kamen, to je zlato Blagojevo!

Treće, kod Knjaževca, tražiti kamenu glavu u Stogazovcu i manastir Svete troice, on je negde pod zemljom, tu je sada vidovdanska crkva, a samo kamena glava viri, ispod tog zlatnog kamena gde izvire voda.
Goli krš ispod Stola, uvek ima zanimljive šetače visokog renomea, koji namenski ulaze duboko u potkapine planine i kao nešto gledaju i traže, naravno rtaže sakriveno zlato.

U Soko banji, pročešljati planinu Ozren.

U toj zlatnoj groznici u Timočkoj krajini, pominju se još mnoge priče. Pominju se zagonetne i pogrešne mape, koje mame ljude da krenu put zlata, da se tako lično i sami suoče sa zamkama i kletvama koje sa sobom nosi ovaj prokleti žuti prah.

I to još nije kraj:

X  nastavak  POVRATAK   U  ZAVIČAJ    GAMZIGRADSKI  ZAPISI- RAZGVOR SA SREJOVIĆEM


-Bože,zašto mi u pamet ne dodje Dioklecijan,pa  Valerija,pa  Rim,
-Srejoviću,ovo je dovoljno za emisiju,
-Ovi zastoji i vaša razmišljanja biće pokriveni  ,šetnjom  kroz Feliks  Romulijan,
-ove  zidine imaju svoje poreklo,svoju prošlost...
-Još  nije kraj...






Bože, zašto mi u pamet ne dodje Dioklecijan, pa carica Valerija, pa Rim, pa ratovi, ratovi, pa....

A možda i to nije baš sve tako bilo kako sam ja zamislio ?

Kroz glavu su mi prolazile razne pretpostavke, ali sam skoro sve odbacio.

Ostala je ova koja je ovde izrečena.

Sve što je sada zabeleženo zasnovano je na naučnom paranormalnom uporedjivanju podataka iz prošlosti sa sadašnjim vremenom.

Nisam mogao drugačije pretpostaviti, nego istinom da će se mali Armento jednoga dana vratiti kući,kao rimski car, što je i normalno.

A možda je to bio samo njegov dvojnik ?

Ili kako bi otac rekao I bi on drugi !

Neću o tome novinarima ni reč kazati !

Jedva čekam da završim ovaj posao, pa da se vratim svome domu i da tamo utonem u dubok i miran san!

N: Eto ,uverili ste se, poštovani gledaoci, kako profesor Srejović celog života proučava prošlost, posmatrajući svet i ljude posebnom arheološkom optikom i kako tumači ono što se zbilo oko nas i sa nama.

Zato se i kaže da je profesor ,ustvari,Feliks Srejović!

On iza mrtvih predmeta vidi ljude i dinamične dogadjaje!

Tišina,kamera zumira Srejovića, koji prazno i nemo gleda u daljinu.
N: Kamera, idem i dalje ja, tako :
Profesore Srejoviću, da to nije bio samo san svedoči ova vest.

U junu ove godine, prilikom iskopavanja carskih termi u jugoistočnoj četvrti Gamzigrada, pronadjena je glava Rimskog Iimperatora Galerija.

Rukovodilac iskopavanja bio je, naš poznati arheolog dr. Dragoslav Srejović, akademik .

Porfirna Galerijeva glava je prvorazredni areheološki, istoirijski i umetnički dokument.

Ona je antologijsko delo bez kojeg se neće moći zamisliti ni jedna knjiga o rimskoj civilizaciji !

Rez! Stanite! Stanite! Hvaala, profesore ! Hvaala!

Ovo je dovoljno, za emisiju..

One zastoje koje ste imali, ostavićemo tako, kao vaše promišljanje.

To pokrivamo trodimenzionalnom kompjuterskom grafičkom animacijom.

Biće to vaša šetnja koz odaje Feliks Romulijane !

Profesore Srejoviću, ujedno, treba da znate i ovo :

Projekat finansira Ministarstvo kulture Srbije.

Emisija će biti iskorišćena za potrebe kandidature Gamzigrada za Uneskovu listu zaštićenih spomenika kulture.

Ali profesore Srejoviću, obećajte da ćemo imati još jedan razgovor, ako treba neka dopuna, ili ako nešto novo pronadjete !

Umesto odgovora, Iz studija se čuo neki prasak.

Srejoviću se učini da je to onaj smeh, a jedan od snimatelja reče :

Gospodo, puko nam još jedan reflektor , u, p... m....!

Gotovoo!

N: Sada ide uručivanje nagrade :

Feliks Romulijana
Izvolte predsedniče !

(Ovde ide govor povodom uručivanja nagrade.....)

( Emisija je spremna za prikazivanje )

Još nije kraj...

Novinar pruži ruku Dragoslavu Srejoviću u znak zahvanosti na strpljenju, ali i izuzetnom razgovoru .

Kamera nije zabeležila pravi kraj.

Blagi obostrani osmeh koji se može osetiti samo u očima sagovornika, posle završenog razgovora, ostade umesto večite tačke.

I to nije bio kraj .

Samo, Srejović je čuo, izmedju dva kraja i tišine, zagonetan smeh koji se pretvarao u šapat i unjkanje:

Moj, naučniče, zašto prizivate staro, a ne poštujete ga!?

Hoćete samo da budete slavan, priznajte !

Pa kad je tako, bolje zalupite vrata sadašnjosti i udjite u prošlost, ja vas čekam !

Udjite u novo vražje kolo, gde vas čekaju venci slave !

Prema svojoj profesorici istorije niste odužili obećanje.

Vratite se u zavičaj istorije, ja vas čekam !

Bio je to zagonetan poziv, nevidljivog lika koji mu se javi iz neke daleke prošlosti .

Ili je to, možda, njegov plan novog arheološkog iskopavanja, koje planira, za narednu godinenu.

Uvek mu se, tako, činilo da ima još nešto što treba tek da vidi kroz neku prozirnu svetlost.

Tamo negde iza te, prašnjave, prozirne zavese, neko samo njega čeka.

On nikako da pridje i pomeri vazduh ispred sebe.

Gaca kroz žuti lepljivi glib i udara u neki svemirski crni šut, koji miriše na paljevinu.

Činilo mu se da te stare zidine ispuštaju taj miris. Upotrebljavaju neki čudni govor, a on ga jedini razume .

Postoji neka tajna koja se samo njemu otkriva.

I hteo je da što pre sve to čuje i vidi, što mu se prikazuje.

Možda ga to ribolike glave Lepenskog Vira zovu, na druženje.

Žedne su ili im se ne svidja ovo vreme.

Odnekud čuje piskav glas:

Zar je to to ludo vreme, oho, hoo, hoo!

Pa naše je bilo bolje, oho , ohoo!

Traže li ga, možda, zlatne krunisane glave sa solidusa:

Ovo je dovoljno, ni solidus više ni manje, takav je dogovor!

Možda, su premalo procenjni, kod numizmatičara.

Ili mu neka ogromna kameja iz Šarkamena,visi oko vrata.

Možda, ga gospodar iz Dioklecijanove palate u Splitu , u svom lagumu čeka da mu podeli obećano zlato,ili da mu pokaže ključ kako se palata može otisnuti u more.

Dogovr je ispoštovan, to znamo samo ja i ti, pošteno, carski!

Bože, da me to sada ne zove sestrić imperator Daja, ili možda ga čeka Aurelije sa tovarom dačanskog zlata!

Možda ga na strmoj i nepristupačnoj desnoj obali čekaju kolonati da im pokaže put do njihovog limasa, koji su brzo nicali pored puta kao vojna utvrdjenja kraj Velike reke.

I sam ne zna zašto mu sada preti silni Trajan, kada je sam zaturio zlatni presto, u gudurama Dakije, i sada od njega traži da ga pronadje.

Šta pa to hrišćani sada žele, kada im je Gaj dozvolio da svoje hramove grade iznad zemlje, da slobodno ispovedaju hrišćansku veru.

A oni ga nazivaju najvećim njihovim progoniteljem!

I tu se Srejović zaustavi.

Hteo je da odgovori na, sasvim logično pitanje pri kraju:

Šta dalje, šta na kraju, profesore?

Koje ovoga puta nije čuo.

Mladić je neiskusan i sigurno će mu profesor pomoći da redosled logike, pri postavljanju pitanja, shvati do kraja profesionalno.

A da je pitanje postavljeno , rekao bih mu, da na kraju Gaj želi da se vrati u zavičaj, što je logičan redosled u životu i karijeri.

Pričao bih mu o novoj slutnji da se ovde nalazi još jedan grad, ajde neka bude Aurelanijum, što je logično.

Sudeći prema redosledu izraslina, ovde je bilo mnogo kuća.

To mi je jednom u snu govorio Maksima Aremento Mladji:

Na razvalinama zapustelog grada, podići ću novi ,veći i lepši, obećao je sebi Maksima.

Tamo gde je baka redjala kamenje kada se deca rode, to su temelji budućeg grada, a tamo gde je bila mala zemunica biće hram posvećen majci Romuli.

Da je tada to nekom rekao, sigurno bi mu se smejali, kao što sam želeo ja da se nasmejem, kada mi je ovo pričao.

Očekivao je Srejović, da čuje još neko pitanje, ili neku upadicu, ali pošto nije ništa čuo, nastavi :

I sada, vidite, da se vratim na početak priče!

Početak je osnova ovoga što sam sve rekao.

Ove zidine imaju svoje poreklo, svoju prošlost.

Neko je želeo da napravi svoj dom.

Dom je sklonište, za svakog čoveka.

Neko je morao da to prvo poželi, osmisli i nacrta.

Ko će drugi nego neko ko je već tu bio, otišao odavno i zaželeo se svog praga.

Neko je morao da kleše ovo kamenje, da pravi malter, opeku, pa da ozida.

I na kraju neko u svemu tome da uživa.

Pa ko je to mogao da bude ?

To su pitanja na koje sam tražio odgovor.

Nisam znao od koga, nego sam od sebe tražio i našao, uz pomoć, naravno, literature.

Naravno, rekao sam sebi :

To je mogao onaj ko je imao moć, a to je jedino Imperator.

Potvrdu ove teze našao sam kod Dioklecijana.

Pitao je, na šta liči njegova palata u Splitu ?

Naravno, na vojnički logor, a logor je dom za vojnike.

Misao se sama ponovila i time sam utvrdio da sam bio u pravu.

I ko je imao razloga da baš tu napravi carski grad?

Naravno, to je mogao samo Imperator.

Zašto baš ovde ?

E, sad, ajde ti Srejoviću, na svom primeru, gde bi napravio svoju porodičnu palatu ?

Ili da si vojnik na čijem bi imanju pravio logor?

Pa naravno u svoj rodni Kragujevac, na svom imanju !

I to sam ponovio, a to znači da sam bio u pravu.

Baš u Kragujevacu !

Dakle, to je istina, Galerije se vratio u zavičaj da napravi carski grad i to na razvalinama starog grada, i da tu ostane večito.

A kako je on izgledao, kako govorio, hodao iz čije je loze bio, koga je sve imao, zašto je otišao, pa se vratio ?!

Pa sigurno kao i svi mladi ljudi sada, samo tada malo silniji, snažniji.

Kakva snaga u malom mozgu !

Kakva bistrina u rezonovanju, zar ne !

Dakle, imperator je bio tu samo ga treba pronaći, zar ne!?

Čujte, ja sam njega doživeo,čuo njegov šapat, jauk, krik, zujanje, moljakanje.

Osetio sam njegovo mokrenje po mom telu.

Opipao sam toplinu njegovog daha.

Želeo je da što pre iz svog kamenog tela izbaci boleštinu, za koju se još i tada znalo, sifils.

Njegovo šikaniranje mjaukanje u mom mozgu.

Kažem vam, čulno sam ga doživeo.

Kada sam spavao i kada sam bio budan, on je uz mene.

Ne pomera se, ni sekund, ni metar.

Znači neposredno, izazivački sam pokrenuo senzore slike i ja sam njega na kraju i video.

Ne mogu da vas ubedim da je bio pored mene u Beogradu, ali bio je u mom mozgu !

I ona anegdota, gospodje Lepe, koleginice, je dobra šala, da sam se ja, kao zaneo i opet vratio u Gamzigrad ! Ona priča da mi je lično Galerije otkrio tajnu o zakopanom ćupu sa zlatom, je smešna, a još smešnije i o: zlatnom Trajanovom prestolu, koga vučem sa sobom.

O graditelju mostova Apolodoru iz Damaska, koji treba da otkrije tajnu projekata mosta preko Dunava.

Tu su i priče o zlatnoj groznici.

Sve su to samo izmišljotine!

Oni leteći svemirski tanjiri iznad Rtnja, šiljate planine, kao u njima je bio Galerije pa se tu spustio, su kojekakve maštarije.

Pa ona skamenjena liburna, brod, na vrhu Stola, kao tu se vekovima sakriva Galerije i deli narodu zlato!

Ajte, molim vas, šta narod sve ne izmišlja!

Ja znam da je ovaj kraj pun, gatara, mistike i čarolija!

Ali, kažem vam, to je bilo to, lično sam vidjao Galerija, kud god sam se kretao !

U tom kratkom trenu kada se sve to dogodilo, izmedju bleska svetlosti i zvuka on se pojavio u svom sjaju.

I sada me strah da, možda, on nije došao po mene, kako mu više ne bi pravio probleme u istoriji.

To je osnova na koju sam ja gradio svoja istraživanja.

Ali vidite, to se sve ovde dešava, pa i mi Srbi,možda, moramo na ovim osnovama graditi svoju pripadnost.

Vidite, još uvek nema dovoljne svesti da postoje neke druge činjenice iz prošlosti.

Nego , eto došli smo sa Karpata!

Na to nas opominju i podsećaju ove zidine, ovo poredjano kamenje,

Naši prvi belezi rodjenja , ovi šareni mozaici, prve slke naših duša.

Ova prašina još uvek miriše na rimsko doba.

Da postoji, možda, drugačija postavljena teza o Srbima, sada bi vodili drugu vrstu razgovora???

Teze zasnovane na osnovu porekla povezane su prošlošću .

Vidite, i ovo je naša prošlost, ali mi je tumačimo drugačije.

Šta mi to sada hoćemo da pokažemo, kada zemlja koja je sve ovo stvorila ne postoji već vekovima.

Kome se mi to sada divimo i zašto?

To bogato iskustvo ne upotrebljavamo, kako bi nam bilo lepše za budućnost,nego hoćemo da imamo nešto naše!

Zašto smo tako okrutni prema sebi?

Pa rimska imperija je pokazala da ništa nije večito !

Eto ti primer, u šta smo sada uprli oči!?

Da li ste o tome razmišljali ?!

E, vidite, to je tema za neki filozofski razgovor.

Dakle, sadašnje vreme kao novo rimsko carstvo ili nova Vizantija.

Kakav preokret, zar ne !?

I ajde sada ti Srejoviću, stani iza te svoje, teze, imaginacije!

Ajde, izmeni istoriju rimskih hroničara Laktancija i Pseuda da je imperator Galerije, rodjen na ovim prostorima i bio govedarski sin.

Hteli su da ga ponize, a eto ja da ga branim!

Pa smejaće ti se Srejoviću, uzeće ti tulu akademika!

Mladi, kolega znate, ovo shvatite kao moja glasna razmišljanja, moje imaginacije.

Znam da očekujete senzacije, pa i ja sam u mlade dane piskarao za novine,pisao recenzije,eseje,objavljivao knjige i naučne radove.

Ja ovo na kraju nikada nisam rekao, sa vama nikada nisam bio!

Lično od mene to niste mogli da čujete, razumete, mladi kolega!

Ovo su samo imaginacije jednog arheologa, koji razmišlja posle stavljene tačke, da se nešto negde, nekad dogodilo.

Sada sledi tek priča, ko su akteri tog dogadjaja, kako se to desilo , kako su izgledali ti akteri, o čemu su razmišljali, kako su živeli i naravno kako su završili, kao i kakve su bile ukupne društvene prilike?!

E, baš to je sve moja naučna predpostavka, a književnici kažu, imaginacija..

Ali, slušaj sine, kažem sine, zato što imam i ja tolikog sina:

Svako ide za željama, pa nije čudno što i ja tako činim.

Sine, snovi nikada ne prestaju dok ne prerastu u stvarnost.

Sada je sve nekako otudjeno, ljudi su uplašeni, bez mašte, bez ideja, bez snova su, ali i bez para, pa i posla!

Neke vrednosti su izgubile svoje značenje.

Neka se smeju koliko hoće i neka prete!

Ali, sine moj , u životu čini takve poteze da te vodi neki tvoj zov, kao kada u tišini čuješ , samo ti trubu!