PIŠU DRUGI

LETEĆI TANJIRI - NAJSTROŽE ČUVANA TEHNOLOGIJA (PRVI DEO)

Piše: Ivona Živković

“Moja mašina za letenje neće imati ni krila , ni propelere. Možete je videti na zemlji i da nikada ne pogodite da je to letilica. Biće u stanju da se kreće po volji kroz vazduh u svim pravcima savršeno bezbedno”. Ovo je izjavio Nikola Tesla za “The New York Herald Tribune”, 15.oktobra 1911.

Da li je to bio Teslin opis letećeg tanjira? Na kom principu bi mogla da leti takva mašina? Tesla je verovatno imao neke ideje, nacrte, zabeleške o tome? Gde su ti dokumenti završili? Da li je neko po njegovim idejama kasnije tako nešto i napravio?

Teško je poverovati da ozbiljnih pokušaja da se napravi leteći tanjir nije bilo. Sam fenomen čigre koja kada se jako zavrti savladava Zemljinu gravitaciju, dovoljno je izazovan. Isto je i sa popularnim “frizbijem” koji je dobio naziv po svom izumitelju.

Konačno, u periodu od 1920. do 1970 prijavljen je najveći broj čudnih letilica kada su očevici tvrdili da su na nebu videli nešto što je bilo u obliku letećeg tanjira ili izduženog valjka i kretalo se veoma brzo, uz jak sjaj, čak menjajući i oblik i boju. Najviše ih je bilo iznad SAD, ali i u Evropi. Nikada nije identifikovan ni jedan takav objekt kao leteći tanjir, pa se i danas vode kao neidentifikovani leteći objekti (NLO).

Popularni magazini vole da ove pojave tumače kao vanzemaljske, pripisujući vanzemaljcima veoma naprednu tehnologiju. Čak su se pojavili i “insajderi” iz FBI i CIA, nekadašnji tajni agenti, koji su tvrdili da američka vojska skriva vanzemaljske letilice koje su se, navodno, srušile na Zemlju. Pod oznakom “top secret” proučava se njihova moćna tehnologija izrade letećeg tanjira.

Da li se, ipak, sve ovo plasira namerno kako bi se zamaskirala istina - da su mnogi modeli letećih tanjira već odavno napravljeni i testirani i to korišćenjem tehnologije ovozemaljskih naučnika, a koja javnosti još nije predstavljena?

Danas se najviše spekuliše sa time da je tehnologija izrade letećeg tanjira zataškana i čuva se kao najstrioža tajna, jer bi komercijalizacija ovakvih letilica ugrozila profit automobilske i avio industrije, kao i trgovaca naftom. Letećem tanjiru nisu potrebne ogromne količine nafte kao današnjim avionima. Kao što ćemo videti tehnologija koju je prihvatila današnja civilizacija u potpunoj je suprotnosti sa prirodnim zakonima i današnji avioni i rakete moraju da savladaju ogroman otpor.

Tehnologija izrade letećeg tanjira koristi princip potpune usaglašenosti sa prirodnim zakonima i leteći tanjir, ne samo da ne savladava prirodne sile kao što je na primer gravitacija, on ih koristi kao silu potiska, a energiju za napajanje koristi iz etera (jonosfere).

Danas je poznato i da su Nemci neposredno pre i za vreme Drugog svetskog rata eksperimentisali sa potpuno novim konstrukcijama letilica, pa postoje i podaci da su pokušavali da naprave leteći tanjir. 
Da je ovu tehnologiju prisvojila američka vojska, ali i Sojveti i da se i dalje čuva kao tajna, postoje takođe spekulacije onih koji su ovu materiju proučavali. Više nije tajna da su najveći nemački istraživači baš ovih projekata, nakon rata krišom prebačeni u SAD tajnom operacijom “Paperclip”. Nalog za ovaj transfer dao je predsednik Truman. Cilj je bio da se iz nemačkih mozgova izvuku sva moguća znanja za izradu najmoćnijeg oružija.

 U američkoj vojnoj bazi Fort Bliss u Teksasu radilo je u jednom trenutku čak 118 nemačkih raketnih stručnjaka, kao i inženjera koji su radili na letećim tanjirima.

Ipak, ono što će najviše iznenaditi sve one koje tragaju za istinom o letećim tanjirima je fizički princip koji ove letilice koriste za letenje, jer se on bazira na potpuno drugačijem tumačenju i primeni prirodnih sila.

Najveća maska za istinu je i Ajnštajnova teorija relativiteta i njegovo verovanje da je svetlost najbrža i nedostižna, te da su vreme i prostor zakrivljeni. Nobelova nagrada i mediji načinili su od Ajnštajna genija, iako je on u naučnim krugovima oduvek smatran običnim šarlatanom. Ajnštajn se klonio od najvećeg broja naučnika toga vremena vešto izbegavajući svaku naučnu raspravu. Njegovo ime i ideje isticali su drugi.

“Na pragu smo 21.veka, ali naše razumevanje porekla inercije, mase i gravitacije i dalje ostaje isto kakvo je bilo vekovima – jedna velika zagonetka”, napisao je decembra 2000. Veselin Petkov  u svom radu: “Da li fizika 20. veka ima načina da otkrije prirodu  inercije i gravitacije?"

Ovi fizički principi su većini ljudi, čak i fizičarima, i danas zagonetni. Razlog za ovo je višedecenijsko skretanje pažnje naučnika, koji proučavaju fundamentalne prirodne zakone, na sasvim suprotnu stranu. Razlog je - politika kontrole uma. Jer, ukoliko se neka tehnološka rešenja zataškaju, a teorijske postavke fundamentalne fizike namerno iskrive, čitave generacije naučnika praktično uče fiziku na pogrešnim temeljima tako da nikada ne uspevaju da uhvate pravu nit koja bi sve lako  povezala.

Tako pravo znanje imaju samo odabrani - Iluminati (prosvetljeni). Njihovi predvodnici su u krugovima jezuita.

LETEĆI TANJIR KAO MOĆNO ORUŽIJE

 Danas je malo poznato da je 25. februara 1942. iznad Los Andjelesa viđen neidentifikovan leteći objekt što je tada izazvalo veliku uzbunu i masovnu paniku. Američka vojska je zamračila čitav grad i na objekat u vazduhu ispaljena je kanonada iz protivavionskog oružija. Šrapneli su padali usred grada. Moćni vojni reflektori su dugo pretraživali nebo svetlosnim snopovima i "uhvatili" ono što se vidi na slici levo. O uzbuni su izvestile i novine. Nikada kasnije nije objašnjeno kakva je letilica bila u pitanju i da li je srušena.

Britanski pilot  Kenet Arnold je leteći iznad Pacifika  iz pravca severozapada video 1947. neobičan leteći objekat koji je nakon spuštanja na zemlju skicirao. Niko do tada ništa slično nije video. Mnogo godina kasnije ispostavilo se da je Arnoldov crtež po sećanju bio prilično verna ilustracija letilice sa jednim krilom u obliku slova "V" nemačkih dizajnera  braće Horten nazvana Horten parabola. Ali, ova letilica sigurno nije bila vrhunac nemačke vazduhoplovne tehnologije. Vrhunac je mogao biti samo leteći tanjir. Navodno, jedan od saradnika braće Horten, koji je ostao anoniman i nakon rata otišao u SAD, otkrio je i skicu jednog njihovog projekta – letilice u obliku diska. Ova skica, međutim nema nikakve potpunije tehničke detalje.

O tajnim nemačkim projektima na izradi letećeg tanjira prvi je pisao Rudolf Lusar u svojoj knjizi “Nemačka tajna oružja Drugog svetskog rata” iz 1950. Lusar je bio major u nemačkoj vojsci u tehničkoj jedinici. Na osnovu njegovih podataka i mnogi drugi autori su kasnije pokušali, na osnovu parcijalnih informacija, da dokuče nešto više o tome. Iz svih ovih izvora danas znamo da su najveći nemački mozgovi angažovani na tome  bili braća Horten, Rudolf Šriver, Ričard Mite, Viktor Šauberger,  Jozef Andreas, Artur Sak...
Neki su bili samo idejni tvorci, a neki su projekte razvijali dalje, a postoje i informacije, veoma šture, o uspešnim testiranjima. Ali, do preciznih podataka je i nakon 60 godina od rata nemoguće doći. To je i danas, izgleda,  najčuvanija tajna na svetu. Ali, ima mnogo spekulacija.

Još pre dolaska Hitlera na vlast pojedina nemačka tajna društva kao “Tule”, “Vril”, “Geštaltisti”, “Ljudi Crnog Kamena”, svi koji su zapravo i učestvovali u stvaranju nacističke ideologije, bili su opsednuti pravljenjem superiorne letilice koja bi radila na principu implozije - drevnog učenja o božanskoj sili koja je čisti dar prirode i u potpunom skladu sa njom. Da ove ideje potiču iz jezuitskih krugova, veoma je logično, ako znamo da i danas jezuiti imaju kontrolu nad radom NASA i kompanije Lockheed Martin koja je glavni proizvođač letilica za NASA. Ovo je otkrio istoričar Avro Menhetn.

Finansiranjem nemačkog Trećeg rajha i njenoj dugoj i temeljnoj vojnoj pripremi za rat, ukazala im se prilika da neke od ovih zamisli pokušaju da realizuju. Vodeći nacistički lideri su bili pripadnici katoličke crkve, dok su stvarni nacionalisti i patriote koji su uvučeni u ovu perfidnu ideologiju Trećeg rajha, stradali. Posebno oni protestantske vere. Dakle, Treći rajh nije bio projekat nemačkih nacionalista, već internacionalista u cilju rušenja nemačke i stvaranja Novog Svetskog Poretka. Nakon rata oni su se prebacili u SAD, koloniju katoličke crkve.

Hitler je doveden na vlast kao član društva “Tule” i neka saznanja o ovim tajnim učenjima je očito imao. Pre nego što je doveden na vlast, kao i sve političke marionete, bio je na obuci u Londonu, gde je verovatno podučen u držanju primamljivih političkih govora. Zato se veoma zainteresovao za jednog  umnog i radoznalog prirodnjaka, filozofa i izumitelja koječega, Austrijanca, Viktora Šaubergera. 
Upravo za njegovo ime se vezuje i ideja za prvu uspešnu konstrukciju letećeg tanjira nazvanog Repulsin.

Napravljena su dva prototipa Repulsin A i Repulsin B.

REPULSIN VIKTORA ŠAUBERGERA

Šauberger je bio neobično sličan Tesli u svojim, za to vreme, veoma originalnim razmišljanjima koja su osim poznavanja prirode, jer je poticao iz porodice gde su vekovima svi bili šumari, bio veoma samouveren i sklon tumačenju sveta - jednostavno posmatranjem prirodnih fenomena. Prirodu je smatrao savršenom kreacijom.

Posebno ga je fascinirala voda o kojoj je razvio zanimljivu teoriju razlikujući naelektrisanu - živu vodu i vodu bez elektriciteta koju je smatrao - mrtvom. Iz ovih razmatranja proističe i kasnije otkriven efekat Kvanda (Coanda), po kome se voda savija oko zaobljene površine po kojoj teče. Recimo, mlaz iz česme pod koji stavimo ispupčeni deo kašike, zaokrenuće se u pravcu zakrivljenosti kašike, umesto da nastavi da teče u pravcu zemljine teže.

Šauberger je sledio ideje Johana Keplera i znao je za tajna učenja koju su mogli znati samo “odabrani”. To je bilo znanje o korišćenju implozije, umesto eksplozije (na kojoj je bazirana današnja savremena tehnika). Eksplozija oštećuje prirodu i razara je, dok je princip implozije zasnovan na izvlačenju sile uznutra iz postojeće materije i energije i njeno delovanje na  spoljni svet.

 Kod eksplozije energija se oslobađa i izlazi, dok se kod implozije energija pokreće, ali se ne oslobađa.

Sve ovo moramo napomenuti da bi se shvatio princip rada letećeg tanjira kada je prvi put konstruisan. Vizionarstvo, ali i sudbina  Šaubergera je  skoro identična Teslinoj. I o jednom i o drugom geniju tek danas se otkrivaju neki detalji.

Tesla  i Šauberger su bili praktičari i eksperimentatori, a ne samo teoretičari i obojica su doživeli težak sukob sa interesima korporativng biznisa koji koristi svoje tajne službe i špijune da bi se dočepao tehničkih inovacija. Izumitelji koji se ne potčine i rade isključivo u njihovu korist- bivaju odbačeni, opljačkani, čak i ubijeni.

Šauberger je kasnije napisao i knjigu “Naš  besmislen mukotrpan rad  - izvor svetskih kriza”. Ova knjiga već u samom naslovu govori o tome kako je današnji svet razvijen sa pogrešnim umovima, pogrešnim shvatanjem svemira, materije, energije, prirode..., što se, logično, odražava i na ljudsku zajednicu koja, verovao je Šauberger, mora biti u skladu sa principima na kojima je organizovan čitav svemir da bi funkcionisala. Brojni ratovi su dokaz da je ljudska zajednica u suprotnosti sa prirodnom harmonijom. Čini se da jedina harmonija već vekovima postoji samo kod vladara iz senke.

Hitler je pozvao Šaubergera 1934. u Berlin gde ga je primio u nameri da mu ponudi da radi za Treći rajh. 
Razgovoru sa Hitlerom je prisustvovao i proslavnjeni naučnik Maks Plank, koji se smatra ocem kvantne fizike.  Kada je Šauberger izložio svoju filozofiju da nauka uvek mora biti usklađena sa prirodom, uključujući i opasku da Geringova ideja o pokoravanju sveta od strane Velikog Trećeg rajha može biti veoma kratkog veka umesto da traje hiljadu godina, Hitler se unervozio, a dva SS agenta su Šaubergera videla kao neprijatelja. Stanovište Maks Planka je bilo da “nauka nema nikakve veze sa prirodom”.

Šaubergera to nije uplašilo i vratio se u Austriju bez namere da sa Trećim rajhom na bilo koji način sarađuje.

Međutim čim je Austrija anektirana (marta 1938.) SS je rešio da se Šaubergeru osveti. Mobilisan je u vojsku iako je tada imao 58 godina i nateran je da radi na razvoju novog oružija - zapravo letećeg diska. Njegov rad je nadzirao lično Himler.
Tako je 1940. Šauberger počeo da radi u Beču na konstrukciji Repulsine, diskoidnog motora, uz pomoć austrijske Kertl kompanije.

On je patentirao to kao svoju ideju 4. marta 1940. Prijavljen je zbog toga SS-u i smešten u ludnicu. Tada je prinuđen da radi za “Meseršmit” na vortex tečnom rashladnom sistemu za avionske motore i kompaniju “Heinkel”. 
Da napomenemo i da je čuveni Ernst Hajnkel (Heinkel), koji se smatra izumiteljem mlaznih motora, na prevaru stekao uvid u nacrte za mlazni motor koje je pravio Šauberger, i koji je o tome pisao u jednom pismu svom sinu. Hajnkel je kasnije te ideje tehnički razvijao i dorađivao, ali nikada nije otkrio odakle mu  početna ideja. Tako je pravi “otac” tehnologije mlaznih motora u stvari Šauberger, koji je ideju dobio proučavajući mlaz vode. Prvi prototip mlaznog motora Hajnkela eksplodirao je jer on, verovatno, nije najbolje shvatio do kraja ideju.

Šauberger je još pre Drugog svetskog rata  izjavio da izuzetno brz supersonični avion treba da bude oblikovan kao telo ribe iz dubokog mora. Danas ovaj oblik podržavaju američki "stealth" avioni. B2 upravo nalikuje modelu poznatom kao Horten parabola. Kako su Amerikanci kopirali nemačku tajnu tehnologiju, ili bolje kako su je dalje razvijali, možete videti ovde.

Prvi model letećeg tanjira "Repulsin A" bio je napravljen od bakra prečnika 2.4 metra. Kada je prvi put pokrenut njegov motor, tanjir je naglo  poleteo,  udario u krov hangara i razbio se.

Nemačka tajna policija SS, koji je nadzirao ove radove, smatrao je da je Šauberger namerno sabotirao stvar. 
Obustavili su dalje eksperimente i otpustili Šaubergera, a  agenti su pokupili svu tehničku dokumentaciju i odneli je na neko drugo mesto radi daljeg proučavanja.

S obzirom da je iz istorijske revizije Drugog svetskog rata danas vidljivo da su Hitlera i čitav nacistički aparat finansirali američki i internacionalni bankari pod kontrolom katoličke crkve odnosno jezuita i porodica Rokfeler, Šif, Rotšild..., verovatno je da su i SS agenti radili direktno pod njihovim instrukcijama, te je i ova dokumentacija nakon rata dospela u preko agenata CIA do jezuita i Pentagona.

Nakon rata Šauberger je namamljen, preko agenata CIA, u SAD. Tu je prinuđen da potpiše ugovor sa jednom američkom kompanijom. (Da li je iza toga stajao Lockheed Martin?) Ugovor je bio na engleskom jeziku (iako je on znao samo nemački) po kome kompanija preuzima sva autorska prava za nazive njegovih izuma, nacrte i dizajn za leteći disk.  Onda je vraćen u Austriju i tu je, nakon  nekoliko meseci, 1958. umro.

Godine 1942. napravljen je novi model Repulsin B sa motorom koji je SS hteo da koristi za svoju bio-podmornicu koju je Šauberger nazvao “Forelle” (pastrmka), jer je po obliku delovala kao pastrmka sa otvorenim ustima. Ovaj model je verovatno uspešno i testiran 1942.

Isti tajanstveni izvor, koji je tvrdio da je radio sa braćom Horten, otkrio je da je testiranje jednog modela letećeg tanjira obavljeno 1942. godine na poligonu kod Praga. On je to samo čuo od onih koji su tamo bili. Pretpostavlja se da je to bio model Repulsin B.
Do podataka o ovome je nemoguće doći jer je u vreme testiranja čitava okolina bila strogo pripremljena i niko ko je bio u blizini baze, ni vojnici, ni civili,  nije  mogao da gleda. Prozori na svim objektima bili su zasenčeni. Nije bilo izuzetka, pa tako nije bilo ni svedoka, osim nekolicine ljudi na testu.

Po svedočenjima ovog anonimnog izvora mogao se čuti samo zaglušujući izuzetno jak rad motora, jer je letilica imala 5 motora – tri za podizanje i dva  za pogon unapred.
Pomenuti disk je, navodno, izvršio uspešno uzletanje i sletanje. 
Rad na Repulsinu B nastavljenjen je i nakon 1942. pri tehničkom koledžu za Inženjering u Riosenhugel-u u Beču.

Kada je shvaćeno da Šaubergerov motor sa turbinama može ubrzavatiti celu mašinu, kako se ona penje više i više u vazduhu sa potiskom od 10.000 (KS) jednostavno kretanjem vazduha, SS je odbacio ideju da Šaubergerov motor primeni na bio-podmornicu. Pokazalo se efektnije da se njime poboljša rad na tajnom Flugkreisel-u na kome je od 1941. radio  Rudolf Šriver.

Repulsin B je radio, ali je letilica bila nestabilna. Ovaj problem je trebao da reši tim koji je perdvodio Rihard Mite i to ugradnjom delova koji su se oslanjali na mlaznu tehnologiju. Radovi su obavljani na poligonu Breslau sa ljudima iz Heinkel – BMW kompanije 1942 i 1943. Veruje se da je Rihard Mite samo unapredio Repulsin tip letilice.

Evo šta kaže britanac Tim Metjus koji se decenijama bavi letećim tanjirima:
“U svakom slučaju u Pragu je načinjen značajan napredak koji je fokusiran na aerodromu  Gbel. On i danaas postoji u Češkoj kao muzej avijacije i nalazi se na mestu gde su testirani  nemački diskovi”.

Metjus kaže da mu je čovek iz arhiva muzeja rekao da su svi nemački projekti i informacije o njima pokupljeni još 1945. Od tada im se gubi svaki trag.

Najznačajniji projekt je bio, verovatno, konstrukcija takozvanog diskaviona.
“Najbolja evidencija koja se odnosi na postojanje ovih disk aviona je konstrukcija letilica “Versuchs 7” i “Versuchs 8” (V7/V8), o čemu je pisao i nemački magazin "Flugzeug", februara 1989. Tu su opisani detalji koji se odnose na ove disk-avione po svedočenju jednog očevica na aerodromu Gbel”.

Ovaj poligon kod Praga su Sovjeti zauzeli oko 10 .maja 1945. Izvesno je da su Saveznici imali dosta informacija o nemačkoj naprednoj vazduhoplovnoj tehnologiji o čemu je Metjus napisao i knjigu “NLO OTKRIĆE”

Malo se zna o visokim performansama ovih letilica, na osnovu izjava svedoka, osim onoga što je javno izneo vazduhoplovni kapetan Rudolf Šriver u nekoliko nemačkih novina 1950.
     “Šriver kaže da su nacrti bili ukradeni za napravu koju je on nazvao “leteća čigra” pre propasti Nemačke i tvrdi da bi naprava  bila u stanju da leti brzinom 2600 mph (milja na sat) u radijusu od 4000 milja. U članku se kaže da bi on bio spreman da izgradi jedan za potrebe US u roku od 6 do 9 meseci”, piše u knjizi “UFO Crash At Aztec” autora Bila Stajnmana, 1987,

O letećoj čigri više možete videti ovde

  Šta se sa ovim dogodilo nakon rata?  Veruje se da su Rusi i Amerikanci imali su dogovor da ne obaraju ni jedan disk i da ne bombarduju nemačke pogone za istraživanje, jer navodno, nisu perdstavljali pretnju, za razliku od pogona u Pinemunde gde su se konstruisale i sklapale nemačke rakete i gde je radio Verner fon Braun.

"Eventualni ishod rata bio je izvestan i obe strane su želele ovu tehnologiju kao prioritenu", tvrdi Metjus.

Metjus veruje da je došlo do sporazuma između Sovjeta i Amerikanaca i da su i jedna i druga strana došle do podataka o ovoj tehnologiji.

Ipak, zapanjuje činjenica je da su sve beleške o ovim istraživanjima tako dobro sakrivene od obe strane da predstavljaju tajnu i 60 godina nakon rata. Nije li to samo dokaz da obe strane kontrolišu isti mozgovi? Ni danas nije poznato kakvu je ulogu u ovome odigrao baron Viktor Rotšild , koji se veoma zanimao za naprednu tehniku i za koga se veruje da je bio agent KGB-a. Ova služba i danas upravlja Rusijom.

Tehnologija izrade letećeg tanjira je verovatno dalje usavršavana. Sa tim su išle i brojne probe, koje su očevici tumačili kao NLO fenomen.

Leteći tanjir snimljen 1964. iznad SAD.

Tako je i američki pilot, Milton Tores, koji danas ima 77 godina, nedavno otkrio višedecenijsku vojnu tajnu, da je u vreme “Hladnog rata” iznad Engleske , kao pilot RAF-a imao susret sa jednim NLO i da mu je naređeno da puca. 

Bliski susret se dogodio maja 1957. “Meta je bila ogromna, skoro kao nosač aviona i veoma laka za gađanje”, priseća se Tores. On je sa svojom eskadrilom uzleteo nakon alarma sa namerom da leteći objekat istraže i unište. Ali, NLO ga je po indikaciji koju je imao na radaru pretekao brzinom od oko 900 milja na sat. Tores kaže da je prema toj letilici on putovao brzinom vozića koji tegli ugalj. I, naravno, pobegao mu. 
Kasnije mu je naređeno da o incidentu nikome ne govori.

Dr. Rihard Mite i njegov tim došli su nakon Drugog svetskog rata u Kanadu. Tamo su radili na dizajnu letećeg tanjira za kompaniju  “A.V. Roe” na združenom američko- kanadskom projektu koji je zvanično proizvodio samo funkcionalne “hovercraft tanjire”. Mnogi istraživači NLO smatraju da je ovaj projekat imao za cilj samo odvraćanje pažnje od onogo što se stvarno negde na drugom mesto u tajnosti pravilo. 
Pretpostavlja se da je dr Rihard Mite u stvari trebalo da napravi  letilicu za vertikalno podizanje i spuštanje VTOL (Vertical Take Off and Landing) u obliku diska baziranu na njegovim nemačkim radovima na mašini nazvanoj “mašina radijalnog protoka”, označenoj najpre kao super tajni projekat nazvan “PROJEKAT SREBRNA BUBA” ili “PROJEKAT Y”. Cilj je bio da se za vojne potrebe napravi izuzetno brz disk presratač. Otkriveni papiri o tome datirani su na 1955. godinu.

Brzina koju leteći tanjir može da dostigne i za današnju poznatu tehnologiju je zaista nepojmljiva.

Haunebu I model je prvi nemački tanjir koji je, navodno, testiran još 1934. Poleteo je 60 metara u vazduh, da bi ga pilot onda jedva spustio i uspeo da pobegne pre nego što se tanjir potpuno raspao. Kasnije je napravljen Haunebu II i to je 1944. najviše testiran nemački tanjir.

 Model Haunebu III je, navodno, napravljen u veličini od 70 metara u prečniku. Trebalo je da izgleda ovako. Nije poznato šta je sa njim bilo.

 Iz ovih modela su dalje razvijane Vril letilice, takođe testitrane. Na slikama je model VR7.

Gde su nestali svi ovi modeli i gde se danas čuvaju, javnosti nije poznato.

DRUGI DEO

LETEĆI TANJIRI - NAJSTROŽE ČUVANA TEHNOLOGIJA (DRUGI DEO )

Piše: Ivona Živković

NAČIN RADA LETEĆEG TANJIRA 

Repulsin letilice Viktora Šaubergera koristile su vortex princip kretanja vazdušnih čestica, kao tornado, kako bi se stvorio efekat koji je proizvodio levitaciju.

Repulsin motor je radio pomoću specijalnih turbina koje je pokretao kerozin. Kada se glavni električni motor pokrene nastaje već pomenuti “Kvanda efekat”  koji onda počinje da stvara diferencijalni aerodinamični pritisak između spoljnje i unutrašnje površine na primarnom trupu letilice. Kako se letilica podiže ona sve više dobija na ubrzanju koje može biti teorijski skoro beskonačno.
Pri većoj brzini vortex komora postaje vrsta visokostatičnog generatora zbog naelektrisanih vazdušnih čestica u pokretu i pri velikoj brzini, pa to dejstvuje kao transporter električnog naboja.

Detaljnije o radu Repulsina možete videti ovde.

Kada bi se motor pokrenuo Repulsin tanjir bi počeo da sija zbog jakog jonizujućeg efekta u vazduhu. Tako postoje svi neophodni elementi  za kontinuiran i jak eterski protok duž glavne ose od vrha do dna letilice. Kada se podigne u vazduh dve pogonske turbine preuzimaju guranje letilice slično kao kod heilkoptera. Radijalni vazdušni pritisak zahteva za dizanje jednog kilograma sa Kvanda efektom približno 1.4 kg po kvadratnom santimetru.

Inače skoro svi očevici NLO su opisali izraziti sjaj letilice, a mnogi i promenu njenog oblika.

 U "Repulsin B" modelu gornja membrana je fiksirana, a donja rotira pri velikoj brzini. Na ivičnom rubu postoje specijalno oblikovane oštrice (lopatice) uobličene kao bumerang. Postoji 120 lopatica koja se nalaze razmaknute oko ruba na razdaljini od po 3 stepena.

U vortex turbini poboljšano je povećanje ”implozivnog efekta” tako i sila podizanja.

 Ovo doprinosi tome da je ona sposobnija da generiše jači potisak nego centrifugalna turbina upotrebljena u "Repulsin A" modelu. Posredstvom usisnog zavrtnog-impelera (koji se za razliku od propelera obrće spolja prema unutra duž cikloida) proizveden je isti tip sile koji u atmosferi stvara tornada, ciklone i tajfune i to kroz efekat eterskog usisavanja ili implozije.

Svi ovi efekti se u prirodi stvaraju jakim uticajem električne struje koja dolazi iz svemira i praktično napaja sve planete, kao i Sunce. Naravno da bi se sve ovo bolje  shvatilo treba čitav svemir rastumačiti na jedan sasvim novi način koji je stotinama godina u naučnim krugovima ignorisan. Nova teorija o električnom svemiru daje danas mnogo logičnija tumačenja fizičkih fenomena koji su i danas ostali “enigma”.

JOŠ NIJE NUČNO OBJAŠNJENO KAKO NASTAJE GRAVITACIJA

“Dopustili smo da kompjuteri razmišljaju i modeliraju svemir umesto nas – crne rupe, tamnu materiju, tamnu energiju... I tu virtuelnu sliku prihvatamo kao osnovu za dalje istraživanje, kao notornu činjenicu. Mi ni danas ne razumemo gravitaciju“, tvrde  Dejvid Talbot i Volas Tornhil danas najveći  promoteri teorije o električnom svemiru.

Upravo tu je bilo vizionarstvo Nikole Tesle jer je, ne samo shvatao električnu prirodu koja nas okružuje, već je uspeo da u svom eksperimentu iskoristi slobodne naelektrisane čestice iz jonosfere (etera) i upotrebi ih kao pogonsko "gorivo" za svoj električni automobil.

“Današnji naučnici su zamenili eksperimente sa matematikom i onda tumaraju od jedne jednačine do druge, i konačno grade strukturu koja nema veze sa realnošću”, primetio je Tesla.
 
Britanski lovac Harrier odavno koristi VTOL tehnologiju. Novi modeli VTOL borbenih letilica se spremaju.

Ovde se zato moramo malo zadržati na novom tumačenju gravitacije da bi smo videli da je sledeći inovator u konstrukciji letećeg tanjira, izvesni Otis. T. Kar, predstavljen kao  Teslin “učenik”, izneo u javnost 1958. upravo Tesline, i tada izuzetno napredne, ideje.

KAKO NASTAJE GRAVITACIJA?
Današnja teorija gravitacije kaže da je to"privlačna sila kojom svaka čestica materije privlači svaku drugu česticu materije". Gravitacija je najslabija od četiri sile za koje fizika zna. Njutn je u 18. veku opisao gravitaciju i postavio zakon o gravitaciji, ali nije objasnio kako ona nastaje. Nije to učinio ni “genijalni” Ajnštajn. Gravitacija je i danas jednostavno prihvaćena kao jedna od sila.

Najveći problem je što su uticajni naučni krugovi decenijama uporno ignorisali postojanje etera (jonosfere) kao specifičnog medija. Svemir je smatran praznim prostorom.

Ajnštajnova teorija relativiteta je tvrdila da ne postoji medijum nazvan eter. On je svojom teorijom čak uklonio svaku mogućnost za postojanjem ovakvog medijuma. Tako je postojenje etera u daljim teoretisanjima bilo smatrano tabu temom. Ajnštajnov uticaj je tako naučnike širom sveta odveo na pogrešnu stranu. Ali, Maksvelova teorija elektro-magnetizma upravo je zahtevala postojanje takve sredine.

Tako se i gravitacija danas, ipak, najbliže objašnjava teorijom električnog svemira koja tvrdi da je 99% svemira plazma. I Zemljina jonosfera je deo plazme.  Plazma je prvo stanje materije u kojoj se slobodno kreću pozitivo i negativno naelektrisane čestice, utvrdio je sredinom 20. veka Hannes Alfven.

Kada je otkriveno da je atom sastavljen od naelektrisanih čestica, masa je počela da se objašnjava u terminima elektro-magnetizma. Zato je bilo potrebno naći vezu izmedju elektro-magnetizma i gravitacije.

Masa i materija nisu isto, a gravitacije deluje u proporciji sa masom.

”Električna i gravitaciona sila dele fundamentalne karakteristike: obe nestanu sa obrnutim kvadratom udaljenosti, obe su proporcionalne proizvodu interakcije mase ili naelektrisanja, i obe sile su aktivne duž linije izmedju njih”, objašnjavaju Talbot i Tornhil.

Po najnovijoj teoriji savremenog engleskog fizičara Ralfa Sansburija:  “...sve subatomske čestice, uključujući i elektron, su rezonantni sistemi kruženja manjih električnih naboja suprotnog polariteta  koji zbirno daju naelektrisanje te čestice”. Te manje električne naboje on naziva subtroni. U ovoj teoriji ostaje, ipak, neobjašnjeno porekla subtrona. Tu se očigledno elektron ne smatra fundamentalnom česticom.

“On ima strukturu kako bi imao ugaoni impuls i prioritetnu magnetnu orijentaciju, poznatu neodređeno kao “obrtanje” – "spin”, tvrdi Sansburi.
Tako mora postojati rotaciono kretanje subtrona u okviru elektrona kako bi se proizvela magnetna dipola.

Prenos energije između subtrona u njihovim orbitama (spinovima) u okviru klasičnog elektronovog radijusa  kretanja mora biti rezonantno i blizu trenutnog za elektron  da bi on bio stabilna čestica. U protivnom bi se raspao. Isti argument je primenjiv za proton (pozitivno naelektrisanu česticu), neutron i neutrino.
"Ova Sansburijeva teorija zadovoljava i Ajnštajnovo viđenje da mora postojati niži nivo strukture u materiji što uzrokuje kvantni efekt. Kvant je najmanja moguća jedinica energije. Ironično je što takav model zahteva električnu silu između naboja kako bi funkcionisao neuporedivo brže nego brzina svetlosti u nameri da elektron ostane povezana (koherentna) čestica, a električna energija je i dalje  bila “zaboravljana”. To znači da Ajnštajnova teorija , koja ne prihvata da je išta brže od svetlosti, mora biti ukinuta".

Svetlost nije najbrža i to je dokazao i Nikola Tesla. Ali, Kontrola uma je nametnula Ajnštajna, dok je ime Nikole Tesle izbačeno iz udžbenika.

I elektromagnetni talasi su daleko prespori da bi bili jedino sredstvo veze u ogromnom svemiru.
"Gravitacija se tako pokazuje kao moguća najbrža sila u svemiru koja prenosi električnu energiju trenutno da bi mogao da se formira bilo koji stabilan sistem kao što je na primer Sunčev sistem ili bilo koja druga spiralna galaksija. Gravitacijski, Zemlja “vidi” Sunce gde je ono trenutno,  a ne gde je bilo pre 8 minuta (koliko putuje svetlost od Sunca do Zemlje)", primećuju Talbot i Tornhil.

Tako se sila gravitacije pojavljuje u prostoru kao daleko brža od svetlosti.

Kako onda nastaje gravitacija na Zemlji, po Tornhilu i Talbotu?

”Gravitacija na Zemlji nastaje usled radijalno orijentisanih elektrostatičnih dipola unutar Zemljinih protona, neutrona i elektrona. Sila izmedju bilo koje dve centrirane elektrostatične dipole menja se inverzno kao četvrta snaga na udaljenosti izmedju njih i kombinovane sile jednako centriranih elektrostatičnih dipola preko određene površine na kvadrat...”.

Rezultat je, dalje, snaga dipole–dipole, koja na određeni način varira inverzno kao četvrta snaga izmedju  tako centriranih dipola.... Snažna eksteremna slabost gravitacije (hiljadu triliona triliona triliona triliona puta manja nego elektrostatična sila) je mera od trenutka iskrivljenosti subatomske čestice u jednom gravitacionom polju”.
“Kao magneti koji su slobodni da se okreću, sve električne dipole u protonima, neutronima i elektronima postroje se da proizvedu GRAVITACIJU.”

Dakle, ako je gravitacija sila električne dipole između subatomskih čestica, jasno je da ta sila kao “lepezast lanac” koji se prostire kroz materiju bez obzira da li je ona provodljiva za struju ili nije. Tako se ova sila ne može preseći postavljanjem nekog provodljivog metala, jer je njihov efekat na ovakvu prepreku veoma mali da bi se iz metala izvukli slobodni eletroni i poremetio se “lepezasti lanac” slično orijentisanih elektrostatičnih dipola koje bi bile privučene od slobodnih elektrona u metalu.
“Ali bilo šta drugo što bi moglo da omete sposobnost subatomskih čestica u okviru rotirajućeg "spina" da se postroje njihove gravitaciono podstaknute dipole sa onim na Zemlji, pokazaće antigravitacijski efekat”.

Pitanje je , dakle, šta bi moglo da poremeti gravitaciju na Zemlji?

U svakom slučaju, tu nikada nema poništavanja materije, baš kao što je i elektricitet neuništiv. Materija, kao što ćemo videti može samo da promeni stanje. Dakle, po ovoj teoriji “velika” priča oko antimaterije i konstrukcije famoznog CERNA je obična izmišljotina. To upravo tvrde i neki naučnici u svetu, ali su ignorisni. Iz NEKOG razloga i NEČIJEG interesa.

“To podržava gledište da električna snaga dejstvuje na blizu beskonačnoj brzini  na kosmičkoj skali , kao što mora biti i u elektronu”( T. Van Flandern, “Brzina gravitacije – ukida granicu brzine”).
Iako ovo za laike deluje malo komplikovano da se shvati, važno je istaći da se iz svega vidi da je univerzum koherentan i povezan, da je trodimenzionalan, kako nam naša čula to govore i da je vreme u njemu univerzalno. “Ne postoje različite starosti i kroz vreme se ne može putovati”, podvlače Tornhil i Talbot.

Nakon svega iznetog, zanimljivo je sada videti kakve je ideje imao o izradi letećeg tanjira izvesni Otis. T. Kar, koji je mnogo vremena proveo uz ostarelog Nikolu Teslu.

PRVI POKUŠAJ KOMERCIJALIZACIJE LETEĆIH TANJIRA

Otis. T Kar nije bio zvanično tehnički edukovan, završio je umetničku školu, ali je navodno bio veoma inteligentan i voleo da razmišlja, pa neki veruju da mu je upravo to pomoglo da neopterećen pogrešnim naučnim postulatima zasnovanim na Ajnaštajnovoj teoriji mase i energije, vremena i prostora..., drugačije sagleda neke fizičke principe. On je godinama radio u hotelu u Njujorku u kome je ostareli Nikola Tesla boravio te su njihovi susreti i razgovori verovatno bili veoma česti.

Otis. T. Kar je najverovatnije upravo od Tesle saznao na kom principu bi mogao da se napravi leteći tanjir i kako da se u njemu kao električni pogon koristi “slobodna energija” iz Zemljine jonosfere (odnosno kosmičke plazme tada nazivane eter).
Da li je pri tome Kar došao u posed nekih Teslinih skica i tehničkih podataka, nije poznato.

On je 1957. osnovao preduzeće “OTC Enterprise” u Baltimoru i nameravao je da konstruiše leteći tanjir sa kojim bi putovao na Mesec.  Tada je putovanje u svemir bilo u Americi veoma popularno jer su te godine Sovjeti lansirali svoj prvi veštački satelit Sputnjik. Ovaj projekat je nameravo da proda za 20 miliona dolara.
Iako njegov leteći tanjir nikad nije poleteo, ne zna se ni da li ga je zaista konstruisao, zanimljiv je princip rada koji je on hteo da primeni, jer je kroz njegove ideje očito govorio Teslin um. “Njegovo” shvatanje elektromagnetizma i gravitacije u to vreme je za javnost bilo u domenu metafizike.

Kar je “svoje” ideje prvi put javno izneo 1958. u jednom intervjuu na njujorškom lokalnom radiju kod tada popularnog Long Džon Nebela. Novinar je bio veoma skeptičan, skoro sve vreme pokušavajući da Otisa T. Kara predstavi kao prevaranta i čudaka. Ali, nisu li i Teslu tada smatrali čudakom koji komunicira sa vanzemaljcima?

Kar je 1958. tvrdio da njihov sistem koristi "gravitaciju, elektro-magnetizam i elektropokretačku snagu u jedno povezano polje kako bi postigli jednu funkcionalnu celinu”.

“Mi koristimo jedan naelektrisani ‘odašiljač’. To je jezgro koje daje snagu. To mi nazivamo akumulator. To je ćelija za skladištenje. To je akumulator skladišnih ćelija koje omogućavaju elektro-pokretačku snagu u istom smislu kao bilo koja druga baterija koja proizvodi elektrpokretačku snagu”, govorio je Kar.
Ovaj akumulator je nazvan “utron” (setite se da je Sansburi nekoliko decenija kasnije dao slično ime svojim "subtron" česticama)

“Utron”  je bio zamišljen kao  “molekularno kućište” u koje se smeštju slobodni elektroni iz plazme, odnosno u njime se generiše elektricitet. Dakle, leteći tanjir je trebao da bude na pogon električnom energijom prikupljenom iz etera.

“Utron” je izgledao kao dve kupe spojene širim delom na čijim su krajevima grebenasti zubci... Kar je tvrdio da su to na neki način turbine, odnosno  reaktivni kanali i gde god postoji atmosferski protok vazduha to pomaže rotaciji. (Zubce je koristio i Šauberger, ali Kar to tada nije mogao znati).

Kada se dve kupe rastvore unutra je bila šupljina, odnosno dva kružna udubljenja kao polulopte. Kad se spoje ta dva kraja (kao presečena lopta) unutra nastaje šupljina u obliku sfere. Sfere kao jedinice. Tako svaka kupa ima hemisferu (poluloptu). (Da li ova sfera predstavlja minijaturni svemir)?

Podsetimo i da su mistična tajna društva “Tule” i “Vril” verovala u drevna učenja da je u središtu Zemlje šupljina. Neki i danas tvrde da je svemir kao mnoštvo sfera u sferi, različitih veličina. I ljudska ćelija je minijaturni kosmos.

“Mi zovemo centar ovih velikih dimenzija ekvatorom  i, naravno, to dosteže i širi se do određene tačke sa svake strane. To je sprega dve presto–konične sekcije. To su dva dela pod pravim uglom i kažemo da su to dimenzije prostora”, tvdio je Kar.
     “To je prava geometrijska forma svemira, jer je popuno okugao i potpuno kvadratan. Dokazano je u naučnim laboratorijama da su najmanje jedinice mase ikada fotografisane u elektronskom mikroskopu kvadratnog oblika. Primenili smo ovaj princip u naš električni sistem, koji je glavni izvor energije naše letilice. Ono što ga čini jedinstvenim i drugačijim od obične  baterije je činjenica da je on deo sistema koji rotira”.

Crtež "utron" akumulatora - kao krug, trougao, kvadrat...

Utron je, dakle, bila vrsta akumulatora za skladištenje električne energije u stvari “slobodne energije” iz plazme, koje je rotirala i proizvodila stuju.  Tako iz sistema koji rotira iznutra, pokrenuli bi se elektromagneti spolja i punile bi se opat baterije unutra. I to je implozivni princip.

U knjizi "Tajne tehnologije hladnog rata - projekat Haarp i dalje", Gerija Vasilatosa, pominje se i Teslin prijemnik energije koji je on izgleda veoma uspešno 1930. testrirao na automobilu. 

Vasilatos piše da je Tesla još ranije “proučavao stanje naelektrisanih čestica u čvrsto nabijenom vrtlogu etera (jonosfere). Snaga koja se ispoljavala u blizini takve vrtložne eterične konstrukcije bila je ogromna, a eterska težina održavala je izvanrednu stabilnost”.
U takvu konstrukciju postavljena kristalna rešetka stvorila  bi električni napon. Sa izvesnim metalnim rešetkama unutaratomsko polje energije, koje bi se tada stvaralo, bilo je neizmerno.
Zna se da je Tesla u svom radu tražio napon kojim bi ove eterske izlive energije pokrenuo, a kada bi takva energija pokuljala trebalo ju je jednostavno uhvatiti specijalno kontsruisanim prijemnikom i sprovesti u električni motor.

Ove prijemnike električne struje iz svemira Tesla je nakon eksperimenta negde sakrio.

Da li je on kasnije u starosti u hotelskoj sobi otkrio neke tajne Otisu T. Karu? Za koga je radio Kar, da li je možda bio provokator, koji je kasnije hteo iz toga da profitira, ili samo inteligentni radoznalac koji je shvatio Tesline ideje i tako zaslužio njegovo poverenje - ostaje za sada nerazjašnjeno. 

Postoji i tvrdnja da je Tesla ugušen jastukom u svojoj sobi i da su tada nestale i neke njegove stvari. Ovo se za sada pripisuje agentima Edgara Huvera.

Otis. T. Kar je dalje tvrdio da se “izleganjem “ (odnosno zagrevanjem) “atomskog jajeta” (atomskog jezgra), posebno paramagnetskih i diamagnetskih elemenata posebno bizmuta, energija iz atoma može polako osloboditi.

 “Svako vozilo ubrzano na osi rotacije shodno svojoj privlačnoj inercionoj masi, istog trenutka se aktivira od strane slobodne kosmičke energije (što znači plazme) i postaje nezavisna sila”, tvdio je Kar u tom radio intervjuju 1958.

“Mi smo dokazali da naelektrisnao telo ubrzano na svojoj osi rotacije shodno svojoj privlačnoj inercijskoj masi , pokazuje  polaritet u određenom smeru. Magnetna igla pokazuje, recimo, gore prema vrhu tela.  Ako postavite ovo telo dok se okreće, sa svojom osovinom na drugu platformu i zarorirate platformu na osovini, onda ako je suprotna rotacija veća nego inercijalna prethodnog tela, magnetna igla na drugoj platformi će pokazati  dole, dok prva pokazuje gore, uzrokujući kompletno zavisnost od polariteta”.
“Kada kontra-rotacija odgovara prethodnoj rotaciji telo potpuno gubi svoj polaritet i istog časa na njega deluje slobodna energija (kao “zatezač” u svemiru) i ono se ponaša kao nezavisna sila. Ovako opisana sprava spojena sa dve suprotno rotirajuće mase postaje bestežinska i ona će izbeći privlačnost Zemljine teže”, objašnjavao je Kar.

Da dodamo da je Zemlja električno polje u kome je formirano elektromagnetno polje, koja je tada bila nepoznata većini naučnika, mada je Birkeland to tvrdio još 1903. Tesla je, nema sumnje, to dobro shvatao.

Po Karovoj zamisli u letećem tanjiru bi on stvorio veštačko gravitaciono polje, a spolja ne bi bilo gravitacionog polja. I to bi bilo postignuto baterijom koja se okreće i proizvodi sopstveni gravitacioni uticaj.

Zato je Kar “smislio” kondenzatorske ploče (tanjire) i elektromagnete kao deo sistema. Oni su kontrarotirajući: elektromagneti rotiraju u jednom smeru, a baterije u drugom. Kondenzatorske ploče rotriraju u sadejstvu  sa "utronom" tako da postoji okretanje u pravcu kazaljke na satu i obrnuto okretanje. Treći sistem je u kabini koji održava gravitaciju za posadu. On ne rotira.
Ovako oslobođen gravitacije tanjir bi se veoma lako podigao na veliku visinu i onda spustio na određeno mesto. Putovanje od Evrope do SAD bi praktično bilo veoma kratko u jednom “skoku”

 Na ovoj letilici bi se , po Karovoj zamisli, putovalo kao u avionskoj kabini, pod pritiskom. Zbog elektromagnetnog polja koje bi se stvorilo, tanjir ne bi imao problema sa pregrevanjem karoserije prilikom izlaska iz Zemljine atmosfere, jer bi mu on služio kao štit. Kada  tanjir izašao iz Zemljine atmosfere mogao bi se ubrzavati do brzine svetlosti.

Zbog toga se Otis T. Kar spremao veoma ozbiljno da leti i na Mesec. Danas postoje verovanje da ako su neki ljudi  zaista bili na Mesecu, to su učinili letećim tanjirom koji je za javnost ostao nepoznat, a ne “igračkama” za javnu upotrebu kao “Apolo” letilice. 

Prema Otisu Karu “njegov” projekat je završen 1947.  (Tesla je umro 1943.) ali za njega nije bilo nikakvog interesovanja. Kar je još izjavio da bi se “utron” kao baterija mogao oblikovati u bilo koju veličinu i njime bi se mogle napajati sve veće električne centrale, mogao bi da radi u automobilima ili u domaćinstvima za zagrevanje i pokretanje bilo kog aparata. U letilici bi se takva baterija punila sama iz sopstvenog okretanja! Da li su ovo sve bile upravo Tesline vizije o besplatnoj energiji za sve? Nije li upravo to ražestilo J.P. Morgana?

DA LI JE MODEL OTC-X SABOTIRAN?

Da li je Kar samo pričao ili je nešto i napravio, ostaje enigma. Njegov tanjir nikada nije viđen u javnosti i nikada nije poleteo. Da li je Kar to namerno izbegao ili je neko drugi sve sabotirao?

Naime, pokušaj prvog javnog demonstriranja letećeg tanjira OTC-XI  trebalo je da bude u Oklahoma Sitiju 1959. “OTC Enterprise” iz Baltimora pozvalo je nekoliko stotina ljudi da posmatraju „lansiranje prototipa modela OTC-XI svemirske letilice prečnika oko 180 santimetara koja radi na utron energiju“.

Mesto za lanisranje je bilo šljunkoviti prostor osam milja severno od Oklahoma Sitija gde je Kar tvrdio da će se letilica podići 120 do 180 metara. Vreme lanisranja je planirano za 15 časova u nedelju 19. aprila 1959. godine.

Zanimljivo je da su članovi klubova obožavaoca letećih tanjira širom sveta skoro potpuno ignorisali poziv za ovaj događaj. Isto je bilo i sa medijima. A ono što mediji ne objave, kao da se nije dogodilo. Zašto?

Samo jedna priča o ovom eksperimentalnom letu se pojavila u lokalnim novinama u Oklahoma Sitiju. Lokalna televizija je u startu čitav poduhvat prikazala kao veoma neozbiljan. Tako je televizijski reporter, kao da je znao da se ništa neće dogoditi, sa puno skepse i nadmenosti preneo svoj utisak : “Ova stvar se nikada neće odvojiti od zemlje. Osećam tu prilično mnogo samoreklamerstva koje je u vezi sa zabavnom vožnjom u parku “Granica grada”.

To se donosilo na "leteći tanjir" koji je trebalo da bude postavljen u parku i služi za zabavu. Otis. T. kar je čak patentirao ovaj tanjir i za njega postoje skice i tehnički podaci. On je zamišljen da se kreće po vertikalnoj osovini i da se posetiocima u kabini pušta film. Tako bi se sinhronizovala filmska slika sa kretanjem tanjira pa bi posetioci imali utisak da lete kroz svemir.

Predvideo je da ovo čudo za zabavu ima i svoju prenosivu verziju koja bi se rasklapala i sklapala u najkraćem mogućem vremenu. Ipak, ni ovakav "leteći tanjir" za zabavu nikada i nigde nije postavljen.

Nakon pola sata od predviđenog vremena za lansiranje OTC-XI, jedan Karov saradnik objavio je da lansiranje mora biti odloženo zbog “tehničkih problema”. Kasnije je prisutnima rečeno da je jedno noseće kućište greškom “bilo veće od šesnaestog dela inča”.

Ovo obrazloženje je veoma čudno, jer je takva greška u preciznoj mehanici nezamisliva za inženjere. Kao kada bi navigator spustio avion 300 milja od kursa.
I sam Otis T. Kar je dugo bio sakriven. Konačno je otkriveno da se nalazi u bolnici.
Samo je njegova snimljena poruka na magnetofonskoj traci puštena za 70 prisutnih ljudi. On im je poručio kako veruje “ da će istorija biti stvorena u nedelju popodne kada model OTC-X bude lansiran”.

Kar nije izašao iz bolnice sve do ponedeljka, samo je još u nekoliko navrata slao svoje audio poruke.

Njegovi saradnici su navodno uporno pokšavali da “grešku” otklone, ali od testiranja ni nakon tri sata nije bilo ništa.
Konačno su svi radoznalci napustili Oklahoma Siti.
Jedan član kulba NLO iz Pensilvanije je komentarisao: “Ne znam šta se događa, ali osećam da oni nisu imali nameru  da testiraju model. Nisam mogao da vidim nikakve planove modela i razumam da je mr Mejvud Džons prikazao samo ono što je nazvao “trodimenzionalna ilustracija Karovih ideja”.

Da li su ovo u stvari bile Tesline ideje, a Karovi crteži, jer Kar je zapravo bio vešt crtač?

Da li je Kar pokušao da proda Teslin projekat kao svoj?

Danas se, međutim “otkriva” da je Otis. T. Kar bio genije i da je doživeo sudbinu sličnu drugim mozgovima koji su se zalagali za “slobodnu i besplatnu energiju”. Da li je Otis T. Kar tu ipak podmetnut  kako bi se još jednom skrenula pažnja sa pravog genija, a to je Nikola Tesla? Prave Tesline ideje o "letilici bez krila" i dalje su nepoznate.

Supersonični disk model AVRO na kome su Amerikanci počeli da rade još 1953. Ova najveća američka tajna nije smela biti ni na koji način ugrožena komercijalizaijom tehnologije kako je to planirao Otis. T. Kar.

Protiv Kara je kasnije poveden i krivični postupak i preduzeće mu je likvidirano, a svi nacrti i oprema iz radionice su zaplenjeni.

Jedan Karov saradnik, tehničar po imenu Ralf Ring posle više deceinija ćutanja (?!) “otkriva” da je leteo ovakvim tanjirom pri čemu iznosi podatke da je prilikom rada tanjira došlo do pretvaranja metala u želatinastu masu i da je on mogao da gurne prst u nju. Ring očito zna  da se “prilikom stvaranja antigravitacijskog efekta pod posebnim uslovima na Zemlji metal može pretvoriti u želatinstu masu što predstavlja drugo stanje metala”. I to je pokazao istraživač Džon Hočinson. I britanski inženjer Erik  Lejtvejt je demonstrirao očigledan gubitak težine u plombiranom sistemu raspoređujući  u njemu  rotirajuće žiroskope i pozvao je naučnike da istraže ovaj fenomen.

Najzad, ako je Tesla idejni arhitekta letećeg tanjira, logično je pretpostaviti da su možda baš njegove ideje i nacrte, oni koji su finansirali Hitlera (a to su bili američki bankari pod kontrolom katoličke crkve odnosno jezuita), odneli ove ideje u Nemačku koja je tada imala uslove za razvoj oružija i potrebne mozgove da ovo dalje usvrše. Tajna društva Vril, Tule i druga samo su deo sistema koji služi njihovim globalnim interesima odnosno fantastičnoj ideji o pokoravanju čitavog zemaljskog sveta. Sve vojne baze na Antarktiku takođe su u interesu istih, pa priča o tome da su nemački leteći tanjri završili tamo u tajnoj bazi nazvanoj Švabenlend, mogu biti delimično tačne. Najzad, da li su tanjiri u Nevadi ili na Antartiku sasvim je svejedno. Važno je da postoje.

Izvesno je da ljudski um danas zna mnogo toga , pa je konstrukcija letećeg tanjira i njegova komercijalizacija, samo pitanje odluke koju će jednog dana doneti neki moćan svetski autoritet, onog trenutka kada mu to bude u interesu. Za koje namene se on danas iz tajnosti koristi, možemo samo pretpostavljati. Drugo pitanje je svakako kada će ova tehnologija biti javno predstavljana?

"Skywalker" i "air bike" su VTOL projekti već spremni za komercijalizaciju. Za njihovo efektno korišćenje biće potrebni novi gradovi, novo društvo sa drugačijim saobraćajnim propisima. Nova tehnološka revolucija može veoma brzo uslediti na Zapadu nakon velikog globalnog haosa i ratnog sukoba na Srednjem Istoku koji će se prelomiti preko čitavog sveta. Automobili koji korisite naftu, kao zastarela tehnologija, biće izručeni Istoku, Rusiji, Kini, Indiji, kao i Brazilu zemljama u ekonomskom razvoju koje tek stvaraju novokomponovanu građansku klasu. Tom istočnom bloku će pripasti i Srbija i Hrvatska, kao i zemlje bivšeg evropskog istočnog bloka. Sve američke fabrike koje su sada u krizi mogu biti tehnološki restruktuirane.

Komercijalizacija letećih tanjira i nove VTOL tehnologije, nakon recesije, ponovo bi podigla SAD kao novu super silu. Nova čista tehnologija koristila bi uglavnom električnu struju, pa bi to uticaj Rusije koja je svoj ekonomski uspon vezala za naftu i gas (kao što su nakon Drugog svetskog rata to učinile SAD) ponovo bila spuštena na niži nivo. Kina je već svoj industrijski razvoj zasnovala na nafti i teško da može brzo uskočiti u novo tehnološko doba.

Zapadno-evropske zemlje bi bile pod energetskom omčom Rusije, što bi ih nateralo na okretanje ka novoj tehnologiji koja dolazi iz SAD. Ipak, treba reći da i Rusija ima neke leteće tanjire.

Svako eventualno javno pojavljivanje letećih tanjira za koje će mediji u budućnosti možda tvrditi da pripadaju vanzemaljcima, biće samo obična laž i moguće stvaranje globalne uzbune sa određenim političkim ciljem. Baš kako je to razotkrio Verner fon Braun kada je rekao da sve što je u vezi sa svemirom i istraživanjem svemira ima za cilj njegovu militarizaciju. Nastojanje da se okupira Antarktik i da se tamo vrši eksploatacija izuzetno retkih minerala nameće potrebu da se i u tom delu sveta na, neki prihvatljiv način, vojno interveniše. Kada kažem prihvatljiv, to znači prihvatljiv za "debile" koji veruje u ono što objavljuju svetske informativne agencije. Tako, ne možete objaviti da su na Antarktiku teroristi Al kaide, ali možete oficire iz Pentagona tamo pokrenuti nekakvim "tajnim operacijama" zarad potrage za vanzemaljcima. Samo u tom smislu mogu se prihvatiti psihološke pripreme koje se preko medija već decenijama vrše konstruisanim pričama o tajnoj vojnoj bazi nacističke Nemačke (Švabenlendu) gde su završili leteći tanjiri kao i o moćnoj vanzemaljskoj tehnologiji.

Zvanično naučnici i tamo love kosmičke čestice i valjda "sklapaju" priču o "velikom prasku".

U stvari, leteći tanjiri kao i VTOL letilice jedini su način za transport ljudi i rude preko Antarktika. Bar dok je ovaj kontinent pod ledom.

UNIVERZUMM: Atomska bomba u Boru? ...

UNIVERZUMM: Atomska bomba u Boru?
...: Atomska bomba u Boru? ...

PIŠU DRUGI-

ENERGETSKE OBMANE I „TAJNE“

Nema veće laži od tvrdnje da čovečanstvo ima problem sa snabdevanjem energijom i da zamene u korišćenju ugljovodonika (nafte, gasa, uglja) kao i  nuklearne energije (iz jezgra atoma) - za sada nema. Kada ovaj tekst pročitate pažljivo do kraja shvatićete da je razlog ovakvom mišljenju mnogih „stručnjaka“ neviđena manipulacija i sprdnja sa akademskim tumačenjem fundamentalnih fizičkih procesa.

Biti stručnjak za energetiku ili bilo šta drugo, danas znači imati o tome sertifikat, a to je papir koji vam neko potpiše kao priznanicu i garantuje da nešto znate. Ali, imati ovakav sertifikat ne znači imati i mudrost.
Psiholozi vrlo dobro znaju da mnogo ljudi može biti “slepo” kod očiju, samo zato što se mozak može naučiti da ne vidi ono što mu oči prikazuju ili da vidi ono čega jednostavno nema.  Da je ljudski mozak kao testo koje se može po potrebi uobličavati, saznanje je staro koliko i samo čovečanstvo.

Zato su mnoga fundamentalna saznanja i potekla od laika. O tome kako ogroman broj obrazovanih ljudi danas ne vidi energiju koja je svuda oko nas i naseda na tvrdnje sertifikovanih stručnjaka da čovečanstvo ima problem sa energentima, te su oni zato skupi, tema je ovog malog teksta.

DEZINFORMACIJA NAZVANA - "NAFTNI VRHUNAC"

Krajem devedesetih godina, dvadesetog veka, iz američkih obaveštajnih krugova je “procurila” poverljiva informacija o postojanju stručne analize koju su izradili naftni eksperti, navodno za potrebe CIA i američke državne administracije. Tu je procenjeno stanje ukupnih rezervi nafte na planeti. Studija je nazvana “Peak oil” (Naftni vrhunac). Sertifikovani stručnjaci, uz dobar honorar, naravno, uz pomoć proračuna, analiza, grafikona i sl. došli su tako do poražavajućeg zaključka da je polovina ukupnih svetskih zaliha nafte već potrošena, te da svako dalje njeno vađenje postojećim intenzitetom predstavlja silaznu liniju na grafikonu na putu ka njenom potpunom iscrpljivanju. To je značilo da će čovečanstvo, posebno industrijske zemlje koje od nafte najviše zavise, imati veliki problem sa snabdevanjem energijom u budućnosti. A od nafte kao energenta najviše zavise SAD, a zatim i druge visokoindustrijalizovane zemlje. Danas je to još više Kina (jer neko joj je tu zavisnost od energenata “uvalio” onim što se naziva - “direktne strane investicije”).

Ovaj dokument je pred američku državnu administraciju, na čijem čelu je tada bio Džordž Buš mlađi (koji je slučajno” i privatno vezan za naftni biznis) otvorio pitanje kako staviti pod kontrolu SAD što više izvorišta nafte. I to je bio jasan pokazatelj  da će SAD za u naftu u predstojećem periodu voditi žestoke "ratove" sa svojim industrijskim rivalima (Francuzima, Englezima, Nemcima, Kinezima...)
I danas smo svedoci vojne intervencije u Libiji, za koju neki "analitičari" (koji imaju ekskluzivan pristup uticajnim medijima) kažu da se vodi zbog nafte. I to je bio slučaj sa Irakom, incidentima u Kaspijskom regionu itd. Nije nego.

Naravno, “Peak oil” je bio priča za “malu decu”, što političari uglavnom i jesu, jer zbog svoje neukosti (što je glavna referenca za njihovo dovođenje na “vlast”) moraju da se uzdaju u “informacije” i procene “stručnjaka” iz tajnih obaveštajnih službi koji “sve znaju”. Kako je “poverljivi” dokument “Peak oil” uopšte mogao da “procuri” u javnost i koje je za to kriv , nije se postavljalo pitanje i nije vođena istraga. Dezinformacije i imaju zadatak da “cure”, zato je i osnovan specijalizovan sajt 

Ali, “Peak oil” je u vojnim i političkim krugovima SAD savršeno opravdavao oružane intervencije za koje su se SAD spremale u narednom periodu. Jer, radilo se o strateškim interesima američke nacije. Poznato je kako “demokratija” radi za narod.

“Peak oil” dokument je imao i širi uticaj. I Rusija se zbog istog energetskog problema poslednjih godina grozničavo naoružava najsavremenijim oružjem, dok običan narod i dalje živi u bedi i beznađu. Ali, sve je to, tvrde ruski političari, da bi se zaštitio narod od pljačke "svojih" ugljovodoničnih resursa, a koje bi im Ameri i Izrealci najradije pokrali, kao one u Iraku.

IMA LI ZAMENE ZA NAFTU?

Kako zameniti naftu kao energent, pitanje je zato koje već decenijama muči mnoge sertifikovane energetske stručnjake? Zna se da solarni paneli za dobijanje energije ne daju dovoljno električne energije za industriju, avione, vozove, brodove, automobile…

Energija vetra je problem jer vetrenjače treba postaviti dalje od gradova, a u ruralnim područijima plaše ptice i insekte koji su važni za oprašivanje biljaka. Električna struja koja se od njih dobija mora se odmah koristiti i transportovati do udaljenih gradova, a u transportu se izgubi veliki deo energije. Problem je i njeno skladištenje jer su takva postrojenja skupa, pa tu struju država mora unapred otkupljivati od malih proizvođača. I tu uvek leži mogućnost korupcije, gde će se u energetski krug odabranih ugraditi vlasti bliski pojedinci.

Hidrocentrale mogu imati samo oni koji imaju moćne brze reke, a termoelektrane opet koriste ugljovodonike imaju problem sa zagađivanjem okoline sa ugljen dioksidom. Postoji i ideja da se uzgaja modifikovano drveće, koje veoma brzo raste i koje bi se možda koristilo i kao energent za domaćinstva. Ali, to bi ostavilo ispošćeno zemljište.

Tako se kao rešenje energetskog problema ipak nameće atomska energija koja se dobija "razbijanjem jezgra atoma" koji su u procesu nastanka Zemlje sabili u sebe ogromnu količinu energije. Tako bar kaže “velika” nauka o kvantnoj fizici i njeni sertifikovani naučnici. Nuklearke su čiste, tihe i moćni izvori energije, tvrde oni, samo je problem ukoliko dođe do havarije pa energetske čestice (kojima mesto u prirodi treba da bude u atomu) izlete u okolinu i tu nastave da emituju svoju energiju razarajući neke već postojeće energetske procese i stvarajući nešto novo. Recimo ako uđu u genetski materijal biljaka, životinja i ljudi. Poznato je da energija stalno stvara i kada krene ne može se zaustaviti.

Dakle, korišćenje nuklearne energije ispada kao vožnja avionom - najbezbednije i najbrže, ako se avion ne sruši.

Nuklearnu tehnologiju su najviše razvili u nacističkoj Nemačkoj trideseih godina, a onda je preneta u SAD, pa u SSSR. I sve je rađeno tajno. Ovu tehnolgiju su najviše zavoleli vojni krugovi, zbog mogućnosti da cepanjem atomskog nukleausa plutonijuma imaju ubitačnu atomsku bombu. I ta ljubav ih do danas nije napustila.

Glavni problem japanske nuklearke kod Fukušime, je upravo u tome što je ona  za vojni kompleks (ne zna se čiji, ali je moguće da je u pitanju izraelski, jer je izraelska privatna firma MAGNA BSP obezbeđivala rekator broj 3 specijalnim termalnim kamerama). Naučici koji poznaju tehnologuju nuklerane elektrane znaju da je topljenje uranijumskog jezgra predviđeno samom konstrukcijom elektrane (kao i jak zemljotres) i da postoje bezbednosni mehanizmi koji sprečavaju prodor radioaktivnih čestica u okolinu u slučaju havarije i njegovog topljenja. Ali, plutonijum za bombe nije isto što i uranijum. On je ne samo ekplozivan, nego i veoma otrovan i mirnodopske elektrane nisu ni prediđene da se ovim poslom bave. Ali, se mnoge bave.

OPŠTA NAUČNA ZAVRZLAMA

Zagovornici nuklearne energije, koje finansiraju i održavaju vojni krugovi kao najveći njeni obožavaoci, vole zato da plasiraju velike medijske priče (zašto su i plaćeni) o opasnom zagrevanju atmosfere zbog velike količine  ugljendioksida koji nastaje sagorevanjem ugljovodonika, pa se stvara efekat staklene bašte, globalno otopljavanje, klimatske promene itd. Mediji su puni ovih laži. Jer, ugljendioksid je neophodan na planeti upravo za život kakav poznajemo, baš kao što je i efekat “staklene bašte” neophodan jer bi zbog njenog nepostojanja temperaturne razlike između noći i dana bile veoma velike. I to su tvrdnje upravo priznate i sertifikovane nauke, ali njenih nekorumpiranih pojedinaca.

Ugljen-dioksid koriste biljke i on uopšte i ne ide visoko u atmosferu, već naprotiv teži ka zemlji.
Zanimljivo je da se o opasnostima ugljen-monoksida, koji se dobija sagorevanjem hemikalija koje se u rafinerijama dodaju benzinu (da bi mu povećali oktansku vrednost) uopšte ne govori u istim krugovima “zabrinutih”. Naravno i hemijska industrija ima svoje veliko “parče kolača” u korišćenju nafte kao energenta.  

Najzanimljivije je ipak ono što u nafti gori i oslobađa energiju. A to je monoatomski vodonik koji se prvo mora osloboditi iz molekula vode, koja je takođe sastavni deo nafte, i koji onda reaguje sa kiseonikom, koga takođe ima svuda oko nas , i onda taj monoatomski vodonik odreagije tako što oslobodi svoju atomsku energiju. Pošto i vodonika i kiseonika ima svuda oko nas, logično je pitanje za laike, zašto sami tako ne reaguju čim se sretnu u vazduhu, nego se prvo vodonik mora osloboditi iz nekog molekula, na primer iz vode u nafti ili iz vode u procesu elektrolize? Ili se oni u vazduhu nikad ne sretnu u gasovitom stanju. E, tu velika nauka nešto nije dobro skontala, jer očito mnogi ne vide da je tu nešto nelogično. Važno je samo da se svakodnevno sagoreva ogromna količina nafte i drugih ugljovodonika (što je onome ko ih kopa i prodaje veoma profitabilno), dok se korišćenje vode (i koriščenje iste te energije vodonika) tehnološki nikako “ne može” rešiti. I ovde su očito u pitanju mozgovi koji “ne vide” ili ne žele da izgube svoju dobro plaćenju profesionalnu poziciju.

Najveća enigma u naučnim krugovima u vezi korišćenja energije je tako postalo pitanje gde je njen izvor?

Jer ono što mi koristimo kao energiju su njeni različiti oblici koji su nastali njenim radom i skladištenjem u određenim medijumima. Tako se i danas razlikuju elektricitet, energija biomase, geotermalna energija, takozvana fosilna energija kao što su ugljovodonici ( nafta ugalj, gas) iako su sva ta ugljovodonična jedinjenja nastala duboko ispod Zemljine kore u onom što se naziva “plašt” i što se konstantno, kao i sve drugo na planeti, jednim fizičko-hemijskim procesom stalno stvara. I nema isključivu vezu sa fosilima. U školi nas još uče da postoji solarna energija, nuklearna (iz jezgra atoma), energija vetra, radioaktivnost…  Ali, ono što se u školama i dalje ne uči i što je i naučni establišment (koji izdaje stručne sertifikate) više od 100 godina odbija da prizna, je postojanje  “nulte tačke energije” odnosno energije vakuuma.

ALBERT AJNŠTAJN KAO MASKA ZA PLASIRANJE NAUČNIH ZABLUDA

Vakuum je dugo vremena smatran potpuno praznim međuzvezdanim prostorom kroz koji  svetlost, koja je po Ajnštajnovoj opšteprihvaćenoj teoriji postoji u obliku čestica fotona ili talasa (jer u svemiru važi po relativističkoj teoriji princip neodređenosti), prolazi nesmetano brzinom od 299.792.458 metara u sekundi. Da ovaj prostor nije prazan i da u njemu postoje “putevi” poput “cevi” preko kojih  se kreće energija i koji je još davno nazivan - eter,  namerno je decenijama odbacivano i zataškavano. Sam Ajnštajn je uporno odbijao da takvu tvrdnju prihvati, a njegovi stavovi su zbog renomea koji je imao u vodećim naučnim krugovima i u medijima bili veoma važni.

I to nije bilo slučajno, kao što sama pojava ovog “genijalnog” naučnika (za koga se danas sve više otkriva da je bio samo medijska maska iza koje su radili jezuitski mozgovi) nije bila slučajna. (Da li je bio i doušmik u naučnim krugovima?)

Ajštajn je toliko ovenčan naučnom slavom iako ništa od njegove relativističke teorije nije ni dokazano niti je moguće dokazati (kao što je i sam to tvrdio). Ali, je zato dokazano da nije tačna i da je čak plagijat napravljen od teorija koje su već ranije postojale u naučnim krugovima. Ideju o konstantnoj brzini svetlosti izneo je dr. Albert Mičelson (poznat je i njegov eksperinment sa Edvardom Morlijem), a formulu E=MC2 zapiso je još 1875. Semjuel Tolver Preston kada je zaključio da energija u malim česticama materije raste u srazmeri sa njenom brzinom.

Albert Mičelson

Ali, da bi smo sasvim shvatili ovu energetsku naučnu zavrzlamu, pogledajmo malo bliže kako se danas u školama za obične građane opisuje energija.

Sama reč “energija”  potiče još iz drevne Grčke (o kojoj se i danas uči u školama da su je stvorili bogovi sa Olimpa). “En” je predlog i znači “u”, a “ergon”  je neko delo, tako je nastala kovanica “energeia” što znači rad u nekom delu, u nečemu. Dakle, energija je ono što radi i stvara u nekom medijumu. Da pomenemo i da grčka reč “hidrogen” (vodonik) označava ono što stvara vodu.

Bez energije se ništa ne pokreće, ništa ne stvara. Bez energije nema sile. Energija je nešto što ljudski um ne može vizuelno predstaviti. Baš kao ni molekul ili atom. I upravo su zato nastojanja naučnika da rastumače šta se praktično događa na nivou atoma i molekula doveli do razvoja “velike” naučne teorije nazvane kvantna fizika, kasnije nazvane kvantna mehanika.

Reč “kvantum” znači najmanju energetsku jedinicu. Da bi teorija bila što komplikovanija za zamlaćivanje akademskih mozgova, atom je deljen na još sitnije imaginarne čestice koji su nazvane kvarkovi, a ovi su deljeni na leptone, mezone, neutrine i dr. Naravno nikada ni jedan nije izolovan i pored ogromih novčanih sredstava koja su tada za ova važna istraživanja, navodno, odvajana iz državnih budžeta. Ali, dok su veliki fizičari mudrovali, a odabrana elita uzimala novac kako bi potrebno znanje prikupila i isporučila tamo gde treba, moćno energetsko oružije je sve više usavršavano u tajnim pogonima.

U stvari, kako su se razvijali sve savršeniji uređaji za merenje energetskog potencijala, u najsićušnijim česticama, naučnici zadojeni česticama (koje su svuda videli i kojima im je napunjena akademska glava i sa principom neodrađenosti) ove kvante sve više usitnjavali i davali im razna imena pri tome verujući u božansku moć stvaranja materije koje se dogodilo u jednom kosmičkom trenutku u vreme Velikog Praska.

I to je bila jedna velika naučna stranputica, kojom je NEKO moćan dugo godina perfidno rukovodio, upravo sa namerom da sve dovede u zabludu i skrene sa puta koji je vodio fundamentanim saznanjima. Jer svi prirodni procesi su zapravo jednostavni i logični i veoma određeni. Veliki Prasak je jednostavno bio podmetnuti klin u naučnim točkovima. A znanje je moć i to na kvadrat.

Ko je stavljao klinove u “točkove“ nauke?

JEDNO KATOLIČKO BRATSTVO ODREĐUJE ŠTA ĆE SE UČITI U ŠKOLAMA

Ono što je i danas većini ljudi malo poznato, jer ne spada u domen oficijelne  istorije (koja se uči u školama), već se stavlja u kontekst  takozvane “teorije zavere” i koja se nastoji maksimalno kompromitovati kao čista budalaština, u stvari je lako dokučiva stvarnost, pod uslovom da ste u stanju da neke fantastične ideje prihvatite kao moguću realnost.

To što mnogo ljudi i danas više veruje u boga (što je čista fantazija), nego u “teoriju zavere”, upravo je rezultat rada nekih majstora za laži i iluzije. Verovati u Velikog Stvoritelja je savim u redu, ali verovati u zavere je paranoja (bolest)

Ta fantazija se može svesti na prostu, ali perfidnu  filozofiju jednog bratstva koje se još pre hiljadu godina počelo da se uobličava u jednu družinu željnu neograničene moći i bogatstva, i koja se ustoličila u miroljubivu “oblandu” nazvanu hrišćanska rimokatolička crkva. Da se velika  moć i bogatsvo mogu  steći pukim prevarama shvatili su baveći se godinama prodajom svojih mađioničarskih trikova, iluzija, čišćenjem od grehova (griže saveti), ali i matematičkog znanja i astrološkog predskazanja, a što su sve znanja koja su doneli iz drevnog Egipta. Za mnoge Evropljane su ova znanja bila tada čista magija.

Vremenom su magusi shvatili da se zaglupljivanjem i prevarama ljudi mogu besomučno pljačkati. Evropsko lakoverno i neobrazovano stanovništvo sa svojim feudalcima, nakon raspada Rimske imperije je bilo idealan plen ovih magusa. Posebno im je za oko zapela gramziva vlastela koju će namamiti da krene u pljačku zlata koga su drevni Egipat i Persija bili prepuni. Napoleon je bio njihov veliki vojskovodja.

Kako je životni vek  bratstva praktično neograničen, za razliku od običnih ljudi, pa i dinastija koje se kad tad ugase, vreme mereno stotinama godina je radilo za njih. Obični ljudi njihovo delovanje kroz vekovnu istoriju nisu ni opažali. Njihov cilj je vremenom postao potpuno pokoravanje sveta i stavljanje pod svoju kontrolu sveg svetskog bogatstva, zemlje i ljudi.

“Sveta tajna” (u stvari tehnika prevare) prenosila se u hijerarhijskom poretku na nove mlađe naraštaje (posebno odgojene) i paklena “mašinerija” obmana i laži je fukcionisala prikriveno stotinama godina.
Krstaški pljačkaški ratovi (u ime Hrista), prodaja oproštajnica od grehova, zastrašivanje ljudi bolestima, a onda prodaja vakcina, zamen zlata sa novčanim priznanicama, zavere i spletke u vladarskim krugovima i krunisnje samo podobnih i pokornih kraljeva, deo su iz arsenala prevara koje su Bratstvu donele skoro apsolutnu moć na globalnom nivou. Globalizam u formi Novog Svetskog Poretka je završnica ove hiljadugodišnje “magije”.

Masovno opismenjavanje običnih ljudi (po školksom programu koji je odobrila katolička crkva) , doneo je tehnološki i industrijski razvoj do sada neviđen u ljudskoj istoriji, ali sa tehnološkim rešenjima i inovacijama koje su Bratstvu omogućavale da milijarde ljudi i njihove privrede oblikuju kontrolom nad novčanim tokovima i energetskim resursima. Obratite pažnju da reč “re-surs” znači “ponovno izvorište”.

Ako bi se energija koristila iz njene “nulte tačke radijacije”, gde je njeno izvorište u visokim slojevima atmosfere na granici sa svemirom i koji je nazvan eter, tehnološkim procesom (na čijem radu je počeo da radi Nikola Tesla) praktično bi svako mogao da je koristi neograničeno i besplatno. I to Bratstvu, nije odgovaralo. Zato je tehnološki razvoj, zajedno sa naukom (jer znanje je moć i Bratstvo sve znanje sveta pažljivo prikuplja) morao da bude skrenut na drugu stranu ka eksploataciji energije iz re-sursa (ponovnog izvorišta).

Tako je otkriće nafte (re-sursa), do koje se veoma teško dolazilo skupim tehnološkim procesom, baš kao što je to i njena distribucija, postala idealni energent za široku primenu. Agent ovog bratstva, Džon D. Rokfeler, raznim poslovnim smicalicama preuzeo je potpuno monopol najpre u transportu nafte (u svojim specijalnim patentiranim kontejnerima) , a zatim i u poslovima na njenom kopanju, preko svoje kompanije “Standard Oil” (danas Exxon Mobile). Nekoliko tajkuna ovog bratstva (kao i podobne kraljevske porodice iz Evrope i arapskog sveta iz nekadašnjeg Otomanskog kalifata) i danas kontrolišu praktično sav naftni biznis u svetu. I u Rusiji. Da bi se sakrilo da nafta nastaje duboko u Zemljinom plaštu, te da je praktično ima svuda (ako se mnogo dublje kopa) smišljena je priča o njenom fosilnom poreklu.

Otkriće radioaktivnih elemenata kao radijuma u rudi uranijuma, vodilo je razvoju nuklearne tehnologije, gde se kao drugi energetski re-surs koristila energija koja se dobijala razbijanjem atoma pri čemu se, navodno, oslobađala ogromna količina energije koja je u takvim atomima bila “zarobljena” milionima godina.

Zbog fantastičnog energetskog potencijala koji je mogao da se koristi kao najrazornije oružije ikada stvoreno, Bratstvo je bilo fascinirano da ima atomsku bombu kojom bi jednim udarom moglo da uništi dobar deo jeresi. To je i isprobano prvi put 1945. u Japanu (u kome se začela apostolska hrišćanska vera). Tako je rad na razvoju i usavršavanju atomskog oružija bio maskiran razvojem nuklearne tehnologije sa ciljem da se pomoću nje dobija električna energija za industriju. I to funkcioniše tako što se nuklearnom fisijom zagreva voda, pa se ona pod pritiskom izbacuje kao vodena para, koja onda svojom silom pokreće turbine i onda sila turbina pokreće generatore koji proizvode električnu struju, koja se onda transportuje dalekovodima desetinama i stotinama kilometara do potrošača sa velikim gubicima energije. I cena pravljnja čitave ove skalamerije košta više milijardi evra. Za zaglupljivanje neupućenih zato služi takozvani “nuklearni lobi”.

 

Za ovo Bratstvo se veruje da funkcioniše preko mnogih tajnih društava koja su u hijerarhijskom piramidalnom poretku, a najrigorozniji je danas red jezuita. Oni su u 16. veku , nakon čuvenog Saveta iz Trenta zamenili zloglasne dominikanske inkvizitore. Metod rada jezuita je slatkorečiva prikrivena obmana. I to je potpuno suprotno otvorenom nasilju protiv jeresi koje je do tada sprovodila katolička crkva, zbog čega su ljudi počeli masovno da zaziru od nje. Bio im je neophodan veliki zaokret. S obzirom da je većina običnih ljudi u Evropi pre samo 150 godina uglavnom bila nepismena, Bratstvo (koje je hijerarhijski veoma pismeno i obrazovano) imalo je mogućnost da u dotadašnju istoriju zapiše bilo šta. Sa masovnim opismenjevanjem u 20. veku i tehnološkim razvojem, iza koga su oni sami često stajali, pokrenuta je i ova velika mašinerija za obmanjivanje učenog naroda.

Za nas je značajno ovde da je glavni kretaor teorije Velikog praska bio upravo jezuitski sveštenik Žorž Lemetr. Da bi ova teorija ušla u naučne krugove i potpuno zamutila sva dotadašnja poimanja fizičkih procesa, bilo je potrebno da je unese neko ko će postati veoma cenjeno i uticajno naučno ime i izvršiti epohalnu revoluciju na polju teorijske fizike. Jer, samo se teorija i mogla smišljati i krivotvoriti. Čitav 19. vek je inače bio vek mnogih epohalnih naučnih i tehnoloških otkrića.

Lemetr i Ajnštajn. Da li je Lemetr bio pravi mozak "genija" Ajnštajna?

Ali, da mnogi fizički procesi na Zemlji i u svemiru i danas budu velika misterija i naučnici i dalje sumanuto tragaju za raznim “kvarkovima”, idealna je bilo postavljanje principa neodređenosti i teorije relativiteta. I toj teoriji je dat maksimalan medijski publicitet, s obzirom da jezuiti, preko takozvanih Jevreja (od Boga izabranog naroda), kontrolišu glavne medije (izdavaštvo, naučne publikacije, ali i popularne novine i revije, radio i TV).

TESLIN AUTO NA KOSMIČKU ENERGIJU

U knjizi "Tajne tehnologije hladnog rata - projekat Haarp i dalje", Gerija Vasilatosa, pominje se i Teslin prijemnik energije koji je on izgleda veoma uspešno 1930. testrirao na automobilu.
Vasilatos piše da je Tesla već ranije proučavao stanje naelektrisanih čestica u čvrsto nabijenom vrtlogu etera (jonosfere). Snaga koja se ispoljavala u blizini takve vrtložne eterične konstrukcije bila je ogromna, a eterska težina održavala je izvanrednu stabilnost.
U takvu konstrukciju postavljena kristalna rešetka stvorila bi električni napon. Sa izvesnim metalnim rešetkama unutaratomsko polje energije koje bi se tada stvaralo bilo je neizmerno.
Zna se da je Tesla u svom radu tražio napon kojim bi ove eterske izlive energije pokrenuo, a kada bi takva energija pokuljala trebalo ju je jednostavno uhvatiti specijalno kontsruisanim prijemnikom i sprovesti u električni motor.
Jedan takav prijemnik je Tesla očito veoma uspešno isprobao na automobilu 1930.
Priču o tome zabeležio je aeronautički inženjer Derek Alhers, koji je stupio u kontakt sa Teslinim rodjakom iz Jugoslavije, Petrom Savom, koga je Tesla pozvao u Bufalo da zajedno testiraju automobil "na struju". U druge očito nije imao poverenja.
To je bio auto marke Pierce Arrow, jedan od luksuznih automobila tog perioda. U autu se nalazio električni motor dužine oko 1 metra i obima oko 60 cantimetara. Iz njega su vodila dva debela kabla vezana za prednju kontrolnu tablu. Dodato je bilo i skladište za 12 Voltne baterije.

Maksimalna brzina rotora je bila 30 okretaja u sekundi sa vučom od 80 konjskih snaga. Bila je tu i antenska cev visoka 1,8 metara uglavljena u zadnji deo auta.
Tesla je seo na mesto suvozača I počeo da podešava prijemnik energije na komandnoj tabli koji nije bio veći od kratkotalasnog običnog radija. U njemu se nalazilo 12 specijalnih cevi koje je Tesla poneo sa sobom u maloj kutiji u obliku kofera.
Savo je rekao Ahleru da je Tesla prijemnik sastavljao u hotelskoj sobi. Ove neobične cevi tačno su ulegle u svoja ležišta kada ih je postavio. Kada je gurnuo dve cevi Tesla je rekao da sada imaju struju i da može da okrene kontakt ključ. Savo je to učinio, ali nikakv s zvvuk nije se čuo. Ali, čim je pritisnuo gas automobil je krenuo. Sve vreme vožnje nikakav zvuk motora se nije čuo.
Nije poznato koliku su dužinu puta prešli, za osam dana koliko su se vozili, ali gorivo nikada nisu sipali.
Brzina koju su dostizali je bila od 90 do 120 milja na sat.
Osmog dana zaustavili su se na nekoj staroj farmi 20 milja od Bafala. Auto su tamo ostavili u jednom ambaru, a Tesla je poneo svojih 12 cevi iz prijemnika i ključ za pokretanje.
Dok su se vozili gradom i kroz predgradja Tesla nije želeo da odgovara na Petrova pitanja. Tek kada su bili daleko izvan grada rekao je rodjaku da je pokretačka snaga auta povezana sa "misterioznom radijacijom koja dolazi iz etera" i da je "energija na raspolaganju u neograničenim količinama". Savo se prisetio i reči da on "ne zna odakle ona dolazi, ali da čovečanstvo treba da bude zahvalno za njeno postojanje". Mala spravica na suvozačevoj strani očito je primala tu misterioznu energiju.
Savo je još stekao utisak da se Tesla plašio da neko ne otkrije njegova istraživanja. Uspeo je samo da saznao kako Tesla očekuje da će se njegova sprava uskoro koristiti na velikim brodovima, čamcima, vozovima i u automobilima.
Kasnije je Savo načuo da je prijemnik sa cevima i ključem ubrzo nakon vožnje spaljen zbog sigurnosti "jer su procurile neke informacije".
Mesec dana nakon vožnje Petra Savu je pozvao čovek koji se predstavio kao Lee de Forest I pitao ga kako mu se dopala vožnja? Savo je odgovorio da je bio veoma radostan zbog te misteriozne vožnje, a de Forset mu je rekao je da njegov ujak Tesla najveći živi naučnik na svetu.
Kada je kasnije Savo pitao ujaka Teslu da li će njegov "prijemnik" biti negde upotrebljen, Tesla je šturo odgovorio da je bio u pregovorima sa nekim od najvećih kompanija za izgradnju brodova. Kako je Savo dalje zapitkivao ujak je postajao ljut I neveoljan za priču. Savo je saznao da je bio veoma zabrinut za sigurnost svojih pronalazaka i sve testove je radio uz veliku predostrožnost i tajnovitost jer je nekoliko puta bio žrtva manipulacija.
Danas se na Aljasci pod pokroviteljstvom Pentagona u okviru projekta   Harp
vrši zagrevanje čestica jonosfere (na visini od 65 do 950 km) radio talasima ekstremno visoke i niske frekvencije gde se delovi jonosfere pretvaraju u viskotemperaturnu plazmu. Posledica su promene klime iznad odredjenog područija. Veruje se da su mnoge suše i poplave poslednjih godina, posebno u zemljama koje je američka administracija proglasila "osovinom zla", posledica ovog zastrašujućeg savremenog oružija.
I Živković



POTONUĆE "TITANIKA" - POMORSKA NESREĆA ILI SAVRŠEN ZLOČIN?



Piše:
Ivona Živković
Jedno je danas sigurno - "Titanik" nije potonuo onako kako je to prikazao reditelj Džejms Kameron u svom filmu "Titanik", niti bilo koja druga od preko 500 televizijskih i bioskopskih ekranizacija i destine hiljada knjiga o potonuću ovog putničkog broda. Nova istraživanja, ponovne analize i otkrivanje nekih podataka koji uopšte nemaju veze sa pomorstvom, bacaju danas potpuno drugačiju sliku na ovaj događaj i otvaraju pitanje:da li je potonuće Titanika bio nesrećan slučaj ili namerna sabotaža?
Pođimo redom.

Zašto je toliko medijske pažnje posvećeno baš ovom brodolomu kada je bilo i većih pomorskih katastrofa?

Na brodu "Lusitanija" je maja 1915. godine poginulo 1200 civila, od kojih preko 120 Amerikanaca. Pažljivim istraživanjem podataka, koji su ostali potpuno zaobiđeni od zvanične istorije, ovaj brod je, takođe , potopljen pod čudnim okolnostima.
Danas znamo da je upravo njegovo potapanje izazvalo tako žestoku reakciju javnosti u SAD da su one bile prinuđene da 1917. i formalno da uđu u ratni sukob u Evropi, iako za to nisu imale nikakav interes. Da podsetimo "Lusitanija" je bila američki trgovački brod koji je "tajno" natovaren oružijem uključujući i veliki kalibar, a o čemu kapetan, navodno, nije ništa znao sve dok brod nije isplovio. Zvanična istorija tvrdi da su ga potopili Nemci, torpedom sa podmonice, kada su za to saznali, ali ne objašnjava kako su oni došli do tih podataka i zašto je uopšte oružije stavljeno na civilni brod. To je mnoge revizioniste nateralo da dođu do frapantnog zaključka da je ovaj incident orkestriran upravo sa ciljem da se iritira javnost u SAD i pruži podrška američkom predsedniku Vudro Vilsonu da se uključi u Prvi svetski rat na strani Velike Britanije koja je praktično već bila pred kapitulacijom. Putnici na brodu, oko 1200 civila, od kojih preko 120 Amerikanaca, koji su poginuli bili su samo kolateralna šteta, ali u funkciji interesa onoga ko je u ovo svetskom sukobu profitirao. A najveći profiter Prvog svetskog rata bio je moćni finansijsko bankarski međunarodni kartel koji je kreditirao sve zaraćene strane. Ovaj incidant i dalje zaokuplja pažnju istoričara.
Na putničkom brodu "Empress of Ireland" poginulo je 1000 ljudi, a po mornaričkim arhivima oko 65 000 brodoloma zabeleženo je u poslednjih 400 godina.
Ipak, samo je "Titanik" predstavljan kao simbol najveće pomorske katastrofe. Potonuće "Titanika" je legenda koja živi već skoro čitav vek, iako stvorena na sumnivim "činjenicama".

Na završnoj špici najskuplje holivudske ekranizacije (koja je koštala čak 200 miliona dolara) piše: "Likovi, mesta i događaji u ovom filmu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim dogadjajima ili ličnostima, živim ili mrtvim, sasvim je slučajna".
Dakle, ako je u filmu sve izmišljeno zašto je korišćen veristički rediteljski pristup i imena stvarnih putnika? Zašto je korišćen dokumentarni materijal koji uključuje i originalne snimke olupine "Titanika"? Zašto je toliko pažnje poklonjeno vernoj i skupoj rekonstrukciji čitavog broda, detaljima u enterijeru, u kostimu, pažljivo su kopirani stolnjaci, tanjiri, escajg, jelovnici sa stvarnog Titanika?

Zašto skupi specijalni efekti koji su imali za cilj da prikažu maksimalno veristički sam čin potapanja i dramu koju su putnici doživeli? Najzad, ne reče li sam reditelj Kameron da on i nije pravio film o katastrofi "Titanika", već ljubavni film o dvoje putnika, Kejt i Džeku? Naravno, oni se u stvarnosti verovatno nikada nisu sreli, jer su imena nasumice izabrana sa spiska putnika.

Lik kapetana Edvarda Smita veoma je bledo obrađen. Ako ste gledali film, primetili ste da on čak i nema glavnu ulogu, već se više pojavljuje kao "dekor". Nije li drama tog čoveka bila najveća, daleko veća od nepostojećeg zaljubljenog para Džeka i Kejt?
Najzad, u filmu koji je ipak fikcija, pojavljuju se i neki stvarni putnici koji su igrali izuzetnu ulogu u američkom društvu toga vremena. To su, pre svih, najbogatiji ljudi toga vremena: Džon Džejkob Astor, Benjamin Gugenhajm i Izador (Isa) Straus. Njihovi poslednji trenuci života na "Titaniku" dati su na osnovu podataka koji su preuzeti iz priče u medijima toga vremena, tj. izjava "svedoka", a koja se danas otkriva kao netačna. Zar njihove životne drame nisu bile dovoljno inspirativne da bi bile tretirane glavnim ulogama, već se i oni pojavljuju kao "dekor" u priči o nepostojećem zaljubljenom paru?

Zašto su tako izmešani izmišljeni likovi sa stvarnim, a čitava priča, ipak, bazirana na stvanom događaju?


TITANIK JE POTONUO VEOMA BRZO
Film je od snimanja pa do prikazivanja pratila ogromna medijska propaganda. Da li je toliki publicitet slučajno ili namerno skretanje pažnje sa istine?
Pogledajmo neke činjenice do kojih su došli istraživači olupine.
Ostaci "Titanika", koji je potonuo aprila 1912., prvi put su otkriveni 1985. godine kada se čuveni pomorski istraživač Robert Balard spustio na dubinu od 4000 metara i snimio ih. (Balard je prvi je istražio i olupinu "Lusitanije" i otkrio oštećenje od torpeda, ali je zaključio da je brod zapravo potnuo od razorne eksplozije koja se ne može baš povezati sa tim torpedom. I nemačka strana je takođe tvrdila da samo jedan ispaljen torpedo daje putnicima dovoljno vremena da se ukrcaju u čamce za spasavanje. "Lusitanija" je, međutim, potonula za samo 18 minuta, a neki od malobrojnih preživelih putnika su izjavili da je nakon torpedovanja odjeknula jedna još jača eksplozija. Dakle, zvanična verzija o potapanju ""Lusitanije" očigedno je problematična).
Mesto potonuća "Titanika" locirano je na oko 600 kilometara jugoistočno od Njufaundlenda. Ipak, veliki broj delova olupine, posebno delovi korita, nedostajali su, pa se verovalo da se korito prilikom pada na dno raspalo na veliki broj manjih parčadi koji su se razleteli dalje od glavne olupine.

Dugo se mislilo da je brod prepukao na dva dela pri čemu su se odvojili samo pramac i krma, kako je prikazano i u Kameronovom filmu, ali i na brojnim crtežima, navodno po sećanju preživelih.

Međutim, svi brodovi napravljeni u to vreme mogli su nakon havarije i eventualnog odvajanja krme od pramca ostati u delovima da plutaju na vodi dovoljno dugo dok im ne stigne pomoć. Tako su bili konstruisani. Znajući to, mnogi putnici sa "Titanika" su pohrlili ka krmi (jer je oštećenje bilo na pramcu), verujući da ona neće potonuti. U to ih je verovatno uveravao i sam konstruktor broda Tomas Endrijus, koji je bio na brodu. Tako je mislio i sam Džejkob Astor koji je, navodno sa gnušanjem, odbio da se ukrca u prvi čamac za spsavanje koji mu nuđen.

Ali, avgusta 2005. istraživači koje je finansirao "History Channel" otkrili su pola kilometra dalje od krme i pramca delove korita i to dva prilično dobro očuvana dela dužine 12 i 27 metara koji su nekada činili celinu. Na delu korita u neposrednoj blizini kotlarnice uočljivo je bilo veliko oštećenje kao od ekspolozije. Tako je otkriveno da se brod raspao na tri konstrukcione celine. Prvo se odvojilo korito broda, a onda je došlo do razdvajanja krme i pramca. Tako odvojena i oštećena krma bez korita mogla je plutati na vodi najviše pet minuta, a ne 15 do 20 kao što se ranije mislilo i kao što je u poslednjem filmu prikazano. Pošto je bila prepuna ljudi njihova agonija je trajala mnogo kraće. Čitav brod je nakon pucanja čeličnog korita potonuo možda samo za dvadeset minuta.

"Ranije smo mislili da je brod pukao jer je potonuo, a sada znamo da je potonuo jer je prethodno pukao", kaže istoričar i istraživač olupine Dejvid Braun.
Izgleda da je "Titanik" pretrpeo nezamislivo jako razaranje što je moglo biti posledica direktnog udara u ledeni breg pri punoj brzini od 22 čvora. Ali, da se podsetimo još jednom - u filmu "Titanik" brod nije udario punom snagom u santu leda, koju dežurni oficiri nisu na vreme primetili jer navodno nisu imali durbin, već su uspeli da motore potpuno zaustave. Brod je udario u breg gonjen samo silom inercije. To je potvrdio i preživeli mornar, Frederik Flit, pred istražnim Senatom SAD:
"Bila je tamna noć bez mesečine... Osmatračnica nije imala durbin, jedini je ostao u Sautemptonu". Flit je bio taj koji je na osmatračnici prvi ugledao ledni breg. Po njegovom svedočenju mašine su zaustavljene i pokrenute unazad, a brod zaokrenut na levo. Ali sudar je bio neizbežan.

Dakle, da li je grdosija sa ojačanim čeličnim koritom uopšte mogla da pretrpi takvo oštećnje u sudaru sa ledom? Čelik protiv led! Mnogima ovo deluje nemoguće.
Flit je nekim čudom uspeo da se spasi i posvedoči o događanju na "Titaniku". Nastavio je i da plovi na drugim brodovima u kompaniji "White Star Line, ali su počele među putnicima da kruže glasine da je on "baksuz" pa je morao da pređe u drugu kompaniju. Kao mornar radio je sve do 1936. Zbog "porodičnih problema" obesio se 1965. godine.


DA LI JE TITANIK UOPŠTE UDARIO U LEDENI BREG?
Postoje i protivrečne izjave brodolomnika o tome kako je izgledao sudar sa ledenim bregom. Jedan putnik je izjavio da je u trenutku udara imao "osećaj da se kotrljaju preko milion kamenova", dok većina nije osetila ništa ili samo lako podrhtavanje.
Kako je moguće da tako skup i luksuzan brod nema durbina? Deluje li to glupo?
Sve ove nelogičnosti i kontradiktornosti nikada nisu bile zanimljive medijima. Zašto?
"Naprsnuće i potonuće Titanika, nikada nije bilo tačno oslikano", tvrdi Parks Stivenson, istoričar i istraživač.

Zato ekipa stručnjaka sada pokušava da po svakoj izjavi očevidaca napravi kompjutersku animaciju kako bi otkrili šta se stvarno dogodilo.

Tadašnje novine su već sutradan objavile snimak navodnog ledenog brega koji je načinjen sa tegljača "MacKay-Bennett" i koji je kompanija "White Star Line" poslala da pogleda ima li još preživeligh u vodi i da pokupi mrtve.. Na ledu su se, navodno, još videli crveni i crni tragovi farbe od broda(!), pa su oni pretpostavili da je to taj ledeni breg.

Ali, ko je tada kontrolisao američke medije? Upravo oni koji ih kontrolišu i danas. Moćni korporativni trustovi na čijem čelu je međunarodni bankarski kartel. Upravo oni na koje je danas pala sumnja da su izvršili potapanje "Titanika" zbog svojih interesa.
Zato se danas pojavljuju spekulacije da je ogromno oštećenje brodskog korita baš u delu gde se nalazila kotlarnica možda nastalo razornom eksplozijom u skladištu uglja. Drugi veruju da je u samoj izradi broda možda namerno napravljen konstrukcioni propust, kako bi se brod brže raspao, te da je "Titanik" od početka bio predodređen za samo jedno putovanje.

Nikada nije utvrđen tačan broj putnika koji su bili ukrcani na "Titanik", pa se uvek kaže da se "veruje da je bilo ukrcano 2.227 ljudi". Nikada fizički nije potvrđeno da je poginulo baš 1500 ljudi. Mnogi leševi nikada nisu pronađeni.

Zašto je na brodu bilo manje čamaca? Ako u svaki može da stane i do 70 ljudi i ako je brod tonuo čitava 2 sata, zašto su čamci spuštani poluprazni? Zašto se žurilo?
Kako to da je brod bio opremljen samo belim signalnim raketama, a ne i crvenim koje označavaju poziv za pomoć? Bele rakete to ne znače.

Najzad, da nije možda čitava priča izmišljena i umnožena stotinama puta u filmovima u desetinama hiljada knjiga i članaka kako bi se prikrio pravi razlog potonuća - možda namerna sbotaža?
No, pre nego što pogledamo kome je bilo u interesu potapanje ovog broda, dodajmo još jedan zanimljiv detalj.
SCENARIO ZA SAVRŠEN ZLOČIN?

Još 1898. godine pisac po imenu Morgan Robertson smislio je priču o prekookeanskom brodu većem od svih do tada napravljenih. Priču je nazvao "Uzaludnost"(Futility). Kasnije je preimenovana u "Olupina Titana"(The wreck of Titan).
Taj brod iz knjige imao je frapantne sličnosti sa jednim brodom koji je zaista izgrađen 14 godina kasnije u jednom britanskom brodogradilištu.

Robertsonov izmišljeni brod imao je 70 000 tona zapremine, a stvarno izgrađeni brod 66 000. Robertsonov je bio dug 800 stopa, a stvarni 882 stope. Oba broda su imala tri ogromna pogonska propelera i mogla da razviju brzinu od 24, odnosno 25 čvora. Izmišljeni brod je imao 40 000 konjskih snaga, a pravi 45 000. Oba broda su mogla da nose 3 000 ljudi i smatrana su za nepotopive. Oba broda imala su čamce za spasavanje samo za deo putnika.
Robertsonov brod iz knjige je jedne hladne aprilske noći udario u ledeni breg u severnom Atlantiku. Stvarni brod je noću 14. aprila 1912. (u 23.40, udario u ledeni breg, takođe u severnom Atlantiku.
Agonija broda koji tone u Robertsonovoj priči trajala je 2 sata. I stvarni brod je nakon oštećenja tonuo 2 sata, po zvaničnoj verziji, ali stvarno izgleda mnogo brže.
Ali, ni to nije sve. Robertson je svoj brod, verovali ili ne, nazvao "Titan". Stvarni brod se zvao... Pogađate, zar ne?
Fiktivni "Titan" je putovao iz Njujorka za Liverpul, a pravi "Titanik" iz Sautemptona za Njujork.

Evo kako je Robertson opisao nepotopivi brod "Titan" u svojoj knjizi: "Sa mosta inženjerske sobe i sa mnoštva drugih mesta na palubi 92-oja vrata od 92 vodootporna odeljka mogla su biti zatvorena za samo pola minute okretanjem poluge. Vrata su se takođe automatski zatvarala u kontaktu sa vodom. Sa devet potopljenih odeljaka brod je mogao i dalje da plovi i kako nije postojala takva mogućnost da se oni toliko napune vodom, parobrod "Titan" smatran je praktično nepotopivim!"
"Titan" je imao 15 vodootpornih odeljaka, a "Titanik" samo 9.

Dakle, ideja za savršen zločin je već bila u formi scenarija. Trebalo je samo izgraditi dekor (veliki prekookenski parobrod), smestiti žrtve na brod i režirati predstavu koju će izvesti kontrolisani ljudi i kontrolisani mediji i koja će se odigrati u stvarnosti. Međunarodni bankarski kartel imao je sve to.

Ali, gde je motiv za zločin? Kada su u pitanju bankari motiv je uvek - NOVAC.

KOME JE SMETAO ZLATNI I SRBRNI DOLAR?

U svojoj knjizi "Tajne Federalnih Rezervi" (Secrets of the Federal Reserve) , Justas Malins (Eustace Mullins) piše da su se 1910. sedmorica uticajnih svetskih bankara iz Evrope i SAD sastala na Ostrvu Džekil pored obale Džordžije kako bi razradili tajni plan o osnivanju moćnog međunarodnog bankarskog kartela koji bi pokrivao i SAD.
Sastali su se senator Nelson Oldrič i Frank Vanderklip kao zastupnici poslovne imperije Rokfelera, Henri Dejvidson, Čarles Norton i Benjamin Strong - predstavljali su J.P. Morgana, a Paul Varburg je došao ispred evropske bankarske dinastije Rotšild.
Kartel je imao za cilj da ostvari monopol u poslovima sa izdavanjem potvrda na deponovano zlato ili srebro u SAD. Kada se sa takvom potvrdom vrši robna razmena one dobijaju funkciju novca. Ovim poslom bavile su se do tada mnoge privatne banke kao i državni trezor, a papirne dolarske novčanice iz tog vremena tako su se i zvale - zlatni ili srebrni dolari.

Izdavanje (emitovanje) ovih dolara bio je i za privatne bankare i za državni trezor unosan posao, a Zakon o zlatnom standardu iz 1900. (Gold standard act) obavezivao ih je da za svaku izdatu novčanicu moraju imati stvarno zlatno ili srerbno pokriće. Ovaj zakon postavio je 1900. predsednik Mekinli koji je ubijen 1901. kada je u njega pucao jedan poljski Jevrejin, inače internacionalistički (komunistički) aktivista. Na njegovo mesto, bez izbora je tada seo potpredsednik Teodor Ruzvelt (42), najmladji predsednik u istoriji SAD. Postavljenje Ruzvelta kao potpredsednika samo godinu dana pre atentata na Mekinlija bio je posledica uticaja moćnih bankara koji su ga Mekinliju prosto nametnuli, verovatno da bi mu za uzvrat finansirali predsedničku kampanju.
Upravo su Teodor Ruzvelt, koji potiče po majci iz bogate trgovačke i robovlasničke porodice Bjulok (prezime se pravilnije izgovara Rozevelt), kao i njegov rođak kasnije Frenklin Delano Ruzvelt, svojom politikom najviše ojačali privatne fondacije, korporacije i bankare. Teodor Ruzvelt je odmah izdejstvovao ukidanje Zakona o zlatnom standardu.

Do tada te su potvrde predstavljale pravi novac. Na primer "Two Dollar Silver Certificate", koji je izdala banka u Novoj Engleskoj značila je da Trezor SAD mora da isplati donosiocu dve unce srebra. Banknota "One Dollar Silver Note" je bio zamena za jednu uncu srebra. Ili "Ten Gold Dollars", zbačilo je pola unce zlata te 1912.
Mnogo ovakvih novčanica ostalo je potopljeno i na "Titaniku" pa za njih nikada nije isplaćeno zlato i srebro, već je zauvek ostalo u državnom trezoru ili kod privatnog bankara. Ovo je bio odličan argument pomenutoj grupi sa Ostrva Džekil da dve godine kasnije ukaže američkim kongresmenima kako je važno da se izdavanje novčanih sertifikata koncentriše samo na jednom mestu u Sistemu Federalnih Rezervi koje bi bile oficijelna američka centralna banka.

Kartel je želeo, ne samo da ima monopol u ovom poslu, već i da dobije pravo da izdaje dolare bez stvarnog zlatnog pokrića, odnosno da vodi "elastičnu monetarnu politiku", kako su oni to kongresmenima tumačili. To je značilo da bankari imaju mogućnost kreditiranja novcem koji nema zlatno i srebrno pokriće, odnosno novcem koji nema nikakvu vrednosnu podlogu i predstavlja čist papir. Ovaj novac se naziva spekulativnim novcem.

Međunarodni bankari su svoj pakleni naum već bili uspešno sproveli Engleskoj još u 17. veku osnivanjem prve privatne centralne banke u Londonu. Tako je nastala Bank of England 1694.
Kolonijalna osvajanja koja su Englezi vršili za račun ovog bankarskog kartela, koji je potpuno preuzeo kontrolu nad ekonomijom Ujedinjenog Kraljevstva, omugućila su im da u svim kolonijama osnivaju svoje privatne centralne banke i tako emituju novac bez pokrića. Ovim običnim papirom kupovali su sirovine i radnu snagu u kolonijama. Amerika je kao velika kolinija i ogromno tržište bila i veliki zalogaj za ove međunarodne bankare.

Američki predsednik Endriju Džekson dugo se i žestoko suprostvljao namerama ovog lihvarskog kartela odbijajući da im obnovi licencu za posao sa izdavanjem novčanih priznanica. Čuvene su njegove reči: "Vi ste jazbina guja i lopova. Moja je namera da vas isteram odavde, i tako mi boga, isteraću vas". Džekson je naprasno umro iz nepoznatih razloga.


TRI GLAVNE ŽRTVE?
Mnogi bogati biznismeni i robovlasnici koji su već bili stekli svoj kapital i pozicije u Americi nisu se dali opljačkati na ovaj perfidan način.
Tu su se najviše isticali trojica tada najbogatijih, ne samo u SAD, već i u svetu: Džon Džejkob Astor, Izador Štraus i Benjamin Gugenhajm. Sva trojica su stradala u brodolomu "Titanika".
Džon Džejkob Astor je u to vreme bio najbogatiji čovek na svetu. Njegova imovina se procenjivala na oko 500 miliona dolara, sto bi danas iznosilo oko 11 milijardi dolara. Njegov pradeda se obogatio trgovinom krznima i Astori su bili nesporno najuticajnija dinastija u SAD. Sa svojim rođakom Vilijamom Valdorfom Astorom sagradio je i elitni hotel Valdorf-Astorija.

Iz špansko-američkog rata, 1898. Dž.Dž. Astor je poneo čin pukovnika. Obilato je finansirao američku vojsku dajući joj na raspolaganje i svoju privatnu jahtu na koju je instalirana artiljerija. Astor je važio za velikog američkog patriotu.
Kada se razveo od svoje prve žene i oženio devojkom od 18 godina, koja je bila mlađa od njegovog sina, bio je to prvorazredni skandal za tada hrišćansku i puritansku Ameriku koja se podelila u stavovima. Da bi izbegao takvu atmosferu, par je otputovao u Egipat, a zatim u Francusku. Za povratak u Ameriku kupili su karte prve klase na "Titaniku".

Medijska priča kaže da je Dž.Dž.Astor odbio da uđe u prvi čamac za spasavanje koji mu je ponuđen, verujući da je oštećenje na brodu malo i da je brod nepotopiv. Onda se, navodno, predomislio i prihvatio da se ukrca u čamac broj četiri. Ali, dežurni oficir mu je tada rekao da to nije moguće dok se ne ukrcaju sve žene i deca, jer je naređenje kapetana bilo da se spasavaju prvo žene i deca. Tako je Astor ukrcao samo svoju ženu. Priča još kaže da je uzalud pokušavao da ubedi oficira da mora da bude uz svoju ženu koja je u "delikatnom stanju". Ali, nije pomoglo i najbogatiji čovek na svetu je ostao na brodu koji tone. Za razliku od Astora, običan mornar koji je "prvi spazio ledeni breg" i o tome svedočio red Kongresom, Frederik Flit, spasao se.
Telo Astora pronađeno je u ponedeljak, 22. aprila u vodi. Pronašao ga je tegljač "McKay -Bennett", isti onaj koji je snimio ledeni breg.

Benjamin Gugenhajm je bio naslednik više rudnika zlata, srebra i bakra. Živeo je više u Parizu zbog poslova (ili ljubavnice kako je to tvrdila čaršija), dok mu je žena sa porodicom bila u Njujorku. Gugenhajm se na "Titanik" ukrcao sa tada popularnom francuskom pevačicom Leontin Ober.

Zvanična verzija kaže da je svoju partnerku stavio u čamac za spasavanje, a onda otišao do svoje kabine i obukao svečano odelo. Uz čašu viskija i u pratnji svog batlera odlučio da se suoči sa sudbinom rečima: "Obukli smo najbolje i spremni smo da odemo kao džentlmeni". Stjuardu je kasnije rekao: "Recite mojoj ženi da sam učino najbolje vršeći svoju dužnost". Njegovo telo nikada nije otkriveno.

Izador Straus je bio vlasnik robnih kuća Mecy's. On i njegova žena navodno nisu hteli da se odvoje i odlučili su da odu zajedno zagrljeni u krevetu u svojoj kabini.
Sve u svemu, po medijskoj priči, ispada da su se sva trojica olako odrekla svog bogatsva i života. Pukovnik Astor je čak ponizno molio oficira najnižeg ranga da ga pusti u čamac sa ženom. Bilo je to u 1:45, prema svedocima, dakle puna dva sata nakon udara u breg. Ali, šta ako je brod potonuo mnogo brže kao što sada tvrde istraživači? Da li to znači da su sve priče izmišljene iil su svedoci lagali?
"Svedok" poslednjih Gugenhajmovih reči je verovatno imao sreću da ostane živ i da o ovome posvedoči. I Štrausa i njegovu ženu su verovatno "svedoci" videli zagrljene u kabini.
Da li je baš tako bilo?


Ne samo što se ova trojka suprostavljala formiranju Federalnih Rezervi, već bi verovatno svojim uticajem sprečila ulazak SAD u Prvi svetski rat. Upravo politička filozofija Astora bila je u načelu tadašnjih američkih nacionalista: "America first". Zagovornici ove politike žestoko su se u Kongresu borili protiv odluke Vudro Vilsona da Ameriku 1917. uvede u evropski rat. Danas su istoričari revizionisti otkrili da je taj rat bio potreban upravo međunarodnim bankarima i glavnoj evropskoj bankarskoj dinastiji Rotšild, kako bi ekonomski oslabila Tursku, a Englezima obezbedila kontrolu nad Palestinom. Tu će kasnije stvoriti svoju privatnu državu Izrael koja će biti stateška vojna sila na područiju bogatom naftom pored Sueckog kanala, gde su bankari investirali svoj najveći kapital.
JEZUITI - PRAVI VLASNICI FED-a?
Revizionisti su otkrili i da su Rotšildi već vekovima glavni bankari katoličke crkve, te su najzaslužniji za ogromno bogatstvo koje je ova crkva akumulirala dobrim investicijama i berzanskim špekulacijama. Ogromne količine zlata upravo iz Amerike prebacivane su veštim radnjama ovog bankarskog kartela u trezore u Švajcarskoj.

Morganova finansijska firma smeštena u Londonu uspela je da se spasi finansijskog kraha 1857. zahvaljujući baš pomoći Bank of England i dinastije Rotšild koja je imala uticaj na tu banku. Od tada je Morgan postao Rotšildov finansijski agent za SAD. Tu se u početku sukobio sa interesima dinastije Rokfeler i ideja da zajednički formiraju FED bila je prilika da sarađuju i da objedine ogroman kapital sa obe strane Atlantika kojim su već raspolagali i naravno stave ga na uslugu katoličkoj crkvi.

Da napomenemo i da je čitava katolička crkva sa svojim ukupnim kapitalom danas jedna od najmoćnijih berzanskih igrača u svetu. Na primer, samo bostonska nadbiskupija samo u obveznicama, ima 635,891,004 US dolara. Ukupno bogatstvo čitave katoličke crkve u javnosti je nepoznato.

J.P.Morgan je bio vlasnik i kompanije "White Star Line" koja je 1909. u Belfastu, u Irskoj, počela gradnju "Titanika" (sa tehničkim osobinama koje je imao "Titan" iz knjige). U svom tekstu "Kako je potopljen Titanik" publicista i novinar, Dag Jurči, tvrdi da su Morganu ovo naložili upravo iz katoličke crkve. Zapravo glavni idejni pokrovitelji čitave ove zavereničke operacije i u formiranju FED-a i u potapanju "Titanika" bili su katolički sveštenici iz reda Jezuita (Isusovaca). Jurči iznosi i tvrdnje da su oni i direktni izvršioci ovog monstruoznog zločina.

Društvo jezuita osnovano je 1534. pod vođstvom Injasija Lojole kako bi se u okviru rimokatoličke crkve borili pritiv reformatorstva. Veoma brzo su se razvijali u okviru katoličke crkve. Njima su se ispovedali članovi najmoćnijih evropskih dinastija. Papa Klement XIV je ovaj red ukinuo 1773., ali ga je Pije VII 1814. ponovo uspostavio. Oni su branili papu i katolicizam u čitavom svetu. Čine to i danas sa ciljem da ponovo uspostave apsolutnu moć katoličke crkve na čijem čelu bi bio papa kao globalni poglavar. Cilj im je katolička Amerika. Oni funkcionišu kao vojska na čelu reda je sveštenik sa činom Generala. Veruje se da stotinama godina ova organizacija vrši razne atentate za interese crkve, te je mnogi upoređuju sa CIA ili Mosadom u svetu religije. U svojoj knjizi "Atentatori Vatikana"(Vatican Assasins), Eric Džon Felps tvrdi da je upravo njihova organizacija "Crni Papa" naložila i uz pomoć CIA i Mossada sprovela teroristički napad na Njujork 11.septembra 2001. Ove zgrade su bile simbol moći dinastije Rokfeler.

Nakon smrti Astora, Gugenhajma i Štrausa međunarodni bankari su imali čistiji put do svog cilja.

"BOŽIJA" ZAPOVEST KAPETANU SMITU

Glavnu ulogu u potapanju "Titanika", po analizi koju je napravio Dag Jurči, imao je sam kapetan broda Edvard Smit.

Belfast je bio većinom protestanstki grad i jezuiti su ih mrzeli, te je sasvim moguće da je brod građen sa namerom da bude žrtvovan. Da li je tada u konstrukciji napravljen nekakav propust, istraživači upravo pokušavaju da odgonetnu.
Nepotopivost broda je bila nadaleko poznata zahvaljujući medijskoj propagandi koja je pratila i gradnju i prvo putovanje "Titanika". Na njega je ukrcan veliki broj Iraca, Francuza i Italijana, pretežno protestanata. Među njima i elitna bogataška imena koja su, verovatno i medijskom pompom podstaknuta, da se u brod ukrcaju. Većina je preživela, uključujući i jednog od direktora "White Star Line-a", Lorda Ismeja, ali ne i konstruktor Tomas Endrijus i već pomenuta trojka najbogatijih kapitalista.

Jurči tvrdi da je kapetan Edvard Smit bio jezuita, odnosno "sveštenik" u civilu. To su ljudi koji sasvim obično žive radeći u svojoj profesiji, a da su u službi jezuita, predstavlja tajnu. Ovakav način rada jezuita, potpuno prikriven, najveća je nepoznanica jer pripadnik ovog reda praktično može biti svako. Jeziuti su danas, ne samo prisutni u svim crkvama (čak i na najvišim pozicijama), već i u mnogim drugim službama. Kapetanu Smitu je ovo bilo poslednje putovanje pred penziju, nakon 46 godina službe.
Dugo je bila najčuvanija tajna da se prilikom pristupanja jezuitskom redu, posebno višem rangu, polaže zakletva koja srdži i ove reči:
"Smatraću sebe mrtvim telom, bez volje i intelekta, kao malo raspeće koje se okreće bez opiranja po volji onoga ko ga drži, kao štap u ruci starca koji ga koristi po svojoj volji i kako mu najbolje odgovara" (R. W. Thompson, "The Footprints of the Jesuits").


Ko je u slučaju Edvarda Smita bio čovek čijoj volji i naredbi je on morao da se podredi i to čak plati životom?

U dokumentarcu "Tajne Titanika" ("The Secrets of the Titanic", koji je 1986. rađen za TV kanal "National Geografic" navodi se da je u trenutku isplovljavanja broda iz Sautemptona na njemu bio i otac Fransis Brauni, najmoćniji jezuita u čitavoj Irskoj i da je on bio u njihovim redovima nadređeni Edvardu Smitu. On je odgovarao svom direktno nadređenom Generalu Francu Havijeru Verncu (koji je bio verovatno mozak čitave operacije).
Otac Fransis Brauni i tadasnji general Franc Havijer Vernc.

Zvanična verzija o Braunijevom putovanju "Titanikom" kaže da je on studirao tada teologiju u Dablinu i da je dobio kartu za put "Titanikom" od Sautemptona do Kvinstauna od svog ujaka koji je bio bišop u Irskoj.
Na putu s Frensis Brauni sprijateljio sa bogatim američkim parom sa kojima je delio sto u sali za ručavanje prve klase. Brauni je planirao da se iskrca u Kvintaunu u Irskoj, 11.aprila. Bogati par ga je zamolio da produži sa njima putovanje do Njujorka, pri čemu bi mu oni platili putne troškove. Insistirali su da on od svog pretpostavljenog u Dablinu slanjem telegrama sa broda zatraži dozvolu za produžetak puta. Brauni je to, navodno, i učinio. Odgovor na njegov zahtev stigao je za vreme stajanja u luci Kork u Kvinstaunu. Bio je kratak:" Silazi sa tog broda - Provincial" (zvanje lokalnog starešine jezuita). Tako je Frensis Brauni u poslednjem trenutku napustio brod koji će samo tri dana kasnije doživeti katastrofu. Ali, pre nego što se iskrcao otac Brauni je napravio seriju odličnih fotografija na kojima se vide mnoga lica koja samo tri dana kasnije neće više biti među živima. Kakva koincidencija! Niko od tolikih imućnih putnika nije napravio snimke katastrofe. Niti jedne kamere filmske nije bilo na brodu.
Ekskluzivni fotosi oca Frensisa Braunija odmah nakon nesreće osvanuli su na naslovnoj strani pojedinih američkih novina.
Danas se mogu naći na sajtu www.titanicphotographs.com.


Ili je istina malo drugačija?

Da li je tada kapetan Edvard Smit kao jezuitski službenik u civilu dobio naređenje od Braunija da potopi "Titanik", što je on i učinio?

Da li je Brauni tada kapetana Smita podsetio na zavetne reči jezuita da je General: "… bog društva i ništa osim njegovog električnog dodira ne može galvanisati njihova mrtva tela u život i akciju. Dok on ne progovori, oni su kao hladni serpenti u svojim ledenim grobnicama, beživotni i ukočeni; ali trenutak kada im on zapovedi, svaki član istog trena skače na noge, ostavljajući sve čime se do tada bavio, i spreman je za juriš i za napad gde god bude usmeren da udari" (R.W. Thompson, The "Footprints of the Jesuits").

Po filozofiji jezuita svaki cilj opravdava sredstvo, tako da masakr nedužnih civila nije predstavljao moralnu prepreku (posebno ako su većinu putnika činili protestanti).
"Pod komandom Boga (jezuitski General) ovlašćen je da ubije nevine, da hara, da počini svu blud, jer On (Papa) je Gospodar života i smrti i svih stvari. Da ispunimo Njegov nalog je naša dužnost" (W. C. Brownlee, Secret Instructions of the Jesuits).

Erik Džon Felps, u svojoj knjizi "Atentatori Vatikana" zapisao je i sledeće: "Dakle, evo kako izgleda jezuitska podmuklost. Jedan provincijski jezuitski sveštenik, otac Brauni, ukrcao se na "Titanik", fotografisao žrtve, verovatno dao instrukcije kapetanu u skladu sa jezuitskom zakletvom i sledećeg jutra se iskrcao sa broda…",

I u zvaničnoj verziji o "Titaniku" navodi se da je Edvard Smit dobio čak osam telegrama da uspori plovidbu i bude oprezan jer je u regionu punom ledenih bregova. Sve je ignoriso čovek koji je imao 46 godina iskustva kao kapetan ploveći upravo tim vodama i koji je prevezao toliko putnika da su ga u kompaniji zvali "kapetanom miliona". Bio je nauticajniji kapetan u "White Star Line" i najbolje plaćen.

Iako je u čitavoj svojoj karijeri opisivan kao hrabar, odlučan, požrtvovan, kapetan Smit je nakon udara u ledeni breg reagovao potpuno neprimereno. Ne samo da se uopšte više nije ponašao kao kapetan, već je bio senka od čoveka. Izolovao se na komandnom mostu i propustio da svojim starijim oficirima izda krucijalna naređenja o postupanju u takvim situacijama. Kada je počelo ukrcavanje putnika u čamce, kapetan se ni jednom više nije pojavio na palubi. Mnogi psiholozi su ovo ponašanje pokušavali da objasne njegovim trenutnim mentalnim rastrojstvom koje je bilo posledica upravo toga što je bio toliko iskusan i siguran u svom poslu, da je ovaj brodolom doživeo kao totalni šok. Teško je ipak prihvatiti takvo tumačenje, osim da se njime čitava slika o potonuću "Titanika" vešto medijski zamaskira.

EPILOG

Izjave očevidaca o smrti kapetana Smita su kontradiktorne. Jedan preživeli putnik je izjavio da ga je video kada je ušao na komandni most dok se ledena voda već prelivala preko njega. Drugi ga je video kada je uzeo pištolj i sebi ispalio metak u glavu. Treći ga je video kako pliva prema čamcu za spasvanje držeći u naručju jedno dete. Njegovo telo nikada nije pronađeno i on se zapravo vodi kao nestao. Da li je kapetan Edvard Smit zaista i poginuo?

Kako bi se sprečili okolni brodovi da priteknu u pomoć, signalne rakete utovarene na brod bile su bele boje i one u pomorskom jeziku nisu predstavljale signal za pomoć. Ovo se ne može tumačiti drugačije do sabotažom.

"Titanik" se raspao od udara u ledeni breg ili od ekspozije u kotlarnici 14. aprila, 1912. Istog datuma ubijen je Abraham Linkoln, takođe jedan od žestokih oponenata pomenutog bankarskog kartela. Da li je i to koincidencija?

Već decembra 1913. kroz američki kongres je zahvaljujući Vudro Vilsonu, koji je bio ucenjen zbog jedne sitne preljube, prošao zakon o formiranju banke Federalnih Rezervi. Osam meseci kasnije jezuiti su dobili dodatnu finansijsku potporu od FED-a, a 1917. Amerika je ušla u veliki rat u Evropi. Preko FED-a je vršeno njegovo finansiranje jednostavno štampanjem dolara bez zlatnog pokrića i ogromnim zaduživanjem američke države i naroda. To je značilo imati "elastičnu valutu" za razliku od prethodnog perioda gde je novac u dugom periodu imao stabilnu vrednost vezanu za zlato.
Nakon dve godine od potonuća "Titanika" i Britanija je promenila način emitovanja novca, prešavši na "elastičnu monetarnu politiku".

Od tada do 2000. godine britanska funta i američki dolar izgubili su oko 98% svoje vrednosti zbog inflacija. Danas je preko 95% dolara u opticaju spekulativno, a vrednost mu određuje potražnja na tržištu nafte, pre svega.

Američka centralna banka, Federalne Rezerve (FED), danas je svakako najmoćnija institucija u svetu. Datum njenog formiranja danas se smatra početkom Novog Svetskog Poretka. To znači da se globalni tokovi novca i svetske ekonomije diktiraju od jedne grupe privatnih bankara, poreklom iz Nemačke koji se predstavljaju kao Jevreji.

Evo šta je o ovom međunarodnom bankarskom kartelu kongresmen iz Pensilvanije, Luis T. Mekfejden 1934. govorio u Kongresu:
"Gospodine predsedniče, u zemlji imamo jednu od najkoruptivnijih institucija kakvu svet nikada nije video. To se odnosi na Upravni odbor Federalnih rezervi i Banke Federalnih rezervi koje ću skraćeno nazivati FED. FED je prevarila vladu Sjedinjenih država i narod lišila dovoljno novca da isplati čitav nacionalni dug. Pljačka i ogrešenje FED-a koštaju toliko novca da se vrednost nacionalnog duga može isplatiti nekoliko puta.

Ova đavolska institucija osiromašila je i uništila narod Sjedinjenih država, dovela mnoge do bankrotstva i praktično je i naša vlada bankrotirala. Učinjeno je to kroz rupe u zakonima po kojima FED funkcioniše, koristeći veoma lošu administraciju u sprovođenju zakona o FED-u i podmićivanjem gramzivih i lakomih pojedinaca koji su to morali da kontrolišu i spreče.

Neki ljudi misle da je FED institucija naše vlade. Ali nije. Oni su privatni monopolisti koji grabe bogatsvo ovog naroda zarad sebe i svojih klijenata u inostranstvu: domaćih i stranih špekulatana i prevaranata, bogatih i gramzivih lihvara. U ovoj mračnoj grupi finansijskih pirata su oni koji bi čoveku prerezali vrat kako bi mu iscedili dolar iz džepa; postoje i oni koji šalju novac u nažu zemlju kako bi kupili glasove (kongresmena) i uticali na zakonodavstvo; to su oni koji podstiču internacionalističku propagandu kako bi nas prevaom darivali novom svešću kako bi im dozvilili da prikriju svoja zla dela iz prošlosti I ponovo pokrenu svoj kriminalni voz.

Kreirali su vladavinu terora u Rusiji sa našim novcem u nameri da što duže potraje rat. Podstrekivali su separatni mir između Nemačke i Rusije, i tako zabijali klinove među saveznicima u Svetskom ratu. Finansirali su prolazak Trockog od Njujorka do Rusije kako bi mogao da im pomogne u razaranju ruske carevine. Raspirivali su i podstrekivali rusku revoluciju i uložili u nju ogromnu količinu američkih dolara na račun Trockog u jednoj od njihovih banaka u Švedskoj".
... Mekfejden je umro naprasno, veruje se od posledica trovanja (metode koju su upravo jezuiti još u srednjem veku savršeno razradili i mnogo puta primenili u obračunu sa "jeresi").
 U svojoj knjizi "'The Creature From Jekyll Island" G. Edward Griffin podrobno opisuje kako bankari mame i podmićuju političare širom sveta "lagodnim novcem" i kontrolišu preko njih državnu i monetarnu politiku većine zemalja.

ZAŠTO JE ISTRAŽIVANJE OLUPINE OPASNO?

U arsenal medijskih manipulacija spada i priča o prokletstvu egipatske mumije koju je putnik sa Titanika Vilijam T. Sted ispričao veče uoči brodoloma. Za tu mumuju se vezuje veliki vbroj nesrečćnih slučajeva. Priča o mumiji je lansirana odmah nakon potapanja Titanika. I Stead je ostao zauvek na brodu sa mumijom.
Ipak, pokrov kovčega pomenute mumije je i danas nekim čudom u Britanskom Muzeju mada niko ne zna šta je zaista bilo sa mumijom i da li je zaista potopljena sa Titanikom.
Svejedno, hiljade turista nagrne svake godine u Britanski Muzej da vidi kovčeg mumije koja je "potopila" nesrećni Titanik. Mnogi istraživači su pod utiskom priče o "ukletoj mumiji" čak odustajali od daljeg pretraživanja olupine plašeći se prokletstva. O tom strahu istraživača od olupine Titanika pisao je baš ugledni Vašington Post 17.avgusta 1980.