ФЕЉТОН


   
    ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА

                   РАДИО БОРА

22.    ЂОРЂЕ ВАЈФЕРТ ПРВИ ВЛАСНИК

    КОНЦЕСИЈЕ БОРСКОГ РУДНИКА ДОБИО   СПОМЕНИК  И КО ЈОШ?

                          Заслужни ипак  добили   споменике

               Нестају и последња обележја о Ђорђу Вајферту

,,Само две плаве табле, на почетку и крају улице, са натписом УЛИЦА ЂОРЂА ВАЈФЕРТА једина су обележја које има овај, заслужни, некадашњи, први власник борског  рудника ,,.

 Равно пре  десет година на таласима  Радио-Бора, овако је почела  репортажа,  са циљем да покаже и скрене  пажњу јавности на име и значај   Ђорђа  Вајферта, чија  обележја полако нестају, јер је, пре тога,  11, августа 1981.године, нестало, Извозно окно ВАЈФЕРТ, које је изграђено 1926.године. То најстарије скип окно у историји  рударства у Србији, сасечено је и у парчиће отишло у старо гвожђе.                                  Узалудни су били захтеви грађана да се тај највећи неми сведок прошлости борске јаме сачува за нове генерације, или као туристичка атракција града.Тако нестају последњи трајни белези о Ђорђу Вајферту у Бору. Вајферт  је поред Фрање Шистека, најзаслужнији за постојање борског рудника злата и бакра, о коме се последњих година доста прича. .... ( потом  следе  историјски  подаци о борском   руднику и  биографији која је  везана за  Вајферта) Изгледало је да, на први поглед,  није  било  великог  реаговања  јавности,  на занемареност  имена и дела  првог  човека  борског   рудника и још многих  знаменитих  људи овог краја.  Али,  изненада  само годину дана касније, скоро  као да је  наручено; Бор је   је  подигао  споменике  свим  значајнимм људима  који су га градили, који су постављени на највеће раскрснице у Бору..;                     Ђорђу Вајферту,  који је 1903.године отворио  Борски рудник и био власник прве концесије за његову експлоатацију наредних 5о година.,  споменик је постављен у на новом кружном току у центру  града. Бронзану  бисту је  израдио вајар из Бора  Сава Босиоковић. 

Највећи рударски празник Дан рудара Србије и РТБ-а Бор 6.август 2011. обележен је пуштањем у саобраћај кружног тока и  откривањем споменика првом директору Борских рудника бакра, Фрањи Шистеку, ( од 1904. до 1907. године), Небојша Ћирић, министар економије и регионалног развоја рекао је да је реч о великанима који су много учинио за Бор и Србију и да је пословодство РТБ-а наставило традицију  сећања на оне који су највише допринели једновековном развоју рударства и металургије на овим просторима. Један од њих је и Фрањо Шистек, проналазач   руде бакра, први  ижењер, за кога кажу да је први  рударски  витез.  Четврти кружни ток, пресецањем врпце, пустио је у саобраћај Небојша Виденовић, председник општине Бор.  Свечаности је присутвовало више хиљада Борана.У децембру  исте  године  споменик Петру  Радовановићи,  синдикалном лидеру из  Злота, и заштитнику  права  рударских  радника у Бору и  Србији, који је  био учесник Првог И Другог  светског рата, чији је споменик био у парку код општине Бор, постављен је на  пети кружни ток  у  центру  града.Тиме је  завршено планирано  урбанистичко улепшавање града, које је трајало  скоро годину  дана. 

 


----------------------------------------------------------------------------------------------------------------





           ФЕЉТОН


   
    ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА

                   РАДИО БОРА

21.     СЕЋАЊА  НЕКАДАШЊИХ РАДНИКА  И  САРАДНИКА  РАДИО БОРА,

         

Поред информативне, забавне и креативне  функције, у минулих  педесет  година Радио- Бор је имао и  образовно  едукативну улогу. Поред тога што је већ имао  неке   дечје и  школске  емисије; то се највипше одразило, осамдесетих  година  прошлога века, када се у  систему  сртедњег образовања  увелико  уводило Усмерено  образовање, а то значи да су  средњошколци од прве   године  били усмаравани  на професију  коју  су изабрали. Пошто је општина Бор, имала  веома  јаку  информативну  делатност:  РАДИО,ТЕЛЕВИЗИЈУ, ДОПИСНУ  СЛУЖБУ ТВ БЕОГРАД, ,,КОЛЕКТИВ,, ,,БОРСКЕ НОВОСТИ, ,,ЧАСОПИС БАКАР,, , ,,ЧАСОПИС ЗА КУЛТУРУ  РАЗВИТАК,,И ВЕОМА  ЈАКУ ИЗДАВАЧКУ ДЕЛАТНОСТ,, ,  то су   у Усмереном образовању, искористили да отворе  посебан   новинарски  смер. То је  било једино такво усмерење у Тимочкој крајини, тако да су   на  овај  смер, долазили и  млади из  других градова  Тимочке  крајине.Тако према неком мом сазнању, многи садашњи  врсни новинари  широм  Србије, потичу управо из  борске новинарске школе.      И углавном, предавачи су  били   професори, односно новинари  борских гласила;  ученици су долазили на праксу у поменуте редакције. И када су  ти млади  људи већ  дошли до  четврте године, омогућено им је да   стручно потврђују и проверавају  своје  знање у гласилима  борске општгине... Радио  Бор, је за  такве  младе новинаре  већ  започео  неке  Омладинске емисије, а потом  увео и посебан  Други програм  Радио  Бора... Један од  њих  Ранато  Балдуини о  томе  сведочи:

       ОД ОМЛАДИНСКОГ ПЕРИСКОПА  ДО  ДРУГОГ  ПРОГРАМА                          РАДИО - БОРА

                                             ПЕРИСКОП  УРАЊА У ДУШУ  МЛАДИХ

         

                                                                           

 , РЕНАТО БАЛДУИНИ                                                                              

Оно чега се најпре сетим када у сећање призовем те, слободно могу да напишем, своје пионирске радијске кораке јесте мој први сусрет са радиом.Чини ми се да још увек мирише дрвена звучна изолација радијског студија сви они кругови у квадратним дрвеним плочама за које су ми касније објаснили да представљају звучну изолаацију и режије на 7.спрату зграде Општине Бор. Памтим и огромна тешка врата која су се с муком затварала и отварала, ваљда наговештавајући да се нити улази нити излази тако лако, да не кажем уз много муке.Касније сам исти профил врата виђао и у Радио Београду и на Студију Б2 и ствари су ми постале јасније.У радио сам још 1979. дошао као гост.А много пре тога, још 1974.године сам Дамиру Икици дао свој први интервју у Водицама. Мој први тонски реализатор на том гостовању где видех све чари црвене сигналне лампице, договорне јединице, међусобне комуникације тонског реализатора и водитеља био је Драган Тричковић. Већ након годину дана чувено 4/14 или ти ,,новинари,, добили су задатак да суботњи термин  од 11-12 испуне радијским садр?ајем примереним омладини тог доба.Припреме су потрајале јер смо се поделили на радијске и новинске ауторе па смо Арлета Раичевић, Марија Пауновић, Радомир и Радиша Милошевић, Бранко Стевановић, Милан Станковић, Јелена Бујдић, Наташа Станковић и моја маленкост покушали да осмислимо 60-минутни садржај који би се емитовао суботом.                                                

Друга група из тадашњег одељења окупила се око емисије за ученике основних школа.Тако се родио ,,Омладински радио перископ,, а веома брзо и култна ?Мало појачај радио?.Неизмерну захвалност са ове временске дистанце дугујем нашим ,,радијским очевима,, Миодрагу Ђурђевићу и Светиславу Стевановићу са оне занатске, новинарске стране и тонском реализатору али и врсном креатору музичких и многих других садржаја, Исмету Хотњанину који су нам за то време пружили неограничену стваралачку слободу да своје идеје претворимо у дело.Имали смо, искрено, мало мука око назива рубрика али се касније испоставило да су све оне биле заиста смишљено назване именима која су у једној или две речи дочаравале садржај онога што наилази и чиме су се бавиле.Памтим ,,Завиривања,, , ?,,Живе слике,, ( о филмовима и глумачким остварењима), ,,Нон сцхолае, сед витае дисцимус,, ( ,,Не школу већ живот учимо,,) где смо представљали професоре који су нас уводили у тајне новинарског заната али и све оне друге уз које смо стасавали и постајали људи..Морам овом приликом да споменем и ,,жуту мрљу,, коју су мајсторски снимали браћа Радомир и Радиша Милошевић а са посебним жаром монтирао Драган Тричковић. Биле су то 3-минутне анкете снимљене на улицама Бора на разне теме, неке од њих и дан данас памтим, дакле ,,шта је то врбопуц?,, , шта је мода?,, и сл.Како је време било то које јесте све анкете су снимане на те?ком ?Ухеру? ?репортерском магнетофону, доно?ене у радио, монтиране и онда уклапане у мозаик емисије.Наравно, негде на 10 минута пре краја емисије емитовла се и неизбежна ,,Топ-листа,, а онда у псоледњим центриметрима огромне ,,БАСФ,, погаче и ојава.Све емисије су се у то доба снимале,свака реч је морала да се напише, од ,,Здраво,, , до ,,До слушања,, а песме су морале да се најављују у оригиналу.Свака емисија имала је ,,кошуљицу,,, дакле писани траг сваке изговорене речи која се чува у архиви и нама служ да се подсетимо чиме смо се бавили у ранијим емисијама. Емисије су се преслушавале,добијале ,,зелено светло,, и као такве одлазиле у етар.Сваког понедељка смо на нашим малим редакцијским састанцима анализирали емисије и правили планове за нову емисију.У мојим ,,касетним,, архивама још увек негде постоји прва емисија коју је шум времена и танке касетне траке поприлично ослабио али се дају наслутити неке ствари.Знам поуздано да смо тог 7.новембра 1980. године слушаоце поздравили песмом Рибље Чорбе ,,Волим жене,,.Тако је прича кренула.Урадили смо 32 емисије до краја школске 1981./82. године.Чак нам је и дипломски испит на смеру за ,,стручне сараднике у области јавног информисања,, била једна од емисија коју смо се здушно потрудили да направимо за пример.Како се све само емитовало, сав материјал је морао да буде готов до четвртка да би се петком, углавном после 19, када се редовни програм завршавао, кретало у монтажу емисије.Муку смо понекада мучили испуњавајући, односно боље речено, трудећи се да испунимо ондашње радијске норме по којима се емитовало 80% музике и 20% говора на сат, веома често је било материјала и више него што треба, а песме смо редовно ,,кратили,, како би што више музичког материјала отишло у етар.За музику је био задужен Милан Станковић, али је сву своју енергију у тражењу новитета безрезервно дао Исмет Иса Хотњанин, слушајући друге станице, ,,скидајући,, музику како би смо и на тај начин били актуелни.Емисија је поживела дуги низ година а Исмет Хотњанин и ја смо имали то ,,задовољство,, да будемо на релизацији последњег ,,уживо,, емитованог ,,Перископа,, који је уредила Снежана Бојковић а који је из не знам којих разлога престао да се емитује после, чини ми се, неких 20-так година, можда и више, нека ме исправе они који боље памте.

Након тих ,,пионирских,, подухвата свако је отишао на своју страну.Мене лично тај ,,радисјки,, живот водио је кроз многе студије и на многе радијске фреквенције да бих се 1989.године поново обрео у родном граду и наравно, опет захваљујући Миодрагу Ђурђевићу у Радио Бору.Већ тада радио се ,,преселио,, у зграду Дома културе где се и дан данас налази.За оно време оно је био после Радио Београда један од највећих водитељских студија у Југославији.Огроман елипсасти сто прекривен зеленом чојом у огромној ,,глувој,, соби, мала стона лампа изнад главе водитеља и превелики простор за саговорнике, госте, а понекад и читаве оркестре.

Почиње Музички маратон, Добро ти вече  Србијо и Други програм

 Стари студио

У том и таквом окружењу родила се идеја о  ,,Музичком маратону,,.Најлепше од свега је оно што нас је покретало.Никада пре и никада касније поновљени ентузијазам и радост што радимо оно што волимо. Како маратон не би био само пуко преслушавање музике, имали смо бројне спонзоре који су наградама омогућавали да свако онај ко би се викендом задесио у Бору и имао мало добре воље и среће могао нешто да добије. Маратони су кретали у петак и завршавали се некада у недељу ујутру а било је дана када смо успевали да издржимо и до понедељка. Паузе смо правили само када би се емитовао редовни програм, тј суботом и недељом од 7-15 часова. Добар стваралачки и слободно могу да кажем, ауторски таленат ка писању показивао је тих дана Исмет Хотњанин. На наше велико одушевљење те кратке, обично ,,сатиричне,, цртице упаковане у адекватну музику налазиле су прави пут до слушалаца.Музику смо добијали и са стране, ЦД Неша је био тај који нам је у оно време доносио свеже отпаковане ЦД-е са најновијим светским хитовима. Богату фонотеку Радио Бора Иса је користио тако што је за једну од рубрика ,,Музичког маратона,, ископавао песме које се до тада и од тада никада нису емитовале у етру Радио Бора, једноставно, рубрика се звала ,,Анти хит,, и кроз обиље ондашње продукције увек је налазио оно ,,најгоре,,...Песме су се емитовале, правили смо топ листу, слушаоци су гласали а ја сам намерно ,,газио,, вокале и коментарисао све што се дало чути у песми. ПФЛ

Из тог доба памтим и прекидач на Студер 169 радијској миксети изнад кога је писало ,,ПФЛ,, ( Пре-фадер Листенинг) односно ,,Предслушање,, Имале су и друге миксете тај прекидач али нико ко Студер 169 могућност да преспајањем на рек-у, звук онога што водитељ прича док није у програм иде право на магнетофонску траку.Уз мало провокација преко договорне јединице све је испадало смешно, понајвише псовке.Мали број људи је знао за то а од тих прича су настајали многи џинглови, радијске упадице, за које ми је данас јако жао што нису сачуване.

Некако тих година Заједница радио станица Србије, покреће заједнички програм ,,Добро ти вече Србијо,, који је касније добио и наставак у виду јутарњег програма ,,Добро ти јутро Србијо,, што нас је бар на тренутак спречавало да ,,гурамо,, музичке маратоне. Ми смо, некако пионирски упали у ту  поподневно-ноћну паузу све док нису измислили ,,Ово је твоја ноћ Србијо,, .То нас је покренуло да стартујемо са ,,Поноћним вибрацијама,,. Поново су се окупили Исмет Хотњанин, Миодраг Кокелић, Душко Младеновић,  Драган и Слађана Тричковић и готово сви они који су из, опет подвлачим, чистог ентузијазма желели да дају свој допринос тој емисији.

Како су се емитовале викендом, ,,Поноћне вибрације,, постале су, заједно са ,,Музичким маратоном,, својеврсна водитељска школа. Сматрао сам да свима треба дати шансу па су се из те приче касније ,,изнедрили,, Раденко Вукас, колега из РТВ ,,Крајине Неготин,, ,његове колегинице Зденка Томић и Тања,долазила нам је и Вања Чолић из Радио Зајечара а џинглове су нам радили готово сви они које смо познавали а који су припадали том радијском свету. Програм је окупљао мноштво гостију, заљубљеника у радио, љубитеља музике али и посматрача свега онога што се дешава. Готово да није било госта из било које области живота и рада а да није након представе, гостовања, концерта или предавања био гост ,, Поноћних вибрација,,.Из тих времена појавио се и Дарко Михајловић, који је за оно време писао феноменалне текстове налазећи риму тамо где је нико не би пронашао.Већину ,,Музичких маратона,, готово без речи пратио је мој тадашњи ученик Александар Будић, који је уз дозволу родитеља био сведок свих дешавања у студију. Захваљујући једној од рубрика која се звала  ,,Спојке после тројке,, успавали смо да између 3 и 4 сата ујутру ,,спојимо,,  многа усамљена срца и да неке од тих ,,спојница,, крунишемо браком. Принцип је био да телефон са бројем 35-335 буде ,,мушки,, а 23750- ,,женски,, .Тако су се многи упознали  и упловили у неке друге, још лепше воде.

,,Поноћне вибрације,, живеле су свој живот готово четири месеца да би једном писаном одлуком на коју су најмање утицали они који су их стварали биле заувек укинуте. Пре тога, по сличном концепту, појавила су се суботња или недељна спортска поподнева и још неки програми, али, ако је за утеху, заједно са ,,Вибрацијама,, нестали су и ти програми.

Сећам се такође и пионирског ,,живог,, преноса рок коцерта са Малог стадиона у Бору. Концерт је био уприличен поводом Дана малдости, ми нисмо желели да закупљујемо телефонске линије већ је мала ,,НЕРА,,, резервни ФМ предајник за ту прилику пресељен на мали стадион. Дуле Младеновић је све то тонски реализовао са малог стадиона, ја сам на ушима имао мале транзисторске слушалице преко којих сам пратио и програм и оно што се слушало тј. чуло на стадиону а у студију су били Исмет Хотњанин и Миодраг Кокелић који су нам пружали несебичну подршку да све то оде у етар.Било је то моје али и наше прво ватрено крштење које смо са поносом ,,изгурали до краја,, ..

Сублимирајући ,,Музичке маратоне,, и  ,,Поноћне вибрације,, као плод неких нових радијских облика изра?авања и уобличавања програма из те и такве идеје касније је настао и Други програм Радио Бора.

Уређивачки посао преузео је испред Радио Бора Светислав Мирковић.Кроз други програм, конципиран да се што мање говори а што више слуша квалитетна музика прошли су многи који су за собом оставили трага. Понајпре се у етру, на 91.7 Мхз чуо глас Снежане Ранчић, радио је и  Ненад Јанкуцић који је према непровереним информацијама сада у иностранству где ради као ди-д-џокеј, Игор Јефтић, Вера Петровић која је заједно са Снешком и Тањом водила програм.Била је то, опет морам да поновим добра основа али и својеврсна школа слободног радио водитељства. Програм није био целодневни али је за своје време пружио нешто ново, другачије и изван крутих радијских шема.Програм је пре свега имао ту забавну црту али је било простора и за све оно што је омладину тог времена итекако занимало, а то је поред  кратких и јасних информација  и добра савремена  музика..

Прва  поставка       

 

       

Задње емитовање

              

Сасвим случајно, а вођен својом претераном љубављу према страним језицима доспео сам сплетом околности на тзв. ,,новинарски смер,, односно смер који је у то време, 1980-те године обучавао и стварао стручне раднике у служби јавног информисања.    Из једне љубави родила се она друга  ,,Новинарска, .  Искрено, хладан туш смо доживели када нам је наш први професор новинарства и каснији велики учитељ, Миодраг Ђурђевић, рекао да је новинарство најбоље ако се на време напусти.Тада ми није било јасно ни како ни зашто али са ове временске дистанце и када присећајући се посматрам фотографије из тог доба, готово је извесно да је само Градиша Катић из целе генерације остао у новинарству.Сви ми смо мање-више послушали тај први савет. Међутим, оно што је остало је љубав према занату.

 Ово  је  јубилеј  Радио  Бора, али  порука  за  младе који  тек желе да се баве овом професијом иста је као и пре  50  година: Докле год радите оно што волите, не питајте за време, место, новац, захвалност,признање или похвалу. Радио је чини се једина медијска воћка чији се плодови много касно беру.Али, као и вино-што старије-то боље. Радио ће спасити само они мали људи изнутра.Нема тог процесора који ће заменити топлу људску реч..Етар све гута а људи памте.

Ренато Балдуини

-----------------------------------------------------------------------------------




           ФЕЉТОН


   
    ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА

                       

          РАДИО БОРА

20.       0Д  ВЕЋ ЗАБОРАВЉЕНИХ РЕПОРТАЖА КОЈЕ ЗАСЛУЖУЈУ  ДА  ИЗ  ФОНОТЕКЕ  РАДИО БОРА  БУДУ СВЕДОЦИ МИНУЛОГ ВРЕМЕНА ПРОЗИВАМО  И ОВЕ:

Чопор од 5о подивљалих паса лаје и уједа!

ОПШТИНА НЕМОГУЋА ДА РЕШИ ПРОБЛЕМ

    

,,Мало је милион динара колико општина Бор, даје надокнаду за ујед паса луталица, не постоји цена страха и губљења здравља, рекао је М .И . , рудар из Бора, после јучерашњег догађаја ,када га је, чопор од 5о подивљалих паса луталица, напао у центру Четврте месне заједнице, у парку поред средње школе. Са својих 5о година, бранио сам се колико сам мога, па ипак су ме добро изуједали за десну ногу и леву руку. Морао сам заштиту да тражим у оближњем кафићу, а после код доктора, па тетанус, И остала медицинска заштита. Сутра идем у Зајечар да видим да није у птању беснило, јер је пре месец дана у Кривељу забележено беснило лисица. Замислите какву би трајну трауму и последице имало дете да се то њему догодило, а сигурно и хоће, ако се нешто не предузме, Општина Бор још увек не предузима ништа,  иако јој, сваки дан прети Друштво за заштиту животиња. Комуналцима у Бору већ је стигла кривична пријава ,а предузећу се прети међународним судом, истиче жртва М.И из Бора.

Ово је део репортаже,од пре десет  година, а могла би да се  каже да је и од  јуче, зато што  исте  проблеме, садашњи новинари  бележе на ову  тему !!!!

 

 

 

 

 

 

  ИМА РЕПОРТАЖА ЧИЈИ ЈЕ НАСЛОВ  ПОДВУЧЕН  ЦРВЕНОМ БОЈОМ,

                                            ШТО ЗНАЧИ НЕ ОБЈАВЉИВАТИ;

БРДА КОД БОРА “ЛЕЖЕ” НА ЗЛАТУ-ТВРДИ КАНАДСКА КОМПАНИЈА “АВАЛА РЕСОРСИС”,

Канадски геолози проценили су да су планине код  Бора изузетно богате златом јер просечан садржај овог метала по тони руде износи готово 2,5 грама, а у појединим лежиштима и више од девет грама. Истражено подручје Коркан-Бигар у  Бору и тимочком магматском комплексу, потенцијално садржи велике количине злата. То значи: Рудник, опет ради!?

БОРСКИ РУДНИК ПРИПРЕМА “АТОМСКУ БОМБУ”

За неупућене ово је била сензационална вест, саопштена, недавно; отворено је питање, ко ће и како експлоатисати толико силно  злато, и може ли се у све то вероватзи..... Управо ова неизвесност и брине познаваоце геологије, да можда са овом дилемом не почиње реализација новог начина рударења у свету, па и код нас који је још седамдесетих година прошлога века обустављен, због велке ризичности . Али у овом тренутку безнађа, о томе се много и не размишља, а стручњаци из ове области још увек ћуте!!!!

Седамдесетих година, као млад новинар, приправник, својој редакцији сам понудио снимак разговора са доктором геологије Драганом Невадићем, о том новом начину рударења, под називом ,,Борски рудник припрема атомску бомбу”. Главни и одговорни уредник Дамир Икица, није ни желео да слуша, наслов је подвукао црвеном бојом, што је значило – “Не емитовати”…Да је којим случајем саслушао, чуо би уверљиву и сензационалну причу инжењера Драгана Невадића, ово су само неки делови приче:

“Новом методом експлоатације рудног лежишта, планира се отварање рудника злата на Црном врху код Бора, уз помоћ, нове методе ткз.” атомске бомбе”. Ми за то имамо могућности, имамо рудник уранијума. Мездреја само што није прорадила.Руду треба иситнити једним подземним нуклеарним ударом, убацивањем патрона, димензије 60 џ 300 цм, у утробу земље на 300 метара дубине. У оваку издубљену масу убациће се специјални реагенси и испумпавањем, добиће се бакар и злато.Овај атомски удар у дубини земље не би оставио велике последице. Пореметила би се само мало, флора и фауна, која је овде у изобиљу. Место експлоатације би било на 500  до 800 метара  дубине  у току ноћи. Био би то огроман кратер, где може да се смести планина попут Ртња, или цео борски површински коп . Оно што је некада радило на хиљаде рудара у минулих сто година, овом новом методом експлоатације руде, урадиће се за неколико секунди. Даљи процес прераде и дораде трајао би годинама, а производња би се усавршавала. Овде би рудари радили уз помоћ робота.Ова идеја са атомском бомбом, нестала је брже него што је настала. На њу само подсећају Титове речи: “Ми немамо атомску бомбу, али је можемо имати сутра, зато што имамо рудник уранијума, зато што имамо научнике светског гласа. Почели смо да градимо и Винчу, једини нуклеарни институт на Балкану…Али, ми смо против нуклеарног рата”… Тих седамдесетих година минулог века, Американци су увелико испитивали могућност за овакво атомско рударење. Долажење до племенитих метала на овакав начин, једним ударом, није ништа ново.Актер ове приче је тај пут прошао кроз трње, није положио приправнички стаж. Пре четрдесет година остала му је вечита партијска казна да подрива самоуправни социјалистички систем, да је открио државну пословну тајну, да потпирује мржњу. Својим текстом је обелоданио да Пројекат око германијума улази у завршну фазу, јер су у Тимочкој крајини на Бабином зубу у Габровници 1963.године, створени сви услови за отворање рудника уранијума,чије ће количине бити довољне за нуклерку у Кршком и наравно, за нову методу ископавања руде на Црном врху. Рудник је затворен, без посла је остало 10.000 радника, а у некадашњем руднику уранијума сада се складира нуклеарни отпад из Винче. Општина Кална, на чијој се територији налази овај рудник, имала је 20.000 становника, а данас само 2.000 житеља у 14 насеља. У Габровници, веровали или не, само 10 житеља. Можда ће они бити једини сведоци да ће заживети нови метод рударења.

Још неки актери ове приече о златној грозници имају трагичан крај:                                         Т.Р. је доживео мождани удар и никада се није опоравио…М.Ж. је извршио самоубиуство пиштољем у главу…М.Б . је отишао у иностранство и тамо му се губи сваки траг…Ј.Л. је негде у Америци има свој рудник, прича се да су га тамо домороци појели…Н.Ш. је сада у Хагу чека суђење.На Црном врху поред будућег рудника злата, некадашњи први човек Србије, Слободан Милошевић је изградио луксузни хотел “Јелен Риџерс-Хајат” . Изградања хотела је стопирана из политичких разлога и сада стоји као неми споменик и сведок прошлог времена. Кажу да се за њега највише интересују Руси.Има још, али и ово је довољно да се одговор сам наметне. Трагична је судбина оних који буду заражени златном грозницом .Тако ће увек бити у овом делу Србије јер се ту налазе ретки племенити метали попут, злата, сребра, и ретки литијум, јадарит, олово са цинком. Србија ће ускоро намиривати 20 одсто светских потреба за сировином будућности литијумом , од кога се праве батерије за мобилне телефоне , компјутере, као и за ракетно гориво.Да не набрајам даље друга природна богатства . Остаје загонетка, чије решење не зависи од нас, него од неког поред нас. Може само да се нагађа шта ће бити са овим делом Србије, ако све ово о чему се близу 60 година већ прича, буде делимично реализовано. Бог ће га знати шта?                                                                     

П.С. И ова репортажа је стара преко 30  година, многи подаци  више не важе,  али изгледа да су методе  ископавања руде из ове приче,  садашњи власници,   Кинеска Компанија Зиђин, већ  проучили  и најављују да  ће  прозводњу  бакра и злата у  Бору  ускоро знатно  повећати. За сада се зна да  увелико   врше припрему за исељавање, или измештање  села Кривељ,  Метовнице, и борске  реке... За други  део овог јубилеја, неко  други ће  забележити каква је судбина  оних  који праве исте  грепшке  као и  њихови  претходници, када је  злато,   божји  прах на  земљи у  питању. Нека им, зато, судбина  њихових  претходника, буде наук шта их очекује у будућности!        

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------









           ФЕЉТОН

                                 ПРВИХ ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА

          РАДИО БОРА






                                                         

               19.         ,,Мало појачај радио,,

Радио- Бор је већ почетком 1970.године имао емисију за децу у трајању од 15 минута ,,На великом школском одмору,,. Припремали су је и водили професионални новинари:

 Србољуб  Станковић и Слободанка Ћосић. После годину дана, припремали су је новинари, а водила  деца.. Тек после  5 година  петнаестоминутна емисија,,О младима за младе,, прераста ,  у  полусатну емисију, да би  за кратко време прерасла у  једносатну емисију  за  децу ,,Мало појачај радио,,коју припремају и воде  деца, наравно, уз надзор  уредника. Емисија са овим називом, емитована је  близу 45 година, уз њу су порасле  генерације,  и генерације, борских школараца, који су данс новинари широм Србије ,  а има их и у Америци, Канади, неки су данас, познати новинари, глумци,  доктори, професори, адвокати...Свака генерација је  мењала концепцију физиономију, на основу потреба емисије, онако како  их је  време  сусретало док су  узрастали уз  нову музику, моду, нове

идеале, нове игре.....И не само то, у овом

периоду    сазревања емисија је мењала и термине, четвртком, субтом и недељом од 11 до 12 сати. Али је једно остало... припремају и  воде деца, ученици основних и средњих школа, уз надзор професионалног  новинара. На последњој аудицији за водитеље било је више од сто основаца. Прошле године, је  у емисији гостовало близу 500 учесника ..Наравно, они најбољи прихвате  велику  обавезу да емисија и  даље буде најслушанија, и боља него   претходне генерације  водитеља. Као да су се млади новинари утркивали ко ће бити  бољи сналажљивији   у професији која  им омогућава да  изаберу  музику по жељи и да причају оно што желе. Овакав приступ се на далеко  чује...и о деци из  ове емисије  пише; Столе Тодоровић за ,,Политику,,, М Лазаревић за  Вечернје новости, а телевизијски новинар Миле Милошевић,  деведесетих у репортажи о овој емисији  бележи : ,,Практично нема табу-тема, за младе новинаре  емисије,,Мало појачај радио,,.Највећу пажњу и интересовање  код младих слушалаца изазвале су емисије ; о  љубави, сексу, сиди, наркоманији, алкохолизму, слушају и певуцкају  своју музику, говоре о компјутерима као да су вршњаци компјутерима и о аерозагађености, као да су озбиљни и одрасли  људи, предлажу, критикују , моле да   више нема  аерозагађеностио у Бору....,, 

Да је емисија  била јако  популарна широм Србије  потврђује и то што је, од 85 пријављених   из   48 радио-станица Србије- Министарство културе и медије Србије, за суфиинансирање програма, међу првих десет који су добили подршку уврстила и пројекат Радио-Бора,,Мало појачај радио,,. У образложењу се  ,између одсталог, наглашава да је ово једна од најстаријих  емисија  за децу која се на таласима борског радија чује већ 35 годинаљ. У њој  ученици основних школа маштовито, креативно, слободно и јавно говоре о себи, својим жељама и потребама, промовишући на тај начин Конвенцију  УН о правима детета..

Има још похвала и награда, али и ово је доста, још  само треба рећи да су чланови ове ред  акције  водили и  ;;Дечји музички  фестивал,, у Доњем Милановцу, водили су и телевизијску емисију ,,Ја пионир из Бора,, и  емисију ,,Живот иде даље,, посвећен  избеглим и прогнаним лицима.Емисија је представила  школе и ученике из Кавадараца, Бруса, Гњилана, француског града Крезоа, и скоро све  градове  Тимочке крајине.Чланови редакције су сарађивали и са Првим и Другим програмом Радио Београда у емисијама ,,СУНЦОКРЕТ, ,,Суботом у пола један,,, ,,Чип и седам јарића,,, ,,Како ти се зове школа,,. Тако су  стварани  будући новинари преко емисија ,,Мало појачај радио,,, Омладинског радио перископа, до професионалног  бављења новинарством у редакцијама Радио-Бора,Радио-Мајданпека,, Радио-Неготина. Сви ипак нису постали новинари, да  на крају поновим, многи некадашњи  борски основци-новинари сада су лекари, инжењери, правници,и глумци. Рад  у  емсији  МПР био је путоказ да пронађу себе....

Има, још,али нека ово буде за крај... На почетку , овог записа  Педесет година  Радио- Бора, записах, да сам  као клинац био у  дилеми, да ли у радију живе мали  људи.Ето не слутећи да ће ми то бити животно занимање да говорим,   из   дрвене кутије, ја сам пуних  четрдесет година уређујући ову култну емисију, по којој се  Радио-Бор и данас  препознаје , емисију за децу  ,, Мало појачај радио,, отклонио  дечју дилему да ли у радију  живе мали  људи. Живе. Зато, сам 1999.године овој  емисији  посветио  и целу једну  књигу под називо,, Сређивање дневника-два- МАМА ПОЈАЧАЈ РАДИО,, посветио сам је  Радио  Бору за  тридесетогодишњици  постојања.!..

....

                                    ОМЛАДИНАЦ, А  ГДЕ ТИ ЈЕ КРАВАТА?

 

У скоро тридесет и пет  година рада, са  најмађим  новинарима редакције ,, Мало појачај радио,,  основцима и средњошколцима, борске  општине, први редакцијски састанак увек је био исти.  Међусобно упознавање.Те паметне и мудре,  главице, скромно, прво  стидљиво; образлагале су зашто  желе да буду  сарадници, новинари и водитељи ове емисије, и на крају, увек су  желели да  чују ; -а како  си ти чика Јово, постао  новинар?Наравно, о некој  мудрости и паметовању, школовању и студирању,  не би било упутно сада  објашњавати. Једноставно сам  започео причу, о мојој козарској  уллици и  загонетној причи;- Да ли у радију  живе  мали  људи, и да ли и ја могу да  причам из  те  мале кутије?.  Наравно,  њихов смех и  гуркање о тадашњој мојој наивности није умањило  њихову пажњу према  даљем  току приче..                              

-И тако  после  перипетија, и студирања,  наставим ја са причом, а они  сада озбиљни,  упрли окице и начуљили уши да још боље чују даљи ток  моје приче;.

-И пошто сам  био  стипендиста Скупштине општине Бор, после  студија, они мене   распореде на Раднички универзитет,  да у Вечерњој шлоли за КВ раднике, предајем  Српскохрватски језики и Марксизам, али моје професоровање није дуго трајало; кажу жале се, полазници, да су то  високоумна и многозахватна предавања за   вечерњаке и  зато ме пребацују у Радио-Бор Тек се онда ја присетим мојих  снова и жеља из најранијег детињства и кажем себи да се  ипак  жеље могу  увек испунити, само их треба пожелети. И онда после приправничког стажа, мени уредник Дамир да задатак да одем код председника Општине да му се представим, да му дам акредитацију за праћење општинског ресора, и наравно одма да узмем инетрвју....Док  траје прича, они ни да мрдну ни окицама да трепну, чекају шта ће то да се  са мојом причом  догоди на крају...

И наравно, ја , онако, пун неког  самоуверења, ућем у кабинет   градоначелника Бранка Јовановића. Али, заустави ме  секретар  са питањем:- шта треба омладинац?  И ја почнем да му  објашњавам, а он  као да не чује, само ме пита; - А где ти је кравата, омладинац?  -и показа ми  руком да уђем у  другу просторију. О таквом протоколу и кућном  реду, нисам ни знао, али зато ме је дочекала,  старија женска особа, почела је да се смеје, и да ми   већ   ставља кравату око врата.  Наравно, ову моју збуњеност, прекинуо је секретар речима: - Е тако већ,  сада можеш код  градоначелника!. И када  ми је отворио врата,  видео сам  старијег и веома озбиљног  човека, који ме је уморним,шкиљавим, очима погледао од  патика до главе, и  тек после је  рекао;-  а то си ти  омладфинац, ево седни овде па ће  после да причамо, ту машину, ( мислио је на УХЕР, кога нисам скидао  са рамена)   остави на онај  сто.. Скидање УХЕРА, чија је тежина износила 10 килограма, и  заузимање места поред  стола,  са мене је пао терет не  од 10 килограма него од неизвесности  коју носи   ова професија   скоро  свакодневно. И ово сам вам сликовито  објаснио  каква је ово професија за коју, између осталог кажу; -Да су;  новинари  велике  назналице!  Али, ви на све то не обраћајте пажњу  зато што сте ви моје  свезналице!!.....

Већ је  прича  завршена,   моји  слушаоци будући велики новинари су одахнули, почели су  да се врпоље и сешкају, гледајући се испод ока, и  чујем  питање једне  девојчице: -,,А јел и дечаци  треба сада да носе кравате?,, Сви су праснуили у смех, чуло се и добациање; - Па  ево и чика  Јова,  носи увек кравату када је са нама!,,

Ово није измишљена  прича нити  се налази у било којој  датотеци и  архиви, нити је анегдота, то је само једна прича која је  сада овде, јавно  изречена,  а  има их још пуно , за ових педесет година,  о  малим велики новинарима  из  дечје емисије  Радио- Бора,  који су сада широм света, њима сам  и посветио  књигу  пре десетак  година, под називом ,,Сређивање дневника –Мало појачај  радио,,  Ово је  само мали мој дуг поштовања према  њима .                                                                                Скоро исте су приче и осталих колега који су са   тим малим  великим  људима радили, пуних  педесет  годимна. За  њих смо  били чике, а чике   својим  другарима  дозвољавају  све. Тако је  чика Жика, музички уреднуик, у  својој музичкој  редакцији после њиховог  боравка за  музички избор, налазио  разбацане плоче, помешане  гаће за  плоче,  али се никада није  жалио...Чика  Дуле   сниматељ је муку мучио  око  замршених  трака, побрканих  бројева, снимљених прилога....ни он се није  желио. А када је била Дечја недеља, главни и одговорни уредник  Радио-Бора Дамир Икица,  уредничку  канцеларију и уредничку  столицу морао је  да  уступи  младом колеги  из МПР да тога дана уређује програм, и замислите, на крају, Дамир, тај пример човека изврсне професиопналности, није имао ни једну  реч примедбе. Када је била пауза за кафу, они су  мирно седели  и чекали да им се  донесе, какао уместо кафе......  Била је  за све нас  то   радна обавеза, али смо се са њима враћали у детињство када је   све  била   велика  озбиљна  игра.Хвала им у име  Радио-Бора....   .

       
----------------------------------------------------------------------           










       ФЕЉТОН
                         
                          ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА

          РАДИО БОРА

     

  18.   СЕЋАЊА НЕКАДАШЊИХ РАДНИКА И САРАДНИКА РАДИО БОРА,

                         МОРАМ ДА ПИТАМ....ШЕФА ПРОТОКОЛА!

Све  информације и  активности  председника Скупштине општине Бор,  новинари  Шрифа, а поготову  дневна  редакција Радио-Бора,  добијала је из передседниковог кабинета, и ако је  нешто каснило, увек  су  новинари  били ти који су од Шефа  протокола, тражили детаљне информације о  протоколу  доласка  страних  делегација, или о  председниковим  активностима у току дана. У минулих  педесет  година, два изузетна  протоколиста; Александар  Саша Помежански , који  нас је  веома млад  напустио, и Светислав Ђурић, су  скоро  свакодневно  били први  сарадници  дневне  редакције   Радио-Бора.. Ово је прилика, да презентујемо   белешке   Светислава  А.Ђурића, који је  скоро четрдесет  година  био  шеф  протокола Општине Бор:

Светислав  А.Ђурић 

,,Добро, јутро, добар дан, лаку ноћ, слушате Радио-Бор;

 као протоколиста Општине  то су  били  стални термини на које смо ја и Саша  могли   стално да поздравимо  слушаоце  Радио-Бора, како би им  саопштили шта је оно  најглавније  било  важно   да  грађани Бора сазнају шта  се догађало или догађа у  скупштинској  згради где је и седиште  првог  човека Општине. Углавном, то су биле информације  о  доласку  разних  делегација, гостију са стране, уметника и  многих  других. Наравно за детаљније информације   разговора са иностраним гостима увек смо им били  при   помоћи око  превођења..

Иначе, мој први  сусрет  са  Радио-Бором, био је случајан... Редакција    Радио  Бора и листа ,,Колектив,, тих седамдесетих  година прошлога века, биле су смештене на седмом  спрату  Скупштине општине Бор.  Мој брат  Радомир  Ђурић, био је новинар листа,,Колектив,,, тражио је да му  донсем шаховску таблу, како би  сате  дежурства  у редакцији    скратио   у надметању са колегама. Грешком из лифта отишао сам  десно у просторије редакције Радио-Бора и први пут видео радио станицу Бор,  још ми  то  из  сећања није избледело, сећам  се речи    Боре Андрејића,   главног  и одговорног уредника  Радио-Бора:  ,,Младићу  редакција ,,Колектива,, је на левој  страни!,,.

И сада се сећам да је пре пола века, одушевљење  и сензација у Тимочкој крајини и  Србији зато што једно мало рударско место има  свој  радио, и то  већ на почетку  радио на гласу. Радио-Бор се тада чуо у целој Тимочкој  крајини, а  скоро у свим  домовима  Бора је  био први  гост, са; ,, Добро јутро, слушате Радио-Бор!,,

Од многих  догађаја из  минулих  педесет  година, тешко је издвојити неке посебно,  али  неке морам да изузмем; Ове  године, 2020-те обележавамо пола века братимљења и потписивања ,,ПОВЕЉЕ О БРАТИМЉЕЊУ ГРАДОВА БОРА И КРЕЗОА,, града из  Француске из  Бургоње.. ПОВБЕЉУ О  БРАТИМЉЕЊУ, ПОТПИСАЛИ СУ Бранко Јовановић, председник СО Бор и господин Анри Локањ, градоначелник Крезоа. Ја мислим да о томе  и данас  постоји  радио запис изјаве господина Андри Локања, зато што је  био гост  Радио Бора  тога дана.. Тако су  Французи  били наши чести гости, као да су се осећали  домаћини, јер је  борски  рудник  једно време, пре  Првог  светски рат  био  власништо  француске  компаније. Од многих  гостију,, који су минулих  четрдесет  година долазили овде, поменуо бих Макса Дешана, заменика градоначелника Крезоа, који је  био велики  љубитељ  града Бора, Србије, а увек је  радо  гостовао и на борском  радију.  Макс Дешан је и основаом  Удружење,,Мир у Југославији,, . Организовао је митинге, протесте противу  агресије на Југославију од стране Натоа. Слао нам је   исечке из новина,са  апелима, којиима је  мењао другачију слику о Југославији и Србији него што су је сами  Французи приказивали.

На   вечито  француско пријатељсто , подсећа нас и  споменик у центру града који је подигнут, у  спомен  на  погинуле  француске и српске  војнике,  у Првом светском рату.. Само десет дана од  пробоја Солунског фронта, 20.октобра  1918.године у Бор је ушла коњичка бригада  францускиог генерала  Гамбете, тога дана  сваке  године се обележава  као  дан  слободе, и увек имамо  госте из   француске  амбасаде , а поред тога читав један  кварт града и данас  је  познат као Француска колојнија, јер су те зграде рађене у доба  боравка Француза.   А ево и неколико речи сећања, на драгог  колегу, који нас је изненада напусти и отишао у вечност,  на Александра Драгича Помњежанског, књиижевника, директора  Центра за културу,  био је преводилац  града Бора, знао је десет светских   језика..Саша је  био чест  гост Радио- Бора и увек  био при руци, када су долазили  инострани гости у  редакцију Радио Бора, и редно је да за вечност уђе и у ову  књигу..

Сећања сама навиру, много је то 50 година; Ја сам протоколиста  био  прво   када је председник Општине био  Јова  Миолошевић, Марко Платиша, Никола Шаиновић, Радослав Терзић, др  Стојадин Станојевић, Илија Таникић.,  Крста Калчић, Драган Величковић, Бранислав Ранкић, Срђан Марјановић, др Жикла  Голубовић,  Небојша Виденовић... Плејада је  то политичара, првих људи општине и ја  овом приликом нећу  гиворити о  њиховим политичким активностима. Углавном сам  радио свој посао, професионално, увек је уз неки одговор,  стајала прво  реченица;  Само да  питам  шефа...!  Али, зато боље се памте  културне манифестације, спортски догађаји, а у Бору их је  било, чији је покровитељ  била Општина..... Па зато сада издвајам и  записујем   обележавање  70  година листа ,,Колектив,, и 30 година  Борских сусрета балканских  књижевника, зато што  их је и Радио- Бор,   пунх  седам     дана  пратио и бележио све наступе   светских песника..  Била је то највећа књижевна манифестација у Србији, Југославији, када се  најављивало велико  невреме за нашу земљу. Ми смо позвали светске песнике, да им покажемо наше  чувено гостопримство..  Тада су гости Радио-Бора били  светски књижевници, скулптори, сликари; Србије, Југославије, Балкана и Европе.  Сећам се да је шеф  и уредник Информативне редакције Билтена били књижевници Јован С.Митрови, и  Александар Драгић Помежански, полиглота, образовани  у Европском  маниру. Умало да  на сусретима  избије   велики  скандал између, Албанског   књижевника  Кадаре, и   српског писца слободан костића из Приштине.. Међутим,  скандал  је избегнут  захваљујући  Саши и Јове,  који су тада  рекли ,, Да Балкан треба да буде буре поезије,а не буре барута!,, , тако да су се на крају   посвађани песници   помирили...... И о свему томе , на јавном наступу у  Великој сали Дома културе, а после и на гостовању  у програму  Радио-Бора није било ни речи...

Сећам се  тада су  скоро у целој  Србији могли да чују  преко Радио-Бора  светске и наше песнике: Десанку Максимовић  која је добила Вукову награду,   говорили су још: Мома Димић, Адам Пуслојић, Радомир Андрић, Александар Тишма, Александар Секулић, Алексасндар Петровић, Слободан Селенић,а од иностраних писаца, из Румуније Раду Попеску, Славомир  Гвозденовић, из Бугарска  Светозар Игов, још су били  гости и песници из Грчке и Мађарсеке... Ово сам  набројао, да  се уверите каква је то плејада  светских и домаћих пуисаца  средином   двадесетог  века боравила у  Бору и  говорила  своје   стихове  преко Радио-Бора,  Само неколико  година после тога   пиочело је  бомбардовање Југославије...  Са свих  страна  чуло се  негодовање светских песника  због неправедног  бомбардовања  српског народа..

Ова велика  културна  манифестација , само после   неколико недеља  била је повод и да будем  гост  ноћног програма  Удружених  радио станица Србије, која је ишла из Бора,   емисију је  водио  , књижевник   Радио-Бора Јован С.Митровић, запоечела је  песмом,, Једној жени,, нашег чувеног певача Златка Манојловића, и  после тога када је требало да причам о    Балканским  сусретиома  песника,  ја сам наставио  у заносу  песме коју сам чуо, почео да рецитујем  песму Јованову,, Сан љубавника,, то је  најбоља љубавна песма коју ја знам да је Јова написао, а потписује се  као ,,непознати аутор,, наравно то је  њега збунило и једва смо се извукли да наставимо разговор око Балканских дружења на манифестацији.....

Наравно ово су само моја сећања и испашће,много лична и навијачки, али није тако..  Ево потврдићу.. Крајем 80-тих година, град Бор посетио је Слободан Босиљчић, секретар Секретаријата информисања Извршног већа Србије, бивши  председјник СО Бор.. и директор  Радио Београда... На састанку са политичким руководиоцима и привредницима Бора, пред новинарима је рекао; да је  Радио Бор, најбоља радио станица у Србији и  треба да се тиме поносе  Борани..

И управо тако, био је тада у праву и тада и сада је  Радио-Бор понос града Бора и Тимочке крајине.


А све што је  сада записао. Господин Ђурић је  био у праву, за такву оданост и   ШРИФ му је пре неколико  година  уручио Захвалницу за  дугогодишњу  успешну сарадњу.!

 

Светислав А. Ђурић, чеф  протокола и инфопрмисања Општиине Бор, у пензији.

10.3. 2020.године  Бор.

----------------------------------------------------------------------



            





   ФЕЉТОН

                         
                               ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА


          РАДИО БОРА

                                                  

                       

 

   17.           О СВЕМУ СУ ЈАВЉАЛИ РЕПОРТЕРИ РАДИО-БОРА, ШТО ЈЕ   

       У  МИНУЛОМ  ПЕРИОДУ БИЛО ВАЖНО И  ЗНАЧАЈНО. А БИЛО ЈЕ !!!:

 ...

  ОД 24.МАРТА,  ДО 15 ЈУНА  1999.ГОДИНЕ  БОР ЈЕ  7 ПУТА  БОМБАРДОВАН;  ТРАФО  СТАНИЦА РТБ-А И  СКЛАДИШТЕ  ЈУГОПЕТРОЛА!!!!

Живот је  после бомбардовања  резервоара складишта ,,Југопетрола,, изгубио Драгослав  Грујић из Кривеља.

Нико, од репортера,  није могао да замисли да ће му , у новинарској каријери,  неки извештај  започети:  Јављамо се из Склоништа, где је Командант општинског  штаба  цивилне  заштите  Ђорђе Андрејић саопштио, Правилник и Наредбу о коришћењу склоништа; прва рећеница ове наредбе је порука из прошлости за вечност; ,,Помоћ  другоме је морална обавеза, а солидарност је мера  грађанских  вредности...!;  Или, -ево нас  на БОРСКОМ аеродрому, где је  постројена борска  бригада, која   креће  данас  на  фронт! Овде су  млади  војници, добровољци, рудари, флотери, топионичари, спремни да већ сутра стану на  браник отаџбине!..           Или, свима који слушају радио, срце  задрхти, а колена  почињу да клецају, док иде упозорење после  рескоког  сигнала за узбуњивање:                                                             -На таласима сте  Радио-Бора! УПРАВО ЈЕ ДАТО УПОЗОРЕЊЕ О ВАЗДУШНОЈ ОПАСНОСТИ.Сиђите у ваша  склоништа без  панике.  Радио-Бор ће вас о свему на време обавештавати!                                                                                                                        

И тако, од почетка  бомбардовања,  сви новинари Радио-Бора на  радном ратном задатку,  по распореду, нико није   рекао, нећу, не могу, не желим !!!! Директор Раша Терзић, је обавезно сваку смену обилазио, разговарао са свим реализаторима  радијског и телевизијског програма, и увек показивао на  склониоште,  испод   бетонског  пода, речима: ,, Ако  затреба  само   склоните  ово и сигурни сет !,,                       Дању и ноћу, чује се;УПРАВО ЈЕ ДАТ ЗНАК ВАЗДУШНЕ ОПАСНОСТИ, ПОЂИТЕ МИРНО У СВОЈА  СКЛОНИШТА! На снази је још увек ваздушна опасност.           Останите у својим склоништима! УПРАВО ЈЕ ДАТ ЗНАК О ПРЕСТАНКУ ВАЗДУШНЕ ОПАСНОСТИ. Време је да се вратите својим радним обавезама и активностима.  НЕБО НАД  Бором је мирно нека  тако и остане. ( Сви ови џинглови  су унапред снимљени... Али, док су емитовани, дежурни новинари су  увек били у  студију, јер  ваљало је  бити стално у приправности!  Ето и  правог одговора,, мом   комшији Миши, на питање, Како ми  глас не трепери и  не дрхти, као да се ништа трагично не дешава, док је   на буграској  граници  као војик  резервиста  слушао извештај  о  ракетитању зграде РТС-а, 22. априла 1999.године у 2  сата и  6 минута). На моју  срећу и  ја сам  тада  дежурао у мом   студију  Радио Бора, била је то драма коју ни сада не смем да замислим!).  Скоро да нико није ни знао, просторије ШРИФА ,биле су и стециште  Радио аматера Бора,тако да су из минута у минут  стизале, благовремене  информације  о стању на небу изнад Бора, а  највише   су одзвањале речи   репортера,  са Дунава, који су  пратили авионе из  Румуније и Бугарске, који су стално јављали: ,,Ево пазите  прелећу Дунав  иду према  Мајданпеку и Бору, пазите се чувајте се!!!,,

Све   те  речи, бола, страха, али и поноса, остале су као трајна порука .Зато као и да сада поред  себе чујем како ми телефоном   Ђорђе Андрејић,  Командант општинског  штаба цивилне заштите, каже: ,, И да знаш нећу ти рећи како ми је сада; Млеко не достаје деци, све је мање  брашна, шећера, основних животних  намирница, улице су мрачне, делићемо купоне за хлеб, шећер и уље!,,                                                                                                          У исто време, чујем и како Часлав Голубовић, пуковник полиције,  као да је на конференцији за новинаре, обавештава; да је у борском округу ухапшемо 5 ратних профитера. И закључује; -,, док нам  цео народ  брани земљу, брани је полиција  али од ратних профитера и лопова!,, А у нашу редакцију, скоро свакодневно стижу информације  које нам шању пријатељи, верни пријатељи из иностранства, који су  некада  били наши  гости у разним приликама.Свакодневно марширају на тротоарима Европе, Америке, Аустралије, Београда, кажу бране своје пријатеље и  тек  рођене бебе. Ето тако се брани  Србија! Били су то дани неправедне агресије, али су Борани  настојали да  свој  страх не показују јавно, него су као и раније  ишли  за први мај  испред   Дома културе да га обележе али сада  уз   сценски  вапај ,,Молимо за фину  тишину,, ,а  тога маја обележена је и  годишњица  смрти, мађарског песника,Миклоша Раднотија..

Ето, само  у неколико реченица, најавили  смо нашу највећу муку и најтежи  новинарски  задатак у минулих  50  година  рада, а то је; да наши репортери  буду и ратни извештачи. Али,  каква  је сада  ситуација,  изгледа да ,,Милосрдни анђео,, ни после 20  година  није отишао, а сигуран сам ту је он, лети, лети, дању и ноћу, зими и лети... И  нека  овај  текст  буде  најкраћи  новинарски извештај, јер много више документације  остало је  у борској  Шрифовој датотаци, да словима. сликом и  тоном  сведочи о времену које је  прошло, а као да није, остало је у нашем  сећању као најдубљи  траг  живота,  који ће   нашим потомцима  сведочити све наше  муке и патње.  Дакле, прошло је 20 година, нисмо  ништа, заборавили, зато и  архивску  грађу из тог  времена нисмо много  дирали, нисмо, нити ће мо  заборавити да је:-Бомбардовање   почело 24. марта 1999.године  од  стране Нато алијансе..и трајало до 10.,јуна исте  године..   (О  свему томе, као прави хроничар   свога времена, детаљно  сам писао   у своје  три  књиге о Нато  бомбардовању  тадашње  Југославије,  Србије и Бора.)  Да и  сада поновим оно што и, како се у народу каже- ,,врапци  знају,,  али  Западна  алијанса то не жели да  призна: ,,ВОЈНЕ СНАГЕ  НАТО ПАКТА УПОТРЕБИЛЕ СУ ОРУЖАНУ СИЛУ ПРОТИВ  СУВЕРЕНЕ ДРЖАВЕ, БЕЗ  ОДОБРЕЊА САВЕТА  БЕЗБЕДНОСТИ УН ИЗ 1949.ГОДИНЕ, КАО И УСТАВА НЕКИХ ЗЕМАЉА ЧЛАНИЦА ТЕ ВОЈНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ. Током  78 дана ваздушних удара, погинуло је око 3.500 људи, од  чега 2.000 цивила, док  је око  12.500 рањено, углавном  жена и деце..Агресија је трајала 11 недеља, оштећено је или уништена инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће. Укупна вредност процењена је на од неколико десетина до преко  100 милијарди  динара. И  данас поред толико жртава, невоља и проблема,  скоро  цео   народ у Србији  носи  Таргет поред срца и кличе:  ,,Они  су хтели  да нас  провуку кроз иглене уши, да нас  истребе, а Србија је највеће склониште, склониште  за ово сутра! И зато усправи се народе Србије).У датотеци  Радио-Бора, и сада  стоје мирно грађани  Бора, док  кличу на  три митинга: НИ БОР СЕ НЕ ПЛАШИ!,,ВОЛИМО ТЕ ОТАЏБИНО НАША!.........

И када је  завршено  бомбардовање  тадашње  Југославије и Србије, када су  све  жеље  великих  сила  испуњене;Раскомадали  Југославију,  срушили су   великог  вођу једноумља, шиптрима су   створили  државу, и ... да не наберајам, и само најбрајање  тих  недела, боли,  због  будућих  генерација,  које  ће можжда све то    заборавити...    Тако је почело  ново  доба, кажу;  демократија је  ушла на крвава врата. За нас који смо рођени после  Другог светског  рата, почела је  нова  етапа живота,  под новим   условима ... Онда су почеле демострације, митинзи иста  гужва и нереди као  живот, под бомбама. Почели су избори,  па  хапшење  Милошевића, пиштаљке, па протесне шетње улицама  града, и... Тако су  сви ти  догађаји обележили  крај   20  века,  чији  се  белези  сада  налазе у   радијској датотеци и немо   чекају , нове  тумаче  тога времена. Ово је само   део тог сећања, да се истина не заборави. .......

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------
      







  ФЕЉТОН 


                         
                              
 ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА



                                          РАДИО БОРА



 

                   

                       

          16.      ОВДЕ РАДИО БОР! УКЉУЧУЈЕМО НАШЕГ  РЕПОРТЕРА

Проблем са  спомен обележјем првом  сукобу између Немаца и Партизана

Иначе, од самог почетка  рада Радио-Бор је,  тамо где је  било могуће, увек са лице места, укључивао   уживо  своје  репортере.

Откривање свих   историјских и културних  споменика, репортери  Радио-Бора су пратили и о томе  правили  тонске  белешке и емисије, али ова прича  није остала тонски забележена, остала је  само у памћењу новинара који је  пратио откривање  спомен-обележја,  које се  налази на старом  путу Брестовачка бања-Злот, а посвећено је првим   ратним  борбеним сукобима између  Немачких Фашиста и Патизана. После  званичне  церемоније и говора, сведока  тог  сукоба, репортер  Радио  Бора, јавља се уживо у програм;

,, Поштовани   слушаоци, као што смо Вам  рекли,  на  делу  старог пута од  бање према  Злоту са десне стране, управо је  завршено откривање  спомен обележја које је  посвећено  првим ратним  сукобима  фашиста и партизана, Бољевачког  партизанског одреда. Рат  још није  захуктао,а  паризански одрерд  овог краја, већ  је започео  борбу са  Немачким  борбеним  јединицама које  улазе у  борски  рудник.  Ево са нама је један од учесника овог  првог  ратног  сукоба са  фашстима,  те  давне  1941.године Б.Д. Па реците, нам  како је  то  било:

;; Па ето одавно је то било ,али ја се сећам као да је било јуче.... Немци су  ишли путем  оданде према Злоту, а  са  леве стране су били партизани, а ми  са десне стране....  Мали  застој, или збуњеност  прекинуо је  новинар питањем; А ко сте то ви?-  потом је  следио одговор, као из пушке; - Па ми  Четници!...   Опет  мали застој у међувремену  репортер   преко слушалица  чује комешање техничара у режији и  неки смех, што је  био знак да треба да прекине или да се некако искобеља из невоље...Наравно  искусни новинар,  додаје...-.Па, да  био је то почетак рата, није се све  добро знало, ко је ко...! На то се чуо опет пoтврдни одговор саговорника..-Ма не! -све се знало ми смо били  Четнуици  са  десне стране, а партизани са леве стране.. Наравно следио је прекид! А потом је  ишла нека масовна  револуционарна песма....,,..

Зачудо. ово јављање уживо репортера није  много  узнемирило   слушаоце Радио - Бора, и да није  било интервенција из Општинског одбора   Савеза бораца и Општинског Комитета СК, то се не би ни  третирало као  велики   скандал, које је  учнио овај репортер. Зато што је  саговорника, који је иначе  добио том приликом и медаљу, репортеру за живо јављање одредио организатор  скупа, а то је  био Месни одбор бораца Злота. Све се завршило тако што је  одузета медаља   која је  тада уручена  Четнику Б.Д. , а новинар је је скинут са  овог  ресора   који је имао, наравно уз  одређену партијску казну., а  из  Удружења  бораца и СК стигао је у редакцију Ради-Бора, допис; која су то имена из ових организација, која могу јавно  говорити о њиховом  раду  и деловању..

Борани  jеду оно  друго месо, а које је то месо ..?

Ево још један пример ризика јављања  уживо. Крајем  осамдесетих  година прошлога века, репортер  се јавља са  отварања  самоуслуге у Тржном  центру   Четврте  месне заједнице: Поштовани  слушаоци  Радио-Бора, добар дан, јављамо се са отварања  великог  Тржног  центра, и налазимо се  на  штанду  Месаре, где ће  Борани моћи да се увек  снабдевају  углавном, свежим   месом,  из  борске  кланице, ево о томе  разговарамо  са  директором,  другом ,  директором Шшшижгорићем,  реците нам,   какво ће  бити   снабдевањем месом, и месним произвопдима, у овој  месари..... ,,Добар дан  слушаоцима  Радио-Бора и нашим купцима...Па  знате   наша  кланица  Полет у Бору  спада  међу  највећим  кланицама у  овом делу  Србије, и углавном и ми имамо велику сарадњу  са пољопривредницима из  целе  Србије, који нас  снабдевају   живином... И углавном увек овде имамо, свежу  свињетину,  говеђе месо, свеже прерађевине...Али, када је  месо у питању, ми углавном  месо прве категорије  шаљемо  за Словенију, а овде оно друго.... -Репортер прекида  саговорника, и  пита га шта је то  друго, а  саговорник  као  запета пушка  одговара ; -па  друго је   други квалитет  меса износимо, на борско  тржиште....  Репортер већ  полузбуњено, покушава да  га исправи,  шапуће му, па   ггосподине ШШШићгорићуу.... -ово је  програм  уживо...!!!. Потом  следи   потврдан одговор...-Па ја знам да је ово  програм уживо, зато и говорим да грађани знају   какво месо једу, и то  друге класе, а прво иде за Словенију,  ето то сам рекао!!,,-наравно  , режија је већ прекинула  разговор, без одјаве....                                                                                                                                  После  овакве изјаве,  Директор кланице ,,Полет,, је смењен са ове дужности,  У објашњењу је између осталог  тврдио   као да  није знао да  иде уживо. У програм....

 

--------------------------------------------------------------------------------------------------

         ФЕЉТОН

                                
                                ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА

  РАДИО - БОРА

15.                      Бронзани мађарски песник Миклош Радноти  по трећи    пут у Бору.

     

 Крајем осамдесетих  година,  Радио-Бор, бележи вести о повећању                животних трошкова за 0,8 посто. Извршни савет СО Бор доноси одлуку о поскуљењу  хлеба са седам на 7,5 динара по килограму,а истовремено је поскупео и аутобуски превоз. ,, Ласта,, је подигла цене за 10,2 одсто...

Бележи се и и велики број незапослених у Бору на посао чека 2.540 радника.. Али, почињу да раде и нове фабрике, у Бору већ ради Велики Кривељ, у Мајданпеку се отвара фабрика цеви, у Бору Фабрика вентила и Фабрика Фолија. При крају године  почињу  бројне  културне манифестација, Првомајски уранак је  најпосвећенија мануифестација  посвежеба  Празнику рада, на  Језеро се сјати  на десетине  гиљада  Бора, жељни одмора  и  забаве.У Брестовцу Дани бање, на борском језеру, откривен је споменик  маћарском песнику Миклошу  Раднотију   ( који је само после неколико година украден, али је  касније поново постављен нови  испред  Дома здравља у Бору. О том догађају  сведочи ова  репортажа о Миклошу Раднотију;

        На обалама борског језера 1979.године постављен је споменик мађарском песнику Миклошу Раднотију,који је крајем 1944.године као логораш радио у борском рудмнику.Тај боравак овековечио је стиховима који су објављени у збирци БОРСКА БЕЛЕЖНИЦА.Последње дане живота Радноти је песмама поистовећивао са људским трагичним животом:

        Над нама фркће гнусоба смрт, трулом су мртвацу завиделе живе сени.док им се на столу отровна чаша пени…

        Пре него што је из Бора кренуо,новембра 1944.године, усиљеним маршом ,са осталим логорашима за Мађарску, у заглављу БЕЛЕЖНИЦЕ на више језика,па И на српскохрватском,написао је :

        Овај нотес садржи стихове мађарског песника Радноти Миклоша.Он моли налазача да текст пошаље на адресу свеучилишног професора...

        Адреса и име професора су делимично избрисани,као и неке странице БОРСКЕБЕЛЕЖНИЦЕ.  Тако је 1979.године, и објављено трајно сведочанство о тешком робијашком животу у Бору за време ИИ светског рата.Зато су му се Борани и одужили величанственим спомеником рад мађарског вајара Имре Варге.Споменик је постављен близу места где је била барака ,на борском језеру .Све до 3о .септембра 2001.године било је то стециште наших и песника Балкана,који су долазили да се поклоне сенима песника трагичара.,кога упоређују са Иваном Гораном КовачићемМеђутим,ловци на бакарне ресурсе су споменик тежак 480 килограама, украли И претворили у старо гвожђе и бакер. Тако је први И једини споменик страном песнику, у овом      делу Србије,са борског језера нестао И отишао у неку приватну ливницу.На иницијативу песника Бора И преводиоца Стевана Молнара споменик је поново изливен И постављен испред Дома здравља у Бору.

                                            

             ФЕЉТОН

                                
                                ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА

  РАДИО - БОРА

            14.                      Хвала на прилици да будем део историје Радио Бор!!!


Виолета Цветковић  Панчић

Моји први кораци у новинарству направљени су давних 80тих. Прва новинарска пресс издата је 1988. и то за Дечију редакцију Радио Бора. У ове воде увео ме је мој бивши наставник виолине и тадашњи музички уредник Живојин Станић. Онако малу и збуњену упознао ме је са Јованом С. Митровићем, а ја у чуду гледала у силне микрофоне, огромне слушалице, грамофоне и много дугмића и плоча наређаних плоча неким логичним редом само техничар и чика Жики. То је био само почетак, а онда је уследило учење дикције и битна питања која су се свима урезала у мале главице : ко, шта, како.... Ухер је била једна чудна справа неизбежна за снимање прилога. Био је много тежак али сам се осећала важном. Дружење је било оно што нам је свима било битно. Научили смо се животу и сви су нас препознавали као клинце из " Мало појачај радио", и највише сам волела да зароним у плоче и бирам сатима шта ће се слушати. Проводили смо сате у чаробној соби за коју су нас научили да се зове глува и ту смо били у нашем свету. Сада из ове перспективе видим и сама да је новинар увек новинар. Године су пролазиле па смо мало прерасли нашу омиљену емисију, дошле су неке нове генерације. Неколицина нас ентузијаста из гимназије Бора Станковић из Бора добило је мало простора суботом на таласима Радио Бора који смо искористили за нашу емисију "Више од речи". Знање стечено у "Мало појачај радио" примењено. У конфузним 90 тим придружујем се старијој екипи студената у емисији " Студентски радио програм". Опет лепо искуство и дивни људи, исти студио, исти микрофони само друге неке године.
Када су ме студије бациле на скроз другу страну(Технички факултет у Бору) мислила сам да никад више нећу сести пред микрофон али увек има неко али. Након дуго година обрела сам се у неком другом граду али опет за микрофоном у Радио Ђердапа у Кладову. Овог пута прича је била озбиљнија као новинар и уредник и неке понекад тешке теме: поплаве 2014, политика, мало културе и сви текући проблеми. Након гашења радија ето новог излета у новинарству али овог пута телевизија у ТВ Транс у Неготину. Нешто ново а старо .... Ново искуство, примењена већ стечена знања и опет по ко зна који пут крадем занат од искуснијих.
Сада сам у неким другим водама далеко од новинарству али ко зна. Увек стоји она "Једном новинар увек новинар" а сви знамо да стара љубав заборава нема...!!!

СЛЕДИ  НАСТАВАК
-----------------****************************************************

 ФЕЉТОН

                                  ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА

  РАДИО - БОРА

                                                    

 

13.   

    

И НЕКАДАШЊИ  НАЈМЛАЂИ   САРАДНИЦИ    РАДИО БОРА,  ДАНАС  ИСКУСНИ НОВИНАРИ ШИРОМ  СРБИЈЕ И СВЕТА- СЛАВЕ ОВАЈ  ЈУБИЛЕЈ!!!!!!

НЕНАД КУЛАЧИН,

 НОВИНАР

Никада нећу да заборам моје прве кораке које сам направио у својој новинарској каријери. Ти кораци су настали од дуплекса, где сам живео, до зграде СО Бор и седмог Спарте на којем је био смештен Радио Бор. Наравно да сам дошао раније, за сваки случај. Шетао сам се између улаза у ту зграду и улаза у Музичку школу. На крају, када је ваљало ући, сакупио сам и последњи атом храбрости и ушао. Сам сам био у лифту и дошао сам на седми спрат који ћу наредних десет година више доживљавати као школу него ону праву, основну и средњу. Наравно, када сам ушао, нестала је свака нелагодност. Више се ни не сећам ко нас је примио, шта смо радили на аудицији... сећам се само њега. Био је ауторитет самом својом појавом. Био је то, главом и брадом Јован С. Митровић. Постао је мој учитељ, мој узор, рекао бих и пријатељ, ако је то уопште и могуће на релацији одрасли човек - клинац. Радио се у то време слушао са отвореним очима. Ми клинци смо имали своју емисију - Мало појачај радио. Чини ми се, ако ме сећање добро служи, да смо је снимали четвртком, а емитовали недељом. Била је то емисија коју смо ми клинци правили о нама самима. Чути се у тој емисији био је врх, што би данашњи клинци рекли. Био сан опчињен студијом, слушалицама у њему, режијом и највише Ухером. Радило се и старим уређајем за снимање редијских прилога. Некада сам мислио да је тежи од мене, али сам га са поносом носио, чак и када није требало. Радио сам то да бих се правио важан. Један од најзанимљивијих прилога сам урадио код зубара, чика Жике. И дан данас се плашим зубара, а не тада када сам био дете жељно рада у новинарској професији. Отишао сам код чика Жике, који је радио у малој амбуланти која је била смештена у згради школе коју су делили ОШ 29. новембар и ОШ Бранко Радичевић. Одглумили смо да сам ја пацијент који је дошао код зубара са поквареним зубом. На моји срећу нисам имао ниједан, али ми је био потребан звук оне чувене бушилице. За сваки случај, склонио сам се на безбедну удаљеност од те бушилице, а микрофон Ухера је забележио сваки тренутак њеног деловања. Тако је једна кукавица успела да направи радијски прилог о томе како се не треба плашити зубара. Свакако хоћо да напишем и коју реч о свом првом уреднику у животу - Јовану С. Митровићу. Брзо сам се ослободио сваке баријере радећи са њим. Био сам толико слободан да сам се често и шалио са њим. Посебно сам волео да истичем то његово С. у имену и презимену, нарочито у одјави емисије. Тако сам се једном занео и одјавио га као Јован С са тачком Митровић, после чега су “гаће” од магнетофонских трака завршиле на стаклу који дели режију од студија. Никада ми моје несташлуке није узимао за лоше. Можда је томе кумовала и чињеница да ми је његова дивна супруга Надежда, предавала хемију у основној школи и да сам био добар у тој области. Верујем да је Јован веровао у мене и да је осетио да могу да постанем новинар. Због тога ми је, вероватно, и праштао све несташлуке. Радио Бор и Јован су били моја прва станица у одрастању и поимању новинарства. Касније се у ту причу укључио и лист Јасмин, а онда и Омладински радио перископ, емисија за младе на Радио Бору. После су уследиле нове станице и етапе. Током живота сам схватио да је најважније волети оно што радите. Данас имам срећу да радим оно што волим. Неку врсту славе ми је допринела, добра емисија коју радим са нашим познатим писцем Марком Видојковићем на ТВ Шабац, али ме највише чини срећним писање колумни за Данас и Ал Џазиру. То је круна једне новинарске каријере која је почела давно на једном последњем спрату једне зграде у којојје био смештен Радио Бор.

Једини савет који данас могу да дан младима када је новинарство у питању је да буду бескомпромисни и да никада не пристану да са ђаволом тикве саде. Једном када се пређе та граница, повратка нема.

НЕНАД КУЛАЧИН



-------------------------------------------------------------------------------------------------------------




ФЕЉТОН 

 

                       ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА

           РАДИО - БОРА

   12.  ТАКО ЈЕ ШРИФ ОБЕЛЕЖИО СВОЈ ЈУБИЛЕЈ                                                  

                        50 ГОДИНА  РАДИО  БОРА   

 

    УЗ  РОЂЕНДАНСКУ  ТОРТУ-СКРОМНО И РАДНО

БОР – Радио Бор програм је почео да емитује 30.децембра 1969. године. Уз ову радио станицу, која уз квалитетну музику свакодневно информише слушаоце о дешавањима у региону, земљи и свету, одрастале су многе генерације,  које и данас, у време експанзије других медија, поштују и воле радио као један од најзначајнијих. И након пола века рада и ова радио станица и даље је препознатљива широј слушалачкој публици информативном али и музичком садржају који целокупан програм Радио Бора чине брзим, модерним, актуелним и атрактивним. Радио Бор данас обележава пола века постојања.

„Искористио бих прилику да садашњим и бившим радницима „ШРИФ“ -а и Радио Бора честитам овај велики јубилеј, грађанима Бора такође, што и данас имају прилику да слушају праву градску радио станицу. Велика је част бити данас на овом месту, али је и велика одговорност. Требало је савладати доста изазова и препрека да би дошли до јубилеја од 50 година. Мали број медија у Србији је опстао, у једном тренутку су многи били отписани, мени је драго што сам део тог процеса и те историје Радио Бора, да данас могу да стојим овде пред грађанима Бора као неко ко је дао свој скромни допринос да ова медијска кућа опстане„, рекао је мр Владан Нововић, директор „Штампа, радио и филм“ Бор.

Свечаност поводом обележавања пола века Радио Бора, својим присуством су увеличали бивши уредници програма, спикери, водитељи, новинари, људи који су свој радни век провели за миџ пултом, извештавајући са терена или  пред микрофоном, чувена имена позната широкој јавности, људи који су забављали, информисали и дружили се са слушаоцима путем радио таласа, а самим тим постали део сваке породице која је свакодневно пратила програм Радио Бора. Евоциране су успомене…

Прву дечју радио емисија чији је џингл и данас познат, „Мало појачај радио“, уређивао је човек уз кога су стасале многе генерације и училе се правом новинарству, а многи су и данас познати новинари. Новинар, уредник, директор, књижевник – Јован С. Митровић.

„Да је Радио Бор живо биће, човек, педесет година би значило да је зрео и паметан, у зрелим годинама, чија се реч поштује и цени. Такав је и Радио Бор као институција. Од почетка емитовања програма, па све до данашњег дана, имао је толико велику обавезу  да се својим грађанима, слушаоцима, обраћа као велики пријатељ. Да је увек уз слушаоце, када им је добро али и када је тешко, тако је и било у прошлости, а доследан је томе и данас“, истакао је Јован С. Митровић бивши уредник Радио Бора.

Колико су локални медији важни не само на подручју локала или региона већ и за ширу друштвену заједницу, када је реч о свакодневном информисању али и у ванредним околностима, Радио Бор је потврдио током свих година постојања. Осим људи који су радили у самој бази Радиа у Бору, велики допринос дали су и дописници којих је било из сваког града источне Србије. Међу њима и из Бољевца.

„У Бољевцу је дописништво почело да ради крајем осамдесетих година, тачније 88. одлуком локалних власти да се споје практично са Радио Бором који је био изузетно слушан. Отворен је радио студио у Културно образовном центру у Бољевцу, опрему смо добили од Радио Бора, имали смо директну линију тако да смо могли да радимо и заједничке емисије уживо и тако је све то кренуло. Ја само почела као млад новинар, долазила неко време и у Радио Бор у матичну кућу како бих од старијих колега учила и тако стицала искусво, а на срећу и задовољство, ево та сарадња на овај или онај начин  траје и дан данас „ каже  Јаворка Гојковић, дописник Радио телевизије Бор.

Препознатљив глас и стил који је градио заједно са радиом, неодвојиви део свакодневног програма на Радио Бору, већ 20 година – Нинослав Мијић.

„Пре свега не изгледа као да је прошло двадесет година, вероватно због динамике посла, у медијима нема празног хода, увек се нешто дешава. Пре двадесет година јесте било другачије, али свако време и свако од људи који су некада радили, сада раде и оних генерација које ће тек доћи, дао је свој допринос и печат, тако да сви заједно чинимо један мозаик, целину која траје пола века“, истакао је Нинослав Мијић, водитељ Радио Бора.

Иако се кроз време, садржај програма мењао у складу са потражњом тржишта и захтевима слушалаца, иако је интернет ера неке друге медије, превасходно електронске медије ставила у први план, Радио Бор је опстао. Програм је уређен тако да испрати модерне трендове, али превасходно да сачува традицију и постулате новинарства.

„Нове технологије доносе и нов начин функционисања и рада медија, интернет данас доминира и на неки начин је ставио у други план традиционалне медије, али наш радио се и даље супротставља томе, па осим на 103,1 мегахерц, може да се прати и на сајту наше медијске куће и путем друштвених мрежа, што програм Радио Бора чини доступним, не само грађанима Бора, већ и слушаоцима широм земље. Оно што је препознатљиво за Радио Бор некада, сачувано је и данас, традиција вредности то је оно о чему говоримо, а да би се то заиста сачувало потребно је много рада, труда, енергије и воље. Чињеница је да су се многе радио станице угасиле након приватизације, ми нисмо дозволили да се то деси“, каже Данијела Нововић, главни и одговорни уредник Радио телевизије Бор.

После пола века поносно се може рећи да је Радио Бор традиција која је забележена на носачима звука али и уткана у детињство и живот многих генерација, оних које су стасавале уз њега, али и будућих поколења.

Бранислава Илић

 СЛЕДИ НАСТАВАК



-------------------------------------------------------------------------------------------------

ФЕЉТОН 

 

                       ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА

           РАДИО - БОРА

                          11.                   Ваша  писма

Многа писма  која је  редакција Радио-Бора  добијала, пуних  педесет  година, потврђују изузетну  слушаност  ове  региналне  станице у Тимочкој  крајини. Поред  сталног контакт  програма,  када су  дежурни новинари  и  вотељи прихватали све позиве  и бележили питања наших  слушалаца; чак је и   Славко  Кирхнер, наш први  спикер, имао  специјалну  емисију,  ,,Ваша  писма- наши одговори!,, Од  силних писама, која  су   у Датотеци, ево само неколико:

,, Поштовани Радио-Бору

 Ја сам стар човек и све чујем од ове омладине и преко радија: чујем и да се Земља окреће око Сунца и Сунце око земље. Стално слушам  Ваше емисије. Сматрам да сте Ви најпаметници и да ми на ово питање кажете, јер стварно, ја у то не верујем., јер моја кућа се не окреће, већ увек колико ја знам, стоји увекм исто.

Поздрављам  Вас и желим вам велику  срећу.

Нека пева једна влашка песма., ОЛАР БРАНКО.

Јанко Сурдановић из  Лубнице код  Зајечара.,,

 
                                                  3.април 1979.године. 

       

Какав је  био одговор  водитеља  Кирхнера, о томе не постоји  писани траг, али га  сигурно знамо, онако  како и треба да   буде школованог и образованог  човека....

                                                                             *****

Да су неке емисије, а поготову, емисије  за младе, биле радо слушане и од  стране родитеља, па чак и просвтних радника, потврђује и ово писмо:

..

,,Радио Бору, образиовној редакцији.

Радио као средство јавног информисања и значајан медиј у васпитно-образовном процесу има посебни значај у остваривању васпитне  функције школе. Слажемо се да се задржи методологија рада у припремању и вођењу емисије за децу, јер стечено искуство доприноси квалитету емисија и оспособљавању ученика у вођењу и припремању емисија.

Желим  вам све најлепше у раду!

Душанка Живановић, педагог, РО Осних школа у Бору

6.фебруар 1985...

                                     ******

Да је  свака  емисија  имала  своје  слушаоце, потврђу два  наредна писма, која су упућена за емсије :,,Сто година  борског  рударства,,   ишла  је као фељтон, свакодневно  0д 7.10 д0 21. 11. 2003.године. , а за емисију из  културе,, Културна  палета,, имамо писмо из  Лаћарка :- Сремска  Митровица

 *******

Поштована редакцијо из Фељтона,

Стално слушам о историјату Басена  Бор, и ви то  добро   дајете, да се народ  подсети на  прошле  дане, али  има  много тога што нисте рекли или не знате, ево ја ћу ешто да вам  кажем, ко је све у време  после  рата  био главни у Басену Бор од 50-те,  године на овамо.  Када сам ја  53 године  дошао као млад, главни је био инг  Драго Чех, до  њега је био и  Калчов,  такође инг., потом се ређеју  Миодраг Петровић, звани  Цар,  у Топионици  био је  међу најбољим радницима Љуба Јовановић, примао је  највеће поихвле  за  свој ударнички рад, а Бјелобаба, је био за   изградњу  нових погона у Басену......... Био је...

Има још текста, пуне две стране,  писане  невешто  руком,   нашег  слушаоца   Милована Тодоровића. давне  1993.године ,али, и ово је довољно да потврдимо, колико су  наши слушаоци  били  пажљиви и врли сарадници  Радио-Бора.

                                                            ******

Нису нас  пажљиво  слушали  само из Бора и Тимочке крајине, то потврђује и следеће писмо и то  чак из  Лаћарка..

Поштована  редакцијо

Слушам  Вашу емисију из културе и  набрајате,  све ваше  песнике и приповедаче, ви сте прави рудник, у књижевности..Желео бих да нека  издања  ваших  аутора имам, и очекујем да ми их пошаљете,   како бих  могао писати о њима.

С. Поштовањем  Јовановић, књижњвник и  библиограф из  Лааћарка.-Сремаска Митровица.

16.11. 1999..ЛЋ..

Да ли је овај предани  књижевник добио неку књигу,  борског аутора не знам , јер су промоције углавном ишле преко Народне библиотеке, а Ради-Бор је сам  помно преносио  све догађаје...Али,  засигурно знам да ће  ово писмол  господина  Јанка уврстити у  ову  књигу за памжење будућим генерацијама...

                                                **************

И  да ме није аргументованим  снимљеним  материјалом и   писмом потвртдио да  је  редакција Радио - Бора, далеке 1992.године  добила   писмо из Финске, које је потписао Мика  Макелаинен, из Хелсинкија,  Ивану Ћосићу,   директору за  техничка  питања  Шрифа, не бих веровао да  ово писмо постоји...., Ево овим  текстом   то и потврђујем; у писму, које је са енглеског преведено на  српски језик, а поред тога  ту је и ЦД трака, са снимљеним материјалом  емисије која се чула  у далеки  Хелсинки, између осталог  пиише:

,,Радио Бор,

Бор

Србија

Југославија

Драги, другови..

Извините, што  Вас са мојим писмом узнемиравам.  Веома радо слушам ваша радио емитовања. Дана 8. новембра 1990.године, чуо сам програм Радио Бора на средњем таласу 981 кHz 305 метара, у 16,00-** 17,20, то је по локалном времену, који је био текст  ево снимак...следи снимак....са  тачном тематиком и минутажом....

Био бих вам  веома захвалан, када би ми на једној  разгледници написали,  да ли сте стварно у то време емитовали овај програм, што сам споменуо, то је зато веома важно за мене, јер суделујем на једном такмичењу, чији је циљ, да такмичари што више радио станице ухвате из далека и слушају програм. Такмичари  доказују разгледницом, или писмом,  што  они су слушали радио станицу.

Био бих веома  драго, захвалан, када би сте ми помопгли.Примите пуно поздрава.

Мика Макелаинен,... Хелсинки, Финланд...,,...

Каква је даља  судбина овог Микиног и Ћосиног  пројекта не знам, али овом приликом,  за   навек остављам ову  белешку да је  све  истина, што  је у писму  Мика  написао,  Да су то  били  таласи Радио-Бора, а преко траке се чуло ,  како у 16,00 спикер  најављује програм, и  тему о  производњи бакра, потом иде музика и то  баш ,,Стара  влајна,, аутентично коло из Тимочке крајине....

 СЛЕДИ НАСТАВАК
-------------------------------------------------------------




ФЕЉТОН 

 

                       ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА

           РАДИО - БОРА

10.               СЕЋАЊА  НЕКАДАШЊИХ РАДНИКА  РАДИО БОРА,

Душко Младеновић

                           Сећање на 50 година Радио Бора

Радио Бор почео је са својим експерименталним програмом крајем 1969. године из зграде некадасњег војног одсека. Програм су почели Танасије Тасев као тонац и Славко Кирхнер спикер,уз контролу инжењера Драгише Милијића. Главни уредник био је Боривоје Андрејић. Почетак програма Бора је преко радија пратио и када се огласио официјелни глас Радио Бора преко радија трчао је из просторије у просторију и сав срећан викао „чује се, чује се!“. Касније је радио пресељен на седми спрат општине Бор, где сам и ја 1. фебруара 1973. године ступио на рад, јер је основан Бакар филм, и тадашњи тонци радија Танасије Тасев и Страшимир  Првуловић су прешли у ту редакцију и остала су та места упразњена и расписан је конкурс за два техничара, на која смо Исмет Хотњанин и ја примљени.

Мој први сусрет са режијом био је тада за мене фрапантан. Ту ме је увео инг. Драгиша Милијић и дежурном техницару рекао да сам ја нови и да он мора да ме уведе у посао, значи мој ментор. Тај техничар је био, касније сам сазнао, шеф технике Зоран Остојић. Убрзо је у режију ушао и главни уредник информативног програма Дамир Икица, упознао се са мном, и одмах су кренули да се шале на мој рачун, а мени све непознато и размишљам „где сам ја ово дошао. Ко ће све ово да савлада, миксета, два профи грамофона, два профи магнетофона, магнетофон за монтажу, УКТ предајник и стакло између режије и студија“.

Редакцију Радио Бора тада су чинили: директор Страхиња Поповић, Боривоје Андрејић, главни и одговорни уредник, Дамир Икица, уредник информативног програма, новинари Ваја Перовић, Србољуб Станковић, Кирил Стојанов и Светислав Стевановић. Музицки уредник био је Миодраг Тирменштајн а Драгица Јовановић, дискотекар. Спикери су били Славко Кирхнер и Мира Филиповић, инг Драгиша Милијић, главни човек за технику, шеф технике Зоран Остојиц и техничари Јаков Дончић, Драгољуб Јоцић, Бора Перић и нас два приправника Исмет Хотњанин, ментор му био Јаков Дончић, и ја. Дописници су тада били из Зајечара Владимир Милојевић, Неготина Веља Мусић, Мајданпека Милутин Антић  и дописници из Књажевца, Бољевца и Сокобање.

Сећам се и једне анегдоте из тог периода:

Улази у режију Дамир и пита Зокија:-Зоки, шта раде код нас приправници? -a Зоран одговара као из топа уз осмех,-Иду по бурек шефе!.

А ја шта ћу, онако уморан од учења да бришем траке на магнетофону, окрећем се и чекам да ми дају новац да идем по бурек.

Радио је тада био у служби грађана и телефонске линије су сваког дана биле отворене за жива јављања без цензуре.

Фудбалски клуб Бор тада је био прволигаш па су све утакмице директно преношене преко таласа Радио Бора, што са стадиона што са утакмица које су игране на страни по целој тадашњој Југославији.

Радио Бор је тада имао и дозволу за емитовање програма са планине Дели Јован по женевском споразуму на фреквенцији 93,2 МХз.

У режији је владало велико поштовање међу колегама, веровали смо једни другима и увек смо били спремни, када дође до неког уског грла у припреми програма, да ускачемо у испомоћ. Такав је био и однос новинара и техничара. Дешавало се да новинар има више догађања у исто време и нема кад да све то измонтира, веровао је техничару, само му каже да не траје дуже од толико времена и иде на други догађај и кад се врати преслуша то што је техничар сам измонтирао и презадовољан иде да пише наредни прилог.

Нас два приправника смо јако брзо постали самостални и кренули самостално да изводимо програм.

Музичка редакција је имала строге критеријуме на избор музике а у свему је пратила критеријуме свих програма Радио Београда. Снимали смо на терену људе самоуке на разним инструментима и наш радио је имао веома богату фонотеку на коју су нам честитали и музички уредници Радио Београда. Чак су и тражили дозволу да са наших емисија емитованих на другом програму Радио Београда у оквиру емисије „На заједницком таласу“ скину поједине нумере за архиву Радио Београда.

У то време ни Електодистрибуција није смела да искључи струју док нас не обавесте где ће искључити и ми не објавимо па тек онда да искључе.

Посао тонца на емитовању чинио се лак али је много одговоран. Он мора до слушаоца да донесе целу замисао емисије коју је осмислила велика група људи – да емисија има и главу и тело и реп. Шта год да се дежурном тонцу догађало у приватном животу не сме да се осети у програму. Сећам се да је колега емитовао „Жеље, честитке и поздрави“ и да му је јављено телефоном да му је умро отац. Све је то он стојички поднео и емитовао све како је планирано док није стигао први од колега да га замени.

Било је и комичних ситуација. На пример техничар и музички уредник отишли су у Бољевац на снимање музичког материјала и музички уредник је требао да понесе траке за снимање и кад су стигли на место снимања тонац је затражио траке а он их није понео. И шта сад да раде, тонац седа у ауто и у редакцију по траке и све је одрађено како треба.

Снимале су се по школама Тимочке крајине и школске емисије,, Мало појачај радио,, емисије за село по селима, Сусрети села, а имали смо и радио мостове са братским градовима као и дуги низ година емитовано је „Јутро на заједницком таласу“ уживо из студија Радио Бора.

Сећам се да у живом програму није смела да пође плоча на погрешан број обртаја јер одма је била казна. Дешавало се али је сналажљивост била тако брза да је у тренутку промењена брзина и слушаоци то нису ни приметили, а програм су сви слушали кући и знали су да нешто није у реду или да је све ок.

Посебно су били занимљиви музички маратони који су трајали по више од 24 сата а све уживо и укључења слушалаца. Догодило се и то да ми је зазвонио телефон у току емисије и слушатељка се разнежила уз маратон и кроз осмех ми каже: „Оде прозор“. Питам је јел нема повређених и она ми рече да нема уз грохотан смех. Кроз Музичке маратоне су нам током ноћи доносили од куће и месо и торте и колаче, кафу и сокове тако да је редакција у понедељак ујутру имала све за џ.

Била је једном таква временска ситуација када је ружа ветрова над Бором била таква да је страшан облак дима из борске Топионице  пао над градом да су се људи просто гушили на улице и хитна служба је имала пуне руке посла, ту је радио одиграо велику улогу обавештавајући из минута у минут о стању у граду и како да се заштите грађани у оваквим ситуацијама. Све је то трајало пар сати.

Догађало се пуно пута у зимском периоду да петком увече изведем програм до 19 х и све је мирно а ујутру треба да дежурам на 10 кв  средњеталасном предајнику који је 10-так км од центра града, кад ујутру снег до колена а предајник мора да се укључи , и онда кроз сметове, који су местимично били и до једног метра, сам се пробијао пешице. Али морало се, Са предајника је морао да се чује Радио Бор у тачно одређено време.

Било је пуно тога за 33 године рада у радију. Све у свему било је лепо и занимљиво.

Душко Младеновић

  

-------------------------------------------------------------------------------------


ФЕЉТОН 

 

                       ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА

           РАДИО - БОРА

9        РАДИО  БОР НА ВЕЧИТОЈ  СТРАЖИ ПУНИХ  ПЕДЕСЕТ ГОДИНА

                  АКО ТО НЕ ОБЈАВИ РАДИО  БОР  НИЈЕ СЕ НИ ДОГОДИЛО

..............То су самно неке вести  које је Радио-Бор, помно и на време   објављивао, сада  ево, их као  фичер вести да се накратко вратимо на  релативно  мирно време кроз  које  смо  прошли,  које ћемо  памтити сви на свој начин преживљено...Овога пута  да  само издвојим, једну  вест коју сигурно  сви  трајно памтимо, то је   смрт Јоспиа Броза Тита 1980.године...

Нарвно, и овом прилико Радио - Бор је високопрофесионално  обављао  своју обавезу, у току седмодневне жалости емитована је озбиљна музика и  пратиле су се све седнице  на којима се одавала почаст Титу, његови  сараднице из  Тимочке крајине  евоцирали су успомене на дане   сардање са  Титом.  

Такво једно сећање  Радио-Бор  бележи и од   нашег  суграђанина Ралића :

,, Иако је прошло скоро  десет  година, добро се сећам, прича Ралић: ,,Када је, 8.маја 1970.године,мој син, јединац, полазио на посао у Топионицу, није ни слутио да ће му то бити последњи радни дан. Напротив,  био је срећан јер ће  он бити међу првим радницима који ће видети Тита, који је тога дана обилазио  Басен Бор, да  пусти у погон неке уређаје. Зато се лепо и обукао,.Али, када је дошао  дан и час да буде тик  уз Тита, није ни приметио да се челично клатно од топионичког крана устремило на  његову главу...Тито је видео овај  стравичан призор, и касније  се  интересовао, који је то радник остао без  главе...Само  дан  касније, из  његове  канцеларије  добили смо  телеграм саучешћа,  остала је  само Ралићева прича, као трајно сећање на   његовог сина, који је  био председник омладине  Топионице и Тита.,,

Онда долази, и пролази, неко, чудно мирно време,  данас га  често попмињу као ,,Златно доба жиовота у Југославији,, наредних десетак година, па време, несташица   прво кафе детерџената и осталиих  животних намирница, па   горива за аутомобиле и  нафта за тракторе, па девалвације...па велики политички преврати.. Затварају се и неки  нерентабилни објекти...руши се  Окно ,,Вајферт,, и Скип, одлазе у  трајну пензију као   исечено гвожће. Басен Бор најављује кризу у пословању,...Има још догађаја  којима се најављује    велико неврме за наш народ...и све то  Радио-Бор, прати информативно, без велике  помпе, чувајући тако, колико је то могуће, усклађеним текстовима, пажљивим укључивањем слушалаца, и добром народном и забавном музиком,   душевни мир  својих  суграђана и слушалаца  широм  Тимочке крајина, на преко девет хиљада квадратних километара од Књажевца до Кладова, од Мајданпека до Жагубице, па и преко Дунава.!!!!  Тако се Радио Бор, односно ШРИФ, Јавно предузеће, у чијем саставу ради, прилагођавао приликама, односно недаћама, успешно обављајући своју професионалну новинарску, обавезу, организовао спортске и културне   манифестације,  од којих издвајамо: Спортске сусрете новинара Тимочке крајине,  Књижевно вече, новинара песника, поводом три деценије рада. У Народној библиотеци у Бору тог 30.децембра, присуствовали су  тадашњи и бивши новинари и сарадници и слушаоци прве локалне  радио станице у Тимиочкој крајини.....Говорећи о Радио Бору, први  главни и одговорни уредник Радио Бора, Боривоје Бора Андрејић је рекао :

,,Овај медији, чије се информације  чују само један дан, а памте  заувек,, није имао улогу да прати само актуелне догаћаје, већ да делује образовно, едукативно, да развија културне и естетске вредности у Тимочкој крајини.Томе су посебно допринеле емисије за децу предшколског узраста и основношколског узреаста, омладинске и емисије у којима су представљени најбољи млади радници,, музичари, фолклорни ансамбли, песници прозаисти..И управо, данас се наставља ова традиција, нека се ово памти и надалеко чује, ту су  радио  таласи!,,. 

Остало је записано да су своје стихпове и музичке нумере, тада казивали:..Живко Аврамовић, Брана Филиповић, Јелена Ристић, Милен Миливојевић, Слободан Ж.Ракић,Јован С.Митровић, Светислав Стевановић и Сава Петровић, вођа оркестра са групом певача и Културно уметничког друђтва,,Бор,,.  

Остало је,  такође, забележено да је на свим спортским сусретима новинара Тимочке крајине, у Неготину, Књажевцу, Кладову и Бору екипа новинара  Шрифа, односно Радио-Бора освајала прво место у малом фудбалу, стрељаштву и шаху, то само потврђује, колико  су новинари  ове куће спремни и свеукупни креативци за добре резултате у свим областима  професионалног и  друштвено

      

 




















 ФЕЉТОН 

 

                       ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА

           РАДИО - БОРА

 8.        СТИЖУ  НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА ЗА   НОВИНАРЕ РАДИО БОРА!!!

Да је програм Радио Бора, био  на завидном  професионалном нивоу, показују   и многобројне награде и признања. Поменимо златну значку Општинске конференције Социјалистичког савеза радног народа Бора, повељу са бронзаном значком Црвеног крста, ту је и посебно признање за успешну сарадњу Радио Београда,Полиотике експрес и друштвеног савета акције Срећан пут за емисију Стоп.. Новинари Радио Бора учествовали су на   свим фестивалима  удружених радио станица Србије и освајали награде и признања., најуспедшнији су били Светислав Стевановић и Јован С.Митровић,. Ови аутори су  добили још  једно признање  Радио Београда, док су златне значке  града Бора, као  допринос  развоја информисања у комуни добили  Мнилутин Антић и Светислав  Мирковић, о томе је остала забележена ова вест, као трајни  белег, јер ни једна  Диплома, Похвала и Захвалница, из  тог периода,  није пронађена, затурене су  током  учесталих  селидби  редакције,  зато користимо писане трагове...

21.11.1979.године,  Награђени новинари Радио- Бора. На овогодишњем конкурсу Пословне заједнице удружених радио-станица Србије новинарима Радио Бора Светиславу Стевановићу и Јовану С. Митровићу уручена су признања за најуспешнија новинарска остварења у овој  години. На свечаној седници у Радио-Београду уручена је прва награда Светиславу  Стевановићу, уреднику  Радио Бора за емисију ,,Турнир духовитости 1978.,, у категорији забавно-рекреативног програма.То је получасопвна  емисија о прошлогодишњем турниру  духивитости у Бору..Овај аутор добио је и Специјалну похвалу за емисију ,,Миклош Радноти  се вратио,,...Специјалну похвалу  добила је и  емисија,, 75 година поезије у граду бакра,, аутора Јована С.Митровића.То је емисија у којој су слушаоци могли да чују стихове  борских песникаод 1914.године до данашњих дана..Интересантно је да је после ове емисије штампана и књига под називом,,Пролећа у Бору,,. Овај аутор је и на прошлогодишњем конкурсу поводом Дана  Радија,добио  награду за емисију,, Улица наше младости,, реч је о  чувеној  борској  козарској улици која   више не постоји, али је остала у  сећању њениух житеља. Овакав успешан рад новинара  Радио Бора, 1992.године, награђује  и општина Бор, поводом  дана Шрифа, председник општине Бор, Илија Таникић,, најбољим новинарима, као и онима који су најдуже у колективу, додељује  златне значке и  захвалнице...

Још неколико  вести из тог времена, прошла је не запажено, али  ће се вечито спомињати, јер у  многим садашњим   нелагодностима због дима, грађани  много испаштају, па се чуде зашто град није измештен према  Тимоку....

,, Центар за  планирање и урбанизам предвића да ће Бор до краја века имати 75 хиљада становника. Зато се  и предлаже   изградња још једног градског насеља, звано  БОР ДВА. На Видовдан 1978.године, објављена је вест о такозваној ,,Варијанти Ц,, -просторног плана  Бора. Она је предвиђала да се град  шири ка југу,према Шарбановцу, где би се око  Црног Тимока на Селишту изградило ново насеље за близу 20.000 становника. Заговорник ове идеје, био је   тадашњи председник Скупштине опшеине Бор, инг.Јова Милошевић, који је иначе,  рођен Брестовљанин. Али, као што знамо, до тога није дошло..Тако је коначно  усвојена верзија ширења града  на садашњем месту-Бор два, према Брестовачкој бањи,  које није ни изблиза  то  насеље које је планирано!,, ..

Крајем осамдесетих  година,  Радио - Бор, бележи вести о повећању животних трошкова за 0,8 посто. Извршни савет СО Бор доноси одлуку о поскуљењу  хлебаа са седам на 7,5 динара по килограму,а истовремено је поскупео и аутобуски превоз. ,, Ласта,, је подигла цене за 10,2 одсто...

Бележи се и и велики број незапослених у Бору на посао чека 2.540 радника.. Али, почињу да раде и нове фабрике, у Бору већ ради Велики Кривељ, у Мајданпеку се отвара фабрика цеви, у Бору Фабрика вентила и Фабрика Фолија. При крају године  почињу  бројне  културне манифестација, У Брестовцу Дани бање, на борском језеру, опткривен је споменик  маћарском песнику Миклошу  Раднотију   ( који је само после неколико година  украден, али је  касније поново постављен нови  испред  Дома здравља у Бору.... 

 

                                             

  НАСТАВАК  СЛЕДИ





--------------------------------------------------------

  ФЕЉТОН 

 

                       ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА

           РАДИО - БОРА

     7.     Само после 35 година  рада, Радио-Бор је  био најприсутнији  гост  у  домоивима Бора и Тимочке крајине......говорило се:  тако је  рекао  Радио Бор и квит!!!.

... Анкете о слушаности  показују да је Радио Бор најприсутнији у  домовима  Тимочког региона, да  му је утицај на формирање  јавног мњења велики, али  да је неопходно учинити и одређене програмске захтеве у циљу побољшања забавно-рекреативног дела програма. To je  био знак да Програмски савет  предложи  и неке  своје новине у програму што је  убрзо  учињено...Поред тога, бољи технички услови, добра кадровска  структура, и повољни материјални   услови допринели  су да  Радио  Бор убрзо  буде, расадник кадрова у овој области за  радио станице у Тимочкој крајини и широм Србије.  Радио Бор је  најслушанија  станица у  овом делу  Србије, што је условило да у неким деловима Источне  Србије, буду  формирани и  клубови љубитеља  Радио Бора..Тако је у Кучеву   био формиран  КЛУБ  СЛУШАЛАЦА  РАДИО БОРА, чији су чланови често били  гости   своје радио станице. А код многих Борчана-Борана, устаљена је  анегдота:,, Ma тако је  речено на Радио Бору и квит!!!,,..

. .......Биле су то година, када је  Радио Бор одиграо  значајну информативну улогу у Бору, Тимочкој  крајини и Источној  Србији.  Због велике  слушаности покренут је и  Други програм  радио Бора, који је  био претежно посвећен   младима, и  забавној  музици. Значана је и техничка страна,опремањем  две радијске   режије са дигитализованом опремом, омогућено је стварање програма  уз помоћ компјутера, што је било  брже и једноставније него раније. Управо  трећом  фазом, где је трајно  лоциран  Радио Бор, је потврдио све  квалтете једне   информативне куће и веома солидном  преносном и емисионом техником.. Има  два десетокиловатна средњоталасна предајника која служе за емитоање Првог програма  и један  FM  краткоталасни предајник од 6,5 киловата  који је лоциран на  Дели Јовану..На почетку није радио, међутим, тако велика популарност и слушаност приморало је   оснивача, да, ипак,  Радио Бор добије и   десетокиловатни предајник  на Дели Јовану и програм се чуо у целој Србији и ближем сусетству Румунији и Бугарској, тако да је било прилике да су се из Румуније и Бугарске, јављали слушаоци, са одређеним музичким  ђељама!!! (али током  20006.године  овај предајник је демонтиран.)  

То је  био  антенски систем РТС-а који ће  ШРИФ користити на основу заједничког  стварања услова. Коришћењем овог система Радио Бор је обезбедио, континуирано  двадесетчетворочасовно  трајање програма и  завидну чујност Првог програма целом  Тимочком  крајином и  источном Србијом. Такви   технички услови, искоришћени су и  да се   програмска  шема информисања  прошири пријемом  нових новинара сарадника из тимочке крајине...Тако да је  Радио  Бор, ускоро имао  сараднике дописнике из Зајечара, Књажевца, Бољевца, Негодина, Кладова, Жагубице...

Управо ови   подаци потврђују, да је тих  година ШРИФ, у чијем је саставу   био и  Радио Бор, изван  Београда, Приштине, Новог Сада, Ниша било највеће  информативно предузеће у Србији са  близу  70 запослених, са два радијска програма, једним телевизијским, са два листа и   једном издавачком и видео продукцијом...Ови повољни технички услови, потврђују и  добри  програмски резултати, што у бројкама  годишње износи  преко 3.650 сати за Први програм,  док је  Други програм  Радио Бора  произвео преко 2.900 сати  програма у функцији информисања  грађана  Бора и целе Тимочке крајине. Поред  тога ,подаци  показују да је  близу 15о  часова годишње из борске редакције  отишло  за Први и Други програм  радио  Београда и радио дифузне мреже Србије. Још једном треба рећи да су овакви    резлтати   крајем прошлога века, када је  Радио  Бор, улазио у  четврту деценију рада, били на  завидном нивоу  импозантним фондом информација, када је Први програ Радио Бора  имао целодневни програм, од тога у сопственој продукцији у трајању од 12   часова (од  7 до 19 непрекидно) , а у сарадњи са осталим станицама из радио-дифузног система Србије, производио 12 сати, па је, тако Први програм има  континуирано двадесетчетворочасовно трајање и углавном информатвног карактера, чине га : јутарњи, подневни и вечерњи   блок емисија....а Други програм  траје од 15 до 23  часа и углавном је комерцијални.............

    

     

  НАСТАВАК  СЛЕДИ

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

  ФЕЉТОН 

 

                       ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА

           РАДИО - БОРА

    6.       СТАБИЛНОСТ БОРСКЕ ПРИВРЕДЕ ОДРАЖАВА СЕ И НА  ТЕХНИЧКО ИО КАДРОВСКО ЈАЧАЊЕ РАДИО БОРА

Такви повољни услови  допринели су и  бржем  кадровском јачању  редакције. Редакција је освежена  новим кадровима,Новинари, Душанка Трујић,Даница Гудурић,Јован С.Митровић, Свењтислав Мирковић,Милутин Антић,Чедомир Васић,Снежана Шарић,Снежана Бојковић,Татјана Михајловић,Душица Цокић, Милорад Малиш,Виолета Младеновић, Љубиша Илић, Љиљана Ђорћевић,Аурика Милановић,Милан Станковић,Зоран Максић, Слађана Кољеншић,Веља Мусић, дописник из Неготина,Влада Милојевић, дописник из Зајечара,,Љубиша Шапоњић,Михајло Уљревић,Слободан  Алексић,Олга Николић, Дојчин Спалевић, ВераПетровић.  Технничку редакцију освежили су млади кадрови,  Драган Тричковић, Весна Петровић,Александсар Стојадиновић,Сунчица Живкоцић,Срђан  Милијић,Драгољуб Јоцић,Страшко Првуловић,Миодраг Кокелић,Танасије Тасев и  Саша Николић.Музички сарадник била је Бојана Трујић ,а уредник је  био  Живојин Станић,који је наследио младог и амбициозбог Зорана Поповића. За овог  младог музичког уредника Радио Бора,  остала је  непотврђена  прича, да је  током  обележавање првомајског празника, на таласе  Радио Бора емитовао, немачку корачницу,,Лили Марлен,,... и управо та нумера га је коштала главе, после   затворског притвора, о  њему се  ништа не зна...Остала је  непотврђена прича, да је у  затвору извршио самоубиство, ka....   Наравно, овако бројна  новинарска екипа била је   по потреби распоређивани  и у остале редакције Телевизије, Колектива и, Б.Новости,,

Тих, крајем осамдесетих  година, Радио Бор је увелико имао значајне  информативне, и политичке емисије, едукатвно образобвне, дечје и омладинске,  забавне и хумористичке, као и  веома слушан  викенд  и ноћни програм  удружених станица Србије, посебно је  био  слушан   програм који је имао и  стални  контакт са слушаоцима, из  свих  крајева  Тимочке крајине уз обавезни  њихов избор  музике, а и  често у живо гостовање  првих  људи у привреди и  општини.,  а у то време привреда Бора и Тимочке крајине улазила у узлазну путању развоја у свим привредним и друштвено-политичким областима.... Од  емиисија издвајамо: Токови-заједничка емисија радио станица Тимочког региона,, која је  била на програму сваког радног дана у 14,30 сати, и Дневник у 16,00 сати. Вести су на почетку програма, око 12,15 и на крају у 18,50 сати. Библиофон, емисија културно образовног колажног типа,емитовала се сваког дана,сем суботе и недеље, као и емисија  Перископ, намењена омладини, дечија емисију Мало појачај радио, уз помоћ-новинара уредника  припремају, воде, реализују,  ученици  борских  основних  школа,  суботом од 11 ,00 до 12,00 сати., Запажена је била и  емисија за село под називом, Зелене фабрике-зелене улице, ту су и емисије посвећене здравству,пензинерима, инвалидима ,,Шта сете учинили за ваше здравље?,, Као и емисије посвећена култури под називом ,,Културна  палета,, и емисија посвећена  хумору и сатири......Спртска  емисија је била на програму једном недељно када су били у току  спортски  сусрети....Запажен је био и Сервис свакодневно забавна-рекреативна емисија.. Наравно посебан термин  био је за јутарњи програм, за сервисне информације... од 7,00 до 9,00 сати... Поред тога, треба  напоменути, да је  Радио Бор у свим етапама свога рада, од почетка  па и данас  пратио  све  културне догађаје и манифестације у Бору и Тиимочкој крајини: ,,Фестивал културе младих у Кнјажевцу,, , ,,Црноречје у  песми и игр у Бољевцу,, , ,,Млади Мај у Зајечару,,., ,,Музички фестивал у  Доњем Милановцу,  Сусрет  студената,,Скок преко коже у Бору,,  ,,Књижевну злотску колонију,, ,, Уметничку колонију бакар,,,,.................  Скоро  све ове манифестације  су уживо  снимане и Радио Бор, поседује  бугату изворну  фонотеку  од  близу 400 сниљених трака... са свих ових манифестација.....,а у  Фонотеци радио  Бора има близу 15.000 грамофонских плоча и преко  хиљаду  ЦД носача  звока...

 

 

  НАСТАВАК  СЛЕДИ

 ФЕЉТОН 

                       ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА

 РАДИО - БОРА

 

                         

5.  ,,ВЕЛИКИ РАДИО-БЕОГРАД,, ОДУВЕК ЈЕ УЗОР                                   РАДИО  БОРУ !!!!

                                           

Радио-Београд је пружио видну помоћ у оспособљавању  новинара и осавремењавању  радио прогрма. Новопримљени радници упућени су у Радио-Београд где су од искуснијих колега учили новинарски занат и овладавали техникама радијског  израза.. У сарадњи са  Југословенским институтом за новинарство отворена је у Бору и шестомесечна новинарска школа коју су похађали млади  новинари. Кроз редакцију је тада прошло више од 40 новинара и  сарадника..

Радио Бор је на почетку, имао свој узор ,, копирајући ,,Велики радио,,-  Радио Београд.. Програм је почињао у 11,30 и трајао је до  18,30 сати. Две емисије  вести трајале су по пет минута. Дневна хроника као информативна  емсија, била је  у 14,30,а Дневник у 16,30 сати.. Постојале су   недељне  емисија  за селo Тимочког региона,  биле су посебне едукативно образовне емисије о рударима, омладини, ученицима и студентима. Постепено се са снимљених  прелази на  живе, контакт емисије, тако да се касније  све емисије и цео програм  реализује у живо,али се и даље поштује  однос музике и  говора 70:30 у корист музике. Однос  забавне и народне музике  увек је  био 50:50,а било је  термина од 5 минута за  озбиљну музику.

Већ 1987.године, Радио-Бор је чекала  трећа селидба.  У згради Дома културе   адаптиран је Пионирски  дом  у  десет  нових просторија,  два студија и  две режије,  и једна  просторија за препис  тона, посебан  студио и режија  изграћен је за Телевизију..... Програм је почео да се емитује у  моно и стерео техници. Новинари и остало програмско  особље добили су модерне и лепо урађене просторије за рад.  Оба студија и режија опремљени су   уређајима  набављеним преко Пословне заједнице Удружених  радио станица Србије, која се уједно  бринула о  њиховом одржавању.

            НАСТАВАК  СЛЕДИ


---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

ФЕЉТОН 

ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА

   
                        РАДИО - БОРА

   

               4.    СА СЕДМОГ СПРАТА СКУПШТИНЕ ОПШТИНЕ БОР - СВАКОГ ДАНА ЧУЈЕ СЕ:

ОВДЕ РАДИО БОР!!     

После успешног експерименталног програма већ у априолу 1970.године Радио Бор се, по други пут, пресељава у нове просторије, на седми спрат  зграде  Скупштине општине Бор, одакле је емитован проширен програм на  седам сати дневно, по најсавременијим  техничким условима пуних 18.година. Први главни уредник  био је  Бора Андртејић. Уредник информативног програма био је 

Дамир Икица, а међу првим новинарима су Василије Перовић, Миле  Димитријевић, Кирил Стојанов, Војкан Распоповић Светислав Стевановић, Србољуб Станковић, Слободанка Ћосић.... Први спикери су били  Мира Филиповић и  Славко Кирхнер. Први музички уедник  била је Дарка Благојевић,  коју је  убрз  заменио Зоран Поповић,а шеф технике  инжењер  Драгиша Милијић,  први техничари, Душко Младеновић, Бора Перић, Славиша Марковић..Исмет Хотњанин...

 Иначе,  рад прве радио станице у Тимочкој  крајини, озваничен је на свечаној  седници Скупштине општине Бор, на Даан ослобођења града, 3.октобра 1970.године,, када је  отворена и  ,,Робна кућа Београд, почела са радом и ,,, Пета основна школа, са малим  спортским центром- данас  ,,Душко  Радовић,,., Најављено је и отварање музичке школе,,Миодраг  Васиљевић,,, и  братимљење са  француским градом Крезом, а улице  града Бора по први пут су  добиле  вертикалну и хоризонталну   саобраћајну  сигнализацију...Тако је  Радио  Бор, по први пут   имао прилике да први  саопшти  брзи  напредак и развој  овог  града, који је још увек носио   непримерену метафору ,,рударско  насеље,,. , када су  писма  још увек  стизала на  адресу....Борски рудник....

Још једна занимљивост, слушаоци Радио Бора, имали су прилику да по први пут  чују уживо  говор,  председника Југославије Тита и  и председника Замбије  др Кенета Давида Каунду, како поздрављају   грађане   на платоу испред Робне куће ,,Београд,, а потом и песму,,Замбези, Замбези!!,, у интерпретацији   Кенет Каунде,,. О овом догађају  увелико се причало, годинама  када је и потекао предлог да се сачини  спомен  обележје  ради трајног сећања на сусрет  Тита и Каунде, 8.маја 1970.године....такво спомен обележје  ни до данас није  урађено!!!

...

Оснивачи радио  Бора  били су Скупштина општине Бор и Рударско  топионичарски басен Бор,а  био је у саставу  Радне организације ,,Штампа, радио и филм,,. Финансирао се  средствиома Басена, као и Самоуправне интересне заједнице информисаања општине. Један део средстава обезбеђиван је из сарадње са Радио-Београдом, као и од реклама и пропаганди.... Лични дохоци  новинара и осталог особља били су међу највишима у Општини Бор Тих осамдесетих  година просечан лични доходак новинара износио је 17.500,000 динара.

         НАСТАВАК  СЛЕДИ




-------------------------------------------------------------------------------------
ФЕЉТОН                                                   
 
                                           ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА
                                                   РАДИО - БОРА

 

              3.       ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ ГОДИНА РАДА

                        Прво се из подрумских просторија Комитета, чуло:Слушате,Експериментални програм  Радио Бора!

Када је Борчанима-Боранима досадило да стоје поред бандера које говоре слушају  разне    информације, већ пред крај 1969.године у подрумским просторијама тадашње зграде општинског комитета Савеза комуниста почиње монтажа првих радио-уређаја,  Велика сала где су се, иначе, држале седнице Комитета и разна предавања, послужила је као импровизоивани студио и режија....

По причању Страхиње Поповића, партијског  руководиоца и првог  директора ту су били смештени једна миксета, два грамофона,четири магнетофона, неколико репортерсиких   магнетофона за снимање на терену.

Остала је  анегдота, о првом јавном емитовању и слушању  Радио  Бора, која се и данас   прича,а   актер је   Страхиња,  кажу:,, Иде Страхиња кроз  ходник  дирекције РТБ-а  Бор, отвара врата канцаларија и  виче: ,,.. чујте, ово је  Радио Бор!. Ев,ево,чује се!  Потом  излази из зграде зауставља пролазнике и  виче,  ево , ево!!!,. Људи ово је  Радио  Бор! а они му уз  смешак  климају главом и честитају му!!!!  

А да би  тај први  талас одјекнуо, улицама Бора, од Радио-Београда купљен је мобиулни   средњоталасни одашиљач  од 10 КW на точковима камиона ТАМ, a располагало се и  Fm одашиљачем од 10  вати. То је била целокупна опрема са којом је 31.децембра 1969.година почело емитовање експреименталног  програма   Радио-Бора у трајању од једног часа на таласној  дужини 318 метара....Прве вести и емисије су  биле  снимане, преслушаване и касније   емитоване са предајника....

Тако  изгледају  почеци  рада, Радио Бора, по сећању  неких  актера и по  белешкама које се  могу нађи у архиви…

Али, то није све, на томе се није стало...

Техничко опремање и кадровско јачање једине радио станоице,  тих година, у Тимочкој крајини је  настављено. У  насељу ,,Брезоник,, крај Кривеља изграђене су прсторије где се смешта средњоталасни одашиљач са свом пратећом опремом. И радио  Београд припомаже модернизацији  технике, стижу нови магнетофони и  грамофони, а из Новог  Сада стиже нови  монтажини и режијски  сто.


    НАСТАВАК  СЛЕДИ



 ----------------------------------------------------------------------------------

  ФЕЉТОН



                           
    ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА

                                        РАДИО - БОРА

                
 

               2.      видљиви трагови

Припремајући   документарну репортажу у борском историјском  архиву, између  сто хиљада докумената, нашао сам четири која су везана за почетак ове приче...... .... 

Први документ: ,,Одлуком Министарства просвете НРС број од 1.јула 1948.годинре одобрава се ,,Борском  руднику,, куповина једног радио апарата марке,,Космај,, од 5 хиљада динара..Уз другарски поздрав.СФ-СН!,,

Други документ: ,,Министарство  просвете Народне Републике Србије, одобрава куповину радио апарата срезу борском. Смрт фашизму-слобода народу! 3.8.1948.године,,.

Трећи документ: ,, Према евиденцији  срезу  борском одобрена је куповина радио апарата марке,,Космај,,по цени од 5 хиљада динара за потребе Војног одсека. Дечјег обданишта Борског рудника, Градског  народниг одбора, Среског одбора фронта, и Месној заједниици НФ Метовница,.Смрт фашизму-слобода народу!

Помоћник начелника Андреја  Жежељ,,.

Четврти документ:...,,Радио апарат треба да буде смештен  тако да сви радници и службениоци имају могућност да у слободоном времену слушају  радио емисије.Неправилно је да се радио-апарат  држи у канцаларијама.Срески народни одбор дужан је  интервенисати у случају неправилности. Нарочито треба  обратити пажњу да се организују колективна слушања разних радио емисија. Радио апарат, треба искористити као средство за културно-просветно и политичко уздизање народних маса.,,

Повереништво за просвету, 11.април 1949.година.,,

И то није све, од идеје, првих звучника  до  уредби о куповини и  начину слушања радио-апарата, требало је  да прође   скоро двадесет  година. Толико је требало да се схвати   неефикасност окачених  звучника о бандере  широм града, који су  вазда певали и драли се на врапце, вране, свраке и  псе луталице, и да се схвати да је такав начин информисања превазиђен, и неприхватљив за  радне  људе и грађане, где су углавном биле исте вести,  проткане наредама, порукама, обавештенјима из  комитета ... да је већ одавно почела нова ера живота, коју назваше доба  социјализма...  

            НАСТАВАК  СЛЕДИ

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------................................................................................................................................

13.2.2020.....DANAS JE SVETSKI DAN RADIJA UZ ČESTITKU ZA PRVIH PEDESET GODINA RADIO BORU POKLANJAM FELJTON!!!!!


       ФЕЉТОН

                                        ПРВИХ  ПЕДЕСЕТ  ГОДИНА

                                            
                                                 РАДИО - БОРА

         

                1.       ЈУБИЛЕЈ, АЛИ ПРЕ, ТОГА...

ПРЕ   ЗВАНИЧНЕ  РАДИО СТАНИЦЕ, Бор је  имао најпоузданији систем информисања путем мреже   звучника широм свих погона, још 1947.године 
 
Поред  листа ,, Борски,Колектив,,,, који је основан 1. новембра, Бор је имао  највећу разгласну станицу у Југославији, са  180  звучника,  који су били распоређени по читавом граду. Било их је у свим погонима, угоститељским објектима, радничким  мензама, тада кантинама, у болничким  собама, скоро у  свим  забитима града......

...А све са циљем да  грађани, рудари, трудбеници овог града свакодневно  буду обавештавани о   значајним  догађајима у  граду и  у земљи.  Најслушаније  вести, које су  започињале химном,, Да нам живи,живи рад!,, биле су ,  када су у касним поподневним  сатима  оглашавна имена  најбољих  радника борског  рудника....У то сам се педесетих  година  могао  и сам  уверити,  када нас је  отац, водио да   поред  бандере  у ;;Козарској,, улици слушамо такве вести... Тада нисмо ни знали шта то значи, али смо  по очевој  реакцији  могли да  наслутимо када  међу именованим  није чуо  његово име. Чуло се само: ,,у  ‘ ‘бемти!!!,, Али,  било је и дана када је   скакао од среће, певушио уз  улицу,и нежно нас и раздрагано  грлио и мазио од  среће што је чуо и његово име.

Али,  то није све око  почетка   историје, идеје о оснивању   радио станице у  мом граду,  се  увелико причало....

.

Много  година касније, када је радио  био реткост, мене и моју браћу, отац  је  после ручка водио у ,,Фронт,,(месна заједница), да седимо и слушамо  радио, који је био права реткост и  велико чудо...

.

За мене је радио тада  био магична  свемогућа кутија...Зар је могуће да из тако мале кутије људи  говоре чистим разговетним гласом и да се још  чује прекрасна музика?  Зар постоје тако мали људи?  И још многа питања  сам постављао, данас наивна и смешна......После  тридесет  година та кутија је била  мој животни позив, постао сам  радио новинар......Али  то није  разлог зашто сам  почео причу, поводом овог  јубилеја, баш овако......

 НАСТАВАК  СЛЕДИ

 ................................................................................................................

13.2.2020.....DANAS JE SVETSKI DAN RADIJA UZ ČESTITKU ZA PRVIH PEDESET GODINA RADIO BORU POKLANJAM FELJTON!!!!!
    
                               POŠTOVANI ČITAOCI OD DANAS NOVI FELJTON NA PORTALU   ,,UNIVERZUMM,, POD  NAZIVOM 

                    PRVIH  PEDESET  GODINA..

RADIO BOR je osnvan 31.12. 1969.godine,kao prva lokalni radio stanica u Timočkoj  krajini. Za 50 godina postojanja ima  bogatu  istorijsku  prošlost...  Koja počinje samo nekolioko godina po završetku  Drugog  svetskog rata....

Preduslovi za razvoj prvog elektronskog medija u  Boru , stvoreni su još 1947.godine,    instaliranjem  uličnih zvučnika u  rudarskom gradu i kupovinom  prvih  radio aparata.  A potom   formiranjem  prvog pisanog glasila,, BORSKI KOLEKTIV,, i   formiranjem  ŠRIFA....Zatim   sledi  1988.godine ...izgradnja televizijskog studija, nabavka savremene I visokoprofesionalne studijske I terenske tehnike za  radio i televizijsko dopisništvo, i td.......

Punih  50 godina   borski  radio  je medijski  lider  u jugoistočnoj  Srbiji…

Kako je   izgledao taj  razvojni put ovog  medija.­?

To će  biti sdržaj  OVOG  FELJTONA A AKO BUDU USLOVI I  NOVE  KNJIGE OVOG AUTORA,

Sve ono,značajno što je u minulih  50 godina, emitovano, pretočiće se  u  slova,kako bi ostalo trajni dokument o ovom glasilu I vremenu.

Biće to priča o ljudima,dogadjajima i  vremenu kroz koje smo prošli. O metodu , radu i stvaranju radijskih emisija za potrebe gradjana  Bora i Timočke karajine....

Upravo te priče potvrdiće da je  radio bio  i ostao najbolji  i najverniji  hroničar vremena u minulih 50 godina.

Pored  značajnih  dokumenata i svedočenja o nastanku  razvoju koristiće se  i neki autentični izvorni tekstovi  iz pojedinih  emisija, kao i mišnjenja  ljudi koji su ih   stvarali..., i drugih  neposrednih aktera , u tekstu će se  naći i sve one priče o značajnim   privrednim aktivnostima, društvenim promenama  i  reformama…..kroz koje smo prošli…i prolazimo..

(izgradnja  Basena Bor, funkcionisanje  opštine, sankcije, ekonomska blokada,bombardovanje,raspad jugoslavije i td…)

Biće reči o značajnim   ličnostima i  dogadjajima,u minulom periodu ( o Šisteku, Vajfertu, Radnotiju…

O znamenitostima I kulturnim i sportskim  dogadjajima….

I naravno, pri kraju,  biće reč i o onome  što  radio Bor tek očekuje u  budućnosti.( o tome  će više  govoriti sadašnji direktor.

Za  realizaciju ovog projekta neophodna je saradnja sadašnjeg  rukovodstva, pravna služba I direktora, kako bi se izvorni podaci dobijali na vreme…  Naravno  očekujem, poštovani  čitaoci i vašu saradnju i mišljenje o svemu ovome ...Pišite i Vi da se i ova slova čuju,  Talasi  Radio Bora su  otvoreni, preko OVOG PORTALA.................. 

13.2.2020.....DANAS JE SVETSKI DAN RADIJA UZ ČESTITKU ZA PRVIH PEDESET GODINA RADIO BORU POKLANJAM FELJTON!!!!!

                                     USKORO         NOVI        FELJTON
                                                   ускоро        нови          фељтон