VII nastavak   POVRATAK  U  ZAVIČAJ  -  GAMZIGRADSKI  ZAPISI - RAZGOVOR  SA  SREJOVIĆEM

-Nosi me zanos istraživanja,-svaki kamen je slovo,
-ohrabruje me  otkriće Šlimanovo,
-kada majstori  kradu zlato
-brdo poče da se pomera,
-i Novo Brdo je razoreno zbog  zlata!!!





Kamera, ton, idemo dalje !


S: Danima buljim u tačku.

Očekujem da mi se vrati što sam zaboravio.

Danju i noću, gde god se okrenem, putujem, putujem.

Putujem, putujem, a ne pomeram se.

Susrećem, oblake, kapi rose, životinje, ljude, bilje, reke i mora.

Na nebu pod zemljom u duši, ruševine, ruševine, ruševine, kud pogledam i gde god stanem .

Prolazim kroz kanjone, gudure, glečere, jaruge i vrtače, doline i ravnice.

Nosi me zanos istraživanja prošlosti života.

Dočekuju me oluje, ratovi, ratovi i bure, ali i kamenčići, svemirski pesak i milenijumski malter i gde god se okrenem krv.

Očaravaju me ptice koje lete visoko i slobodno, a pod zemljom truli istorija, i nestaju civilizacije.

Ja to razuzmem, ali ne znam kako da sve to potvrdim.

Prvo sam sa Aurelijanom, koji se ponaša kao divlja zver pred napad na žrtvu.

Samo ovoga puta on se sprema da ostavi Dakiju.

Hoće da ponese i sva zlatna brda, okolo Argentariusa.

Pakuje kamenje svoga grada Aurelijanuma.

Ubija nedužne ljude, ruši sve pred sobom.

Hoće li neko da mi poveruje?

Govorim :

Ljudi, ispod ovog grada je drugi grad.

Sve što se dogodilo tu je zapisano, i ove zidine su zapis, samo ih treba znati čitati.

Svaki kamen je slovo, a red zidina je jedan sloj prošlosti.

Prošlost je istina za budućnost, a niko me ne čuje .

Hoću pravilno da prenesem misli kako bi me svi razumeli u vremenu i prostoru gde se krećem.

Gromovi udaraju, a niko ih ne čuje, samo pale moj mozak.

Godinama slušam lelek, zapomaganje i sve se to pretvara u tačku.

Putujem godinama, kao da bežim od nekoga, koji dahće u nešto što ima toplinu, što svetli i pomera se.

Danima buljim u tačku.

Gledam levo, desno, gore, dole.

Ništa ne vidim što tražim godinama.

Ne znam kako to izgleda što tražim, a znam da postoji.

Jedan deo toga je u meni, ali se ne da, ćuti, ni da šušne.

Samo ja osećam tu paljevinu, taj dim prošlosti .

Da nekome to pomenem, rekli bi :

Srejo, mnogo si umoran, odmori se malo, ne luduj !

Odavno ništa ne svetli, a ja i osećam plamen koji ima toplinu i dah što smiruje.

Miris prošlosti me omamljuje i opija.

Zato ovako mumlam kroz tišinu, bauljam kroz mrak buljim u tačku.

Očekujem kada će iz te tačke nešto da izadje.

Osećam kako, prozračna, svetlost pored mene reže vazduh na kriške, kao pihtije .

Ja sve to uzimam parče po parče, kao da brojim i proveravam da ne pogrešim.

Drobim prstima i gutam nutrinu prošlosti.

Žvaćem nutrinu sadašnjosti i povraća mi se što mi niko neće poverovati u ono što ću reći.

Tešim sebe da uvek postoji neka vrsta mogućnosti da ću biti ubedljiv u misteriju lične paradoksalne veroispovesti.

Ono što želim da saopštim, prvo promrljam, okrećući lice i kada vidim da me slušaju, onda nastavim .

Onda osetim kako te reči o jednoj smrti vremena prerastaju u novi život koji se prevrće u mom trbuhu.

Zatim kap po kap, uzdasima brojim, brojim, a nigde pravog broja do cilja.

Tako sortiram milenijumski dah, koji nema ukus, ali se oseća jeza prošlosti, koja podseća na sadašnjost.

Osećam kako je taj dah mek kao mladi sir koji drhturi, kao da će se raspasti od uzavrele mekoće, odnosno , sadašnjosti.

Znam da sam svedok vremena koje je ostavilo tragove, ali niko neće da to prizna.

Samo uobličavam ono što se stvarno dogodilo, a niko da mi poveruje.

Vazduh je isti, samo sada struji kroz paklenu buku.
I svetlost je ista, sada se samo omedjuje prozorima.

I voda je ista, obeležava svoj put gde teče.
Svaka kap sada ima svoje ime.
I trave su zelene, ali i lepo upakovane, mogu da se serviraju.
Nebo plavo, sunce užeglo, tu čovek još ne može ništa uraditi.
Sve je isto, a prošlost se meri vekovima.

Tragovi prošlosti meni znače kao Lord Kornarvonovo******* otkriće Tutankamonove grobnice u Egiptu

Strah me je od tog prokletstva da su svi nestali koji videše lice mladog Faraona, što večito spava u grobnici.

Ohrabruje me otkriće Šlimanovo******** Troje i Mekene .

Pa od tog Šlimana nikako da zaspim.
Samo me proganjaju njegove reči, kada je pronašao Agamemnovu masku :

‚‚Pogledao sam Agamemnovo lice.Sve mislim da je to lice koje još uvek život sanja ! ‚‚

Postavljam sebi pitanje:

Kada ću ja videti Gajovo lice?

Skloni se sa tog ogledala, da ga slučajno ne opaziš, moj Dragoslave, šapućem sebi, a kao da vidim Gaja.

Sve gledam da me neko ne čuje, dok se brijam, a čujem kako mi neko kaže:

Pomeraj se, pomeraj , traži, traži, tu je negde, on te čeka.

Taj glas me prati gde god se pokrenem, i tek onda shvatim da je uz mene i dalje Hajnrih Šliman, upiljio se u moje lice pa mi šapuće:

Ti si miran i precizan,imaš dobru metodu iskopavanja.

A ja sam žurio,bojao sam se da ću možda prekinuti da sanjam i živim, govori mi Šliman .

Ja se pomeram, a nikako da mrdnem.

A on mi kaže:

Pa dobro, da se ne pomeraš da li bi mnogi tragovi bili ovakvi .

Da se nismo pomerali da li bi došli do otkrića ?

Ja ćutim, a čujem sebe kako mu govorim:

Pa ja se ne pomeram i sve mi se čini da sam ovde već bio!

Ej, pogledaj, šta sam sve uradio i saznao.

Pogledaj svoju ženu Sofiju sam okitio Prijamovim blagom.

A ja sam za iskopavanja celo bogatstvo uložio. Ali, tim otkrićem, ja nikada nisam mogao da zaustavim svoju opsesiju i stras, iz dečjih snova, da postoji još nešto, što me čeka i u starosti, ako mi veruješ i pod stare dan sanjam i radim.

Slušam Šlimana,a kao da ja govorim, znam šta će sada reći:

Ako mi veruješ živim san i ne želim da se ikada probudim.

Kao da sam još uvek dete.Vidim ispred sebe oca koji mi priča o junacima antičke Grčke,a ja se u sebi zaklinjem kako ću jednoga dana otkriti Troju, ni manje ni više no Troju i to uz pomoć Homerovih junačkih epova.Da sam to nekom rekao smejali bi mi se i rekli da sam lud!

Eto,imaš moj primer i pazi kako i šta radiš,budi pažljiv i temeljit.
U pravu je bio Šliman,sve mi se čini da i ja sanjam i radim .

Ti snovi, to pomeranje graniči se samo sa ludilom.

Šapatom sam, da me neko ne čuje, postavljao sebi pitanje: Zar se ne plašiš svega ovoga što će tvojim radom tek doći?

Ne, šta tražim to ću naći, govorio sam glasno da me svi čuju,iako sam bio sam.

Taj unutrašnji glas,to pomeranje dovelo me je do vladara koji su vodili antički svet i bili na njenom čelu od Britanije pa sve do Indije.

Siguran sam da me je Gaj čuo i siguran sam, da je on bio pored mene.Davao mi je neki znak,to su moja čula shvatila,duh osetio, a oči moje videle.

Razumeš, ovde je bio centar Rimskog carstva, a to niko neće da prizna, zato sam želeo da baš ovde pronadjem Gaja.

Mnogi carevi su bili rodjeni manje ili više na ovim prostorima.

Da li vi to možete razumeti, kolika je Imperija, a prvi čovek odavde ?

Ovim craskim gradom Galerije je ostavio večiti testament.

I kakva bi kap bila da se strmoglavljuje iz njegovog oka kao sa ogromne visine.

To pomeranje ima snagu samo ako me neko razume.

Ja ovde nikada nisam bio, a ceo moj život je vezan za ovaj sveti kraj, za Lepenski Vir, Gamzigrad i Šarkamen.

Te ribolike glave nikada nisam video, ali mi se čini da ih odavno poznajem.

Video sam njihovu svetlost.

Čuo poseban šum.

Osetio kap nekadašnjeg mora.

Zadrhtao sam kada prvi put videh njihove oči i čuo njihovo cijukanje, kada je voda nestajala.

Njihov miris je samo ovde ostao, u drugom prostoru se ne oseća.

Čini mi se da sam odavno u Gamzigradu.

Upoznao sam Gamzu, Romulu, Armentarijusa.

Tu sam upoznao dečaka Armenta, sa krivim nogama, i okrnjenim nosom.

Nisam znao da je to Gaj, koji je čitavog života patio zbog svoje prevelike muškosti.

Koreni nesreće su duboki i nikako da se iskobeljam iz te zagonetke, izmišaljanja dogadjaja i ljudi.

Tu sam čuo za Divljeg Vetra Valhona i Snažnog Dagona.

Ono što u meni odavno spava sada se budi, pomera, klija, raste, cveta.

Dodirujem vazduh u mutnom oblaku, skoro da dodirujem mesec.

Tek u mojim rukama osećam kako drhturi naslagan svaki dan iz daleke prošlosti.

Milenijumi su na ovim dlanovima, izmedju prstiju i noktiju ali ne znam kako da to nazovem.

To je tačka koja je živa.

Ona se ne deli, ona pripada samo jednom.

Ali! kome, kome ?

Odgovor je zarobljeni svemirski vetar, koji je u meni i ne da mi mira, već godinama.

Čujem samo jeku prošlosti, a ne znam koliko je stara.

Ta tačka danima mi probija tamu, kako bi mi put bio vidljiv.

Za put bez pomeranja, treba izabrati pravu svetlost i stranu .

Umesto mene tačka plovi i nosi sve ispred sebe.

Kud god se pomerim, tačka je iznad mene, sija.

Istina je da je ovo moj put bez pomeranja.

Da odavde nikada nisam kročio, a pored mene su prošli milenijumi.

Sve mi se čini da neko nevidljivo čudo umesto mene korača i guta zemlju i vazduh.

Zato me strah, da i mene ne proguta.

Ja sam jedini svedok što sve videh i čuh, a niko mi ne veruje.

Gde zlata ima tu je nesreća!

Ko ga uzme biće nesrećan, on ili neko od potomaka

To ja nisam rekao, samo sam ponovio ono što se odavno zna.

N: Kamera, mene u kadar, tako, tako:

Pa profesore Srejoviću, nećemo sada o zlatu, govorite o Galeriju( bože kako se ovaj čovek gubi u priči)

Kamera, ton idemo na profesora:



S: Slušaj sada ovo, isto je vezano za zlato:

Sve što se zbilo na zlatonosnom Novom Brdu, je priča o Gamzgradu, koja se ponovila hiljdu godina kasnije.

To mi je u snu pričao carinik Rusota, otac Dimitrija Kantakuzina, koji potiče iz vizantijske Grčke familije.

N: Ali, profesore Srejoviću, hoću priču o Galeriju !



S: Budite strpljivi i ova priča je o Galeriju, i veoma zanimlmljiva.

Ona se provlači kroz vekove i prava je potvrda izdajstva zbog zlata.

Vi samo Galerije, pa Galerije, pa on je svuda oko nas!

Pa i danas tu medju nama ima neki budući Galerije!

Videćete da tu ima, mogućnosti , da se napravi nova priča, o uspostavljanju linije rodoslova sa prvom srpskom dinastijom .

Budite strpljivi, doćićemo do vaše priče.

Njegov potomak je bio Galerijev prvi komandant V makedonske legije .

Skoro, da se ne poveruje: bio je hermofrodit.

Taj Kantakuzinos dodje na poziv svoje sestre Irine, žene Despota Djurdja, da izgradi zlatni grad na Novom Brdu.

Dodjoše još mnogi drugi učeni ljudi Konstantin filozof, Antonije Rafail, Nikola Jerusalimac, da pomognu despotovini, oko izgradnje grada.

Skoro godinu dana su ga crtali, ispravljali, dodavali

Svako je želeo po svome da izgleda ovaj grad.

Ali svi su radili po želji despota Djurdja, da grad bude sav u zlatu okovan.

I kada je izgradnja počela, sve je stalo.

Koliko su ga majstori gradili, toliko je noću rušen.

Niko ne zna ko ga to i zašto ruši!?

Despotu, kažu:

Majstori , kradu zlato!

Drugi kažu tu je neki, izrod, li izdajnik!

A on ne veruje, ubedjuje ih da su to njegovi ljudi.

Ma to je neki izdajnik, opet će oni!

Ako ga ima onda je neko medju vama, opet će on.

A oni njega ubeduju da zlato ima samo neprijatelje.

Neka lopove majstore zazida u temelje, oni znaju sve tajne grada.

Pa će videti šta je istina.

Da ne skrnavi temelje, bolje će ih otpustiti !

Onda su despotu Djurdju rekli da postoji čudan majstor, koji ume da gradi sa zlatnim malterom.

Srpski Despot je tako izgradio zlatni grad, ne saznavši kakav je to majstor bio i ko ga je to potkradao.

Samo za nekoliko godina grad je nabrekao od žestine života.

Od iskopanog zlata, još mu je preostalo da svake godine iskuje preko 200.000 zlatnika.

Niko nije ni slutio da će se zlatno proročanstvo i ovde ostvariti, posle hiljadu godina.

Uzavreli vir smrti, već godinama je u utrobi Novog Brda.

Niko nije znao razlog, ali se posumljalo na nezazidane lopove i nepoznatog majstora.

Kada su ih našli, majstori su bili ugljenisani i okovani zlatom.

Kada su našli glavnog zidara,videli su prelepu ženu umesto majstora.

I ona reče da se veliko zlo sprema.

Nebesko daronosje postade i ovde prokletstvo.

Brdo poče da se pomera.

Ili se to zlato spremalo za beg.

Taj dan mi još u očima i ušima.

Ništa mi ne može uteći.

Arnautski Sultan Murat II, posle četrdesetodnevne opsade, stoji raširenih nogu ispred razrušenog grada i krvavog brda.

Pored njega stoje, sa čalmama oko glave, oni nepoznati majstor i prelepi muškarac koji pre liči na ženu.

Kao razjarena neman rasut u vazduhu kruži okolo, traži nekog.

Viče:

Da se usta otvore, celo brdo da se zatvori i da se ostavi samo jedan prolaz!

Da se zlato ispred cara donese i da muška i ženska čeljad izadju kroz ova vrata!

A dok se ljudi redjaju, car bira mužnike na jednu, ženke na drugu stranu, a ostale i ne gleda, ubija.

Pobio je sve stare muške hrišćane.

Prelepi Kantakuzinos se preruši u devojku i tako jedini on osta iz te porodice.

Mužnike koje je izabrao, bilo je tri hiljade, a ženske čeljadi sedam hiljada.

Ženske lepe glave je sve razdavao medju poganike, a mladiće je uzeo sebi za janičare i poslao ih u Anatoliju, preko mora.

A Novo Brdo razorio do temelja.

Za sve ovo svedok mi je Rosota Konstantin Mihajlovič Askalapijos, pra praunuk Kantakuzinosov.

Evo i sada se gledamo prazno, kao da to nije istina.

Misli rasturamo brzo kao razdvojene listove knjige .

Čekamo da dželatova ruka skine i našu misao i da se sve strmoglavi u večiti svemirski bezdan.

Čujemo kako Sultanova reč poskakuje preko nas i mi osetismo samo kako se bol skuplja u grlu, dok se grad ruši pored nas.

Istorija se ponavlja, a mi tu ništa ne možemo da učinimo !

O tome svedoče, izdajstvo nepoznatog majstora, i razoreni temelji tada zlatnog grada.

Eto, to mi je kazo Rusota Askala Kantakuzinos.

Pa sve mislim, da nije baš taj iz loze nepoznatog majstora.

Dakle, istorija, izdajstva, se ponavlja, a mi ništa od nje ne naučismo.

Mi imamo temelje, a ne koristimo ih.

Ne razumemo da je Evropa sada kao nekada Rimsko carstvo, centar moći, temelj savremene civilizacije.

Zar ne stremimo, kao deo ljudske civilizacije ka visinama, ka svemiru!?

Stvara se nova Imperija, pod novim usloivima i novim nazivom, zar ti to nije jasno!?

Sila pripada samo jednom, a jedan se ne deli !

To morate da pustite tako, neka se zna da sam to rekao !

Iz one mase u njegovom očima, neko diže obe ruke i uporno, promuklim glasom viče :



Gospodine, naučniče, gospodine naučniče, lepotančiću moj !

Znam šta me sada pitate profesore:

Ko ste Vi ?

Moj odgovor vam ne znači ništa, no ono što ćete čuti.

Vi ne shvatate, to su neke sile, na koje nemate moć.

Da vam objasnim šta ja znam, da vam lakše bude, dok uporedjujete činjenice iz prošlosti.

Da raspoznajete prah istorije od sadašnjeg, vrelog, vazduha.

Da razaznate sadašnjost od prošlosti.

Da znate kada ste razumni, a kada zbunjeni.

Da raspoznajete kada ste trovani, a kada pijani.

Da znate kada stojite, a kada puzite.

Kada klečite, a kada molite.

Kada ste budni, a kada sanjate.

Kada vas zaista mrze, a kada samo to kažu .

Da osetite ko vas voli, a ko kaže da vas voli.

Ko uvek laže, a ko laže kad govori istinu !

Koja vam je leva, a koja desna, strana, dok se vrtite.

Šta je divlje, a šta pitomo i prirodno lepo.

Rećiću vam šta je deljivo, a šta ne.

Šta je istoriija, odnosno prošlost, a šta sadašnjost.

Profesore, bojim se da sve ovo što sada čujete nećete smeti objaviti.

Mogao bi to biti samo izmišljeni istorijski roman strave i uažasa, koji samo Vi možete potpisati.

Ove iskopine su postojale i pre vas, ali niko nije izmislio ovaj užas, koji Vi sada pripovedate.

I tražite da vam plaćaju ta nekakva dragocena iskopavanja.

Zašto buljite, uporno, u mene, tražite neki žig, šta li već!

Nije važno s kim razgovarate.

Nego, šta želite da čujete, odnosno da kažete !

Došli su niotkuda i zato ih ne poznajete .

Ubili su sve što Vi pamtite i znate.

Ako ponovo dodju creva će vam izvaditi, prosuti na tu zemlju.

Oči će vam okrenuti naopako da gledate svoje iznutrice .

Neće vam dati da postojite ovako kako želite, nego kako im se hoće i prohte.

Bićete roboti od mesa, kao što su gladijatori nekada bili.

Teraće vas da puzite, da se ujedate i ubijate.

Kao što je Dioklecijan terao Galerija da pobije svoje Magurane.

Nema većeg zločina od svog,to smo već iskusili.

Ognjišta će vam ugasiti, kuće porušiti, pepeo rasejati.

I dok se ponovo pokupite i vatru zapalite, nestaćete ovakvi kakvi ste. Nestaće vam seme i soj, bićete onakvi kakvi oni žele da budete.

Bićete onakvi kakvi se budete vratili, iz njihovog ropstva, mrtvi, a živi! Živećete,bez imena,porekla i vere,bićete samo jedan u nizu njihov broj.

Oni imaju moć od koje će te se Vi stideti i poniziti.

Lopovi će imati vojsku i svoje dvorce.

Preživela sam sve to i sada sam samo prošlost, a sve mi se čini da urlam u snu i da me niko ne čuje iz ovih, urvina,laguma i potkapina prošlosti.

Zato me znate, profesore,udišete prašinu moju.

Dok metlicom brišete ovaj kamen, to mene milujete .

Dok mi halje skidate, ja nemam šta da vam dam!

Mene ste izučavali, i niste upoznali.

Niste zbog toga dobili slabu ocenu, naravno, to je samo anegdota.

Ali, niste me ni videli, jer da ste me videli, sve ovo ne bi bilo.

Njih svakodnevno susrećete, oni su tu da vam govore što žele.

Bežite, bežite od njih !

Duše im nisu mirne na gornjem ni donjem svetu.

Ako treba idite u sredinu, u vatru i neka oni izgore.

Bacite reči u vatru i ne pominjite više ime, neka izgori!

Neka zauvek nestanu, prokleti bili, za navek, amin bože , pomozi ovom narodu,sada u vjek i vjekova, amin!

Gospodine naučniče, da li me čujete, ovde sam, ovde sam!

Bože, pa on niti čuje, niti vidi!!

Eto,takvi su oni oduvek bili!

A tu odakle se glas čuo, bilo je puno ljudi zavijenih u krpe, izgledali su kao žive mumije.

Srejović, onako naglas da svi čuju reče:

Pa ljudi, ovo je istorija, ona je sa vama, samo što prodje pored vas, eno je, eno , požurite da je stignete, ona će nam pomoći!

A ljudi iz kolone, kao da ga ne čuju i ne vide, nezainteresovano, bespomoćno se kreću i dižu ruke, mlataraju glavom levo desno, gore dole.

Srejović i dalje čuje onaj glas:

VI  nastavak  POVRATAK U  ZAVIČAJ - GAMZIGRADSKI ZAPISI-RAZGOIVOR  SA SREJOVIĆEM
 -Čovek  bez noge došao na brdo!
-bilo šta da kažem neće mni verovati,

-da li je Tika  Cajles iz  carske loze?



N: Kamera, ton, ide, idemo!

Samo da zamenimo kasetu, trenutak, može !

S: I ova priča iz sadašnjosti potvrda je prošlosti:

I danas usred Timoka, pored izglačanog kamena, sa desne strane brda, postoji izvor lekovite tople vode .

Na vrh kamenog brda, može se popeti bez po muka sa severne strane, sa one južne je teže, to je pravi podvig i izazov.

Tu je brdo ogoljeno, strmo, izgleda avetinjski.

Puno je šipražja, patuljastog drveća, koje liči na ljude koji kleče.

Cveće je divlje, kao da svako za sebe miriše i živi.

Vazduh je ovde redak i oseća se njegova posebna čistota.

Kao da je ovde neki ogromni nebeski bunar i svaki uzdah tako snažno odjekne da poremeti svu prozračnost misli, tako da grlo zaboli od neke čudne unutrašnje memle.

I na kraju kada se neprimetno stigne do cilja i odozgo pogleda u Timok, koji izgleda kao zmijuljica iz čijeg kamenog ždrela izbija začaravajuća para, oseti se sva mističnost koja se godinama proverava.

Da li će se i sada pojaviti?

Na vrhu brda i sada se pojavi čove sa zelenim licem, osmehuje se ?

Kome, kada okolo njega nije bilo nikog

Možda svom vremenu !

Bio je prvi čovek koji je bez nogu došao na ovo brdo.

Sve je iluzija i sve stvarnost, potvrdjuje ovaj čovek.

Odavno se priča da se svakoga maja, kada božuri cvetaju, uz ovo brdo, uzpuza čovek bez ruke i noge, tek samo truplo.

Izgledao je kao čovek koji ima veze sa bogom, ali i sa djavolom.

Zbog svog izgleda nimalo nije bio uzbudjen i uplašen.

Samo je klatio glavu levo-desno kao da drži ravnotežu, ili meri vreme nekog druog sveta.

Tako sklupčen danima sedi, miriše crvene bulke, ćuti i gleda u Timok.

Bilo šta da kaže o sebi niko mu neće verovati.

Samo bujna mašta može potvrditi priču da ima savremen dvorac, dve žene, da je srećan čovek.

Ili možda onu racionalniju priču:

Da je ubog i jadan čovek kod koga su pronadjeni neki rimske tablice sa zapisima.

Sekli su mu deo po deo tela kako bi otkrio tajnu, ali je on ostao nem.

Tablice su nestale, ali na tom mestu su, posle, počeli da niču božuri .

Kada božuri procvetaju naprave nevidljivu mirišljavu putanju.

On se savije u klupče ježa, strmoglavi se niz nevidljivu mirišljavu putanju, preko kamenja, dohvati one tablice, pa pravo niz brdo u topli izvor.

Mnogi ljudi tvrde, kako su osetili miris božura i zapazili nevidljivu putanju .

Drugi, pak, kažu da su i ove godine videli, kako sa visine, nešto pada, pravo u vrelu vodu, nasred Timoka.

Ima i onih koji tvrde, da se svake godine u ovo vreme, bez obzira na kišu pored izvora pojavi duga.

A neki sebe ubedjuju kako je zvezda repatica, pravo sa neba, pala u Timok i zato je voda sada, malo, toplija.

Trebalo bi otkriti razloge takvih fenomena.

Da li zbilja medju ovim brežuljcima, zidinama i u ovoj vodi boravi nešto posebno , na šta ljudski um nema uticaja.

Ili je to samo plod promišljanja jednog maštovitog naučnika, zanesenjaka i starine.

Reče prilično nervozno sebi Srejović i nastavi :

Svako društvo ima svoje tajne!

Svako vreme ima svoj fenomene!

Koji je to fenomen, i koje su to tajne, ovde i sada!?

Sredinom prošloga veka u Gamzigradskoj banji, pored toplog izvora, vidjan je Tika Cajles.

Čuo sam da ga tako zovu, pa neka bude tako, eto Tika Cajles !

Video sam ga nekoliko puta, onako ispod oka.

Gledamo se kao da se znamo dugo, kao da smo ljuti protivnici.

Bio je mali zdepast, ali zagonetan, čudan, i tajanstven čovek po svom izgledu, a meni se činilo da je izgledao kao dvorska luda.

Kada nije znao šta da radi, često je boravio ovde, tada kada je on bio, ovaj lokalitet je nazvan Kastrum.

Tika Cajles se ponašao kao da je sve ovo njemu tako znano i da je tu već odavno boravio .

Kada nešto otkrijemo on se udara u glavu i skače, skače kao majmun.

Mene je izbegavao, ni da mi pridje, samo bulji kroz mene.

Kada nam se oči sretnu, čujem kako mi kaže:

Ej, buljavi, buljavi, vidi ovo, pogledaj, pogledaj !

Znao je da mi se plezi, da me izaziva, nešto mumla.

Znao je ranije šta će se sve pronaći i zato se smejao.

Jednom kada sam bio u velikom atrijumu, rekao je :

Eto tu je Car Caricu karao, svojom velikom karom i tu je glavu izgubio. Onda je, jednostavno, izvadio svoju preveliku muškost i zapišavao okolinu.

Zmija koja je pored tebe, neće da te povredi, ona je tvoj čuvar .

Ti radiš ono što ti ona kaže !

Tek krajičkom oka spazih, pored moje noge, šmugnula je zmija!

Zabavljao je, vratolomijama, sve one koji su ovde radili.

Nosio je čudna odela, izgovarao nerazumne reči i uvek pušio.

Usred dima, znao je zapaljenu cigaretu da uvuče u usta, proguta i potom je nanovo izbaci.

Niko nije znao odakle je stigao i ko je on.

Imao je veliku glavu, plave oči.

Pored krnjavog nosa bio je lepuškast i veseo čovek.

A meni se činilo da me ovaj lik stalno proganja i da ga već odavno poznajem.

Ali nikako da se setim odakle se mi znamo.

Sa svim svojim čudima koje je pokazivao prijateljima, započinjao je dan i završavao u polupijanom stanju.

Imao je šepave noge šest prstiju na levoj nozi i desnoj ruci.

Tako mali, a skakao je u vis iz mesta preko dva metra.

Timok je mogao iz skoka da preskoči uz najbliži jaz.

Imao je muškost dužu od mladog ždrepca, za koju je napravio posebnu nogavicu.

Za pristojnu nadoknadu, kojom je mogao da ruča i popije pivo, taj božji dar pokazivao je radoznalcima, a posebno ženama.

Nudio je svakoj ženi po jedan zlatnik, sa carevim likom, koja provede noć sa njim.

Svima pričao da je od carske loze i da u njemu teče carska krv.

Ni jedna se ne usudi, da legne sa njim, ili to narod ne saznade.

Samo se jednom čula priča, harmonikaša Jaška:

Moja je žena carica, ubedjivao ih je i dalje, ciganin Jaško.

Rekla mi je da je bila kod srpskog cara, koji je potomak rimskoig cara Gaja Daju sa Magure,

Taj divljak mi ženu sve pocepao, jeste pocepao, pocepao.

Da nisam dobar čovek, odavno bih ga ubio !

Ubedjivao ih je pokazujući pesnicu.

Našta su mu se žene kupajući se u vrućoj banjskoj vodi, nasred reke, slatko smejale.

Naravno, niko mu ne poverova.

Sve te priče, tako reći izmišljotine, bile su ispunjene gnevom.

Jer ni na ovaj način nije mogao da privučle sažaljenje mnogih banjskih žena, što mu je bio cilj.

Priča o tom Magurskom caru stara je 1750 godina.
Gospodine, naučniče, sada ga preteraste!
Profesor Srejović, se okrenu da vidi odakle dolaze te reči, ali zbunjeno stade jer je čuo samo zujanje kamere.

Taj isti poznati glas nastavi priču:

Dok ste tu, evo i ja da vam nešto kažem.

Vi me se ne sećate, ali me predstavite kao, otac Armentov, ili kako Vi kažete Armentarijus, otac cara Galerija!

Hteli ste lako da udjete u narodne mase, pa ste mene stavili da sam ja govedar, a ovaj grad da je selo.

To vam je bilo lakše, zar ne, da se ne preopterećujete više istraživanjem.

Najbolje, govedar!

Eto, zato, sada govori samo govedar Armentarijus :

Ne izgledam toliko star, samo nekoliko milenijuma.

Upoznali smo se još kada smo bili u dečjim kolicima u našem vrtiću, pa u školici.

Znate ono, kada se deca igraju, pa žele da budu carevi i prinčevi !?

Igrali smo se tako, ne znajući da su u rimsko doba tu privilegiju imala samo deca bogataša i čuvenih legionara.

Zar vas to ne podseća i na ovo vreme, a!?

E ta deca su imala i sve što su želela.

Ali, i tada je bilo škole, nećeš verovati!

Na putu od kuće do škole, sa abakusom i voštanom tablicom u ruci, često smo svraćali u gostione djačke, i to da ne poveruješ!

Učili smo od jutra do mraka, za neznanje dobijali smo stroge kazne, eto kao da se ni sada ništa nije promenilo.

Roditelji nisu imali mnogo vremena za decu.

Poklanjali su više pažnju svojim željama i potrebama.

Samo je jedan, ne sećam se kako se zvao, znam da je bio siromašan, uvek najbolje znao.

A u rimsko doba siromašna deca su patila.

Čak su neki siromašni roditelji ostavljali novorodjenu decu, na prolazno mesto, zbog toga što nisu mogli da ih hrane.

I oni koji nisu imali dece, plate da udju kroz to mesto i izaberu svoje buduće dete.

Jedan od njih je bio tako pronadjen , e sad ne mogu da ga se setim, ko to beše!?

Samo se sećam, one priče oko velikog požara u to vreme.

Bogami ne znam kako se zvao taj siromašak, ha, haaa!

A dal se sećaš, kada smo odrasli da smo posle jurili iste kontese!

E moj profesore, ja vam održah čas iz istorije rimskog carstva, ha, ha!

Kako to glupo i smešno zvuči, zar ne !?

E tako Vi izmišljate o mom sinu Maksimu Armentu Mladjem, a ja o našem zajedničkom detinjstvu.

Izmišljamo da bi opravdali svoje postojanje, zar ne!

Ja izmišljam da bi vam pokazao, koliko lažete, a vi imate drugi interes, za koji kažete da je viši, kao neki državni, šta li već!

Pa i treba da od nešto živite, zar ne!

Dokle ćete se nasladjivati tim izmišljotinama ?

Hoćete da budete nadmoćni u uobličavanju ideja, o veličini i snazi rimske imperije .

Da izgleda zastrašujuće kada kažete da je najveći broj imperatora sa ovih prostora.

Pa naravno,čoveče, zemlja je jedna, neće valjda sa meseca da dodju imperatori.

Tada je to bila jedna teritorija.

A vi sada sve i delite, pa kažete ovo je moje, ovo je tvoje, ono njegovo .

E to je veće i bolje, e sada će to biti imoje, ako ne milom ja ću to osvojiti ?

Čudno, za ubedjivanje zar ne.

Tako se taj jedan broj povećavao sa brzinom godina koje su minule, zar ne.

A recite mi koji su to ovi prostori ?

Sada bi ispalo da su svi ovdašnji stanovnici potomci bivših imperatora.

U izvesnom smislu, svaki stanovnik sa ovih prostora bi voleo da ima takvo poreklo.

Svaki otac bi voleo da ima takvog sina, cara, zar ne!

Ali nije dobro za njega što mu to izmišljate.

Da vas on sada čuje sigurno bi vas poljubio u zadnjicu.

Emotivno i strasno bi vas zagrlio, što bi vama sigurno odgovaralo.

U isto vreme histerično bi vam se smejao u te buljave vodunjave oči i u smrdljivu zadnjicu zabio bi debeli prst.

Ono što je ostalo od njega, je ovaj vazduh, koji ostaje posle svakog smrtnika.

Vi ne shvatate gospodine, to ne govorim ja, no govore: vodogonje, zaduhe, rodjenice !

One su zle!

Ja o vama mislim sve najbolje!

To znači da smo nemoćni, ostajemo u stvorenjima svojih ljudskih tvorevina, zar ne!
Kao da je nešto zašuštalo i ovaj glas odjednom stade.

Glas je dobio oblik i boju pravog lica.

Uz svaki povišeni ton lice je dobijalo izražajniju rumeno žutu, neprirodno zelenu boju.

Izgledalo je da će njegov bes prerasti u neki miran i plahovit osmeh, koji će prerasti u zelenilo.

Kao da će reči preći u varnice da se suoče sa nevidljivim bojama u koje se sklonio protivnik .

Bile su to varnice koje žele da se pretvore u vatru i gnev.

Iz koje će početi da tinja novo ognjište.

Ali Srejović, nastavi da šapuće :

Pa ovo je baš dobra priča, stanite, stanite ne idite !

Kunem se, eto verujem, verujem vam !

I da vam kažem, znao sam ja dobro kako su se školovala deca u Rimu.

I da znate nisu ono bile kafane za djake, no djačke kuhinje !

I da znate, koliko ste grešili što ste upotrebljavali spartansku metodu vaspitavanja deteta, to vam se osvetilo, sin vam je pobegao od kuće zbog toga!

Znajte, prvi put mi se to desilo da poverujem u, možda, istinitost izmišljene priče, baš ste bili uverljivi.

To je ono o čemu razmišljam i što radim celog života.

Malo je onih koji me mogu razumeti kako se ideji daje meso i krv, a posle i duša.

Pa sve to da ja pretvorim u stvarnost.

I da tako osvežim pamćenje svojih osećanja naših predaka, naravno kroz milenijume.

Pa ko će mi sve ovo verovati, ko?

Samo Vi da znate šta o meni pričaju!?.

Zašto nećete Vi da čujete mene, pa muškarci smo, pobogu, valjda se razumemo !

Znate li, znate li da... ?
Ponavljao je uporno Srejović, očekujući da će mu sagovornik radoznalost uzvratiti.

N: Profesore Srejoviću, da li Vam je dobro ?

Da naručimo, kafu ili sok ?

Nešto se mnogo preznojavate !

S: Pa, baš ovo vreme nije ugodno, a i ovi ljudi se okolo motaju, odvraćaju mi koncentraciju.

Kafu, da može, može !

N: Molim , donesite kafu, a kolege, molim da se ne motaju okolo .

Ostali da prate moje naredbe, kako bi išli bez reza.

Profesore Srejoviću, nastavite da pričate tamo gde ste stali, a kafa stiže uskoro !

 V  nastavak  POVRATAK  U   ZAVIČAJ -  GAMZIGRADSKI  ZAPISI- RAZGOVOR   SA  SREJOVIĆEM

-Živeo  car, živeo!!!
-Čiko hajde da se  igramo!!-
Pa Srejoviću učini detetu volju,
-Kada  drveće  počne da hoda on će se pojaviti!!




U njegovom mozgu razleže se neka jeziva galama i vika, od koje on sam sastavi reči:
Živeo Cezar!

Živeo Cezar!

Ona dva mlada, razgolićena, stabla se dohvatiše i samo se čuje jeiziva škripa.

Dok su rukama mlatarali, grudi su im se nadimale kao da žele u jedno telo da se pretvore.

Za svaki udarac, čini takve pokrete kao da ih on dobija.

Glave su im bile uprte pravo u buljave Srejovićeve modre oči.

Na svaki pokret čula se škripa korena.

Iz svega toga on samo razaznaje kako neko viče:

Ubij Kandadijana, on je Rimljanin !

Kandadijan je mrtav, Rim je mrtav! !

Daja! Daja! Živeo !!Živela Magura!!

Nedaj se sine Kandi!!

Drž ga Dajo, drž se Maguranče!!!

Ne daj me majkooo..pomoziiii

Pa ovo nije drveće, ovo su ljudi.

Ovo nisu kipovio, kipovi ne hodaju.

Ovi kipovi su živi, oni će se pobiti!

Reče sebi Srejović, hvatajući se za glavu od prizora koji je pred njim!

Kao da ništa nije čuo spusti mirno ruke i podiže lagano glavu.

Opet nastade tajac.

Strese se, kao da ga, od užasa uhvati grč, ali prekori sebe što se tako neodlučno ponašao.

Mirno gleda u daljinu i vidi gomilu dece kako se udaljava.

Ovo su sigurno neka deca sa ekskurzije.

Treba im, nešto pametno reći!

Ova deca su, sigurno, nezadovoljna, što nisam ništa rekao, ili zbog prekinute igre, evo odlaze!

Pomisli Srejović , spustivši pogled u travu.

Samo takav miran pogled može ga spasiti od ove mase ljudi u njegovom mozgu.

Ako bilo šta kaže, otkriće se njegova nervoza.

Žena i sin će mu, kada se bude vratio kući, predložiti da hitno ide u bolnicu.

Pozvaće i prijatelje da ga ubede da se javi doktoru.

I dalje, sluša tišinu, a vidi ljude, ljude, u njegovoj glavi.

Jedan mališan sa krivim nogama, se izdvoji, uhvati ga za ruku i reče mu:

Čiko hajde da se igramo!

Nije to njegov sin, a liči na njega, zar bi on rekao čiko!?

On je sada odrastao čovek, pre bi mu tražio neki dinar.

U isto vreme dečak se pretvori u glas koji mu još kaže:

Podigni glavu slobodno, biće sve u redu!

Dižući ruke, kao da poče da mu naredjuje, reče:

Pa Srejoviću, učini detetu volju!

Htede da to učini, ali je znao da će ovo dete izrasti brzinom pokreta njegove glave i zato se na pola puta zaustavi.

Iz gomile se izdvoji i jedna žena, nije je video, ali mu se učini da je po mirisu i glasu prepoznaje .

Zna da ima tuniku od vune kao ogrtač, ispod dugu košulju od pamuka, koja je padala trepereći niz telo. Preko glave je imala dugački veo od svile, pridržavan desetinama ukosnica.

Kao umorna ili zaplašena sojka, skakutajući na jednu pa na drugu nogu, zna da će progovoriti, piskavim isprekidanim glasom:



To je, to je.. samo pretvaranje, gospodine, naučniče !

To je, to je... gluma, gospodine, naučniče!

Pretvaranje svemirske svetlosti u sadašnjost.

Ja ću vam reći istinu, a Vi je ispričajte narodu, neka zna.

Ja ću vam potvrditi da je u ove zidine ušao moj sin.

Samo mi dajte vreme, jer vreme može da odletii.

Dajte mi da vam to napišem, ako samo kažem nećete sebi verovati, da ste to čuli.

Reči lete, a napisano stoji, eto zato, da napišem !

Stani malo, kako to da ti sve dam, a ne znam ko si ?

Kako sada Armentova majka govori dobro, kada znam da je Romulijana teško pričala, bila je gluvonema.

Srejović, učini i takve pokrete kao da iz torbe vadi neku beležnicu i olovku te je, ipak, pruži onoj ženi .

Ili iz torbe hoće da izbaci beleške, kao iz mozga da istiska sve memorije o Gamzigradu ili Fetislamu .

Čini te pokrete, a i dalje posmatra ljude koji se kreću unutar oka, kao nekog da traže.

Hoće da se ubaci u tu imaginarnu gužvu, da bude deo nje i da tako čuje šta se priča.

Sve mu se čini da ipak hoće da zadrema.

Trže se od iznenadjenja da je još budan i da su oko njega ljudi.

Ali mu se učini da ništa nije iluzija, već je sve stvarnost.

Koga god pogleda sve ih zna.

Ljudi su isti na javi i u snu.

Samo vreme protiče i tamo i ovde.
I da vas zamolim, kada sve kažem istinu, da pustite moga sina.

Neka izadje odatle, iz te vaše glavudže, da čuje kako govorim.

I ovaj prsten da mu date, zaboravio ga je ispod jednog kamena, kada je pobego od kuće.

To je njegovo, eto to !

I da mu kažete da je mesec stvarno blizu i da ga je čovek dodirnuo!

Posle toliko vekova i lutanja po svetu konačno je stigao kući, moj sin Maksima Armento !

Neka ga majka obraduje svojim glasom.

Znam da se mučio, mučio, ali se vratio kući !

On je tu, podignite glavu da ga vidite, prepoznaćete ga.

Ili pročitajte ovo što sam napisala, slobodno, slobodno !

Začu se piskav ženski glas .

Dok je govorila osmehivala se zanosno Srejoviću .

Gledala je negde daleko da vidi kamenu glavu.

Bila je srednjeg rasta i vitka, imala je kratku crnu kosu, namazanu nekim čudnim mirišljavim uljem.

Glava joj je bila prekrivena belim šalom od svile.

Lice joj je bledo, kao da je sunce nije ogrejalo,namazano smrvljenom kredom ili belim olovom

Usne tanke i narumenjene bojom cigle.
Gospodine, naučniče, to nije nikakav Imperator.

Vi ga lažno predstavljate, jer vas je on na to naterao.

On je samo moj sin i sin govedara Armentarijusa, moga muža.

Nisam smela majci Ogi da kažem, nisam za njega rekla ništa, samo sam ga donela u sobu, i eto tako je došo Maksima.

Imali smo veliko imanje i kuću pored reke.

Imali smo sina i ćerku i posle tri unučeta.

Maksima je sve od malena radio majci oko imanja, sve.

A voleo je da mašta, da bude car, pa samo car!

Jednom ga je otac tako perebio, a on mu je rekao.

Pa zar ti znaš da tučeš silnog cara!

Kada je on otišao, sve je nestalo.

Došla je neka vatra i sve je izgorelo, sve !

Sada su tamo samo ruševine, reka i ta zemlja.

Tu se sada ,samo legu guje i zmije.

Vidim, dolaze neki čudni ljudi, gledaju, neki se dive neki čude.

Nekima je tu smetilište, ljubilište, govnilište, strelište!

Neki se ljube, neki , ajde sada da ne pričam baš sve!

Uglavnom svi zapišuju one zidine.

Dobro sam ga osmotrila i siguram da je to moj sin.

Neka vam pokaže ruke, i njegovu muškost de vidite.

Sami ćete se uveriti da je to on.

Kažem vam, pobego je odavno od kuće, odavnoo !

Brinem se za njega, evo i sada, kakva je to glava, ma snaga!

Pričao je da će čovek po mesecu hodati, ej , kakv um je to bio!

I Vi kažete imperator Rima, ej, kakva izmišljotina!

Ma pričo je on to da voli da bude, o tome je mnogo pričo!

Znao je ovce da prebroji na brdu, odjedared.

Rvo se s bikovima, trko se s vetrom, pa kako je plivo.

Vero se uz topole, skakao na vrbe, zmije vatao.

Preko Timoka u jedan korak preskako.

Kažem, bio je i vredan, sve je po kući radio majci, sve.

Ni sama ne znam kako se ovo sve dogodilo, da ode .

Možda sam lagala samu sebe, da će se vratiti, dok sam gledala u svoju senku, ako shvatate šta želim da kažem.

Njemu je uvek bilo suviše lako da bude bolji od svih .

Ta svetlost je dobijala moju krv, moje meso.

Rastao je brzo, svakakvim jezikom je pričo, nisam mogla da ga zatvorim u svoju dušu.

Kažem, sa ocem se nije slagao, samo je ćutao, ćutao, dok ga je po neki put tukao tojagom.

Posle mi muž kaže:

Treba da poštuje starije, ej , on ništa!

Ma hoću da ga naviknem, da ume da trpi, trpi kao konj!

Htela sam da izgorim, a on da živi .

Bio je suviše veliki da bude samo moj .

Neko ga je natero, sigurno i prevario .

Zato je otišao, od nas, sa Magure.

Želeo je da bude sunce cele Vaseljene.

Nisam mu se ni izradovala, a već je izrastao i mi ga oženismo za jednu našu zaulanu komšiku.

Deca mu se još ne izradjaše, a on pobego,nije video svoje blizance.

Ni sestru nije video .

Niko nije hteo da ga traži, nisu smeli da idu odavde.

Tada, samo što počeše ovi crni legionari da vladaju ovde.

Otac mu prvi govedar bio, poludeo čovek, skroz.

Baka Oga, moja majka, danima plakala za njega, što pobego.

Nestao joj i pun džak zlata, presvisla.

Ona misli da joj to ukrali crni legionari.

Posle, žena mu otišla i decu odvela, ne znamo kuda.

Otac mu otišao u planine da ga traži.

Sestra mu se udala za prvog čuvara limasa.

Posle dobila sina Daju, sve liči na na ujaka Maksima Armenta Mladjeg.

Ja sam ostala ovde da ga čekam.

I evo, crna ja, dočekala sam ga!

Pa, reko, da mu se malo radujem, radujem za sve njih, ej crna ja!

Da ga pomilujem, halje i hranu da mu dam, sigurno je gladan i go .

Kako je on voleo kozje mlkeko, vrelo ga guto.

Pusti me da ga se nagledam.

Dete moje, sine Ar...!

Poče da se zacenjuje i ime se ne ču do kraja.

Progovori, de majci nešto, progovorii !

Sine, kad majka ode na nebo i ti da dodješ tamo !

Možda ne smeš od ovih što te traže vekovima.

Pitaj ti nešto mene, de, pitaj, sine moj !

Znam ja da ti ništa nisi kriv, ništa.

Sve to samo izmišljaju, zar ne sine !?

Armi, de pogledi majku svoju Romulu !

Ma ja ne verujem u to što pričaju, ljudi svašta lažu.

Od laži imaju najviše koristi, eto zato lažu!

Hoće da zaskoče svako muško!

Lažu i one krezube vračare, lažu čim zinu.

Baka Oga zaboravila gde je ostavila džak pa kaže:

Armento zna, on ga uzeo, da ga da za svaku profuknjaču!

A neko pa kaže da ga Oga dala crnim legioinarima da te puste kod cara da ideš!

Kažu, da si nas se prvo odreko, pa car da budeš .

Da si postao veliki car i da si imo caricu, ali ne i decu .

Zar si sine moj mogo da zaboraviš tvoju kćer Maksimilu i sina Maksimana.

Kažu, imao si drugu ženu Valeriju, pravu profuknjaču, pa drugog sina Kandidijana.

Vidiš kako sve znam, sine!

Ništa se od majke ne može sakriti, ništa!

Kažu, da si sa sobom vodio neku Grkinju, ni ženu ni muškarca.

Da si izgradio carski grad.

Da si posle sve živo pobio i zapalio Maguru.

Druga deca mogu da budu tako zla.

Moj sin to nikad ne bi uradio, nikad !

To je neko drugi, znam ja moga sina.

Znam da je bila velika nesreća, zemlja se tresla, sve se porušilo i izgorelo.

A oni kažu ti si zapalio, lažu, lažu sine, moj!

A tek što je proleće došlo, sve je ozelenelo i procvetalo .

Kažu, drveće počelo da hoda, e baš to lažu!

Timok promenio tok, pošao naopačke i bio sve crven, pa posle žut, žut i to baš lažu.

Ma to se jedno brdo pomerilo, i reka se izmestila.

Videla sam svojim očima, udario grom i sve se upalilo, gorelo je nedelju dana, iznad Magure .

Sanjala sam ja i da su mu pretili, eto i nos mu povredili.

Evo uzmite moju ruku, vidite imam šest prstiju.

Vidi i njegovu, isto i on ima.

To je samo nesrećan slučaj iz detinjstva, kada se ovaj domali udvojio, sam od sebe, čukalj izraso.

A to što pričaju da ima veliku muškost.

To je izmislila njegova baka, moja majka Oga.

Kad bio mali ona ga stalno vukla, vukla dok ga kupala, eto, to je istina.

Lažu i za ono sa kozama i to baš mnogo lažu .

Da Oga sada može da ti dodje sve bi ti rekla

Ona otišla preko Velike reke, u svoj zavičaj!
Profesor malo zbunjeno zaćuta, podiže znojno čelo i poče da koluta očima, kao nekog da pogledom pozdravlja.

Ili, kao da onaj napisani beleg gleda gde da sakrije od sebe.

N: Profesore Srejoviću, profesore, dal vam je zlo, dal niste umorni?

Kao da ste malo zadremali? !

Profesore, da li ste završili razgovor sami sa sobom?!
Da nastavmo snimanje?!
S: Svakako, svakako, samo sam malo umoran !

IV   nastavak  POVRATAK  U  ZAVIČAJ -  GAMZIGRADSKI  ZAPISI - Razgovor sa Srejovićem

-Da li je Gaj bio  onakav kako se pripoveda ?
-dim je još u  njegovim očima,
-krv mu je kao užarena lavina!
-Ja sam onaj koji te plaća Srejoviću!!!

 Znate, profesorice, izvinite, nisam bio na času kada smo učili o Rimu !


Ritmovi života su se poremetili, sada vreme leti.

Samo je svetlost ista, i ona je jedino slobodna.

Bićete slobodni kada izadjete iz tog starog sveta.

A Vi ćete biti slobodni kada mi se pokažete.

Izadjite Iz te senke već jednom, izadjite !

Videćete istu svetlost, ali druge senke.

Ja ću pomoći kada zajedno budemo ispod iste senke, i kada nestanemo !

Hoćete da vam ja budem sudija ili imperator !

Tako sam umoran da ne mogu izdržati ova dva sata.

Neka glupa kriza dodje u ovo vreme.

Čini mi se da sam video sve ono što je bilo vidljivo u mraku i rekao sve što vredi reći bez reči.

Shvatio sam sve što treba shvatiti sada mogu da odem.

Ali Vi ništa niste naučili i shvatli iz mog vremena. Uostalom, kad jednom izadješ iz svog tela nema ti povratka, lutaš čitavu večnost, a da ne znaš ko si, odakle si i kuda si krenuo .

I zato sam sada tu, zato što Vi tako hoćete, moj naučniče.

Ja nisam onaj koji postoji, nego onaj koj je stvoren odavno.

Onakav sam kakav Vi hoćte da budem.

Najveća zasluga što postojim je vaša, onako kako ste hteli Vi, naučniče.

Niste mi Vi majka, nego sam ja vaše večno dete istorije.

Ja sam vaša nenaučena lekcija iz istorije.

Zato, vas prezirem, a prezirem i sebe, što sam na to pristao, da večno budem ovakav kakog ste me stvorili.

Sada, ne krivim vas, optužujem sve one koji su prošli kroz ovo vreme, a nisu me drugačije videli i prihvatili.

Hiljadama godina su me gledali, a nisu me upotrebljavali, moj naučniče, eto zato ih krivim.

Kao da nisu imali mozak.

Svako vreme ima svoje tajne, koje zna mali broj odabranih.

Vi ste naučniče, izabrani da živite izgubljene svetove.

Da otkrivate tajne, a umetnost, odnosno, znanje je sačuvati ih.

Imam, dakle, prava da sudim vremenu i ja to činim, a vama kako je drago, moj naučniče.

Prvi ste vatru zapalili i dim je još u mojim očima.

Iz mog čuljavog nosa umesto vazduha dim je pokuljao. Vaša je krv u meni potekla, kao užarena lava.

Ja sam se uplašio umesto vas, kada su vas napadali i nisu vam verovali u sve što pričate o meni.

Srce mi je igralo kao da ponovo stojim pred strašno zatucnim Dioklecijanom.

Jedva sam savladao želju da vas ne ostavim, da i sami ne izgorite, ili se ugušite u dimu i civilizacijskom smradu.

I da ovo što je od nas ostalo izgricka zub vremena.

Onda sam sebi rekao :

Mlad je čovek, ambiciozan, neka ga, neka smišlja, neka stvara svoju imperiju, neka se zanosi.

Podseća me na moje godine mladosti.

Da vidim koliko može ljude da zavara.

Mene nisi mogao, moj naučniče !

Bolje da ja odem od kuće i bez milosti sam otišao.

Znao sam da će svi patiti više nego kada sam stvarno otišao iz Magure. Znate li, naučniče, da ste bili pored mene, još kada sam se rodio, neko je tako hteo .

A Vi osvajate Vaseljenu bez milosti.

Kako vas je samo voleo Dioklecijan, pa Valerija.

Niste čuli, kada je rekao:

Ne postoje dobri ili loši vladari.

Postoje samo oni koji su rodjeni da to budu, a ovaj je jedan od njih!

Bogovi mu daruju sve i oni retko zgreše.

Zato budite pažljivi prema njemu, jer on će uticati na vaš karakter!

Valerija je posebna, sećate se koliko vam je pričala da mi se divi, da uživa u mojoj muškosti.

Kako je bila slatkorečiva u priči koliko me obožava.

Celog me mrzela, kada je hodala i kada je spavala.

A znao sam šta mi sve sprema, samo da bi bila uz vas.

I sada mi je jasno zašto ste mi darovali tu nepriodnu veličinu muškosti, to mi je uvek bio najveći problem.

Rimljani su, vas posebno voleli, zato što ste Vi voleli njih, razgovarali ste, pevali sa njima.

Dok ste skidali prašinu sa njih.

A niste smeli u Koloseum, niste!

Kako su vas samo žalili kada ste dobili slabu ocenu iz istorije zbog njih.

Dioklecijanovu palatu u Splitu ste znali u prste, svaki mozaik, svaku skulpturu.

Svaki njegov cvet ste znali po imenice.

Vodio vas je Dioklecijan iznad brda da posmatrate palatu.

On da se divi, a Vi da otkrijete na šta vam ta gradjevina liči.

Pogodili ste, rekli ste:

To vam liči na savremeni rimski vojni logor.

Ali niko nije znao da je, taj vojni logor, plutao na morskoj vodi i svakog ćasa je mogao da se odvoji od kopna.

Jedino , niste otrkrili onaj lagum, gde je Dioklecijan krio zlato i držao ključ za pokretanje tog ostrva, vojničkog logora.

Rekao mi je :

To znamo samo ti i ja, Galerije, sine !

Često ste iz Splita slali onu razglednicu sa Dioklecijanovom palatom na kojoj piše ;

Pozdrav iz sunčanog Splita.

Samo da ste čuli, kako je odjekivalo sa razglednice to : Pozdrav iz sunčanog Splita!

A to je značilo :

Za večni Rim ! Sol inventi !

Kako su vas se plašili oni koje ste dodirivali pogledima, a niste ih pipali prstima.

Zdušno ste se gurali, da prvi dodjete u to davno preživljeno vreme, a niste primetili da se mnogo toga nije promenilo.

Voleli ste da idete u Panteon, ali nikako da odgonetnete, kako bogovi mere vreme, i kako se kupaju.

Satima ste buljili u onaj krug očekujući da kroz njega padne nebo, ili koja kap kiše.

Imali ste poseban sluh da odvojite, sadašnje i prošlo, postojeće i nepostojeće vreme.

Po mirisu, i gorčini, po čudnom smradu, registrovali ste samo one koji vam nešto znače.

Sve ste podredili samo jednom imenu i jednom istorijskom dogadjaju, ostale ste zaboravili, profesore.

Znate dobro da ni sadašnjost ne može postojati bez prošlosti .

Toga koga iz prošlosti tražite sada je sa vama.

Odvajali ste slojeve prašine prošlosti, kao kada gulite koru stoletnog stabla.

Istoriju ste čistili špaklom i metlicom, i na kraju taj prah oduvali, napućalim usnama.

Vašim buljavim očima niste me videli.

Kako sam samo milenijumima gordo i bezbrižno ležao zatvorenih očiju.

Nisam želeo da osetim vaše hladne prste po mom licu.

Prvo da oduvate milenijumsku prašinu i date mi dušu .

Blago sam se smešio bespomoćnom vašem pokušaju da mi podarite svoja osećanja.

Armenta, niste videli, ni dodirnuli, on za vas nije postojao.

U Pravu ste, ko će voleti, jednog govedarevog sina?

Bio je samo govedarov sin!

Ništa značajno za istoriju !

Mene kao cara i ne pitaste ništa, ništa, moj naučniče!

Ko sam, šta sam, koja je moja želja.

Možda ste uradili ono što je bilo najbolje.

Mada je to bilo opasno, i suviše opasno, da menjate hod istorije.

Prevarila vas je senka koju ste pored sebe ugledali dok ste spavali, i mislili na mene.

Za sve je kriva senka, profesore, senaka, za sve.

Vi jedino znate da ja postojim tako kako ste me kroz tu senku videli!

S vremena na vreme, gotovo krišom, gledali ste kroz mene, ni reč da kažete.

Ali već ste rekli, niste bili na času, zar ne !?



Dok je sebe slušao Srejović pomisli da sanja.

Nakon dobrog obeda i vina, duboko udahnu .

Oštar vetar uleti mu u usta i on oseti neku gorčinu.

Usne mu se razvukoše u osmeh i onu žutu gustu tekućinu ispljunu daleko ispred sebe.

Oko njega zapahnu, neki opijajući smrad, na pokvarena jaja, i memlu punu prašine.

Ustajalo vreme hoće da pobegne, kao tek izlegli ptić iz gnezda, koji jedino može da padne pored svoje senke.

Kilometrima tumara razvaljenim zidinama, kao dom da traži, ili da ga tek napravi.

Opipava kamenje, što miriše na vulkanski šljunak.

Ovde je bio veliki grad, ovde su živeli ljudi, a on je sam. Bez vode, hrane, iznuren, hoda danima i dodiruje svaki kamen, travku, žilicu, prah, kap vode, oblačak na nebu.

Neke nevidljive životinje mu kidaju meso, parče po parče, broje mu misli, dok lebdi kroz provaliju.

I kada dodje na drugu stranu puta sretne sebe.

Čitavog sebe oseća i dovrši san baš onako kako je započeo .

Kao da se vratio u javu, pa se sada pita šta je san, a šta istina i gde mu je gnezdo.

Samo tako budan može da opravda i odgonetne sliku koja mu u glavi još stoji i čuje kako mu neko govorii:

Da li me čujete, mahnite rukom da znam !?

Spavate na radnom mestu, ili sanjate?!

Vi ste jako, zabrinuti gospodine Srejoviću !?

Možda imate neke poslovne, ili porodične, probleme !?

Možda imate buran san, zbog vaše mašte !?

A ko ste Vi da mi to kažete i da me ispitujete ?

Dobar dan, gospodine Srejoviću!

Dobar dan, gospodine!

Ja sam deo vašeg istraživačkog programa.

Ja sam deo vas i imam prava da znam dokle ste stigli sa istraživanjem !?

Ja vas plaćam.

Ustvari ja samo štitim interes onog ko vas plaća, istraživaču Srejoviću!

Svoj kruti, očajnički pogled Srejović je uperio u nevidljivog čoveka.

Hoćete da proverite gde odoše 38 zlatnika.

Ne brinite sve je to službeno zabeleženo i biće upotrebljeno za dalja istraživanja.

Ja sam suprevizor, istraživaču Srejoviću, a ne policajac!

Nadam se gospodine iz Ministarstva da sada imati pravu sliku gde ulažete novac,

Ali, morate znati, ni ovih, smešnih, 2o hiljada dinara, koliko želite da proverite, ne vredi koliko naša ljubav i entuzijazam prema ovim prostorima i ruševinama.

Ali, naučniče Srejoviću,Vi dobijate platu za posao, a ne za ljubav prema ovim ruševinama i ruglu!!

Kažem sve to, ne vredi koliko zapostavljanje obaveza prema mojoj porodici, ženi i sinu, prema mojoj večitoj ljubavi medicini !

Jer, entuzijazam, i održava sve poduhvate pa i ovaj.

Istoriju, vreme i ljubav ne možete zadržati i platiti parama, koje ste došli da proverite.

Nego, našom, nevidljivom cementiranom, duhovnom nadgradnjom, koju, baš, ne razumete !

Ja ništa ne shvatam o čemu pričate Srejoviću !

To su teški blokovi snova, koje Vi ne osećate kao težinu i ne razumete kao filosofiju !

Nego, sve vidite i osećate samo kroz novac !

Ako Vi to ne razumete, ili nećete da vidite i osetiti tu našu ljubav, nemojte nas sputavati!

Kameni blokovi sa ovih zidina, će strpljivo čekati nove generacije istraživača i nove supervizore:

Niste me razumeli, istraživaču Srejoviću, iz Ministarstva mi kažu :

De, pogledaj, kako to Srejović čuva, od propadanja, i štiti prave vrednosti.

Koje ne treba da izmišljamo, jer one postoje odavno na ovim prosorima.

Vidi kada će to i gradjani moći da vide te starine i da procene pravu vrednost iskopina.

Da bi se divila naša deca, naši potomci, a s druge strane da ponudimo svetu nešto što interesuje celo civilizovano čovečanstvo.

Ova starudija biće upisana na listu Svetske kulturne baštine, gospodine Srejoviću, to znate, zar ne !

Srejović i dalje sedi na drvenoj stolici, kao optuženik.

Pipa rukama svoje telo, a oseća tudje dodire.

Onako kao za sebe, braneći se, učini mu se da čuje svoje reči:

Razumeo sam ja vas, ali se radujem što ima ljudi koji mi, još uvek, veruju na reč i moju pretpostavku, iako nemam ništa vidljivo da im pokažem kao dokaz.

Tek posle ovih reči, čuo je završnicu supervizora:

Eto to su mi rekli, da vas pitam i ja vas to pitam!?

Dokle ste stigli sa poslom?

Tišina, čuje se, kako odzvanja prošlost.

Ni san više nije ono što je bio, da ga imaš samo noću, nego sanjaš dok stojiš i radiš !

Reče Srejović, brišući graške znoja sa obraza.

Oseća neki čudni zadah, istrulelog mesa i zardjalog gvoždja.

Ili se boji i preračunavanja, šta će ovom supervizoru reći:

Gospodine supervizoru, sve informacije o troškovniku imate kod moje sekretarice !.

Ja ću za Ministarstvo pripremiti detaljan izveštaj o rezultatima iskopina, pa i onom zlatnom nakitu i novcu !

Pa vidite gospodine supervizoru, ne naseda Srejović na te sitnice, koje Vi dodjoste da proverite.

Znam ja da je zlato prokleto, ali znam i to da je ovo što je pronadjeno vrednije od bilo kog zlata!

To reče iz jednog daha, kao da je protrčao kroz cilj ne okrećući se da vidi rezultat.

Jaka promaja od besmislica sadašnjosti vrati ga u daleku prošlost.

I on se uplaši od priča koje čuje, kao da ih neko naknadno ubacuje, u program.

Da bi ga odvratili, ili da bi mu naudili.

Sada mu se čini da se otvaraju neka ogromna vrata gde već pohrliše unezvereni ljudi.

Ali kao da ne gaze po zemlji, no lebde, paze da ne upadnu u neku baruštinu ili ne nagaze, zelenu travu.

Ne otvaraju usta, a čini mu se da čuje neki nerazgovetni žamor, kao sa železničke stanice, ili neke utakmice.

Žurno prolaze ljudi u njegovim očima u odelima iz 4 veka.

Takve kreacije vido je samo na filmovima o Spartaku i u programima koji su obradjivali rimsko doba.

Pusti ih neka udju!,

Reče sebi Srejović, zapovednički !

Žamor se utiša i svi pohrliše ka njemu sa željom, da počnu svoju priču.

Dobro, dobro!

Reče sebi i zavali se u zlatnu stolicu.

Neka se uhvate za ruke i naprave ogroman krug.

Neka svako stane ispred svog kamena rodjenja.

One koje nema, neka stave njihove leševe.

Koliko zahvate to je njihova postojbina!

Toliko će trajati priče o njima!

Još nije završio , a oko Magure se razvi živi krug.

Odjednom se prenu iz sna i sasvim budan poče da ih broji.

Oko polovine opet se vrati na početak, sve misli da je nekog preskočio, i zato podje ka njima.

Želeo je svakog da opipa i pogleda u oči.

Sa osećanjem ogromnog olakšanja, Srejović vide sebe kako mirno korača po već poznatom putu koji vodi do Koloseuma.

Prvo uletoše dvokolice, sa podivljalim konjima, ispred kojih ide zapara.

Za njima se valja smrdljiva prašina, kroz koju se nazire čopor ljudi.

Poslednji idu kljakavi, bolesni, starci, žene i deca.

Svi žure da preuzmu svoje mesto i da budu prvi.

Gladijatori se razmahaše, mačevima i kopljima, a štitovima čine ubrzane pokrete kao da će poleteti.

Dva mlada gladijatora jurnuše kao divlje zveri, samo što se ne rastrgnu.

Srejović, ne gleda u njih, samo čuje životinjsko rzanje i oseća njihovu mržnju koja prerasta u nepodnošljiv ljudski vonj.

Gleda u vrh svoje leve cipele, ne sme da podigne glavu, niti da trepne.

Neki čudni oblak beše se spustio na njegove oči.

Vrhovima očiju posmatra da li ima neki nepopunjeni kamen, ili treba još neko da dodje.

Lepo pored onog najvećeg vidi sve je popunjeno, a lično zna da je to njegov.

U toj izmaglici, pojavilo se nešto što liči na drveće .

Izdvojiše se dva čoveka, koja, u svojoj usamljenosti čudno izgledaju, kao dva ogromna zelena, razbohorena drveta.

Bio je to sablasni trenutak isčekivanja, šta će dalje biti.

Od iznenadjenja diže ruke, kao znak čudjenja.

Tog trenutka, zeleno lišće sa cvetovima se raspršta. Arenom, kroz njegove oči, poče da duva hladni vetar.

III  nastavak   POVRATAK U ZAVIČAJ- GAMZIGRADSKI ZAPISI-RAZGOVOR SA SREJOVIĆEM

-Ovaj kraj je bio i  ostao pun mistike,
-vražje žensko kolo'rusaljke,
-ovo pismo donosi sreću ne bacajte ga!
-Za Srejovića,  jedinica  iz istorije!!!




N: Profesore Srejoviću, ovaj kraj je mističan i poznat po tim čudesima po vražjem ženskom kolu, pa i po vračaricama, recite nam i o tome nešto ?

S: Na kraju Gamzigrada živi Mira Čank proročica, vračara.


Svakome isto kaže .

Jednom sam je posetio :


Ajde kad si već doošaoo!


Ovoo što ti kažem, nemoo nikom da rekneš, to su mi tvoje vile rodjenice, sudjenice, one odozgoor rekle.


I ti si pobego od kuću, eto sekiraju ti se tvoji.


Pobegaoo s, jel su ti too one rekle, priznaj?


One imaju proročki dar, a ti misliš da si mnogo pametan, mudar i hrabar mušakrčina.


One znaju sve, ali su i opakee!


Znaju sva gorska vrela i pećine, sve trave, i jezik zveri.


Pomažu hrabrim junacima i dobrim ljudima.


Sestrime se i bratime sa njima, daju im posebnu moć i snagu .


Udaju se i podmeću mužjake, a da oni to i ne znaju .


Mnogo su ćutljive, to ti se samo čini .

Igraju to vražje žensko kolo i pevaju:


Koliko žena u kolu toliko mačeva na tebe koji nas gledaš i mrziš, a da ti to ne čuješ i vidiš.


Razgovaraju sa dušama mrtvih, eto kao ja sada s tobom.


Eto i tebe su opčarale, a da ti nisi svestan toga.


Zato se sada tako ponašaš, kao čudak si, jel si nagazio u njihovo kolo, a da to i nisi osetiooo!


Ušao si u to kolo, zato si živ i sada ti nema povratka.


Moraš da ih slušaš i da im ispunjavaš sve želje.


Jednostavno, moraš, to i to, pa šta ti kažu...!


To što je kod čoveka kao jedinku, tako je i u narodu, e to je takoo ovde kod nas !


Ali, ima da se narod spasi, a ti vratiš i to čitav i takoo slavan.


Samo, kad se skameniš, kamen je večan.


Kad budeš izašo iz ovog vrtloga, ima da budeš svoj čovek, e takoo!


Ima da pronadješ kamenu glavu, bićeš slobodan i slavan, slavannn!


Novine će pišu od teb, televizija da te slikuje .Ja znam da ti nisi odavder, ali ajde da ti reknem :


Sada ne mogu sve da ti reknem, samo ti ovoo reko što si čuo, za ove pare toliko, more !


Sve što želiš za sebe moraš sam da uradiš.


Izmisli nešto veliko, da i ti budeš veliki .


Ti si sada zavezan čovek ,e takoo, da znaš!


Reko ti, nije tvoj dan, dodji sutra.takoo !


Dan kasnije:


Ajd kad si već došaoo!


Nema ju tvoja zvezda sudjenica!


Al, ima ju neka ženska osoba i što te ona čekaa!


Al,te ne mog razvezujem,ne,ne!!


Reko ti, nije tvoj dan, dodji sutra.takoo !


Dan kasnije, to isto :


Ajd kad si već došaoo!

Nema ju tvoja zvezda sudjenica!


Al, ima ju neka ženska osoba i što te ona čekaa!


I , more, što ti ona šavrda, breee!


Čas je muško, pa žensko i tako breee stalno, neće da se smiri!


Ali tu tebe nemaaa!


Evoo i neka muška glava, jest muška, al se ne prepoznajee lik!


Nemoo da odustaneš od taj poso što ga radiš!


Neko će dodje da se ljuiti na teb, al ti ne mo da ništa to čuješ!


Ona će ti rekne sve pa i ovoo:


Sutra je tvoja večnost, ali voliš da šavrdaš!


Svaki se čovek u životu pretvori u nekog drugog koga on želi,


u sjenovnika.

Samo nemoo da si zmija, bolje da si ptica.


Će dobiješ dušu tog vedogonju ili zaduhića.


On je tu pored teb, luta u obliku ptice.


To će ti tovoje rodjenice i sudjenice kažu.


Kada će to da budne ne znam !


A kada budne ti ćeš da znaš i ti onda rekni da oćeš da budneš taj što ga ovdena tražiš po ove ruševine i buđžaci.


Ćuti, evo neće da se javi vedogonja, i ona šavrda!


Neećka se, kano hoeće, kano neeće da se pojavi!


I sutra ista priča:


Ajd kad si već došoo !


Neće da ti se javi tvoja sudjenica, rodjenica!


Samo oni najuporniji saznaju do kraja istu priču.


Sve priče se završavaju isto.


Čovek na zemlji je isto što i zvezda na nebu.


Ovde ne mož da bežiš od života, ko što ni zvezda ne može pobeći sa neba.


Ti si mnogo bolestan, al mož da trpiš i da boluješ.


Zato si došaooo u ovu banju, da se lečiš, aa!


Ko što je dolazio car, takoo !


Pa ova voda je božji daaarrr!


Za sebe što želiš moraš sam da uradiš.


Izmisli nešto veliko da budeš veliki.


Buljavi, dal me razumeš što ti reko, takoo !


Trpi ono što ti sudjenice odrede, to ti je .


Ovaj beleg niz reku da baciš, i to će od tebe daleko da ode.


Ako potone to ti je došooo kraj!


Al, da znaš ima neko da dodje kod tebe da te nešto kontroliše!


I što te taj mrziii!


Pamti što ti reko!


Sve ono što te je kroz život snašlo potireš samo ćutanjem, dok vreme prolazi.


Tako najbolje uživaš u seb, kakoo dete u igračke, koje mu još nisu dosadile.


I da ti kažem, oko teb su samo ljudi, ljudi, imaćeš brige, nikom ne mož da ugodiš.


Zbog njih ne mož da spavaš!


Svima ćeš da ugodiš, al niko nema da bude zadovoljan, niko bree!.


Jel, tako, jel nije, evo vidim brige imaš mnogeee!


Vidiš, mi smo igračke na onog ozgorr!


Ovaj čovek se tako igra, takoo!.


Pao je sa neba i ne mož da pobegne.


Ova lepa žena je njegova sudjenica.


To mu zvezde odredile ozgorr.


Možda će dodje i kod teb, sve će one da ti reknu !


Al, da gledaš kad je reka bistra, da si vidi put, jeste bistraaa!


Spremi se i gledaj u taj beleg, ne ispuštaj ga iz ruke dok ne dodješ do reke, i da budeš sam samcijat.


Važno je da je beleg tvoj od teb.


Najbolje sa neke ćuprije da ga baciš .


Možeš i tamo gde se sreću dve reke!


To ti sada reko i nikada više !


Al ! nemoo nikom da rekneš, takoo!


Ćuti i trpi !


Nikom ništa o tome nije pričao.


Nije ni zapazio šta je to niz Timok sa mosta pustio.


Radovao se što je beleg otplovio, a nije potonu.






N: I jeste li ćutali i trpeli profesore Srejoviću ?






S: Ćutim i trpim ja, ali vedogonja, zaduhić neće.


Stalno je pored mene,neki crv.


U kući u krevetu, radilištu, na putu, u kafani, gde god stanem on pored mene, u meni, rovari.


I opet ćutim i trpim ali i oni oko mene neće, a najviše moja žena.


Srejo, smiri se, nešto se dešava s tobom, idi kod doktora!


A u meni crv samo radi li radi !


Samo se nešto okrećem, očekujem nešto, gledam okolo, čudo jedno kako sam bio nemiran, i nestrpljiv.


Jednom sam pronašao pismo koje nisam pročitao .


Jednostavno sam ga samo sklonio kao da je bilo deo sobnog inventara Rehabilitacionog centra, gde sam odlazio, i skoro da sam na njega zaboravio.


Pročitao sam ga tek nedavno, kada je stiglo na moju kućnu adresu.


Morao sam da savladam neku vrstu užasavanja.


Zbog svega što mi se dešava i kada sam bio budan mislio sam da sanjam.


Jednom sam pomislio:


Eto to je to, došao je zaduhić moj vedogonja.


Govorio sam sebi dok sam gledao u glatku belinu:


Ko ga je poslao i zašto, ni sam ne znam ?


Tek, podsetilo me je na ona mnoga pisma koja stižu od nepoznatih, ali uz preporuku:






Ovo pismo donosi sreću, ne bacajte ga.


Pošaljite ga prijateljima koje volite i ono će stići u prave ruke.


Zato ga sada i pominjem, da stigne do onoga kome je bilo namenjeno da donese sreću:


Dok ovo čitaš, ne pomeraj se i ne pričaj.


Ne vraćaj se na pročitane redove, oni će biti izbrisani, kao oblaci iznad tvoje glave.


Ne zovi prijatelje, kada nisu pored tebe nisu tvoji.


Sve ćeš saznati sam.


Ostao si veran dečjoj radoznalosti.


Onda ćeš sve i zaboraviti


Tvoja misao će postati munja vremena.


Uveliko ćeš putovati, a nećeš se odavde pomeriti .


Ti si odredjen da večno ostaneš ovde.


Ovaj sadržaj je poznat već godinama i još nije dospeo na pravu adresu.


Dao sam i ženi da pročita ovaj sadržaj, umesto toga ona je sa istog papira čitala:


Dragi moj,


Ne čujemo se i ne vidjamo vekovima.


Ako te to raduje.


Ako ti je to milo.


Srećno ti bilo!


Ali, znaj, ja sam uz tebe, dragi moj.


Danima te čekam i tražim iz ničega i vraćam iz vremena žestokog življenja sa tobom.


Iz daleka nosim tvoj smeh pod levom pazuhom.


Ako si živ, mislim da znaš sve ovo, bez potrebe ubedjivanja i preterivanja.


Ja se tom potrebom hranim.


Ja vrištim ćutnjom o tebi, ti to čuješ i osećaš moj dah.


U mom koraku osećaš prostranstvo.


U sumraku u oblaku i mom dahu prolazi vreme


Ja sam u bistroj vodi koju piješ.


U treptaju i koraku,čuješ moj vrisak.


Očekuješ da me sretneš, a ne znaš kako.


Nikako ljubavi nikako, znaš da sam od kamena.


Nadji me, nadji !


Zato sebi i zadajem bol da ti ovo pismo nikada ne stigne u ruke.


I ju, crni Srejo, dal se nije Joco poigro s tobom !


On voli da se šegači !


Šta će reći naš sin ?


Kaže mi žena, sva uznemirena. I


Ponovo sam pročitao isto pismo, sada je pisalo :


Dragi moj,


sećate li se onog momenta kada sam vam pričao, o svemu ovome?


Prostor i vreme se sjedine u trenutku koji vas izabere.


Momenat kada vam izgradi dalji put, do istine je večnost.


Možda je sve ovo što čitate moja izopačena uobrazilja, mašta ranjene strelom samoće, a možda je zaista sve plod mašte neke druge osobe.


Možda je to,samo, vaša uobrazilja da ja postojim.


Ko zna?


: Profesore, pa valjda znate, mi sve ovo snimamo!

Znam, i zato govorim, da Vi to zabeležite!


,,,,,,,,,,,,,,,,,, ovde je moguć rez..............





Dok je sve ovo izgovarao, dodirivao je čelo.


Misleći da je na njemu, možda, onaj beleg, pa nastavi:


Ne samo to pismo, nego i telefonski poziv je čudan.

Lepo čujem kako razgovaram sa nekim nepoznatim, znam da je to Gaj, i ugovaram sastanak sa njim.


Ej sastanak sa čovekom iz rimskog doba, šta kažete, a!


Želeo je Srejović da se još više čudi, ali pogleda da proveri da li je još tu.


Skloni šaku sa glave, kao da skida neki kamen.


Maše rukama da nešto baca ili pozdravlja svoje rodjenice, vedogonje i zaduhiće.


I kao da potvrdjuje njihove reči, šapuće:






S: Nije to Jovo, nije, on je gospodin, ozbiljan glumac !


Vidi, vidi, neko se vratio u zavučaj!

To ste Vi, to ste Vi Cezare !


Ne, ja sam samo prazna kamena ljuštura, koja govori ono što hoćete Vi!


Gospodine naučniče, ne odgovarate na telefonske pozive, a ? !


Ja hoću da to budete Vi, car Imperije !


I sada hoćete da ispričate bajku, za decu ili za odrasle o meni, a samo radi vas:


Bio jednom jedan car i rodio se, evo, ovde ..!


Imao je oca koji je čitavog života čuvao goveda i borio se protiv nekih nasilnika koji su nosili crno odelo.


Imao je majku koja je bila lepa i pametna, ali povučena i tiha žena, uvek je volela sina i slušala majku.


Svom sinu je stalno govorila :


De jedi, golupčiću, uzmi Armi sine, zlatiću moj, da porasteš majci carčić da budeš !


Činilo se da će već sutra porodica biti srećna i vesela.


Ali, sin nije bio srećan.


Bio je, nestašan, tvrdoglav i hrabar dečko, kao i svi njegovi vršnjaci.


I jednoga dana je pobegao od kućeeee!


Ili onu urbaniju priču za decu:


Ovde u ovom drevnom gradu živeo je jedan carski službenik, sa lepom gospom Romulom.


Imali su nestašnog sina, kome su zabranili da izlazi izvan kapije ovog grada, jer okolo prolaze crni legionari.


Dečak je bio nestašan i izašao iz carskog grada kada roditelji nisu bili pored njega.


Uzaludno su ga roditelji čekali da se vrati.


Kažu, jednoga dana neko je došao , kao car i tu večito ostao kao kamen...


Ali u oba slučaj, jednoga dana, taj dečak je pobegao od kuće, rekavši:


Doćiću sutra!


To sutra roditelji nikada nisu dočekali.


Izgleda, to sutra je došlo danas i to baš ovde.


Kao da je sada svanula zora i to blistava sa sjajem svih zora minulih vekova.


Tu su negde i njegovi roditelji, okrenite se .


Odrpani od vremena i čekanja, nepomično stoje .


Kao dva oštra kamena, štrče kloce na vetrometini istorije.


Odakle Vi u televizijsku emisiju dodjoste, silni care?


Ja hoću da izadjem iz vaše glave, a ne da udjem u emisiju!

Otkuda vam ideja da sam to baš ja!


To je samo svetlost u koju gledate i koja vas tera da razmišljate.


Uzeli ste bolju i ozbiljniju priču za odrasle, pa ste mene u cara imenovali.


Publika će poverovati, ako dobro izmislite priču, o bivšem govedaru Armentarijusu koji je rodjen u Gornjoj Meziji.


Neće vam poverovati da sam izgradio palatu na svom imanju, kako bih pretekao Dioklecijana.


Okružio je bedemima, da se branim, od Varvara i Huna.

Neće vam poverovati da sam ja Cezar Gaj Galerije, Rimski Imperator,Dioklecijanov poslušmik i bezbožnik, najveći progonitelju hrišćanstva.


Koji se odrekao žene, sina i kćeri, radi slave i bogatstva.


Tu pohlepost I surovost niste smeli da mi prišijete.


U te vaše izmišljene zločine i to zlato, prokleto, nikada vam neće niko verovati.


Verovaće vam samo oni koji su željni takve slave koju mi pripisaste!


Zašto niste pričali o maminom sinu što na Maguri prožive najlepše detinjstvo.


O ženomršcu koji ima najveću muškost.


I šta ima ja da vam pričam kada ste Vi sve bolje izmislili.


Ni reč neću progovoriti, ali ću vam pomoći.


Sve ću potvrditi što kažete o meni, sve!


To nije slučajno, ja sam se ponovo rodio.


Ušao i u ovaj vaš svet u novi lavirint života.


To se više ne zove Rimska Imperija, nego Evropska imperija, a Vi to ne razumete.


To je isto, ali baš Vi to ne razumete .


Mnogo je tamno i miriše na zardjalo gvoždje, ustajalu prašinu i duhovnu memlu.


Ovo je isto sunce, a drugo svetlo.


Isto je vreme, a drugi ljudi.


Ista je zemlja, ali nije vaša imperija!


Isto je to vreme i isti ljudi, samo Vi to ne razumete.


Svaka Imperija vam zadaje brige, ali i druge probleme.


A zaboravili ste da ste iz istorije dobili jedinicu.

Niste znali o meni da kažete ni reč, nego cmizdrite: