петак, 9. јануар 2015.

PIŠU DRUGI

preuzeto

intermagazin

Ruganje žirija NIN-a s nekad uglednom književnom nagradom za roman godine

Piše: I. Brezac

Ništa drugosrbijancima i evrounijatima nije u ovoj zemlji sveto. Uništiše sve što podseća na bilo šta što je bilo i što je, hvala Bogu, još uvek vredno a srpsko je: od privrede, kulture, istorije, tradicije, umetnosti do školstva, zdravstva…
Tako podeliše i nekadašnje Udruženje književnika Srbije, preuzeše književne nagrade (kojih je inače puna Srbija i koje uglavnom dodeljuju klanovi i prijatelji jedni drugima, jer je to bio jedan od glavnih vrednosnih elemenata za dobijanje nacionalnih penzija), uzeše Srpski PEN centar u svoje ruke, uništiše nekadašnje ugledne izdavačke kuće (Nolit, Prosveta, BIGZ…), književne časopise…
Za nekoliko dana, odnosno 19. januara, petočlani žiri beogradskog nedeljnika NIN za roman godine, u sastavu Vladislava Gordić Petković, Mića Vujičić, Božo Koprivica, Mihajlo Pantić i Jasmina Vrbavac, proglasiće dobitnika nagrade. Odnosno proglasiće najbolji roman, objavljen prošle godine.
I sve bi to bilo u redu da rok za dostavu romana koje kandiduju izdavačke kuće ili pojedinci nije bio 31. decembar 2014. godine. A do tog dana po jednima stiglo je više od 150 romana, po drugima oko 160, a po NIN-ovom sajtu tačno 170 romana. Što to, te brojke i nisu toliko važne, osim što su dokaz, ocenio je žiri, hiperprodukcije romana koja “nije donela i poboljšanje kvaliteta srpske književne scene”.
I sve bi to, da kažemo još jednom, bilo u redu da žiri samo nekoliko dana posle ulaska u 2015. godinu nije saopštio javnosti kako je od u redakciju NIN-a pristiglih stotinu pedeset i/ili nešto više romana odabrao u širi izbor njih 30. Da bi samo koji dan posle toga objavio da je u uži izbor uvrstio 11 romana. Pa će, verovatno, i dalje taj izbor sužavati sve dok nam ne izabere jedan od tih romana i proglasi ga za roman godine.
Dakle, sve bi to, da kažemo još jednom, bilo u redu da naprosto nije za verovati da je petočlani žiri uspeo da iole pažljivije od 31. decembra pročita sve pristigle romane, pa da za dva-tri dana pročita onih 30 iz šireg i da predloži ovih 11 iz užeg izbora.
Da su iz dana u dan članovi žirija čitali romane koji su tokom 2014. godine objavljivani, a oni se u najvećem broju, prema nekim našim saznanjima, ipak prvi put pojavljuju na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu (uvek je u drugoj polovini oktobra), da su završili sve one kurseve brzog čitanja na kojima su nas brzom čitanju podučavali neki inostrani brzočitački “stručnjaci”, članovi žirija sve te romane nisu jednostavno fizički mogli stići da pročitaju. Pogotovo što oni profesionalno rade neke druge poslove i što nisu, dakle, profesionalni NIN-ovi čitači romana. Prema tome, samo koji dan posle poslednjeg dana roka za dostavljanje romana saopštiti širi izbor od 30 romana zaista je ruganje s NIN-ovom nagradom. A mnogo manje s romanima i njihovim “hiperproduktivnim” autorima.
Ništa tu drugo nije bilo moguće osim u širi pa zatim i u uži izbor uvrstiti članovima žirija poznata imena autora prispelih romana. Odnosno imena onih (svojih) autora za koje oni mogu garantovati da oni zaista mogu da napišu dobar roman. A što neke od prispelih romana niko od njih nije ni pogledao a kamoli pročitao – nema veze. Žiriju nepoznato ime ne može da napiše dobar roman. I tačka.
Da podsetimo, NIN-ova nagrada prvi put je dodeljena 1954. godine – Dobrici Ćosiću za roman “Koreni”. Nagradu su posle toga dobili i takvi pisci kao što su Oskar Davičo, Branko Ćopić, Miroslav Krleža, Ranko Marinković, Meša Selimović, Borislav Pekić, Miloš Crnjanski, Milorad Pavić… Samo su Danilo Kiš i Milisav Savić u istoriji nagrade vratili nagradu. Naravno da je među dobitnicima bilo i onih na čije je dobitništvo uticala i aktuelna politika. Ali se tada kvalitet romana, u većini slučajeva, kristalisao najpre kod čitalaca. Pa je žiriju bilo mnogo lakše da se opredele i za “svoj” roman godine. Jer tada je među kandidatima (a kasnije i dobitnicima) bilo i izuzetnih gromada i od autora i njihovih romana koji su svojom pojavom obeležavali to vreme. A bogme ga neki i danas obeležavaju.
Od vremena raspada Jugoslavije samo će nekoliko romana i njihovih autora ostati upisano kao trajne i trajnije vrednosti u srpskoj književnosti. Ostalo je već i odavno i potpuno zaboravljeno.
A od 2000. godine to je još više došlo do izražaja. Redaju se u drugosrbijanskom NIN-u drugosrbijaski i evrounijatski žiriji i uglavnom (ne baš svi) njihovi dobitnici. Čiji se romani i romančići češće prevode u inostranstvu (za neke se pretpostavlja i zbog čega) nego što se čitaju u Srbiji. U kojoj su najčitaniji pisci televizijske voditeljke i voditelji, pevačice i pevači, zabavljačice i zabavljači, sponzoruše i sponzori…
I lepo reče jedan od članova ovog žirija da je danas “vreme uglavnom divljih, samozvanih izdavača, tako da se izbrisala granica između diletanata i pravih pisaca”.
Odavno se ta “granica izbrisala”. Tako da među dobitnike NIN-ove nagrade za roman godine, a od 1991, na primer, nikad nisu uspeli da se uvrste i takođe pravi pisci (po našem mišljenju, bez obzira šta ovaj i prethodni žiriji misle o njima) kakvi su Radovan Beli Marković, Milovan Vitezović, Dobrilo Nenadić, Radoslav Bratić, Jovan Radulović, Miroslav Toholj, Petar Sarić, Ratko Adamović, Vladislav Bajac, Saša Hadži Tančić, Ranko Risojević, Drago Kekanović…
Pa se ruganje s nagradom NIN-a za roman godine i dalje se nastavlja. Jer tako brze čitače, članove žirija, retko da koja nagrada igde u svetu poseduje.
A mi samo da zaključimo: prodaja nagrađenog romana ići će mnogo bolje, u to nema sumnje. I roman će se pojaviti u više izdanja, u šta takođe nema sumnje. Ali pravom, istinskom i iskrenom piscu ove zemlje ova nagrada mora da će biti veća kazna nego nagrada.
I to je taj drugosrbijanski, evrounijatski teg oko vrata koji u nekoj doglednoj budućnosti neće biti tako lako skinuti.
  

Нема коментара: