UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН ПУТ У ТАЧКУ------------

2...КАД КАНДЕЛАБРЕ КАЗУЈУ ОНО ШТО КАМАРАТИ НЕСМЕЈУ Мој друг Томислав волео је рударство и зато је завршио за рударског техничара. Али, никада није радио у јами. Разлози су чудни, невероватни и скоро мистични, али по његовој причи истинити. Зато, и ова прича иде на Пут у тачку, а то значи, морате веровати и тачка. Када је први пут ушао у јаму, наравно држао је лампу карабитушу и полако као да улази у други свет, окретао се лево десно и увек је испред његових очију светлела ова кандалабра, Све му се чинило да иде поред њега неко и да му нешто шапуће. Пружао је корак по корак као да броји или да се боји да не пропадне, али му се уз сваки корак учинило да поред њега неко и даље корача.Тако је изгледао његов први сусрет са јамом, на трећем хоризонту. О томе никада ником није причао, сигрно би му се смејали. Чак од толиког узбуђења, није ни приметио када су га камарати , који су ишли заједно са њим, запрцавали, то је такозвано ,,рударско крштење,, као и све досадашње камарате који су први пут улазили у јаму. Био је то чудан рударски обичај скрнављења мушке сујете, а све ради оног рударског поздрава: - Срећно и сада си регистрован, наш камарате! Први радни дан је протекао без великог напрезања. Али, му се увек чинило да када год погледа у карабитушу, чује неко мрмљање. Надзорник смене му је објашњавао шта се где све налази, какав је поступак у раду. И увек уз напомену да никада не буде сам у јами и без канделабре. Да гледа испред себе, како не би залутао у неки јамски колектор, или како га мрак не би прогутао, ако је без лампе карабитуше.. Као и сваки марљиви и полетни омладинац, рударски техничар Томислав је брзо савладао све тајне рударског позива.А понаособ, карабитушу је пазио као своје очи. Није ни знао да су га шефови и надзорници помно пратили и да су бележили сваки његов покрет, а када се завршавала смена, упућивали су му, само, речи хвале, што га је, наравно, све то радовало. И зато је грлио своју канделабру, као да му је цурица. Али, није то дуго трајало. Као да се одједном променио, а да ни сам није то приметио. Тек онда када су га први пут опоменули његови шефови: -Да за осам сати, није ништа урадио, а то значи није испунио норму, него је једноставно, седео на коти 345 и гледао и гледао у пламен лампе карабитуше, нешто шапутао, ландарао главом и млатио шакама: -Наша дико и перјанице, друга смена неће имати шта да ради због твог нерада!- гoвoрили су му камарати. Неки шефови су мислили да је у питању дрога, било је и мишљења да је можда у питању алкохол, али нису осетили мирис алкохола, било је и мишљења да је у питању љубавизам и зато нису први пут реаговали тако оштро, желели су да га, као прави камарати, тако заштите. Зато, што је и до сада било случајева да старији рудари долазе на посао у алкохолисаном стању, али они раде као луди, и не стају од рада и када се заврши смена, они трезни одлазе својим кућама. Карабитушу, уредно очисте и заједно са маркицом пријаве лампарки другарици Мири Марков, а радно одело са чизмама и шлемом, закаче на ланац. Млади приправници рудари су такође први пут били изгубљени због својих љубавних јади. Томислав, ни сам није знао, да је тако, седећи, провео осам сати у јами, нити су га шефови питали, ни записали његов случај. Једноставно, опростили му, због његове младости. Када је изашао из Вајфертовог лифта и напустио јаму, заборавио је све. Само је одлазећи из јамског купатила, поново осетио да уз њега, иде неко ситним корацима, да га чује и да га осећа, али не види и не разуме, причу која се претвара у ветар. Убрзао је кораке да се што пре удаљи од Вајферовог окна и да тако заборави шта му се догодило, а да није то ни знао. Наравно, ни његови укућани нису о томе ништа сазнали. После ручка је легао да спава, али није заспао. Гледао је у плафон, а све му се чинило да је и даље на трећем хоризонту, да седи на коти 345 и да је поред њега упаљена канделабра, а уз њу, назире се познат неки лик, њему драг. Зашто се таква слика понавља, када је сада у свом дому, није могао да разуме. Можда би овакво његово стање могли да објасне најбоље доктори, помислио је да се јави психијатру. Али, то би, можда био разлог, да од њега начине лудака. Заћутао је и није ни приметио када је утонуо у сан. То је било време, које би могло да се протумачи, као када се удари рукама дланом о длан. Пробудио се, као и до сада, тачно у пет са првом сиреном .За двадесет минута, колико је и до сада трајала припрема, све је завршио за одлазак на посао. Јутро је било, сунчано, на улици доста камарата је журило за прву смену, да пре петаесет до шест буду поред Вајфертове корпе, зато нису имали времена за причу, осим оног као и до сада: Срећно! Срећно! Али, тек када је ушао код лампарке Мире Марков, сазнао је да се јуче није ни одјавио, да је карабитуша код њега, да радна плочица са његовим бројем није враћена, али да она све то није пријавила надлежној служби, зато што је већ сазнала, његов случај. Иначе, да је то сазнала горска служба, почела би права хајка за несталим камаратом, који се није одјавио, нити приложио радну плочици и канделабру. Такве случајеве у двадесетогодишњем раду, Мира је имала неколико, са трагичним завршетком. Тек када је са висећег ланца скинуо своје радно одело, сетио се свега онога што је у току јучерашњег дана било у јами и да је заиста лампарка Марков била у праву. Радни дан је започео уредним пријављивањем, а од шефова је добио конкретне задатке и све му је било јасно, тако да је гледајући их у очи, једностано рекао: -Срећно, шефoви! Али, као да се јучерашњи дан није ни завршио. Све се поновило, а да Томислав није ни оком трепно, нити мрднуо. Нити уочио да се налази на трећем хоризонту. Знајући, какво је стање, његови шефови нису ни долазили, нису желели да му сметају. Једноставно, оставили су га да сам уочи, шта то ради и да ли зна где се налази. Понашали су се као да је све у најбољем реду. Када је излазио из Вајфертове корпе и пролазио поред лампарке Мире Марков, упућивани су поздрави, ширила су се уста као у најслађи смех и све то Томислав није могао да уочи, док на улици, није поред њега и уз сам леви образ осетио да му неко шапуће, а ситним корацима, га стално гази. Као попарен стао је, окренуо се око себе, почео да млатара рукама, да се брани и тек онда наставио полако да клизи према козарској улици. И у кући сви су били насмејани, весели што га поново виде, мајка му је рекла шта има све за ручак и ако жели може да му још направи нешто што он воли. Али, и овде све се поновило као јуче. После ручка је легао, буљио је у плафон и тек много касније покушао да спава. Опет га је пробудила радничка сирена, тако да је имао времена да се спреми до петаест до шест и да стигне до Вајфертовог окна. Све док се није обукао, узео канделабру и маркицу, а од пословође радну листу и чуо оно Срећно! Томислав је добро знао где се налази и који му је радни задатак. Када је дошао на коту 345 сео је и испред поставио карабитушу да светли, одједном је чуо неко шуштање, а после тога је разазнао познати глас; -Па где си сине, чекам те одаавно! Ма немој да плачеш сине мој, једини, немооој! Томислав је стао као укопан, као да је злато преко његовог тела просипано. Није могао ништа да каже, једноставно постао је златни кип на деветом хоризонту, који пажњиво слуша беседу свог оца, кога никада није видео: - У ушима ми још звони твој дечји плач, а у новчанику држим твоју слику. Проговори сада да те чујем. Де помери се из те магле да те боље видим ,колико си леп. Треба да знаш, дете моје, ти си чиста рударска лоза, али ме страх да не доживиш судбину твојих предака. Мој отац, твој деда, био је први комуниста, али је погинуо у штрајку рудара. Ја сам двадесет година био рудар, али сам остао овде затрпан, била је то саботажа, али нико то неће да каже, не сме. Сећам се песме, коју смо певали заробљени у јами, ја сам измислио ту песму, ја: ,,Процвета ће наше муке, рудник ће нам ораница бити. Засијаће црвени хоризонти !..,, Рецитација је трајала и даље, али кркљање је ломило глас и више није било разговетно, а Томислав ништа није могао да каже, нити да пита. Једноставно, златни јамски кип, од људског меса, није могао да се покрене. Покушавао је да помери ноге, али од даха саговорника почео је да се њише и затио му се свест почела да бистри. Схватио је где се налази и зато је полако померао прсте да угаси канделабру, када је то учинио, помислио је да долази ноћ или да је то склопио очи. И склопио је, али је био жив. Захваљујући лампарки Марков, која је позвала диспечера Миладина, и рекла му да иде на коту 345 и тамо да обиђе младог рудара Томислава, и то што пре, Као да је имала неки предосећај или је на то натерала мајчуинска интуиција, или животно радно искуство.. Када је диспечер Миладин сишао корпом на трећи хоризонт, на коти 345 затекао је Томислава како се ваља по по влажној руди, као да се од нечега брани. Полако га је загрлио и са њим лагано дошао до извозне корпе. Без велике журбе довео га је до лампаре и предао га Мири Марков речима: - Камаратице, наша, ево ти твој мезимац Томислав, мртвог пијаног сам га нашао како се ваља по трећем хоризонту. За ово ми дугујете дебело пићенце, нећу ником да кажем! Тако се ја једном, на брзину, преварим и камаратима кажем: Умро наш камарат џивџан и када завршим са сменом изађем са посла, а оно испред мене хода џивџан, ја се уштинем за образ и питам га: -Ниси ти џивџан, што је сада умро? Он ме чудно погледа попреко, заврте главом, насмеја се и рече: -Ма не, ја сам врабац, твој камарат, бре Миладине. Што си се толико запио, бре ! У исти мах чуо се обострани смех, а Томислав се чудио откуда он сада код лампарке Мире Марков и то заједно са диспечером Миладином, помињу камарате џивџана и врапца. И стварно, за ово нико није сазнао. Али, већ, наредне недеље Томислав је имао ново радно место. Именовали су га за библиотекара јаме која је управо отворена. То само значи да је управа јаме, све знала, али да нису хтели да му дају отказ. Тако је, рударски техничар Томислав, само са две недење радног искуства, преузео улогу библиотекара јаме, оно што му је и највише одговарало. Остала је прича да је све ово Томислав, успешно одглумиo тешку рударску трауму, да би, ето, отишао у библиотекаре. Други су пак мислили, да је то човек на правом место, јер и његов отац је био чувени рударски песник, a да то многи нису знали. Трећи су пак коментсридсли, да је то најбољи начин,да се млади алкос склони из јаме. И ту није крај приче за Пут у тачку. Томислав је у јамску библиотеку стално доводио песнике, глумце, рецитаторе, децу овдашњих рудара и увек се нешто лепо дешавало. Тако је једном испред библиотеке одржан велики скуп, посвећен, рударима који су у току другог светског рата овде изгинули. Жртвама фаашистичког терора откривен је споменик, у виду пламена који се увија у небо. Споменик и даље стоји и сведочи велике патње борских логораша, један је од њих био је и мађарски песник Миклош Радноти, који је овде радио са око 7.000 Јевреја, логораша, од октобра 1943. до с јесени 1944.године. У борски логор, је и написао чувену збирку песама ,, Борска бележница. Није било, књижевног сусрета, а да о томе Томислав није са поносом причао. Наравно, често су гости били и борски песници. Тако је за 6. август, Дан Рудара, 1990.године, на трећем хоризонту борске јаме, организовао промоцију моје књиге ,,Реч приближна животу,, коју је објавила издавачка кућа ,, Другари,, из Сарајева. О томе су и новине писале: - Ово је први догађај овакве врсте у историји рудника, па не чуди велико интересовање које су том приликом рудари исказали. Како рече један од њих у јами време као да стоји. Увек је иста температура. Стално су присутна иста лица. Зато би требало и на овај начин, улепшати и онако тежак живот рудара под земљом. Рудари су уз канделабре, пажљиво слушали речи песника и на тренутке је изгледало као да да је песник успео да јавно тумачи њихове снове, проблеме и мале тајне. На триста метара испод површине земље песник је тражио златну реч која отвара златни ковчег самоће ка срећи. А оно, што новине нису забележиле, то вам сада и пишем. После песничког рударског посела Томислав ме је позвао у малу шетњу борском јамом. Тако се изненада, нађосмо на чувену коту 345. Ту је већ била канделабра наслоњена и он извади упаљач и из карабитуше се појави светлос. Томиислав, нечујно, али разговетно рече: -Оче Срећно! Ево, довео сам ти песника. Кажи му неке своје стихиве, нека се увери какав си песник, а да овде то нико не зна. Ја сам био затечен и нисам могао ништа да кажем.Ћутали смо као да слушамо стихове његовог оца. Нисам гледао канделабру већ Томислава у лице. Видео сам како му се образи грче и опуштају, као да је бројао или и рецитовао. Онда је он нечујно махнуо длановима као да аплаудира, потом је угасио канделабру, ставио је у спортску торбу и понео. Окренули смо се, као да се ништа није догодило, и отишли без речи. Тек на изласку из јаме и затварању извозне корпе, он ми пружи ону спортску торбу у којој је била канделабра и рече ми: - Овако ће бити најбоље сачувана ова карабитуша, а када будем имао времена је ћу ти све његове песме дати да их прочиташ и да их објавимо у неку књижицу. Занимљива је још и ова прича, када су песници улазили у ово јаму,наставља Томислав...Група песника са октобарских сусрета обилази јаму, многи су уплашени и само ћуте и разглеђују ове рудине,а између њих , најрадозналији је, онај аитор романа, Људи са четири прста... Он пита ,а јел овде има у ово камење и злата, а Мома Димић му каже, па наравно ово је рудник злата... Нико није видео, када је овај напунио џепове, и тек на изласку из јамске корпе, он позове Мому и каже му, -погледај сада сам пун злата, а на то му Мома каже.. .- Па врати то, има сада да те ухапсе или да ти исеку и ове остале прсте..Ово нико није чуо, и остала је само као анегдота. Јесете анегдота коју је можда Томислав сам измислио и сада први пут испричао, како би ова прича пошла на Пут у тачку..... Зато, ништа нисам рекао, као да и нисам чуо, или сам још био у чуду, да ли се овако завршава Пут у тачку, посвећен Томиславу. Само десетак година касније Томимислав, рударски техничар, библиотекар и песник, је изненада преминуо. Тако да о овом догађају никада нисам ником рекао, нити ми је Томислав икада још поменуо, а не верујем да је и неком другом камарату испричао. Све што је овде речено казивале су канделабре, зато што камарати нису смели. Зато ова прича о Томиславу наставља Пут у тачку. Иначе, највећи број карабитуша, односно канделабри, прикупио је Томислав, молећи, и апелујући на своје сараднике камарате и посетиоце јамске библиотеке, ако имају овакве старе рударске лампе да донесу и поклоне библиотеци.Тако, свака поклоњена карабитуша-односно канделабра има свој број и своју причу. Многе приче Тонуислав је однео са собом у вечност, а неке сам ја и раније знао и неке сам већ помињао, али сигурно знам да све приче о канделабрама нису испричане. Зато ћу са њиховом причом и наставити овај Пут у Тачку. И све прикупљене карабитуша, поклоњене су Музеју у Бору...., Карабитуша лампа је добијена на поклон. СЛЕДИ НАСТАВАК