FELJTON

REKLA - KAZALA 

 

                                  ******

9.                                INTERVJU PLUS II DEO

                       SREJOVIĆ INTERVIJUŠE PISCA

                1.

Želeći da privede kraju ovaj tekst i sam pisac je upao u polemiku sa  Srejovićem u ,,Rekla- kazala,,.....

Tek, primetio je da se u trenutku kada je Srejović razgovarao sa decom i posetiocima koji su obilazili Romulijanu, jedan od njih bio je i sam pisac i čuje sebe kako odgovara na Srejovićeva pitanja. Očekivao je, prvo, burne reakcije, na sve ono što su besednici trtljali-govorili u ,,Rekla-kazala,, ali  čuo je iznenada, veoma mudro i zagonetno pitanje koje se odnosilo na njega:

Srejović:- ,,A o čemu ti mladiću tako visokoumno, filosofiraš, razmišljaš, ili sanjaš, a ne pratiš moje izlaganje?

Pisac je   znao, da je  Srejović odavno otišao u večnost, ali je ipak  prihvatio  razgovor, iz poštovanja prema njemu.

Pisac: - ,,Ko, ja?,, 

S:- ,,Ti, ti mladiću! Dosta sam se ja preznojavao

odgovarajući na pitanja, kako sam pronašao Galerija, izvolte  imate reč?!,,

P: - ,,Divim se kako Vas ova deca pomno slušaju, gutaju svaku Vašu reč,  sve veruju!,, - profesor se  nasmeja, zavrte glavom i prevrćući buljave oči, ispruži ruku i milujući ga blaženo po  ramenu, upita, mladića:

S:- ,, A veruješ li mi ti, lepi mladiću?,,

 Pisac se kao poparen trže, ali kao iz puške   je  odgovorio:

P: - ,,Paa naravno da  Vam verujem! Kada sam ja bio klinac sanjao sam, i verovao u tada mnoge čudne stvari... Više ne sanjam, sve je tako po snovima ...,,

Uz  lagani smeh ispod  obraza, Srejović ga htede zbuniti novim pitanjem:

 S:- ,,I šta si sanjao, kao klinac?!,,

 Ali, se pisac ne dade zbuniti, već kao iz topa nastavi svoju  priču, tamo gde je zastao:

P: - ,,Paa, sanjao sam da svi  ljudi imaju  male kutijice kao telefoni i da  preko telefona razgovaraju sa celim svetom, i ja sam razgovarao sa mamom i tatom...i  mojim drugarima!,,

S:- ,,A, pa to su ti sada mobilni telefoni, a pre su bile motorole, i  šta si još sanjao?!,,-prekinu ga Srejović.

P: -,, Pa, kada sam bio mali, voleo sam i ja da se vidim i da radim preko te televizijske kutije. Sanjam, kako će ljudi umesto da koračaju  imati male  cipele sa kružićima koji će se okretati!,,

 - to redjanje snova i želja ponovo Srejović prekinu...

S:- ,,Uuu, kakvi su to, bili, čudni snovi mladiću, al znaj, ja ti tvrdim, ti snovi će se sigurno jednoga dana ostvariti. Vidiš kako je  Gaj sanjao i postao Imperator, ej Imperator cele rimske imperije!!.,, - ubedjuje ga Srejović, i pisac kao da čuje drugo pitanje, ali  ne vidi da Srejović otvara usta...

P: - ,,A zašto  toliko razmišljaš o Galeriju, pa i o njemu pišeš knjigu?,, - kao da je jedva čekao ovo pitanje, pisac, se začudi otkud  Srejović zna da on piše o Galeriju, ali se nije dao zbuniti, no  okrenu mikrofon i poče ozbiljno da priča, kao da se obraća televizijskim gledaocima, kao odrastao, i zreo čovek:

P: - ,,Profesore  Srejoviću,   čuo sam  Vas dok ste sebi objašnjavali  kada niste  bili spremni da odgovorite  na profesorovo pitanje iz Istorije ,,O rimskoj imperiji,, i kako ste obećali profesoru da  ćete  to naučiti za sledeći čas,  a vi ste to učili celog života! I  ja sam  imao isti slučaj; mom profesoru obećao  sam da ću napisati roman o  Rimskoj imperiji iz koga će on nešto novo saznati o  imperiji! I evo ja skoro  završavam dato obećanje zahvaljujući, Vama!,,

Sada se, Srejović, prvo začudi odakle je pisac čuo ovaj njegov dijalog, potom se nasmejao, ali, ipak, nije bio zadovoljan odgovorom, zato je ponovio pitanje:

S:- ,,Ma, lepa digresija, ali mora da postoji neki snažniji razlog, osećam ja to?,,

P:- ,,Znate,..davno, na studijama novinarstva pisao sam seminarski rad pod nazivom: ‚‚Dokumentarnost u književnosti,cilj mi je bio da  dosegnem do poimanja koliko je informacija istinski dokument vremena. Došao sam do gotovo neverovatnog poimanja istine. Tačka je najveći dokument svakog vremena i čoveka. Njome nešto počinjemo, završavamo, odredjujemo gore, dole.Tačku stavljamo i na život, na dogadjaje...nije li zemlja jedna velika tačka Univerzuma. Kroz tu tačku protiče vreme, prolaze i nestaju ljudi, pa ipak tačka ostaje i dalje da  bude jedini svedok onoga što je proteklo. Kroz tu tačku protutnjale su mnoge imperije!,,- i nije još završio,  već čuje Srejovićevu upadicu:

S:- ,,Dakle, istina je da su postojali ljudi koji su vodili mnoge imperije! Postojali i nestali, a o svemu tome svedoči kamen ovaj i ta tvoja tačka Univerzuma... Dakle, postojala  je i rimska imperija, e sada počinje moja priča, beleži ovo za tvoju knjigu, pišče... Sada treba da ide priča ko su ti ljudi, gde su rodjeni, kako su izgledali, koji su vodili tu silnu imperiju, e ja se time bavim celog života!,,   

                                                                    ( SLEDI NASTAVAK )

                      FELJTON

                       REKLA - KAZALA

8.       TRAGIČNA SUDBINA

Posle ćutačkog razgovora sa gospodjom  Mirom, proročicom-magijarkom, ne stigavši da proveri šta mu je sve rekla, profesor je iznenada umro novmbra 1996. godine. Kažu da je bio dobrog zdravlja. Oni koji vole misterije, kažu, da  se iznenada promenio, izbegavao je  da sa ljudima razgovara, kao da se uvukao u neku ljušturu, a nisu ni znali  razloge.

Tek, kažu, da su sa njegovih usana čitali  misli sa kojima se  borio, a nije hteo da ih  javno saopšti... Njegove krupne oči su mu otežale, i nije mogao da  ih zadrži dugo na objektu-.stalno je  treperio glavom, kao da  nešto odobrava, proverava, ili odbija.

Ruke su mu  landarale uz telo, a noge je vukao kao po ledenoj ploči; izgledalo je da to nije bio onaj, mudri, ljubazni, veseo, kao čigra pokretljiv,  profesor, koga su od ranije znali. Kao da ih gleda drugim očima, Činilo im se poslenjih mesec dana da je sa njima drugi čovek, što je svima  bilo mučno, jer nisu znali  kako  da mu pomognu i šta da ga pitaju, da bi mu bilo bolje... Kud god da mrdne i  sa kim da je bio osećalo se njegovo nepoverenje, kao da je predosećao da je tu pore njega gospodja Mira, proročica-magijarka i da ga opominje na opreznost. I jednom za 29.novembar, nije se pojavio, stigla vest, kao grom iz vedra neba: profesor umro! Na početku muk i neverica, a onda su počela.. uveliko prepričavaja, onoga što su svi predosećali kao razlog njegovog iznenadnog muka-tišine, da je profesor ubijen zbog zlata koje je pronašao u Šarkamenu, a da o tome Udba zna mnogo više. Drugi, pak, pripovedaju da je  imao mapu rimskog puta zlata, koju je pronašao u Romulijani, i da su ga neki zlatolovci, dobro opili-otrovali i uzeli mu mapu. A potajno se priča, samo od uši do uši, ne javno i ne glasno; da je on živ i da samo neće da se  kaže, kao Strados, mu je staro ime, zato što se čuva za tek predstojeće velike odlučujuće projekte, u daljem životu. Kažu, kako mu je ovaj svet  čudan, a ljudi su mu kao divalje zveri. I još, kažu, kao da je to najveći razlog što se o njemu uveliko ne priča sada.…

Samo nekoliko meseci posle  njegovog  odlaska u  večnost, uveliko se  širila priča da su kod njega  pronadjeni  spisi, mape i drugi arheološki zapisi

njegovog profesora čiji je on  bio asistent. I može se samo pretpostaviti da su mu  upravo  ti zapisi poslužili kao osnova  arheološkog uspešnog rada. Na to mi je skrenuo pažnju protokolista kabineta Arheološkog instituta, koga  profesor nije želeo da  dalje angažuje, kao svog saradnika, što samo nameće sumnju na  verodostojnost  priče-optužbe … I treća priča je ona koju i ne treba pomenuti, a vezana je za profesorov privatni porodični, odnosno intimni život, čiji je cilj bio da umanji značaj njegovog rada. Na ovu tvrdnju  posebno skreće pažnju piščeva koleginica, koja je bila u prilici da se lično uveri u njegov izbor, od  nekoliko prelepih koleginica  studentica, da sa njim, ipak, ostane  kolega Joca, u noćnoj smeni. Ta noćna smena trajala je nekoliko dana  zastoja u radu na terenu. Ali, ovakve intrige ne mogu da umanje  njegova arheološka otkrića i izbrišu poslednje reči koje su sačuvane u emisiji Radio Beograda, koja je snimljena samo nekoliko nedelja pred smrt 1996.godine:

,,Na svima nama, na nekom više na nekom manje, je dužnost da  o prošlosti brinemo i da se staramo o našim starinama. Ako toga ne bude na svim tim nivoima, onda naravno da ćemo imati žalosnu sudbinu i da naše  perspektive ne samo da će biti ružne na planu kulture, nego, kako to obično biva,  biće loše i na svim  drugim planovima, i ekonomskom i političkom i osećanju gradjanske slobode, i sreće da živimo u jednoj uredjenoj zemlji!,, - tako je govorio, ili, bile su to poslednje izgovorene profesorove reči na talasima Radio Beograda.

Danas se o profesoru  retko piše, i govori;  samo   u naučnim krugivima. U Beogradu, Novom Sadu, Mirjevu i u njegovom rodnom  Kragujevcu, po  jedna ulica, nosi njegovo ime. Osnovana je i fondacija ,,Dragoslav Srejović,, za kapitalne, naučne i umetničke projekte. Skoro da  je stala svaka aktivnosti ove  fondacije. Nagrada ,,Feliks Romulijana,,- velika srebrna medalja sa likom rimsog imperatora Gaja Valerija Maksimijana, izgleda da je  obavljen zadataki i nagrada  se više ne uručuje zaslužnim umetnicima, čak se u  njegovoj  biografiji nigde i ne pominje.

Dok je bio živ zvali su ga ''srećni arheolog'', donosio je prihode u vidu rimskih zlatnika, svi su bili uz njega. Sada se  na  osnovu njegovih otkrića svi ,,tudjim  perjem kite,, šepure se, izigravaju  velike mudrace, na njegovim lokalitetima prave cirkuse  i tirade,   zaradjuju  besne  novce od inostranih  i nevladinih  fondacija, slikaju se za  novine i daju senzacionalne  televizijske izjave, kao kakvi manekeni i  filmske zvezde.. I  ne samo takvi, ima i onih koji  ga ne vole niti poštuju. Zadojeni su sujetom i mržnjom, čak su  govorili da on nije jedan od naših najvećih  arheologa.

Da je  živ  njegov profesor Miloje Vasić

najbolje bi potvrdio! Kao  da su svi  zaboravili šta je  sve uradio za  Arheologiju. U to se i sam pisac   uverio... slušajući  vodiče i kustose...Na Lepenskom viru i Feliks Romulijani, kao i na  Šarkamenu, malo njih, ili niko nije pomenu   profesorovo ime, ili  ga, bar, naznačili izmedju redova. Uglavnom, besedu su završavali:

,,Eto to je   značajno arheološko  nalaziše  na  tlu  Srbije, a naše knjige i brošure možete kupiti  na izlasku!,,

Čak su mu se pre nekoliko godina i  narugali  odlukom, da se štampa plakat gde njegov belutak-kamena glava ribolikog čoveka,  sa Lepenskog vira,  nosi sunčane naočare, kojim priziva turiste, a drugi belutak, čuveni kameni idol po njemu nosi naziv,,Dragana,,.

Za neke je, pak, profesor bio i ,,Feliks čovek,, koji je zračio nekim nebeskim providjenjem. Za života je imao na 67 praistorijskih antičkih lokaliteta u Srbiji, Bosni i Crnoj Gori. Objavio je  preko 200 naučnih radova... Ali, nisu sve besede na ovu temu bile tako tendeciozne, pakosne, loše i besne... ima i onih koje su mogle da se naslove i kao ,,lirske besede o rimskoj imperiji,,. Takve besede, turističkog vodiča, pisac, je dobro upamtio i zabelžio, na proputovanju brodom kroz Djerdap do Lepenskog vira, krajem  devedesetih godina prošloga veka.

 ,,Poštovani posetioci, vi ste sada na  kapiji Balkana, na tromedji izmedju Jugoslavije, Rumunije i Bugarske, na istorijskoj vetrometini tri naroda. Ako vam kažem da su se od 28 do 103 godine nove ere na izgradnji puta duž Djerdapa angažovala četiri rimska cara, a sve to i danas svedoči Trajanova tabla, Dunavu kod Djerdapa.                                            
                                                    
Ili, ako još i možete zmialiti kako i danas  svakog posmatrača čudno gleda dok proviruje, kroz dunavske talase, skulptura ,,Čoveko- riblja glava,, u Lepenskom viru, koja je stara osam hiljada godina, onda se lako može stvoriti slika o prisutnosti i zainteresovanosti svetske  javnosti za ove naše krajeve. I tek onda možete razumeti  zašto se sve imperije  otimaju za ove krajeve. Još ako se pridodaju zlatonosna rudišta Bora i Majdanpeka

 

to nasledje svevišnjeg, to prirodno  čudo, taj Božji dar je velika obaveza i zavet, da se čuva ovaj kraj, da se koristi, da mu se radujemo i da mu se raduju oni koji će tek doći, uživati u ovome što imamo! Svojim umećem nastojimo da dostojno reprezentujemo našu prošlost, sadašnjost i budućnost. Hvala, za ovu posetu, dodjite nam opet i uverite se ponovo u sve ovo što ste, danas, čuli i videli svojim ušima i očima!,,

To je samo deo,  koji treba da znaju besednici usmene tribine ,,Rekla kazala,,! Ni to nije kraj, ima još.

Gde god  pisac mrdne, Srejović je pored  njega, šapuće mu, kao da želi da ga ne probudi, gura ga  u rame, opominje i usmerava ga da  ide na pravu stranu i da govori kako  valja! A pisac ćuti i trpi, čeka pravi trenutak da mu izmakne iz vidokruga..Ali, to je nemoguće...zna on i pamti šta mu je Srejoivić rekao, šta je domovina...Zato, je pristao da se  nadje uvek tamo  gde je beleg prošlosti  srastao sa kamenom, da bi se bolje čula priča o našoj prošlosti!...

 Zato drugo  dopunjeno izdanje, romana ,,Povratak u zavičaj- intervju plus,, ma kako  sadržaj protumačili,  pisac  posvećuje Dragoslavu  Srejoviću!

Dragoslav Srejović rodjen   je u Kragujevcu 1931. godine, arheolog, izvrsni poznavalac Gamzigrada.Svoje naučno usmerenje posvetio je istraživanju i proučavanju balkanske praistorije i antičke arheologije.      Objavio je mnogobrojne rasprave i priloge iz te problematike, u domaćim i stranim publikacijama (dela: “Praistorija”, “Rečnik grčke i rimske mitologije” i dr.). Slavu velikana arheologije stekao je svojim znamenitim otkrićem praistorijskog arheološkog nalazišta Lepenski vir, na obali Dunava u Djerdapu. Taj lokalitet, do tada sasvim nepoznat, bacio je novo svetlo po više osnova na poznavanje preistorijske kulture čovečanstva. Tim otkrićem i njegovim tumačenjem u svojim delima “Lepenski vir” i “Umetnost Lepenskog vira”.Lepenski vir, naselje iz epohe mladjeg kamenog doba.Nalazi se na niskoj dunavskoj terasi pokraj Donjeg Milanovca. U kontekstu s drugim spomenicima, profesor Srejović  je stekao zavidnu medjunarodnu naučnu afirmaciju. Aktivno je učestvovao i u istraživanju više drugih arheoloških nalazišta, posebno Gamzigrada - ruševina kasnoantičkog i vizantijskog grada u blizini Zaječara.

Srejović je opisao Romulijanu i prvi izneo pretpostavku i tvrdnju (i pre nego što je otkopana i otkrivena kamena ploča s natpisom Feliks Romulijana-Srećna Romulijana da ovo nalazište ne predstavlja utvrdjen rimski vojni logor nego da je reč o carskoj palati u kojoj je rodjen i sahranjen jedan od rimskih careva (Gaj Galerije Valerije Maksimilijan).
Otkrio je i arheološka nalazišta Šarkamen. Šarkamen je carska palata, u istoimenom selu, kod Negotina, nastala krajem 4 veka u periodu rimske vlasti, koji je poznat pod nazivom tetrahije, vladavina četvorice. Tri godine po otkriću kamene Galerijeve glave, na lokalitetu Feliks Romulijana i mesec dana posle pronalaska spektakularnog nakita izuzetne velike vrednosti na lokalitetu Šarkamen, profesor Dragoslav Srejović je iznenada umro 29. novembra 1996. godine u Beogradu, a sahranjen je 3.decembra u Kragujevcu.