-Čovek bez noge došao na brdo!
-bilo šta da kažem neće mni verovati,
N: Kamera, ton, ide, idemo!
Samo da zamenimo kasetu, trenutak, može !
S: I ova priča iz sadašnjosti potvrda je prošlosti:
I danas usred Timoka, pored izglačanog kamena, sa desne strane brda, postoji izvor lekovite tople vode .
Na vrh kamenog brda, može se popeti bez po muka sa severne strane, sa one južne je teže, to je pravi podvig i izazov.
Tu je brdo ogoljeno, strmo, izgleda avetinjski.
Puno je šipražja, patuljastog drveća, koje liči na ljude koji kleče.
Cveće je divlje, kao da svako za sebe miriše i živi.
Vazduh je ovde redak i oseća se njegova posebna čistota.
Kao da je ovde neki ogromni nebeski bunar i svaki uzdah tako snažno odjekne da poremeti svu prozračnost misli, tako da grlo zaboli od neke čudne unutrašnje memle.
I na kraju kada se neprimetno stigne do cilja i odozgo pogleda u Timok, koji izgleda kao zmijuljica iz čijeg kamenog ždrela izbija začaravajuća para, oseti se sva mističnost koja se godinama proverava.
Da li će se i sada pojaviti?
Na vrhu brda i sada se pojavi čove sa zelenim licem, osmehuje se ?
Kome, kada okolo njega nije bilo nikog
Možda svom vremenu !
Bio je prvi čovek koji je bez nogu došao na ovo brdo.
Sve je iluzija i sve stvarnost, potvrdjuje ovaj čovek.
Odavno se priča da se svakoga maja, kada božuri cvetaju, uz ovo brdo, uzpuza čovek bez ruke i noge, tek samo truplo.
Izgledao je kao čovek koji ima veze sa bogom, ali i sa djavolom.
Zbog svog izgleda nimalo nije bio uzbudjen i uplašen.
Samo je klatio glavu levo-desno kao da drži ravnotežu, ili meri vreme nekog druog sveta.
Tako sklupčen danima sedi, miriše crvene bulke, ćuti i gleda u Timok.
Bilo šta da kaže o sebi niko mu neće verovati.
Samo bujna mašta može potvrditi priču da ima savremen dvorac, dve žene, da je srećan čovek.
Ili možda onu racionalniju priču:
Da je ubog i jadan čovek kod koga su pronadjeni neki rimske tablice sa zapisima.
Sekli su mu deo po deo tela kako bi otkrio tajnu, ali je on ostao nem.
Tablice su nestale, ali na tom mestu su, posle, počeli da niču božuri .
Kada božuri procvetaju naprave nevidljivu mirišljavu putanju.
On se savije u klupče ježa, strmoglavi se niz nevidljivu mirišljavu putanju, preko kamenja, dohvati one tablice, pa pravo niz brdo u topli izvor.
Mnogi ljudi tvrde, kako su osetili miris božura i zapazili nevidljivu putanju .
Drugi, pak, kažu da su i ove godine videli, kako sa visine, nešto pada, pravo u vrelu vodu, nasred Timoka.
Ima i onih koji tvrde, da se svake godine u ovo vreme, bez obzira na kišu pored izvora pojavi duga.
A neki sebe ubedjuju kako je zvezda repatica, pravo sa neba, pala u Timok i zato je voda sada, malo, toplija.
Trebalo bi otkriti razloge takvih fenomena.
Da li zbilja medju ovim brežuljcima, zidinama i u ovoj vodi boravi nešto posebno , na šta ljudski um nema uticaja.
Ili je to samo plod promišljanja jednog maštovitog naučnika, zanesenjaka i starine.
Reče prilično nervozno sebi Srejović i nastavi :
Svako društvo ima svoje tajne!
Svako vreme ima svoj fenomene!
Koji je to fenomen, i koje su to tajne, ovde i sada!?
Sredinom prošloga veka u Gamzigradskoj banji, pored toplog izvora, vidjan je Tika Cajles.
Čuo sam da ga tako zovu, pa neka bude tako, eto Tika Cajles !
Video sam ga nekoliko puta, onako ispod oka.
Gledamo se kao da se znamo dugo, kao da smo ljuti protivnici.
Bio je mali zdepast, ali zagonetan, čudan, i tajanstven čovek po svom izgledu, a meni se činilo da je izgledao kao dvorska luda.
Kada nije znao šta da radi, često je boravio ovde, tada kada je on bio, ovaj lokalitet je nazvan Kastrum.
Tika Cajles se ponašao kao da je sve ovo njemu tako znano i da je tu već odavno boravio .
Kada nešto otkrijemo on se udara u glavu i skače, skače kao majmun.
Mene je izbegavao, ni da mi pridje, samo bulji kroz mene.
Kada nam se oči sretnu, čujem kako mi kaže:
Ej, buljavi, buljavi, vidi ovo, pogledaj, pogledaj !
Znao je da mi se plezi, da me izaziva, nešto mumla.
Znao je ranije šta će se sve pronaći i zato se smejao.
Jednom kada sam bio u velikom atrijumu, rekao je :
Eto tu je Car Caricu karao, svojom velikom karom i tu je glavu izgubio. Onda je, jednostavno, izvadio svoju preveliku muškost i zapišavao okolinu.
Zmija koja je pored tebe, neće da te povredi, ona je tvoj čuvar .
Ti radiš ono što ti ona kaže !
Tek krajičkom oka spazih, pored moje noge, šmugnula je zmija!
Zabavljao je, vratolomijama, sve one koji su ovde radili.
Nosio je čudna odela, izgovarao nerazumne reči i uvek pušio.
Usred dima, znao je zapaljenu cigaretu da uvuče u usta, proguta i potom je nanovo izbaci.
Niko nije znao odakle je stigao i ko je on.
Imao je veliku glavu, plave oči.
Pored krnjavog nosa bio je lepuškast i veseo čovek.
A meni se činilo da me ovaj lik stalno proganja i da ga već odavno poznajem.
Ali nikako da se setim odakle se mi znamo.
Sa svim svojim čudima koje je pokazivao prijateljima, započinjao je dan i završavao u polupijanom stanju.
Imao je šepave noge šest prstiju na levoj nozi i desnoj ruci.
Tako mali, a skakao je u vis iz mesta preko dva metra.
Timok je mogao iz skoka da preskoči uz najbliži jaz.
Imao je muškost dužu od mladog ždrepca, za koju je napravio posebnu nogavicu.
Za pristojnu nadoknadu, kojom je mogao da ruča i popije pivo, taj božji dar pokazivao je radoznalcima, a posebno ženama.
Nudio je svakoj ženi po jedan zlatnik, sa carevim likom, koja provede noć sa njim.
Svima pričao da je od carske loze i da u njemu teče carska krv.
Ni jedna se ne usudi, da legne sa njim, ili to narod ne saznade.
Samo se jednom čula priča, harmonikaša Jaška:
Moja je žena carica, ubedjivao ih je i dalje, ciganin Jaško.
Rekla mi je da je bila kod srpskog cara, koji je potomak rimskoig cara Gaja Daju sa Magure,
Taj divljak mi ženu sve pocepao, jeste pocepao, pocepao.
Da nisam dobar čovek, odavno bih ga ubio !
Ubedjivao ih je pokazujući pesnicu.
Našta su mu se žene kupajući se u vrućoj banjskoj vodi, nasred reke, slatko smejale.
Naravno, niko mu ne poverova.
Sve te priče, tako reći izmišljotine, bile su ispunjene gnevom.
Jer ni na ovaj način nije mogao da privučle sažaljenje mnogih banjskih žena, što mu je bio cilj.
Priča o tom Magurskom caru stara je 1750 godina.
Gospodine, naučniče, sada ga preteraste!
Profesor Srejović, se okrenu da vidi odakle dolaze te reči, ali zbunjeno stade jer je čuo samo zujanje kamere.
Dok ste tu, evo i ja da vam nešto kažem.
Vi me se ne sećate, ali me predstavite kao, otac Armentov, ili kako Vi kažete Armentarijus, otac cara Galerija!
Hteli ste lako da udjete u narodne mase, pa ste mene stavili da sam ja govedar, a ovaj grad da je selo.
To vam je bilo lakše, zar ne, da se ne preopterećujete više istraživanjem.
Najbolje, govedar!
Eto, zato, sada govori samo govedar Armentarijus :
Ne izgledam toliko star, samo nekoliko milenijuma.
Upoznali smo se još kada smo bili u dečjim kolicima u našem vrtiću, pa u školici.
Znate ono, kada se deca igraju, pa žele da budu carevi i prinčevi !?
Igrali smo se tako, ne znajući da su u rimsko doba tu privilegiju imala samo deca bogataša i čuvenih legionara.
Zar vas to ne podseća i na ovo vreme, a!?
E ta deca su imala i sve što su želela.
Ali, i tada je bilo škole, nećeš verovati!
Na putu od kuće do škole, sa abakusom i voštanom tablicom u ruci, često smo svraćali u gostione djačke, i to da ne poveruješ!
Učili smo od jutra do mraka, za neznanje dobijali smo stroge kazne, eto kao da se ni sada ništa nije promenilo.
Roditelji nisu imali mnogo vremena za decu.
Poklanjali su više pažnju svojim željama i potrebama.
Samo je jedan, ne sećam se kako se zvao, znam da je bio siromašan, uvek najbolje znao.
A u rimsko doba siromašna deca su patila.
Čak su neki siromašni roditelji ostavljali novorodjenu decu, na prolazno mesto, zbog toga što nisu mogli da ih hrane.
I oni koji nisu imali dece, plate da udju kroz to mesto i izaberu svoje buduće dete.
Jedan od njih je bio tako pronadjen , e sad ne mogu da ga se setim, ko to beše!?
Samo se sećam, one priče oko velikog požara u to vreme.
Bogami ne znam kako se zvao taj siromašak, ha, haaa!
A dal se sećaš, kada smo odrasli da smo posle jurili iste kontese!
E moj profesore, ja vam održah čas iz istorije rimskog carstva, ha, ha!
Kako to glupo i smešno zvuči, zar ne !?
E tako Vi izmišljate o mom sinu Maksimu Armentu Mladjem, a ja o našem zajedničkom detinjstvu.
Izmišljamo da bi opravdali svoje postojanje, zar ne!
Ja izmišljam da bi vam pokazao, koliko lažete, a vi imate drugi interes, za koji kažete da je viši, kao neki državni, šta li već!
Pa i treba da od nešto živite, zar ne!
Dokle ćete se nasladjivati tim izmišljotinama ?
Hoćete da budete nadmoćni u uobličavanju ideja, o veličini i snazi rimske imperije .
Da izgleda zastrašujuće kada kažete da je najveći broj imperatora sa ovih prostora.
Pa naravno,čoveče, zemlja je jedna, neće valjda sa meseca da dodju imperatori.
Tada je to bila jedna teritorija.
A vi sada sve i delite, pa kažete ovo je moje, ovo je tvoje, ono njegovo .
E to je veće i bolje, e sada će to biti imoje, ako ne milom ja ću to osvojiti ?
Čudno, za ubedjivanje zar ne.
Tako se taj jedan broj povećavao sa brzinom godina koje su minule, zar ne.
A recite mi koji su to ovi prostori ?
Sada bi ispalo da su svi ovdašnji stanovnici potomci bivših imperatora.
U izvesnom smislu, svaki stanovnik sa ovih prostora bi voleo da ima takvo poreklo.
Svaki otac bi voleo da ima takvog sina, cara, zar ne!
Ali nije dobro za njega što mu to izmišljate.
Da vas on sada čuje sigurno bi vas poljubio u zadnjicu.
Emotivno i strasno bi vas zagrlio, što bi vama sigurno odgovaralo.
U isto vreme histerično bi vam se smejao u te buljave vodunjave oči i u smrdljivu zadnjicu zabio bi debeli prst.
Ono što je ostalo od njega, je ovaj vazduh, koji ostaje posle svakog smrtnika.
Vi ne shvatate gospodine, to ne govorim ja, no govore: vodogonje, zaduhe, rodjenice !
One su zle!
Ja o vama mislim sve najbolje!
To znači da smo nemoćni, ostajemo u stvorenjima svojih ljudskih tvorevina, zar ne!
Kao da je nešto zašuštalo i ovaj glas odjednom stade.
Glas je dobio oblik i boju pravog lica.
Uz svaki povišeni ton lice je dobijalo izražajniju rumeno žutu, neprirodno zelenu boju.
Izgledalo je da će njegov bes prerasti u neki miran i plahovit osmeh, koji će prerasti u zelenilo.
Kao da će reči preći u varnice da se suoče sa nevidljivim bojama u koje se sklonio protivnik .
Bile su to varnice koje žele da se pretvore u vatru i gnev.
Iz koje će početi da tinja novo ognjište.
Ali Srejović, nastavi da šapuće :
Pa ovo je baš dobra priča, stanite, stanite ne idite !
Kunem se, eto verujem, verujem vam !
I da vam kažem, znao sam ja dobro kako su se školovala deca u Rimu.
I da znate nisu ono bile kafane za djake, no djačke kuhinje !
I da znate, koliko ste grešili što ste upotrebljavali spartansku metodu vaspitavanja deteta, to vam se osvetilo, sin vam je pobegao od kuće zbog toga!
Znajte, prvi put mi se to desilo da poverujem u, možda, istinitost izmišljene priče, baš ste bili uverljivi.
To je ono o čemu razmišljam i što radim celog života.
Malo je onih koji me mogu razumeti kako se ideji daje meso i krv, a posle i duša.
Pa sve to da ja pretvorim u stvarnost.
I da tako osvežim pamćenje svojih osećanja naših predaka, naravno kroz milenijume.
Pa ko će mi sve ovo verovati, ko?
Samo Vi da znate šta o meni pričaju!?.
Zašto nećete Vi da čujete mene, pa muškarci smo, pobogu, valjda se razumemo !
Znate li, znate li da... ?
Ponavljao je uporno Srejović, očekujući da će mu sagovornik radoznalost uzvratiti.
N: Profesore Srejoviću, da li Vam je dobro ?
Da naručimo, kafu ili sok ?
Nešto se mnogo preznojavate !
S: Pa, baš ovo vreme nije ugodno, a i ovi ljudi se okolo motaju, odvraćaju mi koncentraciju.
Kafu, da može, može !
N: Molim , donesite kafu, a kolege, molim da se ne motaju okolo .
Ostali da prate moje naredbe, kako bi išli bez reza.
Profesore Srejoviću, nastavite da pričate tamo gde ste stali, a kafa stiže uskoro !
Постови
Нема коментара:
Постави коментар