feljton
            REKLA-KAZALA
14..... .. KOMENTARI NA FELJTON..

                           DRUGI PIŠU

........1...PIŠČE, I OVO MOŽE DA BUDE  REKLA- KAZALA,ALI JE SVE ISTINITO  I ONDA  STAVI POD ONO  DRUGI PIŠU..I EVO AKO NISI ZNAO  I OVO PIŠU:


KADA JE  ARHEOLOG SREJOVIĆ PRONAŠO JEDINSTVENI I MONUMENTALNI MOZAIK,,DIONISA,, I JOŠ,,LAVIRINT,, ON JE ISEKAO I POSLAO  VRHOVNIM VLASTIMA U ZNAK PAŽNJE, ONI SU MU ODMA  UZVRATILI TAKO ŠTO SU   POKLONE  NAZVALI
,, DRAGOSLAVLJEV DIONIS,, I  ,,SREJOVIĆEV LAVIRINT,, I ČAK SU   GALERIJEVU GLAVU NADENULI IMENOM,, SREJOVIĆEVA GLAVA,,!. TEK  TOLIKO  DA  ZNAŠ DA NIJE SVE  REKLA-KAZALA.. TVOJ REDOVNI ČITALAC.


 







Galerije (Gaj Galerije Valeriji Maksimijan Avgust)

Rođen u Feliks Romulijani (Gamzigrad) oko 260. godine. Vladao je od 305. do 311. godine uz Konstancija, Severa, Konstantina i Likinija. Podigao je Feliks Romulijanu u blizini današnjeg Zaječara.











    

 DRUGI PIŠU .
2......

,,ako nisi znao sve o srejoviću,književniče, evo i ovo da znaš, i molim te objavi to... reci drugi pišu...to ti je tekst iz portala vodič kroz ge.. srbiju i time će biti otklonjena sva dilema, oko njegove životne tajne... tvoj redovni čitalac..za sada samo anonimni,izvini.............
...
Kao dečak, kako je i sam kasnije priznavao, bio je socijalno neprilagođen, više se isticala „opredeljenost za neobične stvari, za rituale okrenut nečemu što ne predstavlja stvarni život“. Sa 16 godina spoznao je svoju „drugu stranu“. Između njega i njegovog prijatelja rođena je platonska ljubav koje se kasnije rado sećao kao prave mladalačke posvećenosti.
Odlazak na studije bio je prekretnica u njegovom životu. Odlazak iz provincije u veliki grad otvarao je mnoge mogućnosti, kako na emotivnom tako i na planu njegove buduće karijere. Tu je upoznao nove prijatelje, uglavnom prijateljice, za koje se zauvek vezao. Tu doživljava i svoju veliku ljubav i pošto je u idiličnoj vezi proveo skoro dve godine, odlazi na kraći studijski boravak u Atinu dok je njegov partner u istom periodu otišao u Pariz. Sam priča kako su pisali jedan drugom i po tri-četiri ljubavna pisma dnevno, koja su jedina ostala sačuvana u njegovoj nevelikoj zaostavštini. Ali kada su se ponovo našli u Beogradu, ali stvari su zbog nečeg krenule nizbrdo, izbio je skandal i to je razbilo i njegov unutrašnji mir i krug ljudi među kojima se kretao. Bila je to druga i poslednja njegova emotivna veza.

UNIVERZUMM: Povratak u zavičej - govedar pa car, 26. jul 2017....

UNIVERZUMM: Povratak u zavičej - govedar pa car, 26. jul 2017....

feljton

REKLA-KAZALA                                                   

13..... .. INTERVJU PLUS  II DEO

            SREJOVIĆ INTERVIJUŠE PISCA  

                         (nastavak) 4

                  ZVALI SU GA SREĆNI ARHEOLOG

                                                      ZLI  ARHEOLOG

I mislite da je ovo kraj, tako je i pisac želeo, ali kao što to biva u životu, intrigama se nikada, a pogotovo u rekla-kazala  ne zna kraj, uvek se čuje neki novi glas, zuckanje, šaputanje i šuškanje o mnogim  dogdjaima  i ličnostima....

Tek, pred samo štampanje knjige čuje se nova priča, o zlatolovcima i profesoru za koga  ima još jedan epitet, pored već pomenutih. Naime, u doba kada je, sredinom prošlog veka, bio direktor SANU, profesor nije dozvolio da čuveni  komunista Marko   izloži svoje  skulpture i pored toga što ga je molila i  još čuvenija Latinka  i od tada profesor dobi  gorki epitet. Koji niko nije znao sve do pre nekoliko meseci   niti neko nekad pomenuo, te nije ni ušlo u prvu  priču rekla-kazala. Tek, nedavno je  procurila  priča da su se Marko i Latinka u isto vreme zagledali u istog profesora, koga nazvaše ,,zli arheolog!,, Zašto?- niko to ne zna, tek će se to, možda, mnogo  kasnije saznati!

    Ali to nije glavni razlog, zašto, pisac obaveštava izdavača, da pred samo štampanje  i ova  priča iz rekla-kazala, udje u  knjigu.

A sama priča ne drži vodu, i kada je reč o arhelozima, zlatolovcima, rimljanima, zato  pisac traži pravu reč, jer je saznanje i u ovakvoj priči teško kao gorčina usred slatkog zalogaja; prodornija i od najteže misli, jer je  nastajala u   dalekoj prošlosti, a čula se tek ovih dana, i puna je postojanosti i hrabrosti da se legenda, pretvori u stvarnost i saopšti, tek onako da se zna... Takvo saznanje, o istini, je za pisca još jedno iskušenje, koje će sigurno  opravdati ovakav  pišćev zahtev...

 

..

Ovih dana čula se priča da su  negde  oko Kosova, ili slikovitije, negde oko Duklje ili još jasnije,  u nekadašnjoj Zeti, zlatolovci  pronašli  velike količine  zla i to  baš ono zlato koji  vekovima  traže na hiljade zlatolovaca. I ta viševekovna potraga preraslaa je u  legendu koja je  uzela na stotine  života  zlatolovaca...... Jedan od njih  bio je i čuveni profesor, sa epitetom ,,zli arheolog,.

U  jednom od interviju i sam  profesor je govorio o višemesečnom bezuspešnom, iskopavanju starina, na teritoriji nekadašnje Duklje, odnosno Zete, kada su mu opštinari rekli da kroz nedelju  dana prekine  bezuspešno  istraživanje, tek, iznenada pronašao je  samo nekoliko  zlatnka, koji su  bili dovoljni, da se naplate svi troškovi  iskopavanja, ne i razlog da se  istraživanje nastavi. Ali, to mu nije dozvoljeno...Kao da  je  sve bila nečija igra, i nameštaljka.. I sada ide ono rekla-kazala: posle njegovog odlaska sa  radilišta, niko ništa nije pronašao. Kao da se zlato sakrilo, ili ga neko ukrao...Ali, to su bila samo naklapanja... Ni  Marko ni Latinka  nisu privoleli profesora da se vrati i nastavi sa  iskopavanjem. Ali, bile su i priče da  je to zlato pronašao neki Bulatović i odneo ga u Kanadu, gde je otvorio  novi rudnik zlata. Drugi su govorili, da su tek kasnije zlatolovci došli do prave mape koju je imao profesor i već se zna šta se posle  dogodilo, oni nisu merodavni da kažu pravu istinu….

A sve je počelo mnogo, mnogo, vekovima ranije…

Za sve  zlatolovce odavno je poznata priča, koja je prerasla u prastaru legendu da su čuvene  rimske legije, negde  uvek sa sobom vukle tovare zlata. I to je tu negde,  zakopano, pored ove pećine, usred ovog buka, sa one strane kamena, pored ove reke u temelje  ovog ili onog starog grada, i sve tako  legnda se širila  vekovima, skoro u  svim delovima rimske  imperije. Ali, ima i onih  koji  drugačije tumače  takve legende, a oni dobro znaju detalje iz prošlosti, koje  nazivamo   legende, imaju prave mape, imaju  dokazne signale,  imaju istinte priče iz davniuna i sve tako   godinama. I sada pisac pita da li i vi verujete  u ovakve legende ili u  priče iz rekla-kazala?!

Ni sada neće biti ono:To nije kraj, nit će ga biti! – reče sebi pisaci i polako ustade iz kreveta, kao da  svojim pokretima ne želi da poremeti sve  snove o zlatolovcima. Nema više nikakvog glasa, ni šapata, mumanja, ni slova  nema, samo zamrznuta slika od iskona u piščevim očima zakačena visi na ekranu kompjutera, gde se u  VORDU pojaviše dve rečenice:
ŽIVELA SRBIJA,  OVAJ LAPTOP PRIMI OD KOLEGA IZ

ŠRIFA, SA ŽELJOM DA, VIŠE NE PIŠEŠ SAMO VESTI,PRILOGE I REPORTAŽE, NEGO U PENZINERSKE DANE, PESME I ROMANE, ONO ŠTO TI NAJVIŠE VOLIŠ, ISTINU! u obe,rečenice, sve je  zgusnuto  životom, gromovitim glasom i slikom koja najavljuje novi dan....,

Pisac je već rekao šta je sve saznao, i to  je samo  njegova imaginacija... Vi nastavite ovu priču, možda znate više i bolje!!!.. Naravno,  sve će se to saznati, ako izdavač uvaži zahtev da objavi i ovu priču, ako ne onda  drugom prilikom, saznaćete više o svemu ovome, a možda i još  više!!!

Već znate, prava istina je u kamenu, jednoga dana će  ga neko pronaći i istina će izaći na videlo!!!

UNIVERZUMM: Budilica gostovanje (Jovan S. Mitrović),13. decemb...

UNIVERZUMM: Budilica gostovanje (Jovan S. Mitrović),13. decemb...

feljton

REKLA-KAZALA                                                   

12..... .. INTERVJU PLUS  II DEO

            SREJOVIĆ INTERVIJUŠE PISCA  

                         (nastavak) 3.

Ovu misteriju  nam putem intervjua, mladom televizijskom novinaru, saopštavate  Vi! i naravno kroz piščevu imaginaciju idemo i  kroz  njegovo detinjstvo  pored Timoka. Pratimo njegov dolazak u Rim, pa  ratovanja. Tako saznajemo da je Galerije bio po svemu nadčovek, mogao je da skače uvis do pet metara, da razgovara sa životinjama,  imao je muškost  dužu od svih gladijatora. Zbog toga  upoznajemo njegove jadi sa ženom Valerijom

. I svedoci smo  izgradnje  Feliks Romulijane i Galerijeve smrti. Naravno neizostavno  susrećemo i ostale  aktere rimske  istorije  toga vremena: (Konstancija  Hlora i njegovog sina Konstantina  Velikog, te njegov  Milanski edikt, neizbežan je bio i Dioklecijan)* . Dakle  istorija  u malome kroz  likove onih koji su stvarali tu istoriju…,,

Odjednom, pisac zastade kao ukopan, učinilo mu se da  je  od ovog predugog monologa  i zaboravio na Srejovića, ili  kao da je pored njegovih očiju  minuo neki lik koji je  bio tako  ljut i namrgodjen, samo što nije  isukao pugio*,  valjda zato što nije maločas pomenut, a kroz  celu  rimsku imperiju ga  pominju. Pisac  učini takve pokrete kao da ga stigne, ali on se izgubi. Ni ubrzanim  treperenjem, čak su mu i oči zasuzile, nije uspeo da ga stigne.  Poče sada  da vraća svoje misli, da se  bolje priseti svega što je  maločas  imao na umu,  ali ga ni tako nije stigao, onda je razrogačenih očiju  gledao  u svaki  ćošak, gde je sve  bio, ali,  ni tamo ga nema. Od silnog uzbudjenja, kao  kada nije znao neko pitanje iz istorije, kod profesora, počeo je da se   trese, ali ovoga puta,  učini  takav pokret, da  profesor Srejović nije ni primetio ovaj   prekid u priči i pisac, nastavi:

P: - ,,I tako sve do  Magure gde će se napraviti dve tumule** i sa svojom majkom Romulom se uzvisiti medju bogove.

I tu nije kraj, niti će ga biti, moj  profesore!!! I ono što je pomalo mistično najveći broj junaka će tragično nestati: Galerije, će na povratku iz Sirdike-Sofije, umreti od venerične bolesti.

I vi ste profesore, koji ste ga otkrili i zaveštali  u budućnosti, zauvek  otputovali iznenada... samo tri godine posle otkrića Galerijeve  kamene glave. Novinar koji je sa Vama,  razgovarao, ostaće sakat u obe noge i rat će ga ometi da nikada neće objaviti intervju. A prema mojim saznanjima, poginuo je medju prvim novinarima u ovom tragičnom  ratu  negde u Vojvodini. Eto profesore Srejoviću, potvrda kletve da je  *nož  

**nadgrobna uzvišena zemljana ili kamena humka ...

zlato večito zlo, novi izazov za pisanje o nekim drugim rudarima iz svemira. Ili o  rudarima robotima, za nas pisce i vas arheologe  u svakom vremenu ima posla...,,Tek kada ovo ču da je rekao; ,,profesore Srejoviću!,, -pisac stade, kao da je obliven betonom, a hteo je još da se pokrene levo desno i da sebe ubedi, da je profesor Srejović, odavno otišao u legendu i da je sve ovo bio samo san. A hteo je da mu još kaže mnogo toga.

Ostao mu je dužan priče oko zlata i Udbe... Skoro da je identična i njegova priča: Čovek iz Udbe, u Klubu novinara, uz čašicu  rakije, započeo je priču kako traži vidjenog ali čistog čoveka, za jedan  veliki posao, i misli da ga je pronašao...Zato je nudio piscu mnogo toga, samo da pristane da bude njegov agent. Da prati  vidjene ljude i da obaveštava Udbu o  njihovom kretanju.... Ali, pisac nije želeo, rekao mu je:

P:- ,,Ni za suvo zlato ne želim to da budem!

Ma ni najnovijeg  ''Merdžu'', ni za  kapetansku platu, hvala na svemu, hvala, hvala! Mi se nismo videli, niti smo razgovarali, ja ću platiti  ovu turu pića!,,

Dok ponavlja te reči, misleći da je Srejović i dalje sa njim, tek je sada  shvatio da je jedan od vidjenijih sa liste bio i Srejović. Upravo to je želeo da mu na početku kaže, ali ga je profesor Srejović uvek prekidao, kao da je i sam znao sadržaj liste vidjenih Srba kod Udbaša....!

S:- ,,Jeste san je!,,- čuje  kako mu Srejović šapuće, kao da ga ne probudi  ili da mu se zahvali na onome što je rekao Udbašu: ,,Ni za suvo zlato!,, Tada je prvi put čuo da za neke ljude ni zlato, pa ni suvo zlato, nema  nikakvu vrednost.

S:- ,,Jeste, jeste, sve je ovo tvoj san!  Ali će se, jednoga dana, sigurno ostvariti svi tvoji snovi!,,

P:- ,,Pa ja spavam i sanjam profesore, a danima nisam mogao da spavam!,,

S: - ,,Pišče, stani, ne žuri toliko, još ovo da znaš: Već godinama ne sanjam, otišao sam u večnost! Ali me najviše pogadjaju ove tvoje priče o meni ,,Rekla-kazala,, i to prevazilazi svaku realnost. To nisam ja, to je samo ljudska pakost, kroz tvoju imaginaciju!

 Molim Vas; da podmećem   betonski natpis Romlijane, bronzane glave rimskih  imperatora, da ja kreiram mozaike, ej, bre!!! Da kradem tudje rukopise i zlatan novac i ono  najžešće da volim muškarce, ee’ to nema granice svakoj pakosti,,-  reče profesor i izgubi se.

Pisac se uhvati za glavu i poče da se čudi:

P-  .,, I sve je ovo čudno! Zar je moguće da profesor ovo zna, a  prošlo je 6 godina od, prvog, objavljivanja romana ,,Intrvju plus,, i 12 godina od njegove smrti. I sve je ovo čuo, video i pročitao, a ne zna da ima još žešće ,,Rekla-kazala,, što ne ide za objavljivanje!,, - zato poče da muca, kao da mu se pravda; da   životna priča samo oponaša istinu, da ljudi u ,,Rekla-kazala,, vode intrige, kako bi načinili nekom pakost. lili, da tako prikažu svoju vličinu, ili, kako bi oni postali veliki i zapaženi, a njega da ogovaraju. Pa njemu je sve to predočila, godpodja Mira, proročica-magijarka, i eto sada se  sam u to uverio, ali ne može ništa. Nema ga, otišo sadus, u njegovu imperiju!

Profesor sigurno zna da je u romanu svaka priča, uvek  izmišljena! Zato i  pisac poče jače da muca, želeći tako sebe da uveri da je to lično on, koji ovoga časa razgovara sa najvećim arheologom našeg doba. Sa čovekom za koga kažu da ima naklonost boginje Fortune. Sa čovekom koji u arheologiji traži mnogo više ,,teži da se dopre do najopštijih istina, a ne sa­mo pu­ko na­uč­no is­tra­ži­va­nje,,; ka­ko su po­je­din­ci is­prav­no tvr­di­li; ,,uvek je arheogiji davao celog sebe!,,

Pisac još žešće zamuca, sa namerom da skrene pažnju na sebe, ai nije bilo nikakve reakcije i on nastavi, sebi da priča:

P:- ,,Ja, ja, ja, sutra moram u Kragujevac, hitno, da mu zapalim sveću i da mu kažem: - pa ja to nisam  nikada rekao profesore, samo sam beležio, mesecima šta ološ priča! Pa Vi znate profesore onu Ničeovu mudrost-izreku, koju izgovara Zaratustra:

,,Život je vrelo uživanja; ali gde i ološ pije s ostalima svi su kladenci zatrovani. Naklonjen sam svemu čistome; ne mogu, pak, da gledam nacerene gubice i žedj nečastivih!,,

 Ma ne, ne budim se, još profesore, ja samo sanjam! Ne sekirajte se profesore, znamo mi ko je arheolog Dragoslav Srejović! Ima još puno toga što treba da se kaže i to najviše ono što Vi niste mogli. A meni je, ostalo da saznam, kada će svemirski rudari i arheolozi da pristignu na naše ruševine da kopaju i istražuju prohujalo naše vreme! Rekli ste i sami, profesore,,:

S:- ,,To nije kraj, pričaće se ,,Rekla-kazala,, i dalje, sve dok se u kamen ne pretvorimo. Kamen je nešto što je trajno; kamen je večiti svedok svakog vremena, pa i našeg; kamen pa tačkaa!,,

P:,,Idemo, dalje, profesore! Pisac je želeo što pre da završi ovaj nemi razgovor, jer je osetio  profesorovu potištenos, kroz svaku izgovorenu reč. Činilo mu se da svako pitanje skriva u sebi sumnju u sve  što smo do sada  jedan drugom rekli i da   on u  sve sumnja, samo što nije rekao, kao da je ovo neka klopka, od strane Udbe. Zato i nije želeo više da postavlja pitanja ili  odgovara na pitanja, da ne bi povećao  profesorovu sumnju, i zebnju da je nešto zaista  pogrešio u radu. Idemo dalje, profesore!,,- reče sebi pisac i završi ovaj san rečenicom:

P:- ,,Ni danas mi nije jasno odakle ovaj tekst i zašto ga uzimate iz moga srca u vaše oči?!,,

Pisac nastavi da dalje sanja ovaj život i beleži priče ,,Rekla-kazala,,.;sve, tako, dok i kamen ne progovori!... I to nije kraj, niti će biti!

,,Znam i posle ovoga  biće još priča u ,,Rekla-kazala,, u onu Vašu, poverovaću i to će biti, novi sadržaj ove priče!,,- reče pisac i okrenu se na drugu stranu kreveta.. I to, opet, nije kraj, neće ga ni biti!...   Neće ga ni biti, sve dok  ne progovori pravi kamen i ne dodju oni pravi, koji će znati da vrednuju i   cene     što je do sada  profesor  uradio za arheologiju! I dok ne progovore pravi tumači, i ne shvate prave reči koje  se čuju  iz kamena, poruku koju je  davno   izrekao profesor, povodom  mnogih  arheoloških otkrića, Leepenskog vira, Romulijane i  Šarkamena:

 ,,Sve je to jedan artikulisan  govor prošlosti o  nečem što je od najvećeg značaja za ljudsko biće-o smislu života i ustrojstvu sveta,,.Kada o svemu ovome progovori pravi kamen, ovo je  bila poslednja poruka profesora Srejoviću,  tek, će se onda  znati prava istina o svemu onome što se davno, davno započelo u  arheologiji, i tada će ova  priča biti  završena!

           ( NASTAVAK SLEDI )

feljton

                REKLA-KAZALA

11...          INTERVJU PLUS II DEO
                 SREJOVIĆ INTERVIJUŠE PISCA

                                      (nastavak) 2.

....

I  zato sam, profesore, postavljao sebi pitanje, a gde ima  zlata? Pa na ovim prostorima. A ko želi da ga najviše ima? Pa uvek prvi čovek, vladar, onaj ko je najmoćniji. I  tako redom...došao sam do mogućeg odgovora, zašto je iz ovih krajeva u rimskoj imperiji bilo toliko vladara i zašto se svi zavojevači uvek prvo zainteresuju za ove karajeve. Pa , kod nas je II svetski rat je počeo napadom Nemačke armije na borski rudnik, a ne bombardovanjem Beograda. Nemci su hteli prvo u Bor da udju!  Pa naravno zbog zlata, onog istog zlata za koje Šekspir, kako Vi pomenuste u izlaganju, kaže:   ‚‚Ovaj žuti prah stvoriće haos od ljudi. Uzdići lopove, dati im titule. Ko njega ima gospodar je svega. Pomoću njega se duše mogu, čak u raj  uvoditi‚‚....

S:- ,,Ili zlata koje je u svakom domu, u novčaniku i visi na ušima ili oko vrata svake žene!,,- dobaci Srejović, uz smeh, ali ga pisac nije ni čuo, nego nastavi:

P: - ,,Bio je to moj izazov da priču produžim sa pričom o rimskom imperatoru Gaju, jednom od 17 imperatora iz ovog dela naše zemlje. Zato sam, pre petnaest godina, od te priče napisao, na stotinak strana, roman  POVRATAK U ZAVIČAJ i opet sam stao, jer  mi moj prijatelj Moma Dimić,  kaže: ,, Ovo je tema  koja zaslužuje barem roman od 5oo strana!,,    

...I tu Srejović ponovo prekinu piščevu priču:

 S:- ,,Pa u pravu je bio Dimić, pametan i razuman je to bio čovek. Nije rimska imperija bila toliko mala. Jednim delom te imperije mi smo danas  baštiinci i to jedne od najblistavijih kultura, imamo spomenike na koje treba da budemo ponosni, spomenike koji ne pripadaju samo nama, nego pripadaju celom čovečanstvu!,,

P: - ,,Jeste profesore, zahvaljujući Momi, koji me je podržavao,  čak je uradio i recenziju, završen je ovaj rukopis, ali on, nije doživeo da ga vidi u formi knjige ..,,- prekinu ga pisac, duboko uzdahnuvši uz ove, setne, reči sećanja na Momu Dimića i nastavi: ,,Koliko ste samo u svojim izlaganjima govorili da se Rimska imperija prostirala od Britanskih ostrva do Indije i od Severnog mora do Sahare i sve što je bilo najbolje sakupilo se ovde u Gamzigradu i mi imamo tu sreću... da raspolažemo jednim takvim spomenikom bez koga će biti nemoguće proučavati našu prošlost, a sve radi budućnosti!,

S:- ,,Svako ima svoju  nezavršenu priču!,,  , opet se čuje Srejović  i nastavlja tamo gde je stao:

S:- ,, Jeste, dobro si upamtio to pišče. Ali, ima i onih koji ne misle tako…Ti takvi preko noći  ruše sve ono što mi arheolozi pronadjemo. Divljački razaraju i rasturaju, u nekoj potpuno  besmislenoj iracionalnoj želji da nadju nešto što ne mogu. Iskopali su, povukli su kamene blokove, razvukli su kamene ploče, počeli su da uništavaju taj beleg prošlosti da bi zadovoljili svoju neku trenutnu pohlepu, za zlatom, ne misleći na svoju decu, na svoje sugradjane, na svoju zemlju…I nije samo to što rastužuje čoveka, kada si  maločas pomenuo zlato, zbog toga su i kod mene dolazili ovi iz Udbe, zamisli, tražili od mene izveštaj gde je   pronadjeno 38 predmeta od zlata, igde se denu zlato iz Gamzigrada?!,, - pisac klimnu glavom kao da sve zna i da razume njegovu ljutnju  i nastavi sa pričom, tamo gde je maločas zastao:

P: - ,,Stao sam i zbog toga, što sam u profesiji prihvatio jednu  ozbiljnu i odgovornu  dužnost, a kada se takva obaveza prihvati onda se ostavljaju na stranu sva lična nadahnuća.

Tako je POVRATAK U ZAVIČAJ  ostao da čeka..

Pre pet godine, otišo sam u penziju, i eto meni slobode, vratio sam se ponovo Galeriju. Za šest meseci roman je dobio konačnu  formu i sada ima  550 strana. To  je taj fizički nastanak romana, a kako izgleda život u njemu...To  su  dileme kroz 24 priče o istinitim dogadjajima  i ljudima...koji su živeli na ovim prostorima, odnosno u tadašnjoj rimskoj imperiji. Tu je i Vaša priča, kroz intervju, o  Galeriju, odnosno o govedaru Armentu!. Dakle, svi  Vaši ljubimci su tu! Ostala  je  jedna dilema i Vi ste tu opet uskočili, definicijom zavičaja;

E sada šta je zavičaj, u globalnom smislu, to je mesto rodjenja, ali  u smislu odredišta možda  je to domovina!

S:- ,,A gde je domovina?,,- čuje se pitanje, profesora.

P: - ,,Pa, za mene, to je  Univerzum, to više  nije samo  zemlja, nije ni planeta, već je to svemir!,, - odgovario je pisac kao iz topa, i očekje, sada ono, odlično sedi pet, ali uz tišinu  nastavlja  svoj monolog o zlatu! ,,A za zlato se smatra da  su najfinije čestice iz svemira, eto odgovora, da  smo svi po malo  svemirski rudari, pa možda i  Gaj!,, - i tu Srejović, opet  ulete  sa svojom pričom, o zlatu tamo gde je maločas stao:

S:- ,,Velika je to tajna, bila, ostala i ostaće za sva vremena. Uvek će ga svi želeti. Zbog njega se ratuje, u svim etapama ljudske civilizacije. Po njemu se odredjuje moć, njime se definiše status, njime se najbolje iskazuje, nečija lepota i ljubav.Njime se sve plaća, pa i životi se daju za njega.To su najlepši i najdragoceniji darovi; bogatstvo i sreća se definiše njime. Svi ga žele, a imaju ga samo najsilniji; traže ga,vekoviima, skrivaju ga po pećinama, jarugama, u nedra i slamarice ga skrivaju, u trezore  okivaju i u  banke ga oročuju .  Za mnoge je upravo ono najveća nesreća i zlo, zbog njega se laže, zaklinje,vazda ratuje i krvari..

A u Hemiji  stoji jednostavno: ,,To je plemenit metal, postojan, niko i ništa mu ne može nauditi i promeniti, samo ga mogu ljudi  oblikovati u najlepše oblike zlatnika, ogrlnica, narukvica...,, - i tu  Srejović stade, sa namerom da  nabraja dalje, uz lepše i slikovitije metafore o zlatu ,ali  pisac, nastavi sa svojom  pričom, koju je Srejović maločas prekinuo:

P: - ,,Upravo, to profesore, ovo je priča o fenomenu za sva vremena o zlatu!  

Ustvari, ovo je priča o  rimljanaima s kraja  trećeg veka, ali i priča o nama, o našem  večitom izazovu da budemo neko i nešto, prvi i najvažniji. Kako kaže recenzent Dimić: -,,Spremni smo da se odreknemo svega, radi zlata.To je priča o našim,  manama i vrlinama,  željama, htenjima, pohlepama, prevarama, obmanama, pljačkama, ubistvima. Skoro da se ništa nije promenilo, od rimljana do danas, u načinu  razmišljanja i životu ljudi. Puni smo mistike i tajni!,,

...Tišina, samo nekoliko sekundi, a traje kao večnost. Srejović zamišljeno ćuti, naslonio desnu ruku na čelo i sluša, pisca, koji je očekivao i  profesorovo mišljenje , ili pitanje, pa nastavi:

P: - ,,Upravo tako, profesore, dolazimo do zaključka da je ljudska civilizacija samo usavršavala metode, protiv sebe. I sada  imate izazov, da se okrenete ili preispitate, da li je možda taj o kome se sada govori u romanu, tu pored vas ili ste to vi lično, zlatni tragač. Pa zar nije  sadašnje svetsko  globalno  stanje ustvari  težnja da se od  Evrope, napravi nekadašnja  Rimska Imperija, a mi da budemo samo  ponovo  Gornja Mezija. Zar se ne vraćamo na ono što je Dioklecijan  rekao Galeriju kada ga je proglasio za prvog Cezara:  ‚‚Sine moj, ono što je jedno ili je to ili nije. Ili je Imperija, ili to nije. Uništi svakog ko ti se suprostavi na tom jednom putu. Sine moj, jednoga dana i mi ćemo biti  samo vazduh, zemlja, šuma i voda, nauči ljude kako da se prema  tebi  sada ophode! Ako ne sada onda za neko drugo vreme, kada budeš najbogatiji nećeš imati ništa!,,

Profesore Srejoviću, niste ni mogli, Vašim pronalaskom  Galerija, usred Gamzigrada, predvideti da je to početak prave, moje priče, koja počinje; krajem trećeg veka naše ere, kako je  Armenatarijusov sin, od govedara, postao Galerije, rimski car? 
                                                     (sledi nastavak)

 feljton

REKLA-KAZALA

10...         INTERVJU PLUS II DEO

SREJOVIĆ INTERVIJUŠE PISCA

                   1.

Želeći da privede kraju ovaj tekst i sam pisac je upao u polemiku sa  Srejovićem u ,,Rekla- kazala,,.....

Tek, primetio je da se u trenutku kada je Srejović razgovarao sa decom i posetiocima koji su obilazili Romulijanu, jedan od njih bio je i sam pisac i čuje sebe kako odgovara na Srejovićeva pitanja. Očekivao je, prvo, burne reakcije, na sve ono što su besednici trtljali-govorili u ,,Rekla-kazala,, ali  čuo je iznenada, veoma mudro i zagonetno pitanje koje se odnosilo na njega:

Srejović:- ,,A o čemu ti mladiću tako visokoumno, filosofiraš, razmišljaš, ili sanjaš, a ne pratiš moje izlaganje?

Pisac je   znao, da je  Srejović odavno otišao u večnost, ali je ipak  prihvatio  razgovor, iz poštovanja prema njemu.

Pisac: - ,,Ko, ja?,, 

S:- ,,Ti, ti mladiću! Dosta sam se ja preznojavao odgovarajući na pitanja, kako sam pronašao Galerija, izvolte  imate reč?!,,

P: - ,,Divim se kako Vas ova deca pomno slušaju, gutaju svaku Vašu reč,  sve veruju!,, - profesor se  nasmeja, zavrte glavom i prevrćući buljave oči, ispruži ruku i milujući ga blaženo po  ramenu, upita, mladića:

S:- ,, A veruješ li mi ti, lepi mladiću?,,

 Pisac se kao poparen trže, ali kao iz puške   je  odgovorio:

P: - ,,Paa naravno da  Vam verujem! Kada sam ja bio klinac sanjao sam, i verovao u tada mnoge čudne stvari... Više ne sanjam, sve je tako po snovima ...,,

Uz  lagani smeh ispod  obraza, Srejović ga htede zbuniti novim pitanjem:

 S:- ,,I šta si sanjao, kao klinac?!,,

 Ali, se pisac ne dade zbuniti, već kao iz topa nastavi svoju  priču, tamo gde je zastao:

P: - ,,Paa, sanjao sam da svi  ljudi imaju  male kutijice kao telefoni i da  preko telefona razgovaraju sa celim svetom, i ja sam razgovarao sa mamom i tatom...i  mojim drugarima!,,

S:- ,,A, pa to su ti sada mobilni telefoni, a pre su bile motorole, i  šta si još sanjao?!,,-prekinu ga Srejović.

P: -,, Pa, kada sam bio mali, voleo sam i ja da se vidim i da radim preko te televizijske kutije. Sanjam, kako će ljudi umesto da koračaju  imati male  cipele sa kružićima koji će se okretati!,,

 - to redjanje snova i želja ponovo Srejović prekinu...

S:- ,,Uuu, kakvi su to, bili, čudni snovi mladiću, al znaj, ja ti tvrdim, ti snovi će se sigurno jednoga dana ostvariti. Vidiš kako je  Gaj sanjao i postao Imperator, ej Imperator cele rimske imperije!!.,, - ubedjuje ga Srejović, i pisac kao da čuje drugo pitanje, ali  ne vidi da Srejović otvara usta...

P: - ,,A zašto  toliko razmišljaš o Galeriju, pa i o njemu pišeš knjigu?,, - kao da je jedva čekao ovo pitanje, pisac, se začudi otkud  Srejović zna da on piše o Galeriju, ali se nije dao zbuniti, no  okrenu mikrofon i poče ozbiljno da priča, kao da se obraća televizijskim gledaocima, kao odrastao, i zreo čovek:

P: - ,,Profesore  Srejoviću,   čuo sam  Vas dok ste sebi objašnjavali  kada niste  bili spremni da odgovorite  na profesorovo pitanje iz Istorije ,,O rimskoj imperiji,, i kako ste obećali profesoru da  ćete  to naučiti za sledeći čas,  a vi ste to učili celog života! I  ja sam  imao isti slučaj; mom profesoru obećao  sam da ću napisati roman o  Rimskoj imperiji iz koga će on nešto novo saznati o  imperiji! I evo ja skoro  završavam dato obećanje zahvaljujući, Vama!,,

Sada se, Srejović, prvo začudi odakle je pisac čuo ovaj njegov dijalog, potom se nasmejao, ali, ipak, nije bio zadovoljan odgovorom, zato je ponovio pitanje:

S:- ,,Ma, lepa digresija, ali mora da postoji neki snažniji razlog, osećam ja to?,,

P:- ,,Znate,..davno, na studijama novinarstva pisao sam seminarski rad pod nazivom: ‚‚Dokumentarnost u književnosti,, cilj mi je bio da  dosegnem do poimanja koliko je informacija istinski dokument vremena. Došao sam do gotovo neverovatnog poimanja istine. Tačka je najveći dokument svakog vremena i čoveka. Njome nešto počinjemo, završavamo, odredjujemo gore, dole.Tačku stavljamo i na život, na dogadjaje...nije li zemlja jedna velika tačka Univerzuma. Kroz tu tačku protiče vreme, prolaze i nestaju ljudi, pa ipak tačka ostaje i dalje da  bude jedini svedok onoga što je proteklo. Kroz tu tačku protutnjale su mnoge imperije!,,- i nije još završio,  opa već čuje Srejovićevu upadicu:

S:- ,,Dakle, istina je da su postojali ljudi koji su vodili mnoge imperije! 
Postojali i nestali, a o svemu 
tome svedoči kamen ovaj i ta tvoja tačka Univerzuma... 
Dakle, postojala  je i rimska imperija, e sada

počinje moja priča, beleži ovo za tvoju knjigu, pišče... Sada treba da ide priča ko su ti ljudi, gde su rodjeni, kako su izgledali, koji su vodili tu silnu imperiju, e ja se time bavim celog života!,,

Srejović i dalje priča, gleda pravo, kao da je ispred njega kamera, a pisac  odmahuje  glavom, kao da mu da’ do znanja da sve te njegove priče zna iz njegovih knjiga, a neke priče je u  knjigu već ubacio i zato nastavi sa svojom pričom:

P:-,,Ravno pre  18 godina, nekako pre  bombardovanja Srbije, u  Stacionaru Gamzigradske banje, napisao sam kratku priču GALERIJEVA SMRT, objavljena je pod pseudonimom...,, Tek sada, kada je čuo, ovo pred bombardovanje, Srejović, stade kao ukopan ne verujući da je  bilo pre 18 godina  
 nekakvo bombardovanje...

P: - ,,Jeste profesore Srbija je bila bombardovana! Jeste profesore Srbija je bila bombardovana, od 24. marta do 15. juna 1999.godine!,,

Pisac primeti kako  Srejović poče da drhti, kao kada se nešto iznenada sazna, ono što se  očekivalo. Učinilo mu se da je  još za života Srejović znao da će Srbija biti u plamenu, i ako je, zaista, čitao prvi deo  romana, onda sigurno zna da  je Nato alijansa bombardovala 78 dana i noći  tadašnju Jugoslaviju. Htede da mu kaže, kako je  celom ovom krajinom, odjekivala  zakletva Hajduk Veljkova: ,,Glavu dajem krajinu ne dajem,, i da  ni jedna muška glava u rezervnom sastavu nije ostala bez vojne uniforme i puške. Još da mu je pomenuo žrtve, porušene civilne, objekte, bombardovanje gradova i sela... Bila bi to onda, druga priča, od one  koju su  započeli, ili nastavak odiseje o rimskoj imperiji u novim uslovimać. Zato, nije o tome  želeo da priča nego je nastavio o nastajanju romana, odnosno o početku plamena, koji se nikada nije gasio, na ovim prostorima:

P: - ,,Ali, moja poenta je bila, skrenuti pažnju na  besmisleni rat koji počinje, odnosno na povratak rimske imperije, u ovom slučaju to je Evropska unija. Ujedno otvorio sam sebi dilemo da se svi oni koji su u ratu nestali jednog dana će se vratiti u zavičaj, kao što su se  legionari iz porušenog grada  Feliks Romulijane vratili zajedno sa Gajem, zahvaljujući arheologu, znači, vama gospodine Srejoviću. I kad god sam imao vremena, i gde, god sam putovao, vraćao sam  joj se i  produžavao, ulazio u duh vremena  s kraja 3. i početka 4. veka, i došao do razotkrivanja te dileme u pravi zaključak; da su se  vazda ratovi vodili zbog  zlata, i da je razlog svakog sukoba, zlato! Jeste zlato, zlato!!  Ovu svoju tvrdnju, proveravao sam raznim saznanjima iz  prošlosti u literaturi, ali sam sve to pečatirao, Vašom pričom, o Despotu Stefanu Lazareviću, koji na Novom brdu, za rad ljubavi svoje žene Irine, izgradi zlatni grad, ali ga Turci razoriše, popališe i zlato poharaše, tako da od zlatnog grada, danas ni traga od Novog brda..

                                                             NASTAVAK  SLEDI



          
.