FELJTON
REKLA - KAZALA
11. INTERVJU PLUS II DEO
SREJOVIĆ INTERVIJUŠE PISCA
- 3
- 3
S:- ,,A gde je
domovina?,,- čuje se pitanje, profesora.
P: -
,,Pa, za mene, to je Univerzum, to
više nije samo zemlja, nije ni planeta, već je to svemir!,,
- odgovario je pisac kao iz topa, i očekje, sada ono, odlično sedi pet, ali uz
tišinu nastavlja svoj monolog o zlatu! ,,A za zlato se smatra
da su najfinije čestice iz svemira, eto
odgovora, da smo svi po malo svemirski rudari, pa možda i Gaj!,, - i tu Srejović, opet ulete
sa svojom pričom, o zlatu tamo gde je maločas stao:
S:- ,,Velika je
to tajna, bila, ostala i ostaće za sva vremena. Uvek će ga svi želeti. Zbog
njega se ratuje, u svim etapama ljudske civilizacije. Po njemu se odredjuje
moć, njime se definiše status, njime se najbolje iskazuje, nečija lepota i
ljubav.Njime se sve plaća, pa i životi se daju za njega.To su najlepši i
najdragoceniji darovi; bogatstvo i sreća se definiše njime. Svi ga žele, a
imaju ga samo najsilniji; traže ga,vekoviima, skrivaju ga po pećinama, jarugama,
u nedra i slamarice ga skrivaju, u trezore
okivaju i u banke ga oročuju . Za mnoge je upravo ono najveća nesreća i zlo,
zbog njega se laže, zaklinje,vazda ratuje i krvari..
A u Hemiji stoji jednostavno: ,,To je plemenit metal,
postojan, niko i ništa mu ne može nauditi i promeniti, samo ga mogu ljudi oblikovati u najlepše oblike zlatnika,
ogrlnica, narukvica...,, - i tu Srejović
stade, sa namerom da nabraja dalje, uz
lepše i slikovitije metafore o zlatu ,ali
pisac, nastavi sa svojom pričom,
koju je Srejović maločas prekinuo:
P: - ,,Upravo, to profesore, ovo je priča o
fenomenu za sva vremena o zlatu! Ustvari,
ovo je priča o rimljanaima s kraja trećeg veka, ali i priča o nama, o našem večitom izazovu da budemo neko i nešto, prvi
i najvažniji. Kako kaže recenzent Dimić: -,,Spremni smo da se odreknemo svega,
radi zlata.To je priča o našim, manama i
vrlinama, željama, htenjima, pohlepama,
prevarama, obmanama, pljačkama, ubistvima. Skoro da se ništa nije promenilo, od
rimljana do danas, u načinu razmišljanja
i životu ljudi. Puni smo mistike i tajni!,,
...Tišina, samo nekoliko sekundi, a traje kao večnost.
Srejović zamišljeno ćuti, naslonio desnu ruku na čelo i sluša, pisca, koji je
očekivao i profesorovo mišljenje , ili
pitanje, pa nastavi:
P: - ,,Upravo tako, profesore, dolazimo do
zaključka da je ljudska civilizacija samo usavršavala metode, protiv sebe. I
sada imate izazov, da se okrenete ili
preispitate, da li je možda taj o kome se sada govori u romanu, tu pored vas
ili ste to vi lično, zlatni tragač. Pa zar nije
sadašnje svetsko globalno stanje ustvari težnja da se od Evrope, napravi nekadašnja Rimska Imperija, a mi da budemo samo ponovo
Gornja Mezija. Zar se ne vraćamo na ono što je Dioklecijan rekao Galeriju kada ga je proglasio za prvog
Cezara: ‚‚Sine moj, ono što je jedno ili
je to ili nije. Ili je Imperija, ili to nije. Uništi svakog ko ti se suprostavi
na tom jednom putu. Sine moj, jednoga dana i mi ćemo biti samo vazduh, zemlja, šuma i voda, nauči ljude
kako da se prema tebi sada ophode! Ako ne sada onda za neko drugo
vreme, kada budeš najbogatiji nećeš imati ništa!,,
Profesore Srejoviću, niste ni mogli, Vašim
pronalaskom Galerija, usred Gamzigrada,
predvideti da je to početak prave, moje priče, koja počinje; krajem trećeg veka
naše ere, kako je Armenatarijusov sin,
od govedara, postao Galerije, rimski car? Ovu misteriju nam putem intervjua, mladom televizijskom
novinaru, saopštavate Vi! i naravno kroz
piščevu imaginaciju idemo i kroz njegovo detinjstvo pored Timoka. Pratimo njegov dolazak u Rim,
pa ratovanja. Tako saznajemo da je
Galerije bio po svemu nadčovek, mogao je da skače uvis do pet metara, da
razgovara sa životinjama, imao je
muškost dužu od svih gladijatora. Zbog
toga upoznajemo njegove jadi sa ženom
Valerijom. I svedoci smo izgradnje Feliks Romulijane i Galerijeve smrti. Naravno
neizostavno susrećemo i ostale aktere rimske
istorije toga vremena: (Konstancija Hlora i njegovog sina Konstantina Velikog, te njegov Milanski edikt, neizbežan je bio i
Dioklecijan)* . 
Odjednom, pisac zastade kao ukopan, učinilo mu se da je od
ovog predugog monologa i zaboravio na
Srejovića, ili kao da je pored njegovih
očiju minuo neki lik koji je bio tako
ljut i namrgodjen, samo što nije
isukao pugio*, valjda zato što
nije maločas pomenut, a kroz celu rimsku imperiju ga pominju. Pisac učini takve pokrete kao da ga stigne, ali on
se izgubi. Ni ubrzanim treperenjem, čak
su mu i oči zasuzile, nije uspeo da ga stigne.
Poče sada da vraća svoje misli,
da se bolje priseti svega što je maločas
imao na umu, ali ga ni tako nije
stigao, onda je razrogačenih očiju
gledao u svaki ćošak, gde je sve bio, ali,
ni tamo ga nema. Od silnog uzbudjenja, kao kada nije znao neko pitanje iz istorije, kod
profesora, počeo je da se trese, ali
ovoga puta, učini takav pokret, da profesor Srejović nije ni primetio ovaj prekid u priči i pisac, nastavi:
P: - ,,I
tako sve do Magure gde će se napraviti
dve tumule**
i sa svojom majkom Romulom se uzvisiti medju bogove.
I tu nije kraj, niti će ga biti,
moj profesore!!! I ono što je pomalo
mistično najveći broj junaka će tragično nestati: Galerije, će na povratku iz
Sirdike-Sofije, umreti od venerične bolesti.
I vi ste profesore, koji ste ga
otkrili i zaveštali u budućnosti, zauvek
otputovali iznenada... samo tri godine
posle otkrića Galerijeve kamene glave. Novinar
koji je sa Vama, razgovarao, ostaće
sakat u obe noge i rat će ga ometi da nikada neće objaviti intervju. A prema
mojim saznanjima, poginuo je medju prvim novinarima u ovom tragičnom ratu
negde u Vojvodini. Eto profesore Srejoviću, potvrda kletve da je *nož
**nadgrobna
uzvišena zemljana ili kamena humka ...
zlato večito zlo, novi izazov za
pisanje o nekim drugim rudarima iz svemira. Ili o rudarima robotima, za nas pisce i vas
arheologe u svakom vremenu ima
posla...,,Tek kada ovo ču da je rekao; ,,profesore Srejoviću!,, -pisac stade,
kao da je obliven betonom, a hteo je još da se pokrene levo desno i da sebe
ubedi, da je profesor Srejović, odavno otišao u legendu i da je sve ovo bio
samo san. A hteo je da mu još kaže mnogo toga.
Ostao mu je dužan priče oko zlata i Udbe... Skoro da je
identična i njegova priča: Čovek iz Udbe, u Klubu novinara, uz čašicu rakije, započeo je priču kako traži vidjenog
ali čistog čoveka, za jedan veliki
posao, i misli da ga je pronašao...Zato je nudio piscu mnogo toga, samo da
pristane da bude njegov agent. Da prati
vidjene ljude i da obaveštava Udbu o
njihovom kretanju.... Ali, pisac nije želeo, rekao mu je:
P:- ,,Ni za suvo zlato ne želim to da budem!
Ma ni najnovijeg
''Merdžu'', ni za kapetansku
platu, hvala na svemu, hvala, hvala! Mi se nismo videli, niti smo razgovarali,
ja ću platiti ovu turu pića!,,
Dok ponavlja te reči, misleći da je Srejović i
dalje sa njim, tek je sada shvatio da je jedan od vidjenijih
sa liste bio i Srejović. Upravo to je želeo da mu na početku kaže, ali ga je
profesor Srejović uvek prekidao, kao da je i sam znao sadržaj liste vidjenih
Srba kod Udbaša....!
S:- ,,Jeste san je!,,- čuje kako mu Srejović šapuće, kao da ga ne
probudi ili da mu se zahvali na onome
što je rekao Udbašu: ,,Ni za suvo zlato!,, Tada je prvi put čuo da za neke
ljude ni zlato, pa ni suvo zlato, nema
nikakvu vrednost.
S:-
,,Jeste, jeste, sve je ovo tvoj san! Ali
će se, jednoga dana, sigurno ostvariti svi tvoji snovi!,,
P:- ,,Pa ja spavam i sanjam profesore, a
danima nisam mogao da spavam!,,
S: - ,,Pišče,
stani, ne žuri toliko, još ovo da znaš: Već godinama ne sanjam, otišao sam u
večnost! Ali me najviše pogadjaju ove tvoje priče o meni ,,Rekla-kazala,, i to prevazilazi
svaku realnost. To nisam ja, to je samo ljudska pakost, kroz tvoju imaginaciju!
Molim Vas; da
podmećem betonski natpis Romlijane,
bronzane glave rimskih imperatora, da ja
kreiram mozaike, ej, bre!!! Da kradem tudje rukopise i zlatan novac i ono najžešće da volim muškarce, ee’ to nema
granice svakoj pakosti,,- reče profesor i izgubi se.
Pisac se uhvati
za glavu i poče da se čudi:
P- .,, I sve je ovo čudno! Zar je moguće da
profesor ovo zna, a prošlo je 6 godina
od, prvog, objavljivanja romana ,,Intrvju plus,, i 12 godina od njegove smrti.
I sve je ovo čuo, video i pročitao, a ne zna da ima još žešće ,,Rekla-kazala,,
što ne ide za objavljivanje!,, - zato poče da muca, kao da mu se pravda;
da životna priča samo oponaša istinu,
da ljudi u ,,Rekla-kazala,, vode intrige, kako bi načinili nekom pakost. lili,
da tako prikažu svoju vličinu, ili, kako bi oni postali veliki i zapaženi, a
njega da ogovaraju. Pa njemu je sve to predočila, godpodja Mira,
proročica-magijarka, i eto sada se sam u
to uverio, ali ne može ništa. Nema ga, otišo sadus, u njegovu imperiju!
Profesor sigurno zna da je u romanu svaka priča,
uvek izmišljena! Zato i pisac poče jače da muca, želeći tako sebe da
uveri da je to lično on, koji ovoga časa razgovara sa najvećim arheologom našeg
doba. Sa čovekom za koga kažu da ima naklonost boginje Fortune. Sa čovekom koji
u arheologiji traži mnogo više ,,teži da se dopre do najopštijih istina, a ne
samo puko naučno istraživanje,,; kako su pojedinci ispravno tvrdili;
,,uvek je arheogiji davao celog sebe!,,
Pisac još
žešće zamuca, sa namerom da skrene pažnju na sebe, ai nije bilo nikakve
reakcije i on nastavi, sebi da priča:
P:- ,,Ja, ja, ja, sutra moram u
Kragujevac, hitno, da mu zapalim sveću i da mu kažem: - pa ja to nisam nikada rekao profesore, samo sam beležio,
mesecima šta ološ priča! Pa Vi znate profesore onu Ničeovu mudrost-izreku, koju
izgovara Zaratustra:
,,Život je vrelo uživanja; ali gde i ološ pije s ostalima svi
su kladenci zatrovani. Naklonjen sam svemu čistome; ne mogu, pak, da gledam
nacerene gubice i žedj nečastivih!,,
Ma ne, ne budim se, još profesore, ja
samo sanjam! Ne sekirajte se profesore, znamo mi ko je arheolog Dragoslav
Srejović! Ima još puno toga što treba da se kaže i to najviše ono što Vi niste
mogli. A meni je, ostalo da saznam, kada će svemirski rudari i arheolozi da
pristignu na naše ruševine da kopaju i istražuju prohujalo naše vreme! Rekli
ste i sami, profesore,,:
S:- ,,To nije kraj, pričaće se ,,Rekla-kazala,, i dalje, sve dok se u kamen
ne pretvorimo. Kamen je nešto što je trajno; kamen je večiti svedok svakog vremena, pa i našeg; kamen pa tačkaa!,,
P:,,Idemo,
dalje, profesore! Pisac je želeo što pre da završi ovaj nemi razgovor, jer je
osetio profesorovu potištenos, kroz
svaku izgovorenu reč. Činilo mu se da svako pitanje skriva u sebi sumnju u sve što smo do sada jedan drugom rekli i da on u
sve sumnja, samo što nije rekao, kao da je ovo neka klopka, od strane
Udbe. Zato i nije želeo više da postavlja pitanja ili odgovara na pitanja, da ne bi povećao profesorovu sumnju, i zebnju da je nešto zaista pogrešio u radu. Idemo dalje, profesore!,,- reče
sebi pisac i završi ovaj san rečenicom:
P:- ,,Ni
danas mi nije jasno odakle ovaj tekst i zašto ga uzimate iz moga srca u vaše
oči?!,,
Pisac nastavi da dalje sanja ovaj život i beleži
priče ,,Rekla-kazala,,.;sve, tako, dok i kamen ne progovori!... I to nije kraj,
niti će biti!
,,Znam i posle ovoga biće još priča u ,,Rekla-kazala,, u onu Vašu,
poverovaću i to će biti, novi sadržaj ove priče!,,- reče pisac i okrenu se na
drugu stranu kreveta.. I to, opet, nije kraj, neće ga ni biti!... Neće ga
ni biti, sve dok ne progovori pravi
kamen i ne dodju oni pravi, koji će znati da vrednuju i cene
što je do sada profesor uradio za arheologiju! I dok ne progovore
pravi tumači, i ne shvate prave reči koje
se čuju iz kamena, poruku koju
je davno izrekao profesor, povodom mnogih
arheoloških otkrića, Leepenskog vira, Romulijane i Šarkamena:
,,Sve je to
jedan artikulisan govor prošlosti o nečem što je od najvećeg značaja za ljudsko
biće-o smislu života i ustrojstvu sveta,,.Kada o svemu ovome progovori pravi
kamen, ovo je bila poslednja poruka
profesora Srejoviću, tek, će se
onda znati prava istina o svemu onome
što se davno, davno započelo u
arheologiji, i tada će ova priča
biti završena! 
Постови
