уторак, 4. јануар 2022.

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------ ----И ДАНАС НЕМАЧКИ ТРЕЗОРИ СУ ПУНИ ... БОРСКОГ ЗЛАТА..ПУНИЛИ СУ ИХ ОД 1942 ДО 1944.ГОДИНЕ 140.ООО ЗАРИОБЉЕНИКА
КАД ЧОВЕК ПРЕСТАЈЕ ДА ПОСТОЈИ 11. Немогуће је проћи кроз овај Пут у тачку а не поменути само део онога, што се догодило у руднику током Другог светског рата. Кроз борски рудник од 1942. до 1944.године прошло је око 140.000 заробљеника. Било је Мађара, Грка, Италијана, Јевреја, младих београђана, Југословена, комуниста. Права космополитска средина јединствена у пружању отпора окупатору. Неки бивши логораши живе и сада у Бору, други су становници Суботице, Прокупља, Ниша, Пирота, Књажевца, Сарајева, Сомбора. Из тих тешких времена сачувани су вредни историјски подаци, али је највредније оно што сами логораши годинама носе у себи. Њихова трајна сведочења остала су на магнетофонској траци, забележена, приликом откривања споменика који је посвеећен жртвана рата у руднику. Зато на овај Пут у тачку бележимо изјаве Ђуре Красуље Кордунца и Ђерђ Иштвана, Ласла Лукаћа, Благоја Благојевића и Спасеније Давидовски Зеле: -Из логора Аланда са још 270 другова дошао сам у борски рудник у логор Кацет, проклет био! На вратима логора стоји униформисани грмањ, Гледамо се као да одмеравамо снаге. Он висок, млад и јак, ја млад, слав и жгоњав, само душа од човека. Мота ми се по глави.Хоће да прсне.. Очи да се одвоје. Униформисани грнаљ поче да одвија паклу цигарета. О чему да размишљам? О сексу, оженио сам се скоро. Добро је, мислим ја, нијке ме загледао, нећу ја овакав у рудник. Не гледам га, а чујем како из строја неко иузлази. Затворих очи да не видим ко је и почех да дишем брзо.. Изгледа као да желим, да надокнадим споро дисао. Чујем како се искашљава онај што пролази поред мене.Отварам најзад очи. Корак испред мене Мађари, Јевреји, Београђани, комсомоци. Ја сам још у првом строју. Гледам, униформисани грмаљ се смеши и пружа палицу. Приђе ми, зграби ме за врат и гурну. Јесам ли комуниста, шта сам? Помислих да му узвратим. Уместо песница, напрежем мозак да разнишљам трезвено. Тако ради прави комуниста. Oнај што је изашао први почео је да се тресе и крсти, паде у блато. Изабран сам да идем на ради у седми хоризонт. Седми хоризонт се пружао својом дужином од истока на запад. Дуж њега је централни тунел, најстарији.Уосталом цео тај део хоризонта био је стар у поређењу са осталима; иструлеле степенице дизале су се код улаза на западној страни која је гледала у запуштено окно. Други, источни део хоризонта иомао је врло мали тунел, широк једва два метра. Гомила руде нас притисла. Скоро је пет минута како не говоримо. Не можемо се ни мицати. Где је твоја рука? - чујем како ми неко шапуће. Тада осетих топло људско месо. Затим притисак попусти, и онда се могло поново дисати.. Упро сам очи у мрак, брижно испитивачки, у том ишчекивању зауставио дах и мисли.. Био сам жив. У гротлу рата на 350 метара испод површине земље. Боље да тако умрем, затрпан рудом. Живот је узмицао. Јесам ли жив? Глава ми се повуче уназад и чух жамор. Боље да тако умрем него да ме муче оне животиње горе. Каква је то почивка под земљом, усред злата? Завршила се. Мађар, који се много крстио, погинуо је. Остали рудари су се гурали ка? излазу. У мени је опразан тренутак, необичан, као да сам све сањао. Као да сам почео да губим наду. Човек сам. Није ме плашило овакво умиорање. Уствари, нисам се бојао. Униформисаног грмаља нити читаве такве шуме. Живот је тежи зато што је заиста живот.. Треба се чистим разумом борити, а ја сам га имао.. Свако јутро пре него што смо ишли на такозвани доручак, истеривали су нас напоље и трела на суво пливање. Еј, на плибање. Морали смо се вузћи на оном шеску. Фашисти су у оном тренуткуи гаазили преко нас. и тукли корбачима. После повежу конопце, измере, па морамо да скачеко; уколико не скочимо, чекају батине и плус нема доручак. Хранили су нас млаком водом у којој је било купусовог листа, мркве компирића.. Имали смо дрвене кревете. Било је ваши сртеница- Почео је живот гори од пакла.. Зверско иживљавање на сваком кораку. Пијани дођу ноћу, дигну цео логор и терају једног по једног да пузи, да лаје на сијалицу, да се уједамо за дупе. Ноћу нас батинају, ујутру у строј и у рудник, на уласку у јаму, сваки други добије лампу карабитушу, и по шако карабита, то ти је за целу смнену. Радимо под стражом, под пендреком, ако мало станемо, они прво зафрљче карабитушу, па нас нас бију, бију, О чему да размишљам? О сексу, то је најбоље. Тако умирујем себе. Свака поммисао ми оживи. Слике и речи ми заиграју тако да их осећам на уснама. Жену целе ноћи милуијем уснама, тепам јој, мазим је. Колутам очима са највећим задовољством, све док не заспим. Не успевам ни да довршим жељу, ни та склопим очи и већ се чује пиштаљка.. Будим се и сав сам мокар. Знам да је то бесмислено о чему размишљам. Грмаљ, она огромна униформисана телесина се први појавуи. Чујем фијук пендрека. Неки логораши не устају. Мртви су Они блиски њима наричу, као да наричу за своје. Осећам нема жалости.Бол нестао. Сузе искапале. Ћовек се у камен претворио. Човеј је све-рекох за себе кратко. Грмаљ ме већ гура. Почиње све изнова. Суво пливање.Такозвани доручак. Прузимање полупразних карабитуша.. Рад до бесвести. У хоризонту, као да ничу логораши, њихов се говор преплиће, као да једним гласом хоће нешто да кажу, или то је јецај у једно слово. Очи су им велике, опијкају се погледима..Посматрам како је један зафрлио бушалицу, као да се опрапшта.. Низ хоризонт теку рећи у којима нема топлине, али има живота..Метални звук бушалуице меша се уплашено са нашим замором.. Затим се тај метеж изгуби. Део хоризонта затрпао је пет рудара одједном. Са свих страна дизала се прашина, али јауа нема. Нема ни сведока. Све карабитуше су погашене. Униформисана телесина маше рукама, меље чељустоима и наређује да се дааље ради. Иза свега тога људско достојанство мотри- И још једном јаук запара плафоном хоризонта.. Изнад наших глава мицало се људско достојанство. Гледај какав крај имају прави људи!-рекох себи тек толико да чујем свој глас. Осећам бобиице знаоја, као да ми се сва крв цеди из жила. Глава ми је отежала и почех да падам према земљи. Рудари шире очи уместо загрљаја. Очи се пуне животом. Тело се увија од батина. Људи су отицали низ хоризонт. Заувек, да се никада не појаве. У логору почиње све изнова.. Нико не помиње несрећу, нити погинуле. Опет суво пливање. Такозвани доручак. Добијемо неку проју непросејану и пијеш вопду цео дан. Кисао купус, какав је то кисео купс: дрвен враг ће га знати, не знам ни ја какав је. Поједеш две три кашике и опет пијеш воду: цео дан лочеш као куче. После читамо новибне, Немачке, наравно, новине. Преслишавам се, слажем мисли. МОГЛО БИ ТО... Потом замукнем. Мисли лете и даље.. Комунисти се не мире под земљом. Саботаже смањују проуизводњу. Немоћ фашистичке ратне машине-то су наше муке, то су наши јауци, а они се могу издржати. Мисли ми се разбише. Ударила ме нека Стана, што не гледам у новине. Питам је ја: ,,Шта бре Стано уради то?- а она ми каже: ,,ајку ти комунистичку, ту си, не блеј у те новине него контај, треба ти ако оћеш да живиш!,,. А ја јој реко: ,,видиш кучко ја сам ту, комуниста сам, да , да курво швапска, овако нећу да живим, да се продам.,, Гледам у новине, али не читам. Пребирам и хоћу да ухватим прекинуте мисли.. Али, ноћу опет почну батине неким пендрецима и жилама.Дођу пијани од швалерки. Дођу па нас истерају напоље, туку нас псују нам мајку комунистичку, мајку партизанску, мајку српску. На све начине нас приморавају да нам кажу да нисмо људи. А ми смо људи. Велики људи будућности. Како је лепо живети и сањати будућност, отргло ми се из уста. Испред мог кревета неко хркну и испљува крв, то учини још неки. Смрад се рашири као из нужника.. Логорачи вичу, млатарају рукама, јер не знају језик..То су само симпатизери, чујем како неко рече: ,, Еј комуњаре, због вас серемо, пишамо и пљујемо крв. Из сваке наше рупе крв лије, због вас еј!,, И остали добацују свако на свом језику, углавном се разуме јецај. На свим лицима је исписано исто. То су слабићи, мислим ја. Како би било лепо да је то сада пред нама зс штс др боримо. Беспомоћно машу рукама, прете немоћно. Руке су им танке попут гране младице. Тамо где је рана руке су им пуне сасирене крви. Ћелаве главе нанизане уз дрвени кревет. Испред кревета поређане дрвене ципеле, све су исте.. На крајевима кревета висило је пругасто одело, налик на рите.Изузимајући неразумне речи, од целог билог бић које лежи истицале су се дубоке беспомоћне очи. Оне су много казивале. Говориле су о пријатељима, о родбини, о великој патњи, о свему обноме што може један живот да носи. Али, требало их је непрекидно гледати и веровати у њих.. Такав тренутак био је попут вечног живота. За здрав разум даје се читава ноћ. Све се губило оног тренутка када се мисли помешају са реалном сликом. Онда се стоји укочено, беспомоћно. Себе не видим какав сам. Рад се некако подноси, али људско достојанство тражи своје... -Живела сам пуним једрима, хвали ми се једна млада жена, којој би сада човек дао педесет гоодина. Лице јој игра као да је хвата језа. Треба ускоро да се породи, а стомак се не примећује, гледа зачуђено као да тражи помоћ од мене, или као да мене окривљује за овај рат..Коракнем, а она испред мене. Гледам је пун поштовања као према жени, као према сваком извору живота.Стоји поред мене упорно, чудно. Кашаљ да је распори. Дише и плаче. Пружа немоћно руке као да ће смрт да дотакне. Цео логор смрди на мртваце. Мене отима нешто ка животу.Отварам уста и гутам ваздух. Не смем да гледам жену. Знам да би ми очима рекла све.Ипак рекла је оно најважније. Наше највеће акције су биле бегство из запаљеног логора. Тако сам ја помогла да из ологора побегну два брата- Бранко и Боги Шћепановић. Када су се Немци повлачили нису желели ништа да оставе. Чак су покушали и рудник да минирају, оне богате стубове, са златом. Напуштајући Бор Немци су у јесен 1944.године запалили ,,логор робова пун људског меса,, .Рудари и скојевци су из логора извлачили мртве.Ми извлачимо преживеле, а Раде вуче једног мртвог. Остави тога он је мртав, говоре му, а он не чује или неће мртвог да га осзави да гори. Пламен лизнуо па на њега,а Раде вуче, вуче мртвог човека... Људи смо, а стока нам није равна. Пођоше ми ледени жмарци Комуниста сам,човек сам. Овде нас је мало, али наша вера је велика.. Лежим на земљи. Лежим, али се не предајем..Униформисани грмаљ још једном завришта као звер и његов врисак се стопи у јаук. ,,Сада га дај на ражањ, држжга!,, Као да више не постојим. Не чујем више ни речи, нити пак осећам нешто.. Срце ми куца. Ја, човек међу зверима. Живот је краћи за једну муку, за један дан..Логор спава. Спава у изопаћеном свту насињасм и агоније људске цивилуизације. Чујем опет неко виче.. ,,Еј комуњаре,еј црвени, еј богохилници, због вас крв серемо и пњујемо... проклет вам комунизам... ,, Ова барака има само пет чланова партије. Сви ћуте зато што спавају или што немају речи. Знам да би ми причали о батинама, о застрашујућим репресалијама..О проведеним ноћима поред кујне где су за руке обешени висили изнад земље целе ноћи.. Зато ћуте и они.Верују у борбу, ћуте. Недостају праве речи. Партију треба волети сецем...... Партизани су Бор ослободили 3.октобра 1944.године у 14 часова. Највећи радни логор и нацистичко губилиште на Балкану од тога тренутка више не постојоји. НАСАТАВИЋЕ СЕ....

понедељак, 3. јануар 2022.

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ-- ********** ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ГО-ГОЛЦИЈАТ СПАВАО У ЈАМИ
10. Из четрдесетогодишњег рударског искуства у ову тачку улази и љубавна прича Драгослава Живковића, а она се увек чује када се уђе у рударску кафану. ,,Волео сам једну жену и више од тога, али ме је оставила! И више од тога!,, И сада када се повежу сви елементи његове приче у једну целовиту композицију са објективним рударским животом, јасна је та серијална рударска необичмност, која увек почиње и завршава се алкохолом и уз песму Мице двоцевке.. Волео је Драгослав једну жену и више од тога колико то може да се замисли, љубав једног рудара. Али, та љубав није била узвраћена јер је он још више волео цујку(rakiju). Као да му се нешто није дало, да ту љубав до краја искаже. Као да га је нека магија влашка вукла само на ракију. Такву истину да је жена коју воли изгубљена, Драгослав није желео да прихвати, хтео је да пропадне у флотацијско живо блато, безброј пута је тамо одлазио да се стропошта низ главни јамски колектор. Али, се увек враћао, са намером прво да сврати у Козару. Када је улазио поново у кафану увек је на другој страни већ светлела ова карабитуша. А за Драгослава је ту стајала, певала и играла из карабитуше, управо та чувена Мица двоцевка. Овај фиксни пламен, постајао је скоро неподношљив за стално гледање и он је као хипноптисан излазио из кафане, а тамо га чекао његов драги женски лик. Драгослав Живковић, рударски коњоводац се никада није излечио од алкохола. Последњи пут је виђен у Топоници. Наравно, тамо су доктори морали да га сместе, јер су га камарати неколико пута затекли како спава го-голцијат поред кобиле, која је мирно стајала поред њега и чекала да напуни десет вагончића руде. Карабитуша лампа је добијена на поклон.

недеља, 2. јануар 2022.

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ-- ********** ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО РУДАРЕ, А НИЈЕ УШАО У ЈАМУ*******
Моша Идриз никада није био рудар, нити је пак сишао у јаму. Али, је умео да лепо прича о тешком мукотрпном и проклетом рударском животу са девет кора. Зато, уз његову причу пред овај Пут у тачку ваља нешто попити, онака као кад рудари пођу у окно, како би пут био пријатнији, а муке се не би ни осетиле. По његовој тврдњи зато су поред сваког рудника кафане биле увек пуне.Убедио ме је једном да је баш њему ова лампа карабитуша открила тајну закопаног злата испод Стогазовачког камена: -Тамо има злата, често се појављује пламен, или се чује пуцкетање неке жишке, јер се злато тако бори.Човек мора одма да бежи. Јер ако остане мора да остане и његова крв, ако жели да узме то благо.. Зато се то место мора увече да посоли пепелом,или брашном, тако да се заслепи злато, да те не види. Може да се пронађе једино У одређени дан када је злато закопано, у исти час када сунце зађе и када се поклопи шака са отиском који се и сада налази на стени. Зато се трагачи и копачи овог злата, стално овде окупљају. Сваког 28.јуна, на Видовдан, али праве шаке још нема. Прича се да је то она шака која је дочекала главу кнеза Лазара. Замља поре Стогазовачког камена је тако изрована да личи на месечеву површину. Пробај и ти, можда злато баш тебе чека. На Видовдан. Уствари прави разлог што је прича Моше Идриза ушла у ову тачку је тај што је ова канделабра сведок отварања и затварања рудника каменог угља на Ртњу. Део је заоставштине породице Минх, нађена је у капелици на Ртњју, коју је изградила госпођа Грета Минх у спомен свога мужа Јулијуса. Припадала је неком од црноречких рудара, колико је 1932.године радило ову спомен капелицу. О томе ми је причао 1975.године, управник рудника Мачек, који је 1993.године умро: - Син богатог индустријалца, власника штофаре у Параћину Самуил Минх Јулијус –Јеврејин, заљуби се у прелепу грету из миоравске долине. У знак велике љубави зарече се да ће за њу на највећој планини у источниој Србији, створити велики парк и да ће из утробе земље донети такве драгоцености да ће јој позавидети све моравске девојке у Пшдрему. Колико Шистек иде у дубину, толико идем ја у висину!, поручио је Јулијус лепој Грети. Избор је пао на Ртањ.Тој светој небеској планини усред свете српске земље. Тако с почетка двадесетог века, 1902.године Јулијус Минх-Јеврејин, поче да буши свету планину Ртањ, а исте године Шистек пронађе златоносну руду на Тилва Дулкану. Клетва каже: -Ко из мајчице земље благо узме, он порода нема.Злато жртве иште! И тако, ето би. Људи и данас копају, преврћу, дробе, топе, муче мајчицу земљу и њину утробу. Да јој благо узму. она се, ето, отима, прети, бори се као свака мајка за чедо своје. Злато мајкино, чедо моје драго!, тако тепа свака мајка свом детету. А људски род стално јуриша да земљу оставе без њеног најдражег плода, а земља их свакодневно куне и проклиње. У све ово људи и данас не верују.Ова карабитуша ми је сведок. Овај парк на Ртњу, на светој планини, ми је сведок и капелица је сведок, да је баш тако било. А људи и данас не верују. Јер, нема ко из породице Шистек и Минх да посведоче. Самуило Минх је имао само три сина и три кћери. Најстарији син Јулијус умро је 1931.године, није имао деце.Средњи Адолф извршио је самоубиство 1941.године. Његов син Георг и ћерка Вера, своје кости су оставиле у Мексику. Самуилова ћерка умрла је 1958.године и имала је синове Адолфа и Георга.Адолф је радио на Ртњу и стрељан је од гестаповаца у Зајечару 1943.године. Ћерка Регина умрла је у Бечу. Имала је ћерку Розу, која је умрла веома млада. Најмлађи син Самуилов Александар умро је 1977.године. Остале две ћерке ове породице Грета и Августа умрле су после рата у највећој бети. Остали чланови ове продице Ерико, Георг, Елизабета, Гого и Хербер, затрли су своје трагове.... И трагедија пордице Шистек је кратка, али исто трагична. Фрањо Шистек је умро 4. маја 1907.године на другом хоризонту Чока Дулкана. На саме покладе, иако је био јако болестан, нека невидљива сила терала га је да обиђе рудник. То му је иначе, и била традиципнална поука за све младе камарате, да он као први човек рудника, први без страха уђе у рударско окно. Да га обиђе и тек касније уђу сви млади камарати на своја радна места у јаму. Такву поуку користио је и пословођа Тиса, који је увек први обилазио рударско окно. Тај последњи улазак у јаму за Шистека је значио и крај његовог рударења. Гледајући у правцу Чока Дулкана, прошапутао је: ,,Ах, тко је пекно !,,.( Aх колико је лепо !,, Шта су му те последње речи значиле, бог ће га знати. Али, сигурно је да то нису биле речи некаквог визуалног одушевљења. Напротив, те речи су биле упућене унутрашњем душевном одушевљењу, спокоју и миру, ка путу према свом циљу, а то је пут у тачку.. У утроби мајчице земље Шистек је нашао свој мир, као ембрион који се спрема да у мсјчиној утроби заппочне сазревање.Одма за њим умрла је и његова супруган Јулгрета. Његов син је студирао рударску академију у Пшидрему, о његовој даљој судбини се ништа не зна... Има још , али само трагична судбина ове две породице могу најбоље да буду пример, каква је судбина свих оних који се баве овим послом, и то је ето прави разлог што су све ове канделабре ушле у ову причу и пошле на Пут у тачку. Причу лампе,канделабре,карабитуше, под бројем десет не смем да вам кажем, обећао сам. Будите пажљиви можда ће је вама рећи. Онолико колико ове приче разумете лампе ће и даље горети и обасјавати нашу јамску и духовну таму. Део текста прочитан, у емисији Радио Бора ,,Култгурна палета,, приликом отварања изложбе под називом ,,Рударске лампе кроз векове,, у Музеју рударства и металургије у Бору. 1986.г

четвртак, 30. децембар 2021.

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ-- ********** ДОЧЕК НОВЕ ГОДИНЕ У ЈАМИ *******
8. За камарате у руднику нема празника ни славља, када ти је смена дођеш на време испред Вајферт корпе, која те стропошта на дубину од 300 до 700 метара и онда знаш шта треба да радиш: бушиш, ријеш, товариш, а поред тебе коњ Ацко, чека да напуниш вагончић и тако брзо време прође. Ако имаш среће после осам сати извуче те иста машина и сијаш од среће. Али, није увек тако, млади рударски инжењер Љубомир Марковић, није ни знао да ће за дочек Нове године бити на петом хоризонту. Па зато није ни рекао својој жени Дули, да за тај велики дан неће бити заједно. А другарица Дула, се за овај дан почела да спрема од раног јутра; купила нову хаљину и ципеле, исфризирала косу, а за свог супруга Љубу купила и нову кравату. Чак је и својој комшиници Јасни најавила да ће за дочек Нове године ићи у ,,кафану,, а деца ће остати да спавају, па ако може комшиница ће их који пут обићи. Али, само неколико сати пред одлазак у кафану ,,Козара,, Љубомир Марковић, рударски инжењер, саопштава својој Дули, - да мора , до рудника, како би примио смену, одредио послове, и наравно вратио се за одлазак на дочек Нове године. Тако је и било, другарица Дула није имала примедбу, већ се увелико спремала и надала да ће се њен Љуба, по договору вратити убрзо. Али, како то и бива у јами боравак, никада није сигуран. Изненађење је увек могуђе, а то значи несрећа вреба иза сваког камена, злата. Љуба се није вратио, као што је обећао својој Дули, која је остала да броји минуте до његовог доласка.. Само што је ушао у Вајфер корпу, диспечер Миладин му је саопштио, да је на петом хоризонту дошло до несреће; на целу смену одронио се пришт и остало је затрпано 8 камарата. Наравно, рударски инжењер Љуба је све заборавио, пред очима му је само слика затрпаних камарата, а у мозку му одјекују речи; -мо-морам их спасити, морам их спаситиииииии!. После само неколико година рада, као млади инжењер добио је десет рудара у смени и ово му је прва несрећа. Зато је појурио до телефона, и диспечеру Миладину јавио да што пре активира Горску службу, а он ће на петом хоризонту остати да их чека. Али, није их чекао, почео је да пузи и уз помоћ карабитуше тражио могуће трагове несреће. Пузећи као мало дете, наишао је на канделабру, која је још увек била врућа, а из ње је излсзио дим, што је значило да се тек угасила. То шуштање дима, он је протумачио као речи: -Љубо, иди право, они су тамо затрпани у оном тунелу, што сте га пре неки дан пробили. Али, нисте га добро обезбедили, подграђивач није имао довољно грађу Пожури инжењеру, остаће камарати без ваздуха,.пожурииии!. Управо те речи, пожури, пожури Љубо одзвањале су на сваки покрет. Није прошло ни десет минута, а Горска служба је већ стигла. Иако је канделабра почела да се хлади и остала је без дима, он је држао, као да је и даље слушао неки нечујни глас. Горској служби је само рекао да се мора пробити затрпани тунел који је пре два дана био пробијен. И онда је почела права борба спасилаца са халкозином, борнитом, ковелином и ко зна са којим све бакарним примесама. Прорадиле су бушалице, ручни моторни подривачи. И већ је почела да се назире прва шупљина према тунелу. Љуба је чуо како му неко шапуће, тек када је погледао у канделабру, осетио је да му рука . подрхтава. И он се сјурио у рупу према тунелу. Од осам камарата, видео је 7 како леже један поред другога, држе се за руке, као да један другога масирају, гледају га и ћуте. - Живи су! Живи су! Љуба је опет то чуо,а није отворио уста... Дошли су и спасиоци и почели да их извлаче. Љуба се окретао да нађе још једног камарата, али га није нашао у тунелу. Позвао је диспечера рекао му, - да је пронашао 7 камарата, али једног нема. Зато ће он остати да га тражи на петом хоризонту. А ове нека извуче корпом на површину, па у болницу. Само штоје то рекао, спустио слушалицу, корпа је већ дошла на пети хоризонт и почело је извлачење 7 камарата. А Љуба је остао. Није желео да остави свог камарата у јами. Опет је упалио не његову, него канделабру која му је малочас шапутала и почео је да пузи. Пузио је баш онако како је из канделабре била команда. Са десне стране у каналу лежало је мртво тело његовог камарата... - Ето то је Зећа, а ја сам његова карабитуша. Он је пошао да јави о несрећи, и потражи помоћ, па је пропао у овај канал, а мене избацио у тунел, да ме ти нађеш. Чује како му из канделабре још увек одјекују ове речи које излазе из дима, карабитуше. Љуба, се удара у чело, пипа камарата, окреће га, грли. Али, ништа Зећа је мртав и мокар. Колико год да је то вече било драмтично за инжењера Љубу, још драматичније је било за другарицу Дулу. Само до пет минута до 12 сати је чекала упорно; имала је наду, да ће њен Љуба испунити оно што је обећао. Али, није било тако, а то значи десило се оно најгоре. Од великог узбзђења и помисли шта се можда догодило, дошла је испред врата комшике Јасне и рекла: – Мој Љуба се није вратио, сигурно се нешто десило. Нову годину није ни дочекао, ето какве сам ти ја среће моје Јале! И десило се, Дула се стропоштала у ходнику, а комшика Јасна је позвала хитну помоћ и онесвешћену Дулу Хитна помоћ је одвезла у болницу. Тек касније за инжењера Љубу су његови камарати приредили дочек Ниове 1970. године на петом хоризонту. Поред Љубе била је и његова Дула, коју су обукли у рударско одело, тако да се није приметило да је у јами присутна женска особа. Али, сви су приметили да је са њима и њихов камарат Зећа, зато што је Љуба поред себе држао упаљену Зећину карабитушу, која је трептала и шапутала; - Среe’на Нова година моји камарати! А одједном у јами на петом хоризонту је одјекнуло; Срећна Нова година Зећо! Сви камарати су заћутали, одајући тако пошту свом несрећном камарату. Једино је Дула почела да плаче и рида. Љубомир Марковић, рударски инжењер, напустио је борску јаму пре 40 година и своју професију наставио у Колубарске руднике.Али, од рударске коби није могао да побегне. Несрећним случајем, само неколико година касније,погинуо је. Ову карабитушу поклонила је његова Дула, пре 40 година, за трајно сећање на њеног Љубу и зато његова прича улази кроз ова слова на Пут у тачку.

среда, 29. децембар 2021.

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН ПУТ У ТАЧКУ------------ KАНДЕЛАБРЕ СУ РУДАРСКЕ ОЧИ
7. *****Лампе карабитуше-канделабре су рударске очи. За Тадију Торлака из Књажевца, ова карабитуша је била нога, а ево зашто. Када се у руднику Добра срећа, стропоштала цела шкарпа, он је остао без обе ноге. Онако, само трупло, уз помоћ ове карабитуше-лампе, забадајући њен шиљак, вукао се стотинак метара до извозног окна и тако ушао у корпу. Док је пузао тако чуо је неко јаукање, али у исто време и неко тепање, као да га је неко миловао и давао му снагу да издржи. Једино је могао да разуме, да је све то долазило из лампе карабитуше, коју је он чврсто држао и забадао у ћумур. А у памети су му били само његови најмилији који су му чак и помагали да се извуче из рудокопа. Када су му правили инвалидска колица, захтевао је да се уради и сталак за ову лампу. Била је то његова амајлиоја, стално је држао исто онако као када су га полумртвог извлачили из рудника. Многи су сматрали да је лампа заслужила, да само после неколико година, заједно са њим оде у гроб. Али, стари камарати нису дозволили, то није обичај.- Канделабре су рударске очи, а пламен који избија из њих је душа њихова, говорили су камарати. Канделабра служи да осветли пут живом рудару, а не мртвим камаратима. - Нека ово буде поклон за неке нове младе рударе, рекла је његова Стана, бришући је црном марамом, Рудник угља Соко данас ради, али се одавно не употребљавају лампе бензинке и девијевке. Оне су дуго осветљавале пут и радна места, али су и упозоравале рударе на присустност метана, .По казивању Милета, сина рудара Црног, који преузе ову карабитушу од Тадије. Ова лампа је била близу 200 пута на висини задатка, треперила је као да намигује рударима, а они су знали да је опасност близу. Надживела је све, али никада није затајила, рекао је Црни, који је у Подвису доживео дубоку старост. Карабитуша лампа је добијена на поклон. СЛЕДИ НАСТАВАК

уторак, 28. децембар 2021.

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН ПУТ У ТАЧКУ------------ KАНДЕЛАБРЕ КАЗУЈУ КАДА КАМАРАТИ ЋУТЕ--------------------
И КАНДЕЛАБРЕ СУ ПЛАКАЛЕ КАДА ЈЕ ПОРУШЕНО ВАЈФЕРТОВО ИЗВОЗНО ОКНО Приликом рушења Вајфертовог скип окна, осамдесетих година, најтужнији је био Градимир Величковић, машин мајстор. Та туга је била као пред неки пут, када се човек спрема, а не зна да ли ће се икада вратити. Предосећао је Градимир да неће бити уважена његова и молба свих рудара па и грађана, чак и Музеја рударстзва и металургије, да се ово железно чудовиште које близу осамдесет година штрчи у недбо, као огромни барјак, са гвозденим точковима и одлази у земљу, конзервира и постави у ,,слободни,, простор, као симбол и трајни траг једног времена. Вајфертова извозна машина је својом грандиозношћу пркосила времену, али овом новом, изгледа није могла. Сасечена је у паран парчади и продата Јаши циганину као старо гвожђе: - Ако, ако каже Јаша и ми циганини душу имамо, да се наједемо мало овог рударског леба са седам кора! Управо зато се и жалио Градимир: - Сада немам где да чувам ову карабитушу, била ми је амајлија 8 година. Ту где је оставио техничар Раша стоји и сада, као да га чека. Чује, из карабитуше неко шуштање, шмркање, као да се неко љути или негодује. За Градимира Раша никада неће доћи, јер је он његово мртво тело извлачио из деветог хоризонта, баш овом извозном корпом, док је он држао баш ову карабитушу. -Ја му кажем: Mој Градимире са овом карабитушом изашао је и Раша, ово је његов пламен. Зато је и она даље твоја амајлија, чувај је. Својим изгледом сведочи и подсећа на Рашу! Његову молбу да лампу не чистим испоштовао сам до краја. Зато сам узео његову причу за Пут у тачку, јер сам му обећао да стрпљиво чека, можда ће Раша поново доћи да је упали. Карабитуша лампа је добијена на поклон.

понедељак, 27. децембар 2021.

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН ПУТ У ТАЧКУ------------ KАНДЕЛАБРЕ КАЗУЈУ КАДА КАМАРАТИ ЋУТЕ-------------------- < И У ЈАМИ ВЛАДА ЦРНА ВЛАШКА МАГИЈА Само мало места, за један дан из живота Страина Мајлановића из Лазнице, за Пут у тачку и то баш онај дан из 1948. годинем када је, по казни, карабитушу добио и одма је изгубио, или затурио од страха на петом хоризонту, као да је у земљу пропала, или је ту умешана црна влашка магија. Одавно се зна, ако рудар изгуби канделабру, то је лош знак, то значи као да си изгубио своје очи, боље да не излазиш на светлост дана. Али, Страин је био мудрији од магије. За једну смену од заосталих чаура из рата, које су се затекле у јами, Страин је направио другу лампу и она има исти број као и она са којом је био задужен. Чак ни лампарка Мица Марков није приметила, или то није хтела да каже.Због клетве, то је чак и Страину рекла. Али, то му није помогло. И поред тога што је, по казивању Страиновом, из канделабре чуо често шуштање, које је он протумачио као праве речи из канделабре које су га опомињале да буде пажљив према њој као према свом детету, јер је прво своје дете затурио, због влашке црне магије. И стварно, остао је и он у јами, цео пришт се стропоштао на њега, касније се баш ту појавила карабитуша и тек онда сазнало да је Страинова смена била састављена од инфорбироаца, који су вршили честе диверзије у руднику. Управо, таква диверзија им је дошла главе, зхваљујући Саши, највећем рударском комунисти, који их је послао да раде баш тамо где је диверзија и припремана. А ту диверзију су назвали влашка црна магија! За овакву мудрост Саша је добио велико признање. Карабитуша је добијена на поклон.

недеља, 26. децембар 2021.

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН ПУТ У ТАЧКУ------------ КАНДЕЛАБРЕ КАЗУЈУ КАДА КАМАРАТИ ЋУТЕ-------------------- НА ПЕРИФЕРИЈИ ГРАДА ПОЧЕЛА ДА РАДИ ИЛЕГАЛНА ЛИВНИЦА ЗЛАТА 3.Ова мала карабитуша, годинама је пробијала рударску таму, како би осветлила пут првој смени. Рударски пословођа Тиса би за пола сата обишао радилиште и тек би онда смена могла безбедно да ради. Тако је било десет година, све до 1955.године; изгорела је преко 500 килограна карабита, испарило је исто толико литара воде. А зашто је тако морало да се ради? Зато што су Немци, приликом напуштања борског рудника злата, минирали све златоносне коте. Тако да је у првој смени погинуло стотине рудара, наравно о томе нема ни речи ни слово. Зато је и постојала детаљна претрага рудника. Кажњени, рудари су обилазили сваки милиметар рудника да пронађу и отклоне подземне мине које су Немци поставили.Тада су рудари уместо имена имали-бројеве који су представљали њихове године рођења и године висине казне. Тиса је десет година, обилазио све сумњиве коте и за његову срећу увек налазио и отклањао миниране коте. Узалуд је лампарка Мира, предлагала да ту већ остарелу карабитушу замени новом лампом. Пословођа Тиса то није желео: -То је мој најбољи пријатељ, а пријатељ се не оставља. Захваљујући овој карабитуши до сада је све ишло као по лоју. Када је било густо, она је треперила, треперила, шуштала, мљацкала и када је бело стани пани, она се гасила и ја нисам могао даље, а да сам само мрднуо, сада не би био поред тебе. Кажем ти она ме спашавала много пута, као да чујем.- Стој Тисо, не мрдај и тачка! На овакву причу о карабитуши Мира се слатко насмејала и добацила... -Изгледа ми да ти, Тиле, више волиш ову карабитишу, него ону што те дома чека, и моли се да изађеш из ове рупе жив и здрав, Али, рударска судбина је била неумољива и он је веома рано умро од рударске болести, ту већ канделабра није могла да му помогне. Ова карабитуша је добијена од Мире, ламкпарке, на поклон.
4 Овде треба сместити и судбину Петра Лападатовића, који је ову карабитушу добио од Тисе. И када би ствари које рудари употребљавају могле да се награђују и похваљују, такву награду и похвалу заслужује и ова карабитуша. Коју је пословођа Тиса сам направио и за петнаест година верности никада није отказала. Рудар Петар Лападатовић је чувао као своје очи и зато је сада у оваквом сјају и лепоти. У њихово време карабитуша никада није затајила.Ту верност сведочи Мошуљ Лонка из Злота. Сада нема више ни Тисе, ни Петра. Једино карабитуша сведочи њихову верност Заувек су остали у петом хоризонту. Лонка је одавно излапео и његово сведочење се не узима у обзир. Када гледа у канделабру, као да разговара са човеком. Лонка, воли да измишља, као да глуми, овај живот. Додаје неке своје авантуре и увек то завршава неким чудним смехом, који може да се протумачи, као неки бег од стварности. Тако је, једном Лонка приповедао својим камаратима, невероватну причу, коју му је дословце казала ова карабитуша: – Пази Лонка, памти добро, обавезно, немој да заборавиш, никако, уврти то у свој мозак. Знаш ону коту 310, тамо иза десног угла, стоји ти једна ознака. Ти је склони и видећеш чисто злато, јесте баш чисто, ти отвори карабитушу и напуни је златом и тако изнеси на видело дана. Да ти будеш богат и срећан, зато штго Тиса и Пера нису имали ту срећу, да узму то злато., зато је ред да то ти приграбиш. Лонка је узалуд убеђивао своје камарате, док су му се сви смејали, зато што су видели да је мортус пијан, а он је и даље понављао да је добро упамтио и урадио све што је чуо из карабитуше; пронашао је ту коту 310, склонио тај белег, напунио канделабру. Сав срећан пожурио је на лифт да изађе из јаме. Али, од свега тога није било ништа канделабра је била пуна неког пирита. Као и увек, жена га је грдила и љутила се што је дошао кући пијан и још донео неки песак из јаме. Наравно нико није поверовао у овакву Лонкину причу, коју је само себи шапутао када је излазио пијан из Козаре, убеђујући себе да је пропустио највећу шансу да буде богат човек. Тешио се тиме што је знао да злато увек доноси само несрећу. Много година касније, Лонка је већ био оронуо, али је ову причу стално поновиљао. И сада зна цео град, али нико не сме да понови ту Лонкину причу коју му је казивала карабитуша. Ту негде на периферији града појавила се подземна ливницва злата. Нико није смео, јавно да каже, одакле долазе те секундарне сировине злата и бакра. Али, тек је тада било јасно, да је Лонка заиста имао прилике да пронађе злато, које му је карабитуша обећала. Али, био је толико пијан, да је карабитушу пунио само пиритом. Или, је то била само његова вешта глума, да у све ово не посумњају његови шефови. Прича је трајала све док на периферији града, заиста није у илегали, почела да ради нека ливница злата. Сви су то знали, само ноћу из земље је излазио дим, са чудним мирисом, али нико није смео да то помене. И Лонка је заћутао. Остала је вечита загонетка, ко је био власник ове ливнице. Али се знало да у граду постоји златарска радионица и продавница Шиптара Паљија. Путовао је често за Пећ и сигурно је ово злато продавано њему. Било је баш то време када су Шиптари почели да се буне и праве нереда и диверзије. Чудна случајност. ту тајну је можда једини Лонка знао, јер је он био најчешћи Паљијев гост, који је из његове радионице одлазио мртав пијан и увек весео. Знало се и то, али нико није смео да јавно каже. Да је из погона рудника нестало 50 килограма злата и 90 килограна сребра у гранулама и комадима, чија је вредност тадашња износила 50 милијарди старих дина Само после неколико година Лонку су нашли на улици, испрерд Паљијеве златаре, мртавог пијаног Само неколико дана касније Лонка је умро, тако да је тајну однео са собом, а његова карабитуша је заћутала. Карабитуша је добијена од Петровог деде из Злота, за пола литре ракије.

субота, 25. децембар 2021.

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН ПУТ У ТАЧКУ------------
2...КАД КАНДЕЛАБРЕ КАЗУЈУ ОНО ШТО КАМАРАТИ НЕСМЕЈУ Мој друг Томислав волео је рударство и зато је завршио за рударског техничара. Али, никада није радио у јами. Разлози су чудни, невероватни и скоро мистични, али по његовој причи истинити. Зато, и ова прича иде на Пут у тачку, а то значи, морате веровати и тачка. Када је први пут ушао у јаму, наравно држао је лампу карабитушу и полако као да улази у други свет, окретао се лево десно и увек је испред његових очију светлела ова кандалабра, Све му се чинило да иде поред њега неко и да му нешто шапуће. Пружао је корак по корак као да броји или да се боји да не пропадне, али му се уз сваки корак учинило да поред њега неко и даље корача.Тако је изгледао његов први сусрет са јамом, на трећем хоризонту. О томе никада ником није причао, сигрно би му се смејали. Чак од толиког узбуђења, није ни приметио када су га камарати , који су ишли заједно са њим, запрцавали, то је такозвано ,,рударско крштење,, као и све досадашње камарате који су први пут улазили у јаму. Био је то чудан рударски обичај скрнављења мушке сујете, а све ради оног рударског поздрава: - Срећно и сада си регистрован, наш камарате! Први радни дан је протекао без великог напрезања. Али, му се увек чинило да када год погледа у карабитушу, чује неко мрмљање. Надзорник смене му је објашњавао шта се где све налази, какав је поступак у раду. И увек уз напомену да никада не буде сам у јами и без канделабре. Да гледа испред себе, како не би залутао у неки јамски колектор, или како га мрак не би прогутао, ако је без лампе карабитуше.. Као и сваки марљиви и полетни омладинац, рударски техничар Томислав је брзо савладао све тајне рударског позива.А понаособ, карабитушу је пазио као своје очи. Није ни знао да су га шефови и надзорници помно пратили и да су бележили сваки његов покрет, а када се завршавала смена, упућивали су му, само, речи хвале, што га је, наравно, све то радовало. И зато је грлио своју канделабру, као да му је цурица. Али, није то дуго трајало. Као да се одједном променио, а да ни сам није то приметио. Тек онда када су га први пут опоменули његови шефови: -Да за осам сати, није ништа урадио, а то значи није испунио норму, него је једноставно, седео на коти 345 и гледао и гледао у пламен лампе карабитуше, нешто шапутао, ландарао главом и млатио шакама: -Наша дико и перјанице, друга смена неће имати шта да ради због твог нерада!- гoвoрили су му камарати. Неки шефови су мислили да је у питању дрога, било је и мишљења да је можда у питању алкохол, али нису осетили мирис алкохола, било је и мишљења да је у питању љубавизам и зато нису први пут реаговали тако оштро, желели су да га, као прави камарати, тако заштите. Зато, што је и до сада било случајева да старији рудари долазе на посао у алкохолисаном стању, али они раде као луди, и не стају од рада и када се заврши смена, они трезни одлазе својим кућама. Карабитушу, уредно очисте и заједно са маркицом пријаве лампарки другарици Мири Марков, а радно одело са чизмама и шлемом, закаче на ланац. Млади приправници рудари су такође први пут били изгубљени због својих љубавних јади. Томислав, ни сам није знао, да је тако, седећи, провео осам сати у јами, нити су га шефови питали, ни записали његов случај. Једноставно, опростили му, због његове младости. Када је изашао из Вајфертовог лифта и напустио јаму, заборавио је све. Само је одлазећи из јамског купатила, поново осетио да уз њега, иде неко ситним корацима, да га чује и да га осећа, али не види и не разуме, причу која се претвара у ветар. Убрзао је кораке да се што пре удаљи од Вајферовог окна и да тако заборави шта му се догодило, а да није то ни знао. Наравно, ни његови укућани нису о томе ништа сазнали. После ручка је легао да спава, али није заспао. Гледао је у плафон, а све му се чинило да је и даље на трећем хоризонту, да седи на коти 345 и да је поред њега упаљена канделабра, а уз њу, назире се познат неки лик, њему драг. Зашто се таква слика понавља, када је сада у свом дому, није могао да разуме. Можда би овакво његово стање могли да објасне најбоље доктори, помислио је да се јави психијатру. Али, то би, можда био разлог, да од њега начине лудака. Заћутао је и није ни приметио када је утонуо у сан. То је било време, које би могло да се протумачи, као када се удари рукама дланом о длан. Пробудио се, као и до сада, тачно у пет са првом сиреном .За двадесет минута, колико је и до сада трајала припрема, све је завршио за одлазак на посао. Јутро је било, сунчано, на улици доста камарата је журило за прву смену, да пре петаесет до шест буду поред Вајфертове корпе, зато нису имали времена за причу, осим оног као и до сада: Срећно! Срећно! Али, тек када је ушао код лампарке Мире Марков, сазнао је да се јуче није ни одјавио, да је карабитуша код њега, да радна плочица са његовим бројем није враћена, али да она све то није пријавила надлежној служби, зато што је већ сазнала, његов случај. Иначе, да је то сазнала горска служба, почела би права хајка за несталим камаратом, који се није одјавио, нити приложио радну плочици и канделабру. Такве случајеве у двадесетогодишњем раду, Мира је имала неколико, са трагичним завршетком. Тек када је са висећег ланца скинуо своје радно одело, сетио се свега онога што је у току јучерашњег дана било у јами и да је заиста лампарка Марков била у праву. Радни дан је започео уредним пријављивањем, а од шефова је добио конкретне задатке и све му је било јасно, тако да је гледајући их у очи, једностано рекао: -Срећно, шефoви! Али, као да се јучерашњи дан није ни завршио. Све се поновило, а да Томислав није ни оком трепно, нити мрднуо. Нити уочио да се налази на трећем хоризонту. Знајући, какво је стање, његови шефови нису ни долазили, нису желели да му сметају. Једноставно, оставили су га да сам уочи, шта то ради и да ли зна где се налази. Понашали су се као да је све у најбољем реду. Када је излазио из Вајфертове корпе и пролазио поред лампарке Мире Марков, упућивани су поздрави, ширила су се уста као у најслађи смех и све то Томислав није могао да уочи, док на улици, није поред њега и уз сам леви образ осетио да му неко шапуће, а ситним корацима, га стално гази. Као попарен стао је, окренуо се око себе, почео да млатара рукама, да се брани и тек онда наставио полако да клизи према козарској улици. И у кући сви су били насмејани, весели што га поново виде, мајка му је рекла шта има све за ручак и ако жели може да му још направи нешто што он воли. Али, и овде све се поновило као јуче. После ручка је легао, буљио је у плафон и тек много касније покушао да спава. Опет га је пробудила радничка сирена, тако да је имао времена да се спреми до петаест до шест и да стигне до Вајфертовог окна. Све док се није обукао, узео канделабру и маркицу, а од пословође радну листу и чуо оно Срећно! Томислав је добро знао где се налази и који му је радни задатак. Када је дошао на коту 345 сео је и испред поставио карабитушу да светли, одједном је чуо неко шуштање, а после тога је разазнао познати глас; -Па где си сине, чекам те одаавно! Ма немој да плачеш сине мој, једини, немооој! Томислав је стао као укопан, као да је злато преко његовог тела просипано. Није могао ништа да каже, једноставно постао је златни кип на деветом хоризонту, који пажњиво слуша беседу свог оца, кога никада није видео: - У ушима ми још звони твој дечји плач, а у новчанику држим твоју слику. Проговори сада да те чујем. Де помери се из те магле да те боље видим ,колико си леп. Треба да знаш, дете моје, ти си чиста рударска лоза, али ме страх да не доживиш судбину твојих предака. Мој отац, твој деда, био је први комуниста, али је погинуо у штрајку рудара. Ја сам двадесет година био рудар, али сам остао овде затрпан, била је то саботажа, али нико то неће да каже, не сме. Сећам се песме, коју смо певали заробљени у јами, ја сам измислио ту песму, ја: ,,Процвета ће наше муке, рудник ће нам ораница бити. Засијаће црвени хоризонти !..,, Рецитација је трајала и даље, али кркљање је ломило глас и више није било разговетно, а Томислав ништа није могао да каже, нити да пита. Једноставно, златни јамски кип, од људског меса, није могао да се покрене. Покушавао је да помери ноге, али од даха саговорника почео је да се њише и затио му се свест почела да бистри. Схватио је где се налази и зато је полако померао прсте да угаси канделабру, када је то учинио, помислио је да долази ноћ или да је то склопио очи. И склопио је, али је био жив. Захваљујући лампарки Марков, која је позвала диспечера Миладина, и рекла му да иде на коту 345 и тамо да обиђе младог рудара Томислава, и то што пре, Као да је имала неки предосећај или је на то натерала мајчуинска интуиција, или животно радно искуство.. Када је диспечер Миладин сишао корпом на трећи хоризонт, на коти 345 затекао је Томислава како се ваља по по влажној руди, као да се од нечега брани. Полако га је загрлио и са њим лагано дошао до извозне корпе. Без велике журбе довео га је до лампаре и предао га Мири Марков речима: - Камаратице, наша, ево ти твој мезимац Томислав, мртвог пијаног сам га нашао како се ваља по трећем хоризонту. За ово ми дугујете дебело пићенце, нећу ником да кажем! Тако се ја једном, на брзину, преварим и камаратима кажем: Умро наш камарат џивџан и када завршим са сменом изађем са посла, а оно испред мене хода џивџан, ја се уштинем за образ и питам га: -Ниси ти џивџан, што је сада умро? Он ме чудно погледа попреко, заврте главом, насмеја се и рече: -Ма не, ја сам врабац, твој камарат, бре Миладине. Што си се толико запио, бре ! У исти мах чуо се обострани смех, а Томислав се чудио откуда он сада код лампарке Мире Марков и то заједно са диспечером Миладином, помињу камарате џивџана и врапца. И стварно, за ово нико није сазнао. Али, већ, наредне недеље Томислав је имао ново радно место. Именовали су га за библиотекара јаме која је управо отворена. То само значи да је управа јаме, све знала, али да нису хтели да му дају отказ. Тако је, рударски техничар Томислав, само са две недење радног искуства, преузео улогу библиотекара јаме, оно што му је и највише одговарало. Остала је прича да је све ово Томислав, успешно одглумиo тешку рударску трауму, да би, ето, отишао у библиотекаре. Други су пак мислили, да је то човек на правом место, јер и његов отац је био чувени рударски песник, a да то многи нису знали. Трећи су пак коментсридсли, да је то најбољи начин,да се млади алкос склони из јаме. И ту није крај приче за Пут у тачку. Томислав је у јамску библиотеку стално доводио песнике, глумце, рецитаторе, децу овдашњих рудара и увек се нешто лепо дешавало. Тако је једном испред библиотеке одржан велики скуп, посвећен, рударима који су у току другог светског рата овде изгинули. Жртвама фаашистичког терора откривен је споменик, у виду пламена који се увија у небо. Споменик и даље стоји и сведочи велике патње борских логораша, један је од њих био је и мађарски песник Миклош Радноти, који је овде радио са око 7.000 Јевреја, логораша, од октобра 1943. до с јесени 1944.године. У борски логор, је и написао чувену збирку песама ,, Борска бележница. Није било, књижевног сусрета, а да о томе Томислав није са поносом причао. Наравно, често су гости били и борски песници. Тако је за 6. август, Дан Рудара, 1990.године, на трећем хоризонту борске јаме, организовао промоцију моје књиге ,,Реч приближна животу,, коју је објавила издавачка кућа ,, Другари,, из Сарајева. О томе су и новине писале: - Ово је први догађај овакве врсте у историји рудника, па не чуди велико интересовање које су том приликом рудари исказали. Како рече један од њих у јами време као да стоји. Увек је иста температура. Стално су присутна иста лица. Зато би требало и на овај начин, улепшати и онако тежак живот рудара под земљом. Рудари су уз канделабре, пажљиво слушали речи песника и на тренутке је изгледало као да да је песник успео да јавно тумачи њихове снове, проблеме и мале тајне. На триста метара испод површине земље песник је тражио златну реч која отвара златни ковчег самоће ка срећи. А оно, што новине нису забележиле, то вам сада и пишем. После песничког рударског посела Томислав ме је позвао у малу шетњу борском јамом. Тако се изненада, нађосмо на чувену коту 345. Ту је већ била канделабра наслоњена и он извади упаљач и из карабитуше се појави светлос. Томиислав, нечујно, али разговетно рече: -Оче Срећно! Ево, довео сам ти песника. Кажи му неке своје стихиве, нека се увери какав си песник, а да овде то нико не зна. Ја сам био затечен и нисам могао ништа да кажем.Ћутали смо као да слушамо стихове његовог оца. Нисам гледао канделабру већ Томислава у лице. Видео сам како му се образи грче и опуштају, као да је бројао или и рецитовао. Онда је он нечујно махнуо длановима као да аплаудира, потом је угасио канделабру, ставио је у спортску торбу и понео. Окренули смо се, као да се ништа није догодило, и отишли без речи. Тек на изласку из јаме и затварању извозне корпе, он ми пружи ону спортску торбу у којој је била канделабра и рече ми: - Овако ће бити најбоље сачувана ова карабитуша, а када будем имао времена је ћу ти све његове песме дати да их прочиташ и да их објавимо у неку књижицу. Занимљива је још и ова прича, када су песници улазили у ово јаму,наставља Томислав...Група песника са октобарских сусрета обилази јаму, многи су уплашени и само ћуте и разглеђују ове рудине,а између њих , најрадозналији је, онај аитор романа, Људи са четири прста... Он пита ,а јел овде има у ово камење и злата, а Мома Димић му каже, па наравно ово је рудник злата... Нико није видео, када је овај напунио џепове, и тек на изласку из јамске корпе, он позове Мому и каже му, -погледај сада сам пун злата, а на то му Мома каже.. .- Па врати то, има сада да те ухапсе или да ти исеку и ове остале прсте..Ово нико није чуо, и остала је само као анегдота. Јесете анегдота коју је можда Томислав сам измислио и сада први пут испричао, како би ова прича пошла на Пут у тачку..... Зато, ништа нисам рекао, као да и нисам чуо, или сам још био у чуду, да ли се овако завршава Пут у тачку, посвећен Томиславу. Само десетак година касније Томимислав, рударски техничар, библиотекар и песник, је изненада преминуо. Тако да о овом догађају никада нисам ником рекао, нити ми је Томислав икада још поменуо, а не верујем да је и неком другом камарату испричао. Све што је овде речено казивале су канделабре, зато што камарати нису смели. Зато ова прича о Томиславу наставља Пут у тачку. Иначе, највећи број карабитуша, односно канделабри, прикупио је Томислав, молећи, и апелујући на своје сараднике камарате и посетиоце јамске библиотеке, ако имају овакве старе рударске лампе да донесу и поклоне библиотеци.Тако, свака поклоњена карабитуша-односно канделабра има свој број и своју причу. Многе приче Тонуислав је однео са собом у вечност, а неке сам ја и раније знао и неке сам већ помињао, али сигурно знам да све приче о канделабрама нису испричане. Зато ћу са њиховом причом и наставити овај Пут у Тачку. И све прикупљене карабитуша, поклоњене су Музеју у Бору...., Карабитуша лампа је добијена на поклон. СЛЕДИ НАСТАВАК

петак, 24. децембар 2021.

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН******* ПУТ У ТАЧКУ--------............. 1. Данима буљим у тачку. Путујем и путујем, никако да стигнем и не знам где. Прво сам вукао старе шерпе, па празне кутије, ишао сам и тротинетом, ковао слинчуге, а од комшијских тараба правио скије. Возио се ћиром, па шинобусом, путовао фургонима, сточним вагонима, спаваћим колима, другом класом, експресом, теретњацима, бродовима, авионом, чезама и фијакерима, коњским и воловским запрегама, јахао коње, бицикл и мотор. Сусретао, прво мале мангупе и преваранте, па велике коцкаре, лопове и вагабунде, сусретао сиротане и богаташе. Пролазио кроз флотацијско блато, па ишао тротоаром и највећим светским булеварима и трговима. Лутао кроз кањоне, гудуре и клисуре. Маштао да будем истраживач, доктор и глумац, новинар, рудар и поп. Када сам чуо како из радија и телевизије, говоре људи, желео сам и ја да говорим из те мале кутије, и да се сликам за телевизију, а о првом телефону и да не говорим, сада га има свако мало дете. Моја машта је имала још своје снове, бајке и joш свашта,. И све је из снова дошло на своје место.. Запљускивале ме буре и носиле олује. Опчаравале ме разне лепотице и обмањивале разне партије, жуте, црвене и беле идеологије.Ударали громови и звиждали меци. Слушао сам лелеке и запомагања. Учио сам да говорим Феранцуски, Италијански, Шпански, Влашки, Цигански. И увек сам говорио Српски како би ме сви разумели у времену и простору где ме овај пут води. Тако путујем до тачке већ годинама и све ми се чини да бежим од некога који дахће у нешто што има топлину и светлост. И зато остављам ова слова као трајни траг... И ова слова су видљива због тачке која светли и оставиља трагове, а има их у двадесет мојих књига где су прави сведоци тог пута, пута до тачке..... И данима посматрам ову карабитушу, одакле је избијала светлост до тачке. И знам да канделабре, одавно, не светле, а ја видим пламен који има топлину и дах што смирује и осећам мирис што омамљује и опија животом, који избија и данас из сваке карабитуше. Када нешто сада кажем, знам сутра бих још нешто додао, присећао се на минуле дане. Осећам како светлост из карабитуша, поред мене реже ваздух на кришке и ја све то, данима узимам парче по парче, кап по кап, уздасима и уздасима бројим. Јуче је било мање, данас сам додао још две приче до тачке. Тако сортирам сваку тачку и шаљем у ова слова, у свемирски дах. Осећам да је мек као млади сир и да дрхти као пихтија пред божићни празник. Знам да је то једини сведок времена што оставља трагове, који се завршавају овом тачком. Отворено је питање да ли би многи трагови остали овакви да се нисам померио. Тај пут има снагу документа само ако је ова тачка записана. То померање је једини траг нашег стања, зато и тако дрхтим на сваки покрет и уздах. Знам, свака тачка има своју географску дужину, ширину, висину, својуј прошлост и садашњост. Сусрећем људе, који ми се смеју, добацују ми свашта. Смеју се, обаћавају, пружају ми руке, чак и прете. Али, ми се чини да ове људе никада нисам видео иако их одавно познајем. Хоћу да ставим тачку, али ова светлост ми не да и зато овакав шум, први пут сада чујем и уз светлост тачке једва очима видим и срцем разумем.. Оно што у мени спава сада се буди, помера се: људи, реке, брда, птице... И то је део наслаге из давне галаксије, сада је на мом длану, између ноктију, испод стопала. Поред саме тачке оставља трагове у мојим очима. Шум у мом уздху прераста у ова слова и у мом срцу све је то далека прошлост, која прераста у сваки трзај и корак који иде у тачку. Та тачка пробија сваку таму како би пут био видљив, за оне који би је растргли и распорили до њене изнутрице. Путујем година, а не померам се. Уместо мене тачка плови и разноси све моје снове. Пребирам и тражим сада шта у ова слова да ставим. Да у једну тачку сместим само један трен из богатог живота свих карабитуша које одавно више не дају своју праву светлост. Али,њихов пламен се није угасио. Остала је вечита светлост да сведочи своје време кроз које смо прошли. Да могу некако да саопште то минуло време била би то сага из рударског живота, свака канделабра има своју причу. Док их гледам ја их чујем. То су чудни трагови времена .То је наслагана прашина. То је јека прошлости, сабијена у ова слова Ето то је права истина, ето баш тако и тачка. Пребирам, преврћем и тражим, најбоње место где да у једну тачку сместим све канделабре. Једном сам их смештао, у слова, али нису мировале, ево их поново желе да светле и обасјају своју прошлост. Желе да сместим само трен из богатог рударског живота борских камарата . Следи наставак..

среда, 22. децембар 2021.

ПОШТОВАНИ,ЧИТАОЦИ ПОРТАЛА УНУИВЕРЗУММ После скоро десет месци застоја из већ познатих разлога, ускоро, НОВИ ФЕЉТОН-ПОЧИЊЕ ДА РАДИ УНИВРЗУММ!!!!!! НОВИ ФЕЉТОН ПОД НАЗИВОМ ПУТ У ТАЧКУ- КАД КАНДЕЛАБРЕ КАЗУЈУ...... БИЋЕ ТО ПРИЧЕ ИЗ РУДАРСКОГ ЖИВОТА, ........... ..............................................
.....!!!! НАРАВНО, ОПЕТ ЈЕ ТЕМА РУДАРСКИ ЖИВОТ БОРСКИХ КАМАРАТА, АЛИ САДА О ТОМЕ СВОЈУ ПРИЧУ СВЕДОЧЕ КАНДЕЛАБРЕ,КАРАБИТУШЕ И РУДАРСКЕ ЛАМПЕ. АКО ЖЕЛИТЕ, ПОШТОВАНИ ЧИТАОЦИ И ВИ МОЖЕТЕ КАЗИВАТИ ВАШЕ ПРИЧЕ И РУДАРСКЕ ИМПРЕСИЈЕ. ИЗДАВАЧ ЋЕ ИХ ПРИХВАТИТИ КАО САСТАВНИ ДЕО ФЕЉТОНА.... ПУТ У ТАЧКУ - КАД КАНДЕЛАБРЕ СВЕДОЧЕ !!!!!!! у с к о р о!!!!!!!

субота, 11. јул 2020.

 VAŠI  KOMENTARI NA  FELJTON PRVIH PEDESET GODINA  RADIO  BORA
 
 









 
 
 
 




ПОЧЕТКОМ 2020.ГОДИНЕ ОВАЈ РУКОПИС ЈЕ  ОБЈАВЉЕН  У ЕЛЕКТРОНСКОЈ ФОРМИ НА ПОРТАЛУ ,,УНИВЕРЗУММ,, У  50 НАСТАВАКА И ИМАО ЈЕ БЛИЗУ 10.000 ПРЕГЛЕДА.

НЕКИ ЧИТАОЦИ СУ ОСТАВИЛИ  ЗАБЕЛЕЖЕНА СВОЈА  МИШЉЕЊА: 

 

*

Добаар текст на ову тему.Баш ћу да читам даље .Одлично  урађено, само што се нисам  расплакао сетио сам се лепих дана и вечери из прошлости Бора, које сам провео уз овај радио, који је увек имао добру  народну музику из овог краја, да не кажем влашку музику, а пратио је и  хитове забавне музике, Жика је  био најбољи музички уредник.  Драги, Жикин  школски друг.

*

 Док сам  слушао, уз лепу  музику, увек  сам  имао утсак  како  директно  гледам  израстање  и сазревање  Радио Бора, у педесетогодишњака.Израстање  које траје, данима, и ноћима  пуних педесесет  година од  Бора па широм  тимочке крајине и Србије, све ми се чини да сам и  ја такао рстао, растао! Ово је чист пример хронике приповедачке документарне прозе о једној радио станици, њеним радницима, суграђанима и пријатељима.

Хвала ти Јоване, твој  пријатељ СЛАВКО!

*

Браво, брате Јово, за овако лепе речи, као да си писао једном живом бићу, које  се креће у сваком  дому овог града, па и шире... а како да се набави ова књига, ако је ШРИФ штампа- Андреја !!!!!!!!

*

Све је ок, само си га много дотерао, изгледа невероватно, као да си све измислио.Нема ништа од онога што је било проблема, афера, о томе ништа, а .. не смеш да зуцнеш, нећу да се именујем када  ти већ знаш ко је ово писао.

..*

Чика Јово, много ти то идеализујеш, ми смо се много ту  играли и зезали, а ти и Жика сте нам све то праштали. Тај клинац што је глумио главног уредника био је  Иван Крстић, сада новинар РТС другог, програма. Славица из МПР.

*

Јесте, тај клинац што је глумио главног уредника био је ИВАН КРСТИЋ

*

А зашто не могу да се коментаришу остале рубрике овог фељтона. Ја на пример сам хтео око емисије Мало појачај радио. Па ја сам из те емисиеј израстао у великог коментатора, код моје жене, тако ми деца кажу, много коментаруишем као да сам ишао у школу Мало појачај радио.... Иван

*

Невероватно! Борба за капитал занемарује било коју врсту људскости! Нови светски поредак обија нам се и од главе и од душе и !

 

*

Митре мораш да нагласиш да је Радио Бор једини опстао у тимочкој крајини п и шире, а пример Радио Ниш га нема па Радио Зајечар.Срђан, несуђени  новинар у  дијаспори.

*

Jоле, допада ми се овај фељтон то је прави документарни роман о Р.Бору, где је главни јунак Радио.Све оно што се догодило у протекло време ја сам се подсетио на то,, има много догађаја за које нисам знао. Највише ми се допада прича о твојим  козарцима, колико сте били радознали и несташини, ааа. Не знам зашто је онај Ђура из општине онолико писао о општини и радио Бору, за Рената ми је јасно, њега сам слушао и не знам где је сада. Има још нека питања, али ни

је важно. А што не даш то преко радио Бора да иде. Ваш стални слушалац Славче, твој другар и

ајд сад нећу много да те хвалим...AЛИ СТВАРНО ЈЕ ДОБРО, ПОЗДРАВ...

*

Постојати оволико година, значи вредети толико, али слушати педесет година Радио Бор, значи  веровати му и  дозвољавати му да ти  пуде  свакодневни  гост,  то  је био и остао   Радио Бор,  у то нас  уверава и овај  Јовин Фељтон, није то фељтон, то је  романчина о  Радио Боруи о нашем  времену, али како сада стваро стоје  то је наше највеће невреме, наше  генерације, која  је ипак у пропадању, али се не дамо.Поручује  деда   Столе  Тодоровић,  рудар, који је  бушио  девети  хоризонт  борске  јаме....

*

Ајде да видим, хоћеш ли ово да објавиш.Много си ти то идеализовао, а као да је  све било баш тако, а ни речи о вашим   свакодневним  редакцијским свађама, швалерацијама, препиркам, дрогирантима и другим работама ааа.Чекаш да то неко други уради, ето ја могу јел сам био  ваш   хонорарни сарадник и све знам, али нећу ништа да васм кажем када ви све знате  боље од мене.

 




































среда, 24. јун 2020.

U SUSRET VIDOVDANU

Sent: Monday, June 30, 2008.
TORONTO NOVOSTI
OD NAŠEG DOPISNIKA IZ SRBIJE

Jon Mirt

Zapis iz Stogazovca
Moguća turistička atrakcija
VIDOVDANSKA CRKVA IZNIKLA IZ ZEMLJE

Oko desetak kilometara od Knjaževca nalazi se selo Stogazovac sa pedesetak kuća.
Ime mu kaže da je samo sto gaza udaljeno od svog belega.
Nikada nije utvrdjeno koji je to i kakav beleg .
Namerniku ,koji nije ravnodušan na božja,ili čudesa prirode, naići će na nesvakidašnji doživljaj.
Ispred reke,pored puta , , sačekaće ga kamni grozd .Ličil na ljude čije su ruke pribiti uz telo ,a glave unezvrene streme u nebesa , kao da pomoć očekuju, ili želle da vam nešto kažu ili poruče.
Puteljak pored reke se proteže uz kameno brdo, tamo će vas iznenada sačekati zagonetni ,stameni domaćn sa kamenom glavom.
Ako je skup o Vidovdanu,ne može se drugo odgonetnudi nego da je to kamena Lazareva krunisana glava.
Koga to vekovima čuva , čeka i nad kim to kameni Lazar bdi ,nad ovom svetom zemljom?
Pomislićete sve što se na prvi pogled učini tajnovito je i mistično, pali maštu i običnom čoveku.
A legenda kaže: Posle kosovskog boja jedan broj vojinika zaštitu potražio baš ovde,ponevši sa sobom i glavu Lazerevu.
Drugi će pak reći :Sve je to zagonetno delo vode i zemlje,.
I dok razmišljate o odgovoru, sada vas čeka novo iznenadjenje.To je već delo čoveka.koji ima cilj da i u dane progona sačuva duh i poreklo svoje.
Da bi odgonetnuli tajnu,ili zadovoljili nabujalu maštu,morate dalje.Ako imate snage,budete strpljivi,i radoznali izmedju kamena na uzbrdici na stotinak metara sačekaće vas , crkva Vidovdan.
Bila je vekovima sakrivena,u zemlji,baš onako kako su , minulih vekova,ovozemaljske sile zahtevale da se pravoslavno oibeležje ne vidi iznad ljudske galve.
Niže, svakako ,može.
Danas već ne,obnovljena je sredstvima opštine Knjaževac i radnom snagom meštana.Da se slobodno i to na daleko vidi i čuje,.
Želeli smo da i mi imamo Svetosavski hram,zato smo ga obnovili ,kažu meštani
Kada se budete nauživali i krenete nazad,sačekaće vas još jedno čudo.
Izvor hledne vode sa Božje trpezice.Ako popijete ovu vodicu.imaćete utisak ,da ste upravo ustali sa velike božje trpeze i nasladili se ovom melemnom vodicom,koja će vas okrepiti i podmladiti
Tek ste se sada uverili da je svaki deo tog puta bio susret sa nečim što izaziva upitanost:
Zar je moguće da se u ovoj zabitosti nalaze ovakva čudesa,a da osim vrednih i ljubaznih žtelja ovog mesta skoro i niko ne zna za to.A svakoga juna već vekovima,narod ovog kraja ,dolazii na isto odredište.Tamo ih čekaju strpljivo čudni i zagonetni domaćini
Naravno, gosti donesu piće i jeće za domaćine,ali najviše zbog sabe.Ovoga puta glavni kolačar bio je ugledni mladi domačin Srdjan..
Pa zar sve ovo nije povod da se Stogazovačko sveto mesto nadje na mapi turističkih ponuda opštine Knjaževac
Kako to i biva u domaćinskoj kući,a to je krunisana opštinska knjaževačka glava gospodin Grada obeća da će to uskoro i biti.

slike
.... 2817-----načičkani kameni ljudi
. 
 .2880----ispred obnovljene vidovdanske crkve 
 
....2997---crkva iznikla iz zemlje 
 
 2829 ---glava cara lazara sa krunom
 

....