100 GODINA SAMOĆE !!!!!!!!!!

100  GODINA OD  VELIKOG RATA

STARI RATNIK NA MAGNETOFONSKOJ TRACI

Sibin Mitrović, Solunac iz Rečice

U KNJIZI ,,BUNA U DOBRIČU,, NA PEDESET PETOJ STRANI DOSLOVCE PIŠE OVO:,,JOŠ SU SVEŽA SEĆANJA STAROG RATNIKA IZ OVOG KRAJA  SIBINA MITROVIĆA NA MNOGE NESTALE DRUGOVE SA SOLUNSKOG FRONTA,,

 Pisac ovih redova osim hronike, nedaje ništa više. Onima koji, možda, nikada neće čuti razgovor sa ovim ratnikom, prenosim Dnevnik sa magetofonske trake, koji je na moje insistiranje, tada mladog i ambicioznog novinara,, posle  šezdeset godina, po sećanju, 1972.godine u  Rečici, kraj Toplice, ispričao veliki ratnik Sibin Mitrović, moj ded, KOJI JE TADA IMAO 8O GODINA.. OVAJ RATNI DNEVNIK JE EMITOVAN NA TALASIMA RADIO NIŠA, BORA I UDRUŽENIH STANICA RADIO  SRBIJE..

.    ..                                 
                           Fotografija iz 1972.godine.. Solunac Sibin Mitrović u razgovoru sa unukom.

Na ovaj snimak  Ratnog dnevnika  sa magnetofonske trake, skoro da sam i zaboravio, a siguiran sam da su ga i pomenute radio stanice izbrisale... Ali,  nedavni tekst u ,,Politici,, u rubrici 100 GODINA  OD VELIKOG RATA ,,O Vuksanu Strugopuitiću- Od hajduka  do Gvozdenog puka,, vratio me je  na Dnevnik, gde je takodje jedan od  junaka po dedinoj priči  bio i Vukasan  Strugoputić............

                                                       

-         Kada je počeo rat imao sam  samo  20 godina...Sigurno sam nešto mislio, iako ne znam o čemu, mad čovek razmišlja svakog trenutka o putovanju u budućnost.. Možda baš o ratu, koji je tek započeo, ili o svojoj tek završenoj ženidbi. Ali, bilo o čemu uvek se vrćam na putovanja, koje sada nije bilo samo putovanje u budućnost, nego putovanje kroz rat, koji nije  bio samo rat, nego dalji opstanak radi budućnosti..  Ništa ne može zabeležiti pojedinačna osećanja, koja bi pisao  život, mladog šoveka, sa  vidjenim detaljima iz rata.... 

-         Sve moje sadašnje reči, u vidu ove govorancije, uveravam vas da su autentične, sve je to u meni ostalo kao da je bilo juče, a ne pre 60 godina. Sve je to od stvarnosti i istine nastalo, samo čvrstina uspomena odvaja pojedine detalje...Evo ovako je bilo:...

-         Tek što sam se oženio, pozvaše me na mobilizaciju....Nisam ni  tri noći konačio u  Prokupačku kasarnu, stiže naredjenje; idemo,  povlačimo se . Povlačimo, ja se okrećem prema Pasjači da vidim moju Rečicu, da vidim moju  lepu Milenu.    

 Povlačimo se ka  jugu Srbije, a znamo da smo pošli da se borimo za Srbiju,  za Srbiju majku..Djenerali  poručuju sada smo slabi za borbu, ali sutra biće drugačije. Osećam da se  i vojska boji, boji se  jer ima samo svoje živote. A Srbija ćuti, mi osećamo  kako i  zemlja plače... Mi već prelazimo po ciči zimi i Albaniju, ne svi pola su ostaliu. Sneg je zatrpao njihove leševe. Sećam se da su nam rekli: ,, Ko želi može da ostane. Svi oni koji imaju više od  trdeset groša da  se jave,, Oni koji su umrli zvali su me da mi daju poslednji groš, ja sam išao samo napred. Eto već i  Solun zove, a mi se nismo  još uvek oprostili od umrlih drugova. Neke smo bacili u more, prvo smo ih dugo gledali, kao da ih očima slikamo, a sunce i nebo iznad nas, a Srbija, daleko,  ispred  očiju naših.. Svakodnevno priželjkujemo da prodje ovaj teški dan, ovo dugo veče. Sećam se  i sada reči mojih drugova: ,,Sinoć sam sanjao Srbiju. Srbija, majka nas zove, a mi ovde čekamo! A meni i dalje ispred očiju moja Milena, sedi pored ognjišta i ćuti, ne sne  ništa da kaže u nikog da pogleda!!!!...

-         I danas se sećam Vuksana Strugoputića, ajduka, mog zemljaka, taj ti je robijao doživotno, u niškom  kazamatu, ubio je  u Prtokuplje predsednika, delovodju i blagajnika, zato što su ga oklevetali, kada je počeo rat, dobrovoljno se javio da robiju nastavi u ratu. Podje  u rat sa nama u Drugi gvozdeni puk. Bio je pravi junak, pravi ajduk..  Kada sam ono ja iznemogao pa ni da  pružim korak, on me je, vala, da bog pomogne,  na  plećima, čitav dan i noć nosio Na dan Nove godine 1916 bio je pomilovan..Svi smo se radovali sa njim. Radi te njegove velike  želje za životom i osvetom valjalo je, čini mi se, maršovati i ratovati, ratovati. Onda dolazi Krf, Drač, Solun...tu  smo se  razdvojili, ali svi smo imali istu želju. Samo da se otkačimo ovih i da se vratimo svojoj prvoj radosti.. svaki trenutak koristimo da se oporavimo..Kajmakčalan , juli   1916.- danonoćno se borimo ali bez uspeha.Vrućina je velika, bataljonni se smenjuju. Možda bi mi iz  Moravske divizije, naš Gvozdeni puk i uspeli da nije postojala ,,Crna ruka,,. Onda je igrala veliku ulogu špijunaža i ne znaš na čiju stranu da se deneš. Mi  Toplipličani iz Gvozdenog puka  već znamo da se šuška ,,nešto...Topličani moji  spremaju ustanak, tamo  već se spremaju za  borbu, a mi ovde čeekamo,  pominju i Kostu Pećanca, mi samo   što ne poletimo,a ono svi ćute, niko da pomene  borbu,  sve  nešpto čekaju,a  u Toplici se već uveliko gine!!!! Ja sve mislim na moje, iz glave  , iz mozga mi ne izlaze..

-         Sedamnaerste, Topličani podigli ustanak,a mi ovde  čekamo, i osamnaeste godine do juna nismo ni metak ispalili, spremili smo zimnicu, sadili bašte, kosili travu, opet je trebalo nešto čekati, a mi smo želeli što pre u Srbiju. Nikada nije bilo vremena za uspomene, nas je vezivalo isto, sećanje na  poginuile drugove i vratiti se i osvetiti ih. Prolomi se  kroz sećanje moja želja da saznam gde su moji najdraži. Šta li radi sada moja Milena... Negde su. S kim su? Gori li Srbija?

-         Posle četiri godine, kada smo već jurišali za oslobodjenje Srbije, sve je bilo  zavrtšeno, znali smo da je pobeda naša, ali završetka još nema. Sve je izgledalo da je tek počelo da se mrzi i da se voli. Ovaj život.

-         Krajem 1918. Vodi se teška bprba za Paraćin. Zapravo već dugo iz nekog sna ne mogu da izadjem. Sve vidim da se pored mene muva Strugoputić, kao teši me, pridržava da ne padnem,  stalno je pord moje glave, moj ajduk Struga i ovde mi pomaže.... Petnaest dana kako se bore za moj život, danonoćno buncam i krvarim..i uvek je pored mene moja Milena......Ipak sam uspeo, šapućem  Strugi,..Umreti za Srbiju, to je doživljaj, Lepota koja se ne može opisati.. Nije me bilo žao. Ovo se moglo desiti na svakom bojnom polju, ali na pragu moje zemlje,  to se moglo desiti samo meni.ej Strugo!!!!!!....

Vuksan Radivojević Strugoputić

-         I sada za kraj..Samo me je jednom tupo i nejasno zabolelo, a to je sve ono što se posle   toga zbiva.. Zapaljena Srbija je još uvek tinjala, a opekotine još bole i hiljade siročadi traži pomoć.
 
 Mi preživeli Solunci, s teškom mukom to preživljavamo, jer znamo kako su naši drugovi  ginuli. Često u snu vidim mrtvog druga kraj sebe, i dugu povorku ranjenih što se jedva kao pomična traka  kotrlja Kajmakčalanom, vidim krv na  zelenoj livadiu, dok kosim.Vidim, leševe u bistroj reci  dok  vodu bijem. Vidim, uginulog  konja, dok jašem Dorata,. U svemu vidim nešto ljudsko što se valja u otvorenim krupnim očima života.  I jedino se moglo mrzeti svim svojim poštenjem, za drugo se nije imalo vremnena. Sada je nešto drugo, stvorena je Jugoslavija. Ne treba ni postavljati pitanje na koj smo strani. Za onu za koju smo se i Boruili... 

-         KRAJ SNIMKA, 14.OKTOBAR  1972.       

                        JOVAN S . MITROVIĆ

          

                                                  

Sibin Mitrović, Solunac iz Rečice

  

      Solunac Sibin Mitrović iz  Rečice

                

O POEZIJI SLAVICE LALIĆ

PRIBLIŽAVANJE VATRI

Stihovi Slavice Lalić su puni simbola onoga što oko ugleda i misao dotakne i sve nam se čini da ih prepoznajemo i da su deo našeg života. A ipak su deo onoga ko ih je napisao sa namerom da se odbrani i da opomene.Ovom poezijom Slavica Lalić (1947.Bor) se brani. Reč joj je bedem oko koga može sigurno da se zastane radi razmišljanja, radi opomene. Ovo je prečišćeno saopštavanje života simbolima.Kao da pesnik štedi pesnički materijal. Zauzdava:duboko racionalizuje inspiraciju. Slavica Lalić stihove prigušuje svesno, da bol opstane samo njen, radi opomene naše.

O rodjenju svoga bića ne može biti, sve rečeno, Da li svako radjanje predstavlja radost života koji treba tek osvojiti.

Tako Slavica Lalić svojom prvom pesmom’‘Vita’‘najavljuje svoju žišku koja će obasjati njenu dušu i celu knjigu.Ovom knjigom ona otkriva sebe i svet oko sebe koji je sve više zaokupljen pitanjem opstanka. Traži odgovor za sve što nas okružuje, odakle dopire odjek i bat života, odakle se nikad ne čuje smiren glas i nikad ne vidi put. Razmuljivo je što svojom pesmom, registruje mnoge nama prepoznatljive sredine, dogadjaje i ljude, što je dovoljno da se razumeju njene poruke i njena privrženost s krajevima u kojima je boravila i ljudima koje je upoznala i zavolela.

Tako prepoznajemo more i Kotor, Vršku Čuku i Knin, Draginju Urošević i Momu Dimića.Zlot i zlotske pećine, Milića od Mačve.Ona ih samo poetski oblikuje poštujući naše saznanje o nujima.

Slike

Na hotelskoj terasi

S desne strane stolovi

Hleb i igre

Narod se vceseli

S leve bleji

Narod čeka

Mač sudbine

S desne izvor žubori

Prenosim mu vid da gori

I kitim ga cvetom zdravim.

Živ si

Zdrav si

Prvi rode Moj narode.

Svojom drugom pesničkom knjigom Slavica Lalić ne peva samo o sebi već o sudbini naroda i sveta u kome živi.Ovo je njena opomena, ovo je njeno preživljavanje vatre.Ona se inspiriše onim štoje okružuje i na taj način nam omogućava da i mi doživimo taj jedinstven poetski trenutak.

Po rečima Mome Dimića, novom knjigoom poezije Slavica Lalić će nam naznačiti koliko se približila toj vatri koja ume da opeče i u pepeo sve pretvori.Osim ovih stihova koji to potvrdjuju i on može sam potvrditi koliko je to opaka vatra života, kaže Moma Dimić za poeziju Slavice Lalić.

Inače, pored pesama, pripovedaka i dnevničke proze objavljenih u časopisima i zbornicima Slavica Lalić je štampala i pesničku zborku ;;Obredna pšenica;; Apostrof, 1994.godine i svoje snovidjenje u knjizi ‘‘Sidra’‘2002.godine.

Tragovi, 22.jun 1998. Bor.

Jovan Mitrović је поделио успомену.

1 сат ·

Пре 6 година

Погледајте успомене

Jovan Mitrović је поделио везу.

15. јануар 2011. ·

UNIVERZUMM

UNIVERZUM Posvećen ljudima i dogadjajima koji utiču na sveukupni razvoj čovečanstva za knjigu sredjivanje dnevnika iv O KNJIGAMA MOJIH PRIJATELJA: -RECENZIJE -KRITIKE -OSVRTI -OGLEDI -BELEŠKE .......

univerzumm.blogspot.com|Аутор: Jovan S.Mitrović - jon mirt

Jovan Mitrović 2 Ви и још једна особа
Коментари
Nenad Vasiljevic
Nenad Vasiljevic covek koji voli kljigu a zivi u Boru osudje je i uskracen svoga zadovoljstva... samim tim i sa malim brojem Borsjh pisaca ...Ti znas jer pises izuzetno dugo u toj si bransi od kad znam za tebe ,,nekad davno sajam knjiga i u nasem zabitom mestu licise na nesto propracen sa gotovo svim izdavacima, mnogim piscima...zatim prolazni sa manjim brojem izdavaca i manjim brojem autora...danas na par satora bez pravih izdavaca . Prvo bese ljubav prema knjizi svih nas od organ. preko ucesnika, posle neka prosecnost a danas neznam ovo stanje da def. osim kao borbu vas par naistrajnijih autora da i dalje pisete a mi koji i dalje volimo knjigu mozemo je kupiti samo na kijosu ... sala- na kom mogu nabaviti tvoju knjigu- veliki pozdrav tebi i svim poput tebe koji jos i pored svega pisu... ovu knjigu cu procitati....pozdrav i pisi jos dugo,...
15. јануар 2011. у 14:57 ·

Свиђа ми се · Одговори · 27 минута

Jovan Mitrović Poštpvani Nešo, poznata je narodna izreka ,,NIKADA NIJE KASNO,, ovim tekstom želim to da potvrdim,odnosno da ti odgovorim na tvoj komentar, koji sam tek sada zapazio u ovoj rubrici USPOMENE., a koji se odnosi na knjigu koja je odavno izašla,ali u Boru nije bila promovisana.... Zašto ?- tu su mnogi razlozi,ali najveći je moj zdravstveni bilten, ti već to znaš, možda bih ti to i rekao da se vidimo,ali ja već 15 daana ne izlazim iz kuće. i zato koristim ovu modernu tehniku. Ja . knjigu nemam, izdavač mi je uručio samo 2o tak autorskih primeraka, a ti je možeš naručiti kod izdavača INTELEKTA IZ VALJEVA, ILI SE OBRATI UREDNIKU ACI VIDIĆU... Što se tiče mog daljeg pisanja, ove godine treba da se pojavi moj najnoviji roman...POVRATAK U ZAVIČAJ, I DEO O GALERIJU posle 15 godina , izdavač se pojavio i već je knjiga u štampi.... Govoriš O SAJMU KNJIGA U BORU, kako vidiš to je za Borčane prevazidjena stvar,a mi smo nekada na sajmovima provodili sate i sate... U pravu si bilo je velikih kulturnih manifestacija medjunarodnog karaktera...BALKANSKI SUSRETI PISAC, OKTOBARSKI SUSRETI , KNJIŽEVNA KOLONIJA, IZBOR KNJIGE GODINE BORSKOG PISCA... i da ne nabrajam više... Bilo,prošlo,sada se i ne pominje.., kao da i nije bilo... Došla su druga vreemena, kada su vrednosti na kojima smo se mi vaspitavali i učili odavno poremećene...Sada samo tvoje krasne slike, i neke moje škrabotine svedoče vreme kroz koje smo prošli...i možemo biti ponosni na njega... Tebi i porodici puno zdravlja u ovoj godini i da ti se svi snovi pretoče u slike kao i do sada.. Tvoj prijatelj J.S.M.

Свиђа ми се · Одговори · 2 минута · измењен

Божић, Божић благи дан - Музички састав Ступови

Anarheologija: Simbolika ribe i hrišćanstvo

Anarheologija: Simbolika ribe i hrišćanstvo: SIMBOLIKA RIBE I HRIŠĆANSTVO Arheološki podaci o ribi kao zaštitnom znaku prvih hrišćana Prvi simbol hrišćanstva kojim su sl...

Anarheologija: Konstantin Veliki i kult Apolona

Anarheologija: Konstantin Veliki i kult Apolona: KONSTANTIN VELIKI I KULT APOLONA Jedna od najintrigantnijih tema koje su okarakterisale prvu polvinu 4. stoleća svakako je odnos...

Yugopapir: Ivo Andrić: Ko je na mene presudno uticao i zašto?...

Yugopapir: Ivo Andrić: Ko je na mene presudno uticao i zašto?...

Yugopapir: Ivo Andrić: Ko je na mene presudno uticao i zašto?...

Yugopapir: Ivo Andrić: Ko je na mene presudno uticao i zašto?...

   DRUGI PIŠU !!!!!!!!!

Rusi obelodаnjuju istinu o poreklu Srbа

Posted date: јул 30, 2015In: IZA OGLEDALA

146

U sаrаdnji sа nаšom velikom pаtriotkinjom, Sаvom Rosić, kojа sа ruskog jezikа prevodi rаznа korisnа štivа i knjige u korist osvešćivаnjа i buđenjа srpskog nаrodа, objаvljujem ovаj izuzetno znаčаjаn člаnаk ruskog profesorа i аkаdemikа V. A. Čudinovа, koji upučаtljivo govori o poreklu i postojаnju nаs Srbа, u ovom slučаju rаdi se o VIII veku pre Hristа.

O tome govori stаri zаkonik uklesаn nа obelisku iz grаdа Sirbinа, dаnаšnjeg Ksаntosа, koji se nаlаzi u mаloj Aziju, u dаnаšnjoj Turskoj.
E, sаd, ovo je veomа bitno rаdi rаskrinkаvаnjа lаži dа su se Srbi nаselili, po zvаničnoj “istoriji”, nа Bаlkаn u VII veku (626. godine) iz svoje prаpostojbine kojа se nаlаzilа izа Kаrpаtа. Kаrpаti su plаnine u srednjoj Evropi koje se protežu svojom dužinom od oko 1500 km preko Češke, Sovаčke, Poljske, Ukrаjine i Rumunije.
Ono što je nаjindikаtivnije zа istorijsko postojаnjа nekog nаrodа je njegov jezik, njegovа pismenost i njegovo pismo. Zаkonik koji je uklesаn nа obelisku iz Sirbinа potiče iz VIII vekа pre nove ere, pisаn je nа serbo-rаšаnskom jeziku i pismu! Ovo je očigledаn dokаz dа su Srbi u VIII veku pre nove ere bili nаstаnjeni ne sаmo nа prostorimа mаle Azije, već i Bаlkаnа, budući dа je Drаgoljub P. Antić u jednom delu svoje knjige: “Kontinuitet Vinčаnske civilizаcije” (od mogućih hiperborejskih korаkа do dаnаs)” dokаzаo dа su u tehničko-fizičkom smislu “velike i mаsovne seobe” nаrodа u VII veku nove ere bile neizvodljive!
Ako su mаsovne seobe nаrodа u tehničko-fizičkom smislu bile neizvodljive u VII veku posle nove ere, ondа su još mаnje bile izvodljive VIII veku pre nove ere, jer аko koristimno sаmo podаtke zvаniče “istorije”, pre VII vekа posle nove ere ništа se ne znа o Srbimа, osim dа su se “doselili nа Bаlkаn iz svoje prаpostojbine izа Kаrpаtа”. Sаmo to, а štа su rаdili pre togа, od čegа su živeli, itd… ništа se ne znа.
Budući dа se po ovom uklesаnmom zаkonu nа obelisku iz Sirbinа, jаsno vidi dа su Srbi bili pismeni i postojаli kаo kulturаn nаrod još u VIII veku pre nove ere, i аko bi se sаmo oslonoli i prаtili podаtke zvаnične “istorije” i ovog sаznаnjа o postojаnju Srbа još u VIII veku pre nove ere… ispаdа dа su se Srbi prvo sа prostorа mаle Azije odselili nа prostor izа Kаrpаtа, nаpustivši prostor mаle Azije, zаobišаvši bliži Bаlkаn, pа su eto odlučili, dа se u VII veku posle nove ere, opet i ponovo potpuno mаsovno presele nа neku drugu lokаciju, dа se spuste sа prostorа izа Kаrpаtа, nа Bаlkаn, kogа su zаobišli prilikom prethodne “selidbe” iz mаle Azije, i, od tаdа, oni po zvаničnoj “istoriji” postoje kаo nаrod, iаko postoje mnogobrojni verodostojni podаci o njihovom postojаnju kаo kulturnog i pismenog nаrodа, poput ovog uklesаnog zаkonа nа obelisku iz VIII vekа pre nove ere, nа njihovom jeziku, 1400 godinа pre tog fаmoznog VII vekа nove ere.
Nаrаvno, kаd se sve ovo izаnаlizirа, pаmetnimа je lаko zаključiti dа zvаničnа “istorijа” ne govori istinu, po njoj “cаp-cаrаp”… i nаrod se preselio, mаsovno, kаo kаd pređeš ulicu, jer nаprosto ne objаšnjаvа ništа više o tome, kаko se uopšte hrаnio tаj nаrod prilikom te mаsovne seobe i kаko je bilo moguće uopšte tegliti toliku hrаnu sа sobom prilikom prelаskа tolike kilometrаže, godinаmа i godinаmа… dа se nаrod prehrаni (žene, decа, stаrci, vojnici) budući dа tаdа, u VII veku nove ere, neke iole nаpredne tehnologije i tehnike nije bili ni u mislimа, а kаmoli prаksi, dа bi se teglilа tolikа hrаnа i dа bi se nаrod аdekvаtno i brzo selio, hrаnio, lečio, jer u pitаnju je bilo hiljаde i hiljаde kilometаrа pešаčenjа.

Budući dа je zаkonik nа obelisku preveo nаš sveštenik Svetislаv Bilbijа (rođen 1907, u Bosаnskom Grаhovu, selo Ugаrci), posle ovog prevedenog tekstа, dodаo sаm video prilog gde nаš istoričаr i pаleolingvistа Rаdovаn Dаmjаnović govori nešto više o njemu. Svetski nаučnici, istoričаri, lingvisti i аrherolozi, ni do dаn dаnаs nisu dešiforovаli pismo Etrurаcа, nаrodа koji je živeo pre 3000 godinа u srcu dаnаšnje Itаlije, а interesаntno je to, dа su zа zvučnu podlogu rаdi dešiforovаnjа etrurskog pismа korišćeni svi mogući jezici, pа čаk i jezici nаrodа centrаlne Afrike, jedino, gle čudа, u obzir rаdi dešifrovаnjа etrurskog pismа nije uzet srpski jezik, srpskа ćirilicа, ili još tаčnije, srbicа.
Čovek koji je dešifrovаo etrursko pismo bio je Svetislаv Bilbijа koristeći srpsku ćirilicu, tumаčeći etrursko pismo zdesnа nаlevo.
V. A. Čudinov, čiji je tekst Sаvа Rosić prevelа, аkаdemik je Ruske akаdemije prirodnih nаukа, predsednik je RAN (Ruskа akаdemijа nаukа) komisije zа kulkturu аntičke i srednjovekovne Rusije, direktor je Institutа zа stаroslovensku i stаroevroаzijsku civilizаciju.

O srpskom kаmenu iz Sirbinа sа zаkonimа iz VIII vekа

„U Lici mаloаzijskoj (Ljudeji) Aleksаndаr Veliki je zаtekаo jedno posebno stаnje. U grаdovimа Like, koji su bili brojni, nije bilo persijskih posаdа. Iаko je Likа bilа uključenа u Persijsku cаrevinu od vremenа Kirа Velikog, onа je zаdržаlа svoje posebno uređenje i svoje stаre zаkone. Imаli su sаvez od 23 grаdа, među kojimа je grаd Sirbin (dаnаšnji Ksаntos) bio prestonicа i nаjveći od grаdovа. Ličаni su nаjpre bili poznаti pod imenom Solimi, а zаtim kаo Termili po jednom delu Krićаnа, koje je Sаrpedon doveo sа Kritа i nаselio u Lici. Sаrpedon je osnovаo i grаd Milet kаo nаseobinu kritskog grаdа Miletа“.
„Stаri Zаkonik lički, koji je bio uklesаn u kаmenom obelisku u grаdu Sirbinu, potiče iz VIII vekа pre Hristа, nаđen je i bio je nа serbo-rаškom jeziku i pismu. Izgled ovog spomenikа, gledаno sа severne strаne, prikаzаn je nа slici 1, а nа slikаmа 3. do 6. detаljnije su prikаzаne zаpаdnа, južnа i istočnа strаnа. Likijske tekstove je sаkupio krаjem XIX vekа аustrijski profesor Ernst Kаlinkа. Tumаčenje tekstа grčkim i drugim jezicimа nije dаlo rezultаt, а pročitаn je u celosti od strаne Svetislаvа Bilbije, uz tumаčenje drevnog srpskog jezikа i pismа iz Lidije i Likije. Bilbijа je nаjpre protumаčio i objаvio svoje dešifrovаnje tekstа sа severne strаne spomenikа, premа prepisu Ernstа Kаlinke, sа 34 iskаzа koje je Bilbijа glаsovno protumаčio kаo zаpis fonetskim pismom, а protumаčio gа je pomoću sličnosti sа srpskim jezikom“.
„Svetislаv Bilbijа je tekst sа severne strаne spomenikа u Sirbinu nаzvаo ‘Porukа Srbimа urezаnа u obelisk u prestonici Like – Likije pre 2.600–2.800 godinа’, а kаsnije protumаčio čitljive delove zаpisа i sа drugih strаnа. Tаj rаdni mаterijаl je objаvljen u zborniku ‘Catena Mundi’ pod nаslovom ‘Obelisk iz Ksаntosа – Kаmenа knjigа zаkonа i običаjа stаrih Srbа’, gde su iskаzi prikаzаni u obliku odredbi zаkonikа, koje su grupisаne premа temаmа koje obrаđuju, uz oznаku strаne spomenikа i brojа redа zа svаku od odredbi“.
„Kompletаn tekst ovog spomenikа serbo-rаške pismenosti аzijske Likije i drevnog serbo-rаškog zаkonikа, koji sаdrži 232 odredbe, uobličio je i dopunio komentаrimа prof. Rаdomir Đorđević. Odredbe su svrstаne u 16 grupа, premа svome sаdržаju, а svаkа od njih nosi oznаku strаne svetа i redа nа obelisku. Te grupe (glаve Zаkonikа) su: (1) O uprаvljаnju držаvom – zаdаtаk držаve; (2) Humаnitаrne dužnosti držаve; (3) Slobodа zаnimаnjа i rаdа; (4) Običаji i zаkoni; (5) Izbor i osobine vođe; (6) Dužnosti borаcа; (7) O neprijаtelju i njegovom činjenju; (8) Mudre izreke i sаveti; (9) Sаveti predаkа poljodelcimа; (10) Sаveti kopаčimа zlаtne rude; (11) Lekаrski sаveti; (12) Krivičnа delа, postupаk i kаzne; (13) Vаspitаnje dece; (14) O hrаni i njenoj pripremi; (15) O hrаni i kаko se hrаniti; (16) Uklesаno trebа čitаti, pаmtiti, vršiti.“

„Rаdi sticаnjа utiskа o sаdržаju zаkonikа sа obeliskа u Sirbinu, nаvešćemo ovde pojedinаčno sаmo neke od odredbi (one nose Bilbijine oznаke strаne i redа). Tаko u delu nаzvаnom ‘O uprаvljаnju držаvom; zаdаtаk držаve’ stoji: 3-10: ‘O uprаvljаnju ovđe međаmа – grаnicаmа držаve zаvjet tu stvoriti, oslаnjаti se nа stotine borаcа, ovi se nužno hoće – trebаju… ‘, S-7: ‘Držаvа imа zаdаtаk pozivаti nа oružаnu uzbunu kroz cijeli život’ itd.“

Kаd kаmen govori – diskusije nemа.

„Sа ovа tri prikаzа: kаmen Rozetа, nаtpis sа Kritа, Zаkonik iz Sirbinа, nismo iscrpli još sve mаterijаlne dokаze u prilog stаre srpske istorije, imа ih još podostа. Ali, zа svаkog normаlnog čovekа, i ovo je sаsvim dostа.
Ovo je ‘korpus delikti’, ovo su dokumenti koji su poput pаrnog vаljkа sаtrli sve fаlsifikаte tаkozvаne bečko-berlinske vаtikаnske škole. Imаju li još obrаzа ti nаši bedni nordisti dа se pojаve pred srpskim nаrodom?
Čovek može dа ne znа, iаko neznаnje nikog ne oprаvdаvа, аli, kаdа mu se pokаže i prikаže, а on i dаlje neće dа znа, ondа – ili je lud ili pokvаren. Sve dok im nismo dаli nepobitne dokаze mogli smo dа nа njihovo ponаšаnje gledаmo kroz prste. Ali posle svegа ovogа, oni koji i dаlje hule nа svoj nаrod verglаjući kojekаkvu neprijаteljsku propаgаndu, njimа je mesto nа stubu srаmа!“
Tаko Jovаn Deretić zаvršаvа svoj omаnji pregled. Zаsаd mi još mnogo togа nije jаsno, pošto će prevod sа sаvremenog srpskog tekstа nа sаvremeni ruski sаdržаti mnoštvo grešаkа, dok bi izvorni tekst (nаpolа ruski), zаpisаn ćirilicom, bio vrlo zаnimljiv zа lingvističku аnаlizu.

Grаd koji se sаdа zove Ksаntos.

Vikipedijа o njemu piše: „Ksаntos (grč. Ξανθος) – u dаvnini nаjveći grаd i središte Likije, zemlje nа jugozаpаdu Mаle Azije. Uporedo sа svetilištem Leton ruševine Ksаntosа unete su u UNESKO-v spisаk spomenikа svetskog kulturnog nаsleđа. Osnovаn je početkom prvog hiljаdulećа pre nаše ere. Persijаnci su gа 546. g. pne. zаuzeli i sаsvim srušili. Krаjem IV vekа pne. ulаzio je u sаstаv cаrstvа Aleksаndrа Mаkedonskog, а od 190. g. pne bio člаn nezаvisnog sаvezа grаdovа Likije (Likijski sаvez). Oko 180. g. pne poznаti su tirаni Lisinije i Eudem. Brutovа vojskа gа je 42. g. pne. zаuzelа i ponovo srušilа. Kаsnije je ušаo u sаstаv rimske provincije Likijа (Lycia). Od drevnog grаdа sаčuvаn je sаmo mаli deo, otkriven prilikom iskopаvаnjа, između ostаlog pozorište. Među nаjznаčаjnije sаčuvаne spomenike likijske kulture spаdаju osobeni nаdgrobni spomenici, kojih imа dve vrste:

• uklesаni u stene, bogаto аrhitektonski ukrаšenа tobožnjа pročeljа zgrаdа,
• visoke grobnice nа uzvišicаmа, u vidu kućа ili okružene kolonаdаmа.

Nаjznаčаjniji spomenici te vrste su ‘spomenik hаrpijа’ iz VI vekа pne, nаzvаn tаko po očuvаnom reljefu nа njemu, okružen stubovimа, kаo i ništа mаnje bogаto ukrаšen zidnom plаstikom ‘spomenik nereidа’ u vidu jonskog hrаmа nа visokoj osnovi iz V vekа pne. Obа spomenikа spаdаju u nаjvаžnijа delа mаloаzijsko-jonske kulture. Tu je pronаđen i nаjveći spomenik likijske pismenosti – likijsko-milijskа stelа (oko 380. g. pne)“.
Izgledа dа tа stelа i jeste Zаkonik. Ovde su nаvedenа i dvа novа izvornikа.

Moje čitаnje nаtpisа.

Privuklа me je osnovicа obeliskа, nа kojoj sаm video nаtpise. To je istа fotogrаfijа kojа je i nа slici 5, pogled sа jugа. Nа izbočenom kаmenu s osvetljene strаne može se pročitаti dvаput nаpisаnа reč МАСКА u dvа redа (gornji red čitаm u inverznoj boji). Niže i ulevo, nа drugoj izbočini nаpisаnа je reč ЯРА (Јаrа). Još mаlo niže čitа se izrаz МИР ЯРА (Jarov svet). Nаjzаd, nа rаvnoj površini, nа frаgmentu u belom okviru, mogu se pročitаti reči РУСЬ ЯРОВА (Ruska Jarova – Ruskа: stаri nаziv Rusije). Kаo što se vidi, otkriveno je mаlo reči, аli se iz njih može zаključiti dа je grаd Serbina, isti i Sirbina, isti i Ksantos u Likiji iskonski ulаzio u Jаrovu Rusku.
Gledаjući sа zаpаdа nа osnovicu obeliskа, vidi se niz likovа. Nаjveći od njih se nаlаzi nа bočnoj strаni leve ploče i podsećа nа lаvа gledаnog spredа, blаgo okrenutog ulevo. Nа liku unutаr okvirа može se pročitаti reč РОД, а ispod okvirа – reč ЯРА (Јаrа). U donjem delu lаvа može se videti još jedаn lik, muški, spredа. Desno od nosа može se pročitаti reč РОД. Gore desno nаlаzi se mаlo muško lice spredа, nаgnuto ulevo. Ispod brаde je isti nаtpis – РОД.
Nа desnom kаmenu je ogromаn lik spredа. To je mаčjа njuškа. Nа čelu je nаtpis МИР ЯРА (Jarov svet), dole, nа brаdi – ЛИК МИМЫ (Lik mime). Gornji desni deo tog likа obrаzuje sаmostаlаn lik spredа, tаkođe nаlik nа životinjsku njušku. Nа vrhu nosа i desno nаpisаnа je reč MAРA. U okviru je nаpisаno ЛИК ЯРА (Jarov lik), а levo od okvirа nаlаzi se nešto iskrivljeno muško lice spredа. Nаjzаd, iznаd levog okа mime Jаrа nаlаzi se omаnje žensko lice oštrog nosа i brаde, profil okrenut udesno. U visini brаde može se pročitаti nаtpis MAРA ЯРА (Jarova Мara). Smаtrаm dа to još nisu svi likovi i nаtpisi.

Jovаn Deretić mi je poznаt po njegovim nаstupimа nа Međunаrodnim kongresimа o doćirilovskoj pismenosti. Sаdа on imа sopstveni sаjt, tаko dа se možemo upoznаti sа njegovim istrаživаnjimа i pre nego što dođe nа Kongres.
Ovog putа je podsetio nа to dа je u dobа аntike postojаo grаd Serbinа (tj. „Srpski“) u Likiji (Lјudeji), koji je potom dobio nаziv Ksаntos. Tаmo i dаn-dаnаs stoji obelisk sа mešovitim nаtpisom nа rusko-srpskom jeziku. Nаžаlost, sаdа je nаtpis nečitljiv zbog togа što su slovа mnogimа, uključujući i mene, nepoznаtа. Tаj nаtpis je pročitаo Svetislаv Bilbijа, аli nisаm pronаšаo nа internetu doslovаn prevod. Moguće je dа se on čitа uprаvo onаko kаko gа je tаj istrаživаč pročitаo, аli moždа i nije tаko. Međutim, meni je bilа zаnimljivа osnovicа obeliskа, nа kojoj sаm pronаšаo likove i nаtpise slične likovimа i nаtpisimа nа kultnim kаmenovimа. Drugim rečimа, te ploče su verovаtno još stаrije od sаmog obeliskа. Mаlа Azijа je, ispostаvljа se, ulаzilа u Jаrov svet, аli dа li je ulаzilа u Jаrovu Rusku, ne znа se. Nejаsno je i to dа li postoji još neki nаtpis izveden istim slovimа, tаkođe nаpisаn nа srpsko-ruskom jeziku.

Zаključаk.Broj svetih kаmenovа koje sаm istrаživаo postаje sve veći, pа i nа plаnu sekundаrnog korišćenjа. (Nebojša blog)

UNIVERZUMM: USKORO NOVI FELJTONIZABRANI TEKSTOVI O ...Od k...

UNIVERZUMM: USKORO  NOVI FELJTONIZABRANI TEKSTOVI  O ...

Od k...: USKORO  NOVI FELJTON IZABRANI TEKSTOVI  O ... Od kraljeva do vladika Prve lože na srpskom tlu nastale su krajem 18. veka kada je u Be...

TV teatar: Moma Dimić - Živeo život Tola Manojlović

TV teatar: Moma Dimić - Živeo život Tola Manojlović

                                                     FILIJA- PHILIA

Grčka reč koja u prevodu znači prijateljstvo.

U antičkoj Grčkoj imala je širi značaj, ticala se bliskih osoba, članova porodice, poznanika, saputnika, ratnih drugova.

Podrazumevalo se da prijatelju treba pružiti pažnju, pomoći, uručiti poklon, pružiti

gostoprimasrtvo,zaštitu, pokriti mu greške…

SOKRAT ( 469-339)P.N.V.  Kaže:

Prijateljstvo zahteva mudre i dobre osobe.

Uzvišen čovek zbog uvidjanja nesavršenstva ljudi na kraju ostaje sam…

PLATON (427- 347) P.N.V.

Platon je delio prijateljstvo na: pravo,,pitomo,, koje se zasniva na slučajnosti i vrlinama i lažno  pšrijateljstvo ili,,plahovito i divlje,, koje u sebi nosi prikrivenu ljubomoru I zavist.

ARISTOTREL

Kaže: da su prijatelji plemenite I bliske osobe.

Pravi prijatelji daju sigurnost da nećemo spavati na ulici,ili umreti od gladi.

Ima i mišljenja da:

U prepredenom svetu nema prijateljstva, ima samo druženje iz  koristoljublja..

Tu nema iskrenosti i nikome se ne može verovati.

Samo poštene osobe  mogu da budu prijatelji…

Sve ove definicije o prijateljstvu danas gube značenje…

Uvodjenjem novih tehnologija(mobilni,  internet) doprinelo je rušenje mita o prijateljstvu…

Zapostavlja se pravo druženje zbog sklapanja brojnih virtualnih veza pa se usamljenost  širi.

21 vek nosi opštu otudjenost ljudi..Tako da  sve manje pravi prijatelji dele radost i tugu, brigu i smeh..

A prijateljstvo je kao  krhka biljka koja se mora stalno negovati….

MOMA DIMIĆ:

KO PRIJATELJA NEMA NEĆE ZNATI KO JE ISPRED NJEGA BIO,OTKUDA JE POŠAO NI KO MU JE OSTAO,ŠTA JE PROPLAKAO,ŠTA JE PROSLAVIO.kO OSTAVI PRIJATELJEVU TORBU PRAZNU I SIJALICU NEUPALJENU,NIKADA NEĆE STIĆI NITI PREPOZNATI NA SVOM GROBU SLOVO NI U BAŠTI BILJKU NI U SRCU PRIOJATELJSTVO... 8.JUNA 2008.GODINE MOMA JE UMRO U BEOGRADU POSLE KRAĆE BOLESTI....

 .

Снага пријатељства
Није исто када кажемо друг и пријатељ.Друг нам mоже бити и човек кога познајемо петнаестак дана,а пријатељ...пријатељ је особа која је увек уз нас,и у добру и у злу.С њим се познајемо скоро цео живот.Пријатељ је онај коме можемо све рећи,све тајне,проблеме и осећања.
Од пријатеља можете увек потражити помоћ,он ће вам увек дати неки савет.Он вас познаје,зна какви сте.Пријатељи су нераздвојни.Врло често неко покуша да посвађа пријатеље због љубоморе,а понекад се и осећа одбачено.Пријатељство је толико јако и изджљиво,да
врло често може да преживи и скоро један цео век. Пријатењу можеш оствити главу на чување. Пријатељ је позади ,поред и испред тебе!!!!!!!!!!!!!!

Ja ovo ne pišem sam.Kada se malo bolje zagleda pored mene je moj neprebolni drugar Moma. Samo stoji i gleda me,gde god mrdnem on je tu..
Čujem kako mi kaže;
,, Samoća čini čoveka starim, iskusnim i plašljivim da u svaki čas traži izlaz. Deca stare umah,stari podetinje.Ako je čovek pri tom umetnik,čitavo njegovo biće postaje kreda,more krede što kani da celim svojim obimom ostavlja tra,otiske-ne tek vrhom izoštrena pera! Ne sunčevim zrakom samo! Ima dana kada je pisanje isto tako pitko i lagano kao disanje,ukoliko se samo podrazumeva da ste zdrav.,,
Kao da je ovakva njegova premisao najavljivala njegovu bolest , a meni predstavlja teško breme provere i potvrdjivanja u narednim danima ili godinama života.I sada me opterećuju te njegove napisane misli i poruke Stoje bez reči njegovi junaci,i ne znaju šta da mi kažu,jer Moma im je sve
ranije rekao. Načičkane tako,učini mi se da sede i otvaraju usta..Kao da negoduju, ili se smeju. Ali,sve mi se čini,kao da se spremaju da negde zajedno odlete.i da tako izraze svoje nezadovoljstvo,što ih je tvorac tako rano ostavio.
Postoji već čitavo brdo napisanih i objavljenih knjiga, kao i drugih publikacija, o surovostima besprimernog NATO bombardovanja Srbije s proleća 1999.godine.Pesnici su, sasvim prirodno,medju prvima progovorili:

 Jovan S. Mitrović

Promocija knjige o Momi Dimiću Jovana S. Mitrovića, Biblioteka u Mirijev...

Onaj ko vlada medijima, taj vlada i javnim mnjenjem

Mediji najmoćnije oružje

Medijske posledice se uporedjuju sa atomskom bombom,ostavljaju trajne materijalne i duhovne posledice.
A da li je baš tako_? U teoriji novinarstva stoji:
,,Osnovni zadatak novinarstva je istinito,blagovremeno I potpno informisanje svakog gradjanina.A informacija je ljdska spoznaja,ove ili one stvari,ove ili one pojave,koja je kao produkt simboličke ljudske akcije preslikana u neki drugi sustav. Informacija je saopštavanje,ali ne svakakvo saopštavanje,samo ono koje recepijentu donosi novo saznanje o nekom ili nečem,,.
Još kraće rečeno;istinito,potpuno i brzo informisanje je osnovno pravilo ove profesije.Ali,novinari,mahom sve ono što smatraju istinito,uzimaju,,zdravo za gotovo,, po nekada zbog ne znanja ,ali i zbog drugih interesa.Koji su to interesi?Dakle,još jedan očigledan primer da se teorija I praksa razmimoliaze.
Ovo nepisano pravilo je , svim vlasnicima informativnih glasila, u bilo kom obliku, dobro poznato,ali ga niko ne poštuje,niti haje za to.
Obični čitaoci,gledaoci i sliušaoci,treba da znaju :
,, Nijedna udarna vest nije slučajna. Ona nije plod nekakvog “istraživačkog i nezavisnog novinarstva”. Ona je uvek u funkciji nove manipulacije, smišljena mnogo pre.To se zove saopštenje za javnost, služi da bi se skrenuo pogled naroda sa pravog stanja stvari. Veliki mediji dominiraju čitavom industrijom; i što više idemo ka vrhu shvatićemo da samo nekolicina drži u svojim rukama medijska i privredna carstva.Dok čitate bilo koju udarnu informaciju treba da razmišljate;prava istina je mnogo daleko od očiju javnosti i dobro je skrivena.U njene tajne upućen je mali broj ljudi.Dakle, veliki izdavači opterećeni su težnjom dominiranja medijskim prostorom,kako bi uticali na formiranje javnog mnjenja po volji velikih sila ,a sve sa ciljem povećanje profita,,....
Tako izgleda globalno medijsko nebo u svetu..
Na tom uzburkanom,šarenom i raznovrsnom, medijskom nebu(pojavile su se prvo novena,pa radijo, i televizija, a sada najmoderniji internet)
Svaki objavljeni tekst,bilo kao vest,prilog,reportaža članak,esej,osvrt ili kritika i intervju o životu i rada u bilo kom odredjenom vremenu i prostoru postaje dokument jedne civilizacijske epohe.Vremenom, mnogo godina kasnije, sve će to biti jedini dokumentarni most izmedju onoga što je prošlo i onoga što je ostalo kao posledica.Ili most za prenos estetskih vrednosti za koje imamo vremena da se bavimo mnogo kasnije nego kada je dogadjaj bio zabeležen.Tako će buduće generacije imati više vremena da se studioznije bave našim vremenom i životima.
Prvi srpski mediji nastali su upravo u dijaspori, pre gotovo dva i po veka, kada su osnovani časopisi ,,Slavenoserbski magazin,, u Italiji 1768. godine i ,,Novine Serbske,, u Austriji 1813. godine. Oni su tada otvarali Srbiji prozor u svet, a njihova uloga bila je ,a I danas je ne samo da čuva srpsku duhovnost i informiše naše ljude u dijaspori, već i da utiče na kreiranje javnog mnjenja, kako u matici, tako i inostranstvu
Novinari rade na sopstveni rizik
Do danas je u Srbije registrovano 2 827 novina i časopisa i 103 elektronska medija (radio i TV stanice).U ovom času u Srbiji se redovno štampa devet relevantnih dnevnih novina (Politika, Večernje novosti, Blic, Glas, Danas, Alo,i u Vojvodini novosadski Dnevnik), nedeljnici (Vreme, Nin I mnogobrojna žuta štampa). Informativni program emituju četiri velike televizijske kuće (RTS, Studio B, .., i čitav niz lokalnih TV i radio stanica kratkog dometa i ograničenog značaja. Rade novinske agencije (Tanjug, Beta i FoNe…t).
Bez ikakve dileme ubedljivo najuticajnija u svim delovima Srbije, uključujući čak i preovlađujuće opozicioni centar Beograda, je Radio Televizija Srbije.
Režim najdirektnije kontroliše i Politiku,Večernje novosti, i novosadski Dnevnik.Sa druge strane nalaze se profesionalne dnevne novine – Danas, Glas, Blic– kao i dva ozbiljna nedeljnika – Vreme, Nin.Najznačajniji nezavisni elektronski medij, i van granica Srbije poznati beogradski Radio B 92, razvio je poslednjih godina alternativnu mrežu radio i televizijskih stanica, (ANEM – Asocijacija nezavisnih elektronskih medija) koja je svoje članice našla u svim važnijim provincijskim gradovima Srbije.

Sva glasila imaju značajnu ulogu u kreirananju sveukupnog privrednog i društvenog žiotra u svim sredinama,skoro sva glasila posloju veoma loše.Ostaje otvoreno pitanje ,kako opstaju tolika glasila.





"Новине сербске" су биле прве српске дневне новине, које су се појавиле 1. августа 1813. у Бечу. Пуне три године лист је излазио сваки дан осим недеље и празника. До маја 1816. уредништво листа водили су Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић, студенти медицине. Први српски дневни лист почео је да излази у времену погодном за дневну штампу, у време ратова удружене европске коалиције против Наполеона. Највећи део простора, скоро три четвртине, био је посвећен тим ратовима. Поред ратних вести лист је доносио прокламацију и наредбе
jovan.s.mitrović.

ПРИЧЕ ИЗ НАРОДА

                                              Правда и кривда

У једног краља била два сина; један бјеше лукав и неправедан, а други добар и праведан. Пошто им отац умре, рече неправедни праведноме: „Хајде од мене, нећемо више заједно живљети, и ево ти триста цекина и један коњ, то ти је дио од свега што нам је од оца остало, више ти нема ништа.“ Он узме триста цекина и коња, па пође говорећи: „Хвала Богу, колико ме допаде од цијела краљевства!“ Послије неколико времена сретоше се ова два брата у путу јашући оба на коњима. Праведни назва неправедноме: „Помози ти Бог, брате!“ А онај му одговори: „Јаох ти Бог дао! Шта вазда Бога спомињеш? Сад је боља кривда неголи правда.“ Тада му рече добри: „Хајде да се окладимо да није боља кривда него правда.“ И тако се окладише у стотину златнијех цекина, и рекоше кога најпре срету да им о томе суди. Идући мало напријед, сретоше на коњу ђавола, који се бјеше претворио у калуђера, па га запиташе да им каже али је боља правда али кривда. Ђаво рече: „Кривда!“ И тако добри изгуби стотину цекина. Али се опет окладе у другу стотину, пак и у трећу, и по осуди ђавола који се различно претварао и пред њих излазио, изгуби добри све три стотине цекина, пак потом и коња. Онда рече: „Хвала Богу, већ немам цекина, али имам своје очи, окладићу се још једном у њих.“ Тако се оклади и у своје очи да је боља правда неголи кривда. Тада његов брат, и не тражећи другога суда, извади нож па му извади оба ока и рече му: „Сад нека ти помаже правда кад си без очи.“ Он жалостан захвали Бога, и рече: „Ја немам очи за правду Бога, него те молим, брате мој, да ми дадеш воде у какав суд да квасим уста и да умивам ране, и да ме изведеш и оставиш под јелом више извора.“ Брат га послуша и даде му у суду воде, и изведе га и остави под јелом више врела. Онђе он јадан стојећи чу у неко доба ноћи ђе дођоше виле на извор, и купајући се поче једна другима говорити: „Знате ли, друге, да се огубала у краља ђевојка? Краљ је сазвао све љекаре, али је нико не може излијечити. Али да зна пак да сад узме воде иза нас и да се њоме окупље, у дан и ноћ остала би здрава, и тако и да је ко глух, слијеп, хром, исцијело би се од ове воде.“ Утом запјеваше кокоти, и виле пођоше. Онда невољник испод јеле добате на ногама и рукама до воде, пак најприје умије очи и одмах прогледа; потом захвати у суд воде и пође хитро у онога краља што му бјеше шћер губава, пак рече: „Дошао сам да излијечим краљеву шћер, ако ме пусти, у дан и ноћ биће здрава.“ Кад краљ разумије, пусти га у камару ка ђевоци, а он нареди те је окупљу оном водом. Кад прође дан и ноћ, ђевојка остаде чиста и здрава од губе. Краљ се веома обрадује, и даде му пола краљевства и шћер за жену, и тако он постане краљев зет и први до краља. То се одмах разгласи по свему ономе краљевству, те дође у уши и брату његову, који говораше да је боља кривда него правда. Он помисли да је онај нашао под јелом срећу, па пође и сам да је тражи: најпре узе у суд воде, отиде под јелу, пак извади своје очи. Кад би у неко доба ноћи, дођоше виле да се купљу, и стадоше говорити како се излијечила краљева шћи, „ваља да нас је“ рекоше, „неко слушао кад смо говориле да би се овом водом иза нас излијечила. Може бити да нас и сад ко слуша, пођимо виђети.“ Кад оне пођоше и под јелу дођоше, нађоше онога који бјеше дошао тражити срећу и говораше да је боља кривда од правде, те га счепаше за четврти па га растргоше. И тако му проклетнику поможе кривда!

PIŠU DRUGI

preuzeto

intermagazin

Ruganje žirija NIN-a s nekad uglednom književnom nagradom za roman godine

Piše: I. Brezac

Ništa drugosrbijancima i evrounijatima nije u ovoj zemlji sveto. Uništiše sve što podseća na bilo šta što je bilo i što je, hvala Bogu, još uvek vredno a srpsko je: od privrede, kulture, istorije, tradicije, umetnosti do školstva, zdravstva…

Tako podeliše i nekadašnje Udruženje književnika Srbije, preuzeše književne nagrade (kojih je inače puna Srbija i koje uglavnom dodeljuju klanovi i prijatelji jedni drugima, jer je to bio jedan od glavnih vrednosnih elemenata za dobijanje nacionalnih penzija), uzeše Srpski PEN centar u svoje ruke, uništiše nekadašnje ugledne izdavačke kuće (Nolit, Prosveta, BIGZ…), književne časopise…

Za nekoliko dana, odnosno 19. januara, petočlani žiri beogradskog nedeljnika NIN za roman godine, u sastavu Vladislava Gordić Petković, Mića Vujičić, Božo Koprivica, Mihajlo Pantić i Jasmina Vrbavac, proglasiće dobitnika nagrade. Odnosno proglasiće najbolji roman, objavljen prošle godine.

I sve bi to bilo u redu da rok za dostavu romana koje kandiduju izdavačke kuće ili pojedinci nije bio 31. decembar 2014. godine. A do tog dana po jednima stiglo je više od 150 romana, po drugima oko 160, a po NIN-ovom sajtu tačno 170 romana. Što to, te brojke i nisu toliko važne, osim što su dokaz, ocenio je žiri, hiperprodukcije romana koja “nije donela i poboljšanje kvaliteta srpske književne scene”.

I sve bi to, da kažemo još jednom, bilo u redu da žiri samo nekoliko dana posle ulaska u 2015. godinu nije saopštio javnosti kako je od u redakciju NIN-a pristiglih stotinu pedeset i/ili nešto više romana odabrao u širi izbor njih 30. Da bi samo koji dan posle toga objavio da je u uži izbor uvrstio 11 romana. Pa će, verovatno, i dalje taj izbor sužavati sve dok nam ne izabere jedan od tih romana i proglasi ga za roman godine.

Dakle, sve bi to, da kažemo još jednom, bilo u redu da naprosto nije za verovati da je petočlani žiri uspeo da iole pažljivije od 31. decembra pročita sve pristigle romane, pa da za dva-tri dana pročita onih 30 iz šireg i da predloži ovih 11 iz užeg izbora.

Da su iz dana u dan članovi žirija čitali romane koji su tokom 2014. godine objavljivani, a oni se u najvećem broju, prema nekim našim saznanjima, ipak prvi put pojavljuju na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu (uvek je u drugoj polovini oktobra), da su završili sve one kurseve brzog čitanja na kojima su nas brzom čitanju podučavali neki inostrani brzočitački “stručnjaci”, članovi žirija sve te romane nisu jednostavno fizički mogli stići da pročitaju. Pogotovo što oni profesionalno rade neke druge poslove i što nisu, dakle, profesionalni NIN-ovi čitači romana. Prema tome, samo koji dan posle poslednjeg dana roka za dostavljanje romana saopštiti širi izbor od 30 romana zaista je ruganje s NIN-ovom nagradom. A mnogo manje s romanima i njihovim “hiperproduktivnim” autorima.

Ništa tu drugo nije bilo moguće osim u širi pa zatim i u uži izbor uvrstiti članovima žirija poznata imena autora prispelih romana. Odnosno imena onih (svojih) autora za koje oni mogu garantovati da oni zaista mogu da napišu dobar roman. A što neke od prispelih romana niko od njih nije ni pogledao a kamoli pročitao – nema veze. Žiriju nepoznato ime ne može da napiše dobar roman. I tačka.

Da podsetimo, NIN-ova nagrada prvi put je dodeljena 1954. godine – Dobrici Ćosiću za roman “Koreni”. Nagradu su posle toga dobili i takvi pisci kao što su Oskar Davičo, Branko Ćopić, Miroslav Krleža, Ranko Marinković, Meša Selimović, Borislav Pekić, Miloš Crnjanski, Milorad Pavić… Samo su Danilo Kiš i Milisav Savić u istoriji nagrade vratili nagradu. Naravno da je među dobitnicima bilo i onih na čije je dobitništvo uticala i aktuelna politika. Ali se tada kvalitet romana, u većini slučajeva, kristalisao najpre kod čitalaca. Pa je žiriju bilo mnogo lakše da se opredele i za “svoj” roman godine. Jer tada je među kandidatima (a kasnije i dobitnicima) bilo i izuzetnih gromada i od autora i njihovih romana koji su svojom pojavom obeležavali to vreme. A bogme ga neki i danas obeležavaju.

Od vremena raspada Jugoslavije samo će nekoliko romana i njihovih autora ostati upisano kao trajne i trajnije vrednosti u srpskoj književnosti. Ostalo je već i odavno i potpuno zaboravljeno.

A od 2000. godine to je još više došlo do izražaja. Redaju se u drugosrbijanskom NIN-u drugosrbijaski i evrounijatski žiriji i uglavnom (ne baš svi) njihovi dobitnici. Čiji se romani i romančići češće prevode u inostranstvu (za neke se pretpostavlja i zbog čega) nego što se čitaju u Srbiji. U kojoj su najčitaniji pisci televizijske voditeljke i voditelji, pevačice i pevači, zabavljačice i zabavljači, sponzoruše i sponzori…

I lepo reče jedan od članova ovog žirija da je danas “vreme uglavnom divljih, samozvanih izdavača, tako da se izbrisala granica između diletanata i pravih pisaca”.

Odavno se ta “granica izbrisala”. Tako da među dobitnike NIN-ove nagrade za roman godine, a od 1991, na primer, nikad nisu uspeli da se uvrste i takođe pravi pisci (po našem mišljenju, bez obzira šta ovaj i prethodni žiriji misle o njima) kakvi su Radovan Beli Marković, Milovan Vitezović, Dobrilo Nenadić, Radoslav Bratić, Jovan Radulović, Miroslav Toholj, Petar Sarić, Ratko Adamović, Vladislav Bajac, Saša Hadži Tančić, Ranko Risojević, Drago Kekanović…

Pa se ruganje s nagradom NIN-a za roman godine i dalje se nastavlja. Jer tako brze čitače, članove žirija, retko da koja nagrada igde u svetu poseduje.

A mi samo da zaključimo: prodaja nagrađenog romana ići će mnogo bolje, u to nema sumnje. I roman će se pojaviti u više izdanja, u šta takođe nema sumnje. Ali pravom, istinskom i iskrenom piscu ove zemlje ova nagrada mora da će biti veća kazna nego nagrada.

I to je taj drugosrbijanski, evrounijatski teg oko vrata koji u nekoj doglednoj budućnosti neće biti tako lako skinuti.

  

PROMOCIJA KNJIGE O MOMI DIMIĆU JOVANA S. MITROVIĆA U MIRIJEVU 12.12.2014.

Promocija knjige o Momi Dimiću Jovana S. Mitrovića U Mirijevu 12.12.2014. godine..
I-II  deo
POVODOM ZAVRŠETKA  MANIFESTACIJE,,MOMINI DANI,,
U ORGANIZACIJI  KNJIŽEVNOG KLUBA ,,MALA PTICA ,,

ODJECI

POVODOM  knjige  O MOMI DIMIĆU

 

 

Драги Јоване,

прочитао сам Твоју с пијететом писану књигу о Моми Димићу. И не само о Моми него  и о времену и људима којих више нема али које си ти, на свој начин, оживео у својој спомен књизи. Више пута сам се, раније, питао зашто они писци који су били блиски с Момом ћуте.  И не само када је Мома у питању, него и други. Ето, Зоран Милић. Посмртно је његова супруга Јагода штампала Сабрана дела, а другари се не огласише...а имају све, простор и место где би се огласили. Ћуте, мој Јоване...

Поздрав Теби и Твојој Породици.

Уз најлепше жеље Мирослав

 

 

 DRUGI PIŠU

PUT U ART - MAGAZIN 

"Kada pesnici plaču” – Jovan S. Mitrović o knjizi posvećenoj Momi Dimiću

Dec 14, 2014 - Intervju

Promocija knjige ”Kako će moja majka pričati o mojoj smrti – knjiga o Momi Dimiću” autora Jovana S. Mitrovića, bila je 12.12. 2014. godine u mirijevskoj biblioteci. Da, kako napominje autor, ”ne bude zaboravljen Moma Dimić” nastala je  knjiga u izdanju izdavačke kuće ”Intelekta” iz Valjeva. Književni klub ”Mala Ptica” na novoformiranim ”Mominim danima” omogućio je poslednjeg dana ovih susreta promociju upravo ove knjiga. Pred punom salom biblioteke u Mirijevu autor knjige je sa poštovaocima lika i dela Mome Dimića podelio svoje emocije, svoj stav da u publici nema nijednog novinara niti kolega i sa setom zaključio da su došla neka nova vremena. Sa ovim piscem zavičajnog ambijenta iz Bora, koji je do sada objavio 18 knjiga razgovarali smo na samoj promociji:

Interesantan je naslov knjige,  recite nam kako je knjiga dobila baš ovakav naslov?
Radni naslov knjige bio je ”Živi dnevnik ili  živeo život Moma Dimić” na Blogu ”Univerzumm” naslov je bio ”Kada pesnici plaču”. Izdavač je, ipak, prelomio i naslovio knjigu po Mominoj pesmi koju je posvetio majci. Obrazloženje izdavača bilo je da je Moma sam dao naslov ovoj knjizi, otuda ”Kako će moja majka pričati o mojoj smrti”.
Knjiga predstavlja specifičan dokumentarni zapis iz njegovog književnog opusa.
Zabeležena su sećanja na Momine boravke u Timočkoj krajini i Boru, učešća na ”Književnoj koloniji u Zlotu”, ”Balkanskim i oktobarskim sretima pisaca” u  Beogradu, Šapcu, Valjevu, Negotinu, Kladovu i Boru.
Ova knjiga je, rekao bih, moderan roman o Momi, o njegovom Mirijevu, mom Boru, selu koje se zove Zlot nadomak Bora, Beogradu, Srbiji i svetu.
Pre svega ovo je istinit roman o jednom prijateljstvu koje će večito trajati. Meni se i danas čini da su mnoge moje napisane rečenice, ustvari Momine misli. Sve mi se čini da je naše prijateljstvo u današnjim uslovima  velika  fikcija, koja zapravo, jedino može piščevom imaginacijom da se izmislili, a mi smo ga  našim srcima više od trideset godina pa sve do pre šest godina uistinu živeli.
Nadam se  da je ovo knjiga o kojoj će tek biti reči, na to nas je Moma zadužio, da ga nikada ne zaboravimio.
Moma Dimić je preminuo 8. juna 2008. godine u Beogradu. Sahranjen je 12. juna 2008. godine na mirijevskom groblju u grobnici porodice Dimić, pored svoje majke! Objavio je preko 40 knjiga. Još 1966. godine napisao je roman ’’Živeo život Tola Manojlović’’, koji je pretočen u dramu koja se u ”Ateljeu 212” igrala preko 400 puta.
Druge životne drame Mome Dimića tek će biti igrane, ovo je samo početak. Ova moja knjiga o Momi je koncipirana kao feljton, a s obzirom da je  2010. godine u 35 nastavaka izašla na Blogpostu ”Univerzumm” i naišla na odlične reakcije čitalaca, sled njenog štampanog izdanja bio je neminovan. Ma kako se činilo da je Moma Dimić ’’zaboravljen brzinski’’ ipak postoje oni koji se sećaju njegovog lika a poštovaoci poput Književnog kluba ’’Mala  ptiica’’ i biblioteke iz Mirijeva koja nosi njegovo ime, dalje podsećaju na ovog našeg romansijera, filozofa i putopisca. Ova je knjiga nastala sa željom da Moma bude uvek sa nama, to su prepoznali i ljudi iz izdavačke kuće ’’Intelekta’’ iz Valjeva i matično preduzeće, gde sam  radio, ŠRIF iz Bora, koje je pomoglo štampanje knjige.

Šta ste sve, istakli i zabeležili u knjizi o Momi Dimiću?
Između ostalog u knjizi su i njegova putovanja po svetu, gde je boravio i uvek navraćao do prijatelja u dijaspori. Deo toga sam već pomenuo u pređašnjem odgovoru, ali evo recimo tu njegovu prisnost i čovekoljubljivost, potvrdili su je i mnogi prijatelji čitajući pomenuti Blog javljali su se iz Kanade, Australije, Nemačke, Francuske iz Zadra, Šibenika, Knina, Skoplja i Rusije. Bilo je preko 10.000 čitalaca. Zabeležio sam i sećanje na moj prvi  susret sa Momom sedamdesetih i poslednji u maju 2007. godine u Beogradu. Ja ovu knjigu doživljavam i kao monodramu o vremenu koje je prohujalo i ostavilo tragove i  životne boje između korica ove knjige.
Dimić je, zapravo, neizmerno voleo svoje Mirijevo i mirijevske  brežuljke, kao ja  svoju kozarsku ulicu u Boru i o tome sam pisao u ovoj knjizi. I po ko zna koji put čujem kako Moma govori onaj početni monolog iz priče ’’Osveta’’ ,,Kad u proleće Mirijevo zamiriše na ljubičice i obavezno trešnjin cvet, ozelene leje po  baštama…’’ ja se setim  moje  Kozarske  rudarske kolonije u Boru, koja je puna prašine i kaldrma, ali sam je voleo i zato je ima svuda.
Dimić je bio pre svega čovek magnet, prihvatala ga je svaka sredina. Umeo je  svakog septembra i oktobra da na ”Međunarodnim susretima pisaca” okupi 40 do 50 pisaca, Španaca, Italijana, Šveđana, Francuza, Austrijanaca…
I gde god da je bio, on se vraćao zavičaju, to je jedna potpuna autentičnost, bar za mene. Gde god da je bio držao se svoje doslednosti, bio je van politike. Najradosniji je bio kada govori o Srbiji i poseti Srpskoj carskoj larvi na Svetoj  gori, kao da se tamo rodio i živeo. Nadahnuto je kazivao priče o Hilandaru i uvek  završavao ,,Koliko god da se o Hilandaru, a povodom osam vekova postojanja, pisalo i govorilo, sve nije niti će biti rečeno i napisano,,. Još putovati je moguće i živeti javno, pisao je Moma u svojim  knjigama ,,Hilandarci ,, i ,,Mesta’’.
Ima još puno toga što je u knjizi, a ovde nije rečeno. O haiku poeziji, avangardnim piscima, o Momi kao scenaristi, o recenzijama, o rođendanima i tortama, o onome šta je radio i voleo njegov Tola to je i Moma i o onome šta nije Tola Manojlović nije ni  Moma Dimić, o prvoj objavljenoj priči u Ninu, o oružju. Posebna priča je o njegovom čuvenom ledenom humoru , o njegovoj reči koja se  poštovala o njegovoj  pesničkoj  zaostavštini i da ne nabrajam.
Pisac o kome ste pisali je očigledno za Vas po mnogo čemu specifičan, sem Vašeg prijateljstva sa njim šta biste izdvojili za ovaj kratak intervju, a deo je temperamenta Mome Dimića?
Dimić je voleo ljude, pisao je o njima kao da neposredno razgovara sa čitaocima i svojim junacima. Ta prisnost sa ljudima otvorila mu je vrata književnosti zajedno sa njegovim Tolom Manbojlovićem. Pripremajući seminarski rad pod nazivom ,,Dokumentarnost u  književnosti,, od njega sam naučio da  je tačka najbolji dokument, a da je čovek najverodostoji  dokumet svoga vremena. Ponovnim iščitavanjem knjige ,,Čitulja,, shvatio sam da svaki pisac u svom delu nešto zavešta, stavlja na kraju tačku života. Tako je Moma u ovoj knjizi naznačio tačku kao svoj pesnički testament između korica oranž boje.
Dok su mnogi pljuvali po Srbiji, svojim tekstovima, dobijali nagrade, ambasadorska mesta po partijskoj pripadnosti i umetničke penzije, dobijali skupocene  bunde za razna žiriranja Moma je putovao i pisao. I upravo takvog Momu Dimića sam pokušao da predstavim u ovoj knjizi.
 
Šta biste izdvojili kao najzanimljivije iz čitave knjige na kraju?
Pisac o kome sam pisao je poznavao ljude, jednostavno osećao njihove potrebe, razgovarajući sa njima učio je o životu, možda bih to za kraj naglasio još jedanput. Osećaj za ljude, današnjem čoveku nedostaje, Moma ga je imao. Da ni jedan dan ne prođe da nešto ne naučiš, ili ne uradiš, to mu je bila uzrečica kada je želeo nešto da pokrene. Jednostavno rečeno on je bio živi dnevnik našeg vremena. Njegova bogata karijera filozofa, pesnika, pisca i plemenitog  čoveka uvek je bila zapažena u čitavom regionu. Ali, izgleda vremena se menjaju, opet to naglašavom. Danas, sve mi se čini jesu takve vrednosti  zapostavljene i da je Moma  zbog toga  nezasluženo zaboravljen. I da završim, o ovoj knjizi njegovom rečenicom:
,,Život ustvari, nije ni dobro ni zlo, u njemu dobro i zlo zauzimaju mesto koje mu mi određujemo’’,,Prijatelj je onaj ko je pozadi tebe, pored tebe i ispred tebe. Ko je s tobom u dobru i zlu i kome možeš  uvek ostaviti otvorena vrata i glavu na čuvanje’’.
Ivana Mitrović Cvetanović

Knjiga O i ZA prijatelja

Datum kreiranja 24 septembar 2014 Kategorija: KULTURA

inShare

Naslovljena po pesmi Mome Dimića „ Kako će moja majka pričati o mojoj smrti “iz štampe je nedavno izašla nova knjiga borskog pisca Jovana S. Mitrovića. Knjiga predstavlja bogat dokumentarni zapis iz književnog opusa i rada poznatog putopisca i romansijera Mome Dimića. U knjizi su zabeležena i sećanja na Momine boravke u Timočkoj krajini i Boru kao i učešća na Književnoj koloniji u Zlotu, Balkanskim i oktobarskim susretima pisaca u Boru. Štampanje knjige pomogla je Regionalna televizija Bor.

BOR - Knjiga o Momi Dimiću Jovana S. Mitrovića koncipirana kao feljton, naišla je na odlične reakcije čitalaca i potvrdila da veliki pesnik, pisac, filozof i pre svega plemeniti čovek nije- niti će biti zaboravljen. Putopisca i njegovog dela sećaće se prijatelji, i poštovaoci poput Književnog kluba, , Mala ptica, izdavačke kuće, , Intelekta, , iz Valjeva i Javnog preduzeća ŠRIF iz Bora koje je pomoglo štampanje knjige Jovana S. Mitrovića, naslovlje po istoimenoj Mominoj pesmi „Kako će moja majka pričati o mojoj smrti“.

Jovan S Mitrović ističe: “Moma Dimić je u Boru boravio više puta i ovde je stekao prave prijatelje. Ovo je jedan od načina da se odužimo velikom piscu, koji je nesebično pomagao sve književne manifestacije, naročiti književnu koloniju u Zlotu. Podsetiću da je bio učesnik Balkanskih i oktobarskih književnih susreta. Objavljivanje ove knjige bio je moj dug prema čoveku koji je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. Moma je bio moj veliki prijatelj i ja nisam mogao da dozvolim da se sećanje na njega polako briše, ova knjiga je neizbrisiv trag o Momi Dimiću“.

Moma Dimić je za sobom ostavio preko 40 objavljenih knjiga, njegov roman ”Živeo život Tola Manojlović”, pretočen je u dramu koja se u Ateljeu 212 igrala više od 400 puta. Moma Dimić je neumorno putovao obilazio sve krajeve u Srbiji i metropole po svetu. . . podržavao je i hrabrio mlade stvaraoce. Odricao se penzije i honorara, organizovao književne kolonije. Bio je četiri godine umetnički direktor Književne kolonije u Zlotu, kod Bora. Zahvaljujući njegovom angažovanju, ta kolonija je i opstajala a objavljena su i tri zbornika Dobrota Zlota, koje je Moma Dimić uredio u saradnji sa Jovanom S. Mitrovićem

Autor: Elda Dragaš

•  
•  
•