UNIVRZUMM--------PUT U TAČKU ***** FELJTON

 ПОШТОВАНИ ЧИТАОЦИ ПОРТАЛА УНУИВЕРЗУММ И ФЕЉТОНА ПУТ У ТАЧКУ

 ВАШИ ЗАПИСИ СУ ПОШЛИ НА ПУТ У ТАЧКУ. ПА СРЕЋАН ИМ ПУТ У БУДУЋНОСТ

  ДА ПОНОВИМ ......После скоро десет месци застоја из већ познатих разлога, - већ месец дана на овом Порталу објављује се НОВИ ФЕЉТОН ПОД НАЗИВОМ- ПУТ У ТАЧКУ- КАД КАНДЕЛАБРЕ КАЗУЈУ...... ТО СУ ПРИЧЕ ИЗ РУДАРСКОГ ЖИВОТА, ОДНОСНО НАСТАВАК ФЕЊТОНА ,, БАКАРНА РЕКА КРВАВО ЗЛАТО,,- књига је у издању Штампарије бакар и Српске Данице из Бора, објављена 2004.године.!!! НАРАВНО, ОПЕТ ЈЕ ТЕМА РУДАРСКИ ЖИВОТ БОРСКИХ КАМАРАТА, АЛИ САДА О ТОМЕ СВОЈУ ПРИЧУ СВЕДОЧЕ КАНДЕЛАБРЕ,КАРАБИТУШЕ И РУДАРСКЕ ЛАМПЕ. БИЛИ СТЕ У МОГУЋНОСТИ, ПОШТОВАНИ ЧИТАОЦИ ДА И ВИ КАЖЕТЕ ВАШЕ ПРИЧЕ И РУДАРСКЕ ИМПРЕСИЈЕ, ШТО СУ НЕКИ И УЧИНИЛИ И ПРЕПОЗНАЛИ ЗАГОНЕТКУ..ЗАШТО О ТЕШКОЋАМА ПРИЧАЈУ КАНДЕЛАБРЕ, А НЕ САМИ РУДАРИ. ИЗДАВАЧ ЋЕ ЗАПИСЕ ЧИТАЛАЦА ПРИХВАТИТИ КАО САСТАВНИ ДЕО ФЕЉТОНА.... ПУТ У ТАЧКУ ---------

-------У  НАСТАВКУ ФЕЉТОНА ОБЈАВЉУЈЕМО  ВАШЕ  ПРИЧЕ И  КОМЕНТАРЕ-----------,

                              ВИ КРЕЋЕТЕ НА ПУТ У ТАЧКУ

"(Без наслова)"8. 12. 2021.

МА НИЈЕ ТО ЦРНА ВЛАШКА МАГИЈА...ТО СУ КОМУЊАРЕ ИЗМИСЛИЛЕ КАКО БИ СЕ ЛАКО ОТАРАСИЛИ ИНФОРБИРОВАЦА КОЈИ СУ У БОРУ БИЛИ РАДИЛИ ПОД КАЗНУ .И ЊИХ СУ СЛАЛИ У НАЈТЕЖЕ КОТЕ НА КОПАЊЕ РУДЕ. И ОНДА ТАМО ИЗМИШЉАЛИ НЕСРЕЋНЕ СЛУЧАЈЕВЕ ОТКОПАВАЊА РУДЕ. Е ТО ТИ ЈЕ МАГИЈА КОБАЈАГИ БИЛА......РОЂЕНИ ВЛАЈНА

----------

MARKO IZ BRESTOVCA/ла коментар на "(Без наслова)"27. 12. 2021. 

ODLIČNA  TI JE TEMA  JOVO...ŠTO TI PIŠEŠ O BORSKIM RUDARIMA, OVI  DRUGI SLABO TRETIRAJU  RUDARSKI LEBAC, KOJI IH HRANI   A RUDNIK SADA IMAJU KINEZI U VLASNIŠTVO...TO JE TVOJA TEMA.A NE SAMO RUDARI., ,KINEZI DOŠLI DO  BRESTOVAC. EVO RUŠE I KRIVELJ....SRAMOTA ŠTO NAŠI RUDARI RADE ZA KINEZE....SRAMOTA NAŠA........

 /ла коментар на "(Без наслова)" 27. 12. 2021. ODLIČNO DEDA JOVO...SAMO TI PIŠEŠ O BORSKIM RUDARIMA, ČITAM TE, NEKADAŠNJI TVOJI JUNACI SU SADA PENZIONERI, A RUDNIK SADA IMAJU KINEZI U VLASNIŠTVO.TO JE POSEBNA TEMA...A NE SAMO RUDARI. KAKO NEKO VEĆ REČE...ALI, VELIKO JE PITANJE ZAŠTO NAŠI RUDARI RADE ZA KINEZE. ZNAM IMAJU VELIKE PLATE..A JOŠ ČUDNIJE JE KAKO ĆE SADA KANDELABRE DA PRIČAJU KINESKI, KADA NE ZNAJU JEZIK, SAMO IMA DA ISPUŠTAJU DIM DA SE RUDARI GUŠE I KAŠLJAJU. ŽALOSNO MNOGO ! ********

............  

/ла коментар на "(Без наслова)" 29. 12. 2021. SEĆAM SE KADA JE OVO BILO ODAVNO I ZNAM GDE JE TA LIVNICA BILA. TO JE NA STAROM PUTU ZA BANJU KOD TOPOVSKIH ŠUPA, TAKO SE BRDAŠCE ZVALO. ZATO ŠTO SU U TOKU RATA TU BILI SAKRIVENI TOPOVI. ISPOD KUĆE JE BILA TA LIVNICA, A DIM JE IZLAZIO STOTINAK METARA ISPOD ZEMLJE, ISKOPANE SU RUPE ZA CEVI... ETO AKO NISTE TO ZNALI, ZNAJTE I TO..JER SE O TOME NIŠTA NE ZNA U SADAŠWOJ JAVNOSTI... NEĆETE ZNATI NI KO VAM JE TO NAPISAO.... ******* /

ла коментар на "(Без наслова)" 27. 12. 2021. BAŠ DOBRA I ZANIMLJIVE PRIČE IZ RUDARSKOG ŽIVOTA. TO PIŠE SAMO GOSPODIN NOVINAR JOVAN KOZARAC, JA GA PRATIM ODAVNO I HVALA MU ŠTO OBRADJUJE OVE PRIČE, KAO IZ BAJKE. DOBRO ĆE BITI KADA I OBJAVI KNJIGU O OVOME. !!!!!....

 ******* /ла коментар на "(Без наслова)" 26. 12. 2021. Bravo, originalna tema, za one koji ne žele da govore istinu...Eto im karabituše...eto im Jova  će im prevede sve što  kandelabre  lampte.!!!! 

 

< UNIVRZUMM--------PUT U TAČKU ***** FELJTON

НЕДЕЉА23.ЈАНУАР.    2022. ПОШТОВАНИ,ЧИТАОЦИ ПОРТАЛА УНУИВЕРЗУММ 

 

После скоро десет месци застоја из већ познатих разлога, - већ месец дана на овом Порталу објављује се НОВИ ФЕЉТОН ПОД НАЗИВОМ- ПУТ У ТАЧКУ- КАД КАНДЕЛАБРЕ КАЗУЈУ...... ТО СУ ПРИЧЕ ИЗ РУДАРСКОГ ЖИВОТА, ОДНОСНО НАСТАВАК ФЕЊТОНА ,, БАКАРНА РЕКА КРВАВО ЗЛАТО,,- књига је у издању Штампарије бакар  и Српске Данице из Бора, објављена 2004.године.!!! НАРАВНО, ОПЕТ ЈЕ ТЕМА РУДАРСКИ ЖИВОТ БОРСКИХ КАМАРАТА, АЛИ САДА О ТОМЕ СВОЈУ ПРИЧУ СВЕДОЧЕ КАНДЕЛАБРЕ,КАРАБИТУШЕ И РУДАРСКЕ ЛАМПЕ. БИЛИ СТЕ У МОГУЋНОСТИ, ПОШТОВАНИ ЧИТАОЦИ ДА И ВИ КАЖЕТЕ ВАШЕ ПРИЧЕ И РУДАРСКЕ ИМПРЕСИЈЕ, ШТО СУ НЕКИ И УЧИНИЛИ И  ПРЕПОЗНАЛИ  ЗАГОНЕТКУ..ЗАШТО О ТЕШКОЋАМА ПРИЧАЈУ КАНДЕЛАБРЕ, А НЕ   САМИ РУДАРИ. ИЗДАВАЧ ЋЕ ЗАПИСЕ ЧИТАЛАЦА  ПРИХВАТИТИ КАО САСТАВНИ ДЕО ФЕЉТОНА.... ПУТ У ТАЧКУ - КАД КАНДЕЛАБРЕ СВЕДОЧЕ ИНАЧЕ***Од 22. децембра 2021. до 20.јануара 2022.године. објављено је 23 наставка фељтона Пут у тачку. За овај период било је од 71.429 отварања Портала само овај фељтон је имао близу 2.5
00 читалаца...Највише читалаца је било из Србије,Америке,,Русије, Ирске,Шпаније,Хрватске, Италије, Канаде.... Неки су се и јавили, послали своје текстове и један краћи део биће објављен. А свима је послта јединствена порука !!!!!!! jovan mitrović је оставио/ коментар Poštovani čitaoci, hvala što ste se javili..i uglavnom sve vaše primedbe su opravdane. ali, iz profesionalnih razloga o svemu tome ovde nije moglo biti reči...zato što je već rečrno,da ovaj FELJTON neće imati političku konotaciju. А neke Vaše primedbe i vaša razmišaljanja biće objavljeni У НАРЕДНОМ СЕРИЈАЛУ. ПОЗДРАВ ОД Ј.С.М .. ..............................................

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ-----

                                           23.------- ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА ---- ---

****
*********  касније је пронађено око десетак слика и 40 страна запечаћених у пакету. *******

                                     *******     БОЛЕСНИЧКИ ДНЕВНИК **********

 Ова карабитуша је добијена од Мире, лампарке, на поклоn. Али, уз карабитушу, мајка је добила још и очев дневник који је водио целог живота, као и неколико слика. И зато ова прича иде и наставља свој Пут у тачку: 

--------------

-Kада сам у јами, увек нас има двоје, сенка и ја. Онда се око мене окупе сви моји најдражи и онда ми је лакше. Тако целог живота, радећи у јами и моји су поред мене. Али, болест ме ухватила и не пуста ме, ја нећу да се жалим, али моји су поред мене и виде колико се мучим. То сам научио још у рату на фронту. Зар је било могуће да у сред борбе кажеш ја то не могу. Него стегнеш срце и јуриш, а теби је само 20 година. Еј бре, са двадесет годуина ти јуришаш на фашисте, браниш домовину.. Доктори ми стално говоре да ми нема спаса, говоре глупости. Осећам као да ми на фронту командант каже,- пропали смо, нема вајде, преостало је само да се предамо Ја опет настављам да радим.Онда доктори ме лече, држе ме по месец дана у болници, као да сам робијш, шаљу ме по бење, и на море. Занам, хоће да ме заштите, био сам борац, сада сам опет борац, али у руднику. Нема сумње, смрт је ништа, и боље што је тако, што радим у девети хоризонт. Набијеш се у земљу док си жив и ћутиш, не жалиш се. То је исто као када кажу јуриш на бункере. Ипак је то много, борити се дванаест година. Моји камарати знају да је дошло право време, да велики јамар оде на пут. Стално се играм са ђаволима и добијам све партије. Али, слутим да постоји једна коју ћу изгубити. Невидљиво минско животно поље је испред мене.

 16.11.1963. ДУБРОВНИК- Опет ме шаљу на море и то у Прчањ, код Дубровника. Нисам могао сам, довела ме Јасна, предала ме у стационар код доктори и одма се вратила. Каже деца су сама, морам назад, и опет назад са ,,ћиром,,. Први дан у Прчњу, и већ свиће, радујем се овом дану као неки старац који је срећаншто је још жив. Млад сам човек, а плакао бих плакао. Први дан на прегледу лекари су обећали да ће ми бити боље, после три месеца, а ја осећам да ми на овој тромесечној робији никада неће бити боље. Нисам спавао целе ноћи. Знам да би било безумно када бих покушао, да опишем или објасним ово моје робијање, односно како сам оболео у руднику, радећи осам сати у јами, под немогућим условима. Ја сам завршио рат, нисам ни осетио, имао сам самол двадесет година, а победио сам фашисте, а сада се сваки дан борим за само један удисај ваздуха. Еј, нико ми не би веровао да једнога тренутка, за мене, све престаје, дуго се борим само за један удисај. ваздуха; некада је то највеће моје богатство, иако сам окружен златом. То ми је исто као да јуришам на бункере. Када људима причам не верују ми; ти си здрав човек, често ми говоре ови Далматинци, а ја се окренем и као да кашљем, ја уствари плачем. Тако је време одмицало. Сваки дан сам мислио на моје, и увек сам дан започињао као оно на почетку. Kада сам у јами, увек нас има двоје, сенка и ја. Тако ми је било боље, сваки тренутак, боравка у стационару за плућне болести у Прчњу, користим за борбу, поред мене су увек моји најближи. И три месеца рехабилитације је прошло брзо, као да сам нов. Захваљујем докторима и сестрама, а они ми кажу: Ето све је добро како смо се надали. Срећно! Како се ви рудари поздрављате.Медицинска сестра ми тражила да им за успомену оставим моју канделабру, често сам је палио када сам ноћу седео поред мора. Њима је то изгледало много занимљиво. Наравно нисам могао да им оставим карабитушу. Објаснио сам да је канделабра, узета на реверс, да има свој број и да је ја морам у јаму вратити, а они су се насмејали, говорећи. - Па ево, па и ми идемо у јаму са том карабитушом, оћеш да нас примиш! Када сам се вратио, наравно почео сам поново да радим. Испричам ја Мири лампарки ово са медицинским страма у Прчњу, а она се смеје и каже ми: Па што и њих ниси довео да их водиш у јаму, када су те излечиле и тако лепо молиле за карабитушу. 

26.5.1967. СОФИЈА- Не постоји место на земљи где нисам покушао да се лечим. И када радим и када спавам, стално размишљам о тренутку када ћу бити здрав. То ми исто пада као када сам у рату јуришао и мислио када ће се овај рат завршити. Радујем се за себе, иако знам да је то само један од покушаја, да ми буде боље. Лепо је бити здрав и радовати се животу. Оно што осећам то не може да се опише, када би моје срце умело да говори, било би другачије... Али, како да опишем оно што је наступило, без мог знања, то не умем. Како да објасним шта ме боли када не осећам ништа, као оно кад боли, а никада нисам здрав. Сваки секунд мога осећања боли, сваки трептај мога мишљења боли. И ово лечење у Софији је успело, кажу доктори, а докле ће то трајати не знам. Осетићу онда када почне моја борба за један удисај ваздуха. Дплтпри су обећали да у Софији има лека за ову болест, али ја је не осећам.

 16.5.1969.година. СОКО БАЊА- Тешко се усуђујем да у својој свесци оживим онај бесмислени покушај да се вратим у своје детињство. То је колебање мојих осећања, која желе да прикрију мој бол.. Стално сам себи говорио да морам победити, али је нешто рекло, не: ,, Болестан, болестан,,. После тога у мени је празан тренутак., необичан тренутак, као када сам у јами , а око мњене нема ништа, необичан тренутак, постојања у ништа. Можда сам већ почео да губим наду., имао сам право све више боли и ово чекање. Докторима не могу ништа да објасним, само им климам главом, а они знају шта ја то хоћу да им кажем. 

20.8. 1965. БОР- Како је то било могуће? Допустити себи да се нећему надам. Борио сам се сада већ губим наду. Двеста дана у боллници. Сада се већ плашим самог себе. Бујају осећања у мени. Лекар ми говопри да ми смета дим и лош ваздух., то кје тачно,али где било да одем све је исто, боли, боли. Од астме нема лека, то сви говоре, ја само ћутим и надам се По некада се стидим, и код камарата ћутим, само се оокренем, када тешко дишем и стидим се самог себе јер стварно осећам да истински живим, под тешким условима, али ж.... 

31.5.1969. РЕЧИЦА- Свиће, нисам ни ока склопио.Јуче сам разговарао са оцем, можда испаштам његове грехе, али зашто баш ја да се борим за сваки удисај ваздуха? Такве мисли злобно звуче свакодневно у мени и зато сам појединим људима несхватљив.,. Осећам колико смета свима моја болест, односно моја борба за сваки удисај ваздуха.

 14.6. МОМИН ПРОХОД- Први пут сам осетио и скоро заборавио да сам болестан, два дана не употребљавам лекове ни пумпицу. Као да нешто слутим. Лепо је бити здрав. Читав дан сам размишљао о томе шетајући. Дивно је разговарати са људима. Сутра треба да ми дођу жена и деца. Размишљам шта да им кажем. 

17. 2. 1968. БЕОГРАД- Осећам да ми је хладно, читав дан не знам где се налазим. Моја размишљања никада не престају па ма где био. Глупо је мучити се даље. Не, никада не бих могао да дигнем руку на себе. 

11.3. 1971. ПРОКУПЉЕ- Чекао сам читавог живота, сада као да губим наду. Пребројавам све што сам био и шта сам изоставио. Све је ту ништа не достаје. Као да сан заборавио на болест, а једва дишем. Волео бих да то буде... глупости. Не смем говорити о смрти. Сваки део меса на мени је пробушен, сада више нема места, а тек ми је 49 година. 

18.6. 1972.РЕЧИЦА- Свиће, ево и петлови певају, значи добро је, жив сам.

 6.1. 1972. БОР- Не сећам се шта се збило самном, не смем да кажем да сам умирао, виде ме да сам жив, добро је. 

22.4. 1972.РЕЧИЦА- Сањао сам своју смрт. Ником нисам рекао. 

 --------

У часу његове смрти, 13. августа, око 16 часова, он је у рукама још увек имао живот, а очи је склопио као да ће заувек заспати. Никада нисам могао претпоставити да је управо у тренутку када сам са минером Новицом Павловићем разговарао о суштини рударског живота, умирао мој отац у соби у којој је и сам желео. Био је болестан скоро читавог живота, и тајну своје болести знао је боље и од лекара. Отишао је гледајући смрти у очи јер није знао да каже шта га то мучи. Знао је да је то велики бункер живот на кога није могао да јуриша и баца бомбе. Моја мајка била је беспомоћна да му помогне, стајала је пред вратима, али то није помогло да у собу не уђе смрт. Од почетка болести водио је дневник и то нико није знао, касније је пронађено око десетак

слика i 40 страна запечаћених у пакету. Када је лампарка Мира, уз карабитушу давала свај дневник о, мајка је рекла: -Хвала Миро, мени то не треба, ја најбоље знам како је све то било!Не требају ми слике, оне су вазда у мом мозгу, ни  његово писаније, са  словима не могу да причам, ни  карабитуша, кад њега нема. Ништа ми не треба моја Миро. . Ова карабитуша је једини сведок његовог рударског живота. И зато је дајем Музеју у Бору, да тамо казује рударску истину!! 

Сада, педесет година, касније, износим откриће његове душе, која проговара  из  слова ова, не мењајући и не додајући, при томе, ни једну једину реч. Као да је отац ову причу сам вама казао, на овај Пут у тачку
.после толикоп година

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ-----

 22.------- ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА ----

---- ЈА НИСАМ РОМ ЈА САМ ИКА ЦИГАНИН ИЗ КОЗАРСКЕ УЛИЦЕ-------

 

 

. 

 Jош се нисам пробудио, а већ чујем свој глас:- Ко си, сан, или јава? Jaва, или сан? Никога не видим, а чујем само глас: –Ја сам циганин козарац! Нисам ром, ја сам козарски циганин, ми се не мењамо. И погледај ону слику од пре триес године што сам ти дао за новине, када сам ти одговарао на питање о Ромима, Још тада сам ти реко: ја сам циганин из козарске улице, нисам Ром. Ајде пиши све што ти кажем и сви моји козарци ће знати ко сам: -.Прво сам вуко некалаисане шерпе, које је доносио мој отац да калаише, па после картонске кутије, које је моја баба Шукрија доносила са ђубране, на којима је писало ,, Борово, величин 10, а цена 9 динара, а ја сам Козарском улицом ишао бос увек и лети и јесени и зими. Али, сам у школу ишо редовно чисто одевен и у патике које ми је преко синдиката купио ћале. Тако да ми будеш леп и паметан и да учиш као и сва деца, говорила ми је мајка. Када су код баба Шукре у Козарску улицу долазили чувени људи из града да им гледа у карте, у длан, да им гата и прави црне влашке магије, ја сам увек седео поред ње, као да је чувам и пазим на њу, јер је била много стара. Када сам мало порастао, чувао сам деда Јашино магаре и са њим сам терао шпедитер тамо где ми је деда Јаша нарђивао; возили смо дрва и угаљ из дрваре са трећег километра, селили смо, разну господу по граду, возили смо материјал грађевински, цреп и цемент, за људе који су почели да зидају куће на трећи километар, кажем, увек је било посла, за нас поштене и радне цигане. То магаре је имало своју малу шупу поред ђубране и шахте, где је говњар цистертна избацивао смрдљиви садржај у борску реку. Ја сам сваке вечери ишао да га нахраним и напојим и да га лепо затворим. Купао сам се у базене поред топионичке капије, али када се десила она несрећа, када се мали Раша Топличанин удавио, баба Шукрија ми је забранила да се ту купам и ишао сам на базене код болнице. У току зиме купао сам се у флотацијско радничко купатило. Ту нас је пустао стражар, а ми смо му чистили снег испред улазне капије. Када сам био много љут; много сам се наљутио на оца. Прво сам му истрошио све карабит, после сам хтео да му продам ту карабитушу, пребио ме дебело. Он је био у праву, каже, -хоћеш леба да ми продаш за мале паре. Па ова карабитупша ми је моја фабрика за леба бре, еј, ја те тиме храним! Свој бес и лудило сам искалио код мојих другари у разбијању уличних сијалица. Сви моји козарци су на зиду писали пароле српски, а ја сам писао цигански и увек су била слова крупна и искривљена, нико није разумео шта сам написао. Од живог блата моји козарци су правили тунеле, козе, баба роге, голе женске, између ноге стављали су им нашу остригану косу. а ја једини, дворце сам зидао и тако смо бивали принчеви и краљеви. Ја сам увек, кријући се све то рушио, а они су знали, али ми никада ништа нису замерили, зато што смо опет све ново правили. Много смо се лепо слагали. Али, једном када је дошо Нерон, посвађали смо се и потукли, тако да ми је он повредио ногу. Тукли смо се ми и са децом из других улица, зато што су нам и они рушили наше дворце и тунеле. То су били поводи да се са децом из других улица, дебело, побијемо, прњама смо се преко потока гађали, право у тинтаре и поразбијали главе. А они су били напреднији од нас, али смо ми пранглијам, праћкама, и стрелама у правом витешком боју настојали да очувамо част наше рударске колоније. Наше мајке су све то решавале свађајући се док су чекале за воду поред једине чесме, или поред пекаре, одакле се увек ширио мирис переца чак до велике пољане где смо се и највише играли. Некада је била и жестока свађа око заједничких клозета, који су ретко чишћени. Када су се родитељи враћали из рудника, наше непријатељство се за кратко завршавало. Очеви су после ручка своје разговоре завршавали, у највећој точионици пића ,,Козари,, , где је служила певачица Мица трофртаљка или у ,,Рогу,,, где је била главна Милева двоцевка. То су, углавном, чинили када су добијали форшусе и плате. За кратко време, све до поноћи мајке нису смеле да се оговарају. Све заједно клеле би тај рударски живот. . Проклињале су мужеве, претиле су да ће наћи друге способније мушкарце, а овде није било другог занимања осим рударског. Увече, мајке су нас остављале. Све заједно одлазиле би бојажљиво у ,, Рог,, и ,,Козару,, . И тетурајући се као у рањеној колони вукле своје пијане мужеве, уморне ратнике, све до прве чесме, а они су певали : ,,Ми рудари батлије, не можемо без ракије. Ој ракијо, рако, ја те волим јако!,,. Незнм како, али одједном све је то престало. Одједаред смо већ сви порасли. Почеле су да се производе емајлиране и порцеланске шерпе, мој отац је имао мањи посао, мајка није ишла на ђубрану, а ципеле су се увијале у шарену хартију и стављале у најлон кесе. Газда Лале, је купио џу-бокс, а рудари су тражили да врати Милеву трофртаљку, што је опељешила газду. Деда Јашко је остао без бабе Шукрије, отишла је незна се где, или је умрла, али нам није ништа рекао. Крпењача је замењена гуменом лоптом,а посебан фудбал нам је донео чувени фудбалер Таске. Слова су избрисана. Сада су разнобојним пастелом слике могле и да се боје. На зиду су имена заљубљених; Јеца воли Слака. Нерон воли...Олгицу је Пилав је.... Тада сам први пут осетио нешто влажно и топло низ ноге, када сам то старијем брату рекао, он ми се смејао. Од тада ми се све чинило да нешто невидљиво иде и дише замном. Зато непрестано држим руке иза леђа, као да вучем емајлиране шерпе, или сјајне картонске кутије на којима пише: ,,Леда,, величина 41, цена 35 хиљада динара. Видиш за колико сам брзо порастао, а Козарска није мрднула. Али, прочуло се да више ова улица неће постојати, већ ће то све да преузме рудник за своје погоне. Сви житељи Козарске добиће одговарајуће станове. Једном је мој отац сав срећан дошао кући и рекао мајци: Е па од следећи месец идемо у нови стан. И ми цигани из Козарске смо добили стан. Нико нас није питао, а да су нас питали ми би смо остали довека у ту улицу, коју су сви прозвали циганска улица. Сви смо се одселили, једино деда Јаша није желео да остави своје магаре и шпедитер, отац, је од синдикаата потражио помоћ У Змајеву му купио неку кривељску појату и он се тамо закућио са својим магарцем. И ја сам 3о година са својом породицом у стану на другом километру, али сам увек сматрао да сам Ика циганин из Козарске улице. Јеси ли записао све ово за тај твој Пут у Тачку, ако треба све ћу ти поновим, имам времена сада сам пензионер и стално идем у пензионерско да играм шах са ови моји другари из козарске улице.

 Када сам се пробудио прича је већ била готова, одавно је стављена тачка, али ја сам као и обично отишао у Клуб пензионера и за чудо тамо сусрео Ику козарца не Рома него циганина козарског. Поздрависмо се као велики пријатељи и наручисмо по једно пиће. Једнога дана он ће се сигурно зачудити овој причи када је пошао на Пут у тачку,сада тек иде тачка. 

                                                       .

НАРОДНЕ НОВИНЕ,ФЕБРУАР 1977.

СЛЕДИ НАСТАВАК

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ----- 

 21.------- ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА -------------- --

                                                             

                                  ----- ЖИВОТ ИЗЛИВЕН У БАКРУ ------

 

 Догађаји се памте или заборављају, слике избледе или нестану.Али, остају приче које нису још записане. Када буде све познато, како ће тада изгледати легенде. Једна од њих одавно је закорачила на Пут у тачку. Међед Хусеиновић, један од доајена борског рударства одавно је ушао у легенду. Свој рударски живот започео је давне 1937.године., још као дечак ушао је у јаму, када су власници рудника били Французи. Својим слабим рукама товарио је 2о вагона руде за 20 сати.Тако је пре педесет година започео своју животну рударску причу Међед Хусеиновић, који је целу своју младост и цели свој радни век провео у јами и због тога заслужује да прође својом причом кроз овај Пут у тачку. Он је био некада рудар само са обичним крампом, и старом карабитушом, тако је у полумраку продирао у утробу земље, зато и он понавља оно што сви камарати кажу: -Тежак је то посао, био и горак је хлеб који се зарађује у јами. Данас је у помоћ пристигла механизација и техника, док предратни власници нису ни помишљали да се радна снага може заменити машинама., каже стари Хусеиновић, рударски пензионер. Највише верује у младе, жели да што лепше, изграде ову лепу земљу, јер без омладине нема лепе будућности . – У оно време када сам ја био млад, поштовао се само рад и рад, а сада поред рада треба и знање, воља и љубав према свом пиозиву. Када је требало радити и дати много бакра, ја нисам користио ни своје годишње одморе, радуио, радио сам и тако треба сви да чине из љубави према свему ономе што је у домовини живело. Али, сада када је пензионер све је другачије, наставља Хусеиновић- У почетку сам мислио да ће ми бити досадно. Највећи део времена проводим у кући. Није баш много занимљиво. Знам да тако мора да буде, али није лако после толико година радити у јами.. Плакао сам када сам напустио јаму, сада ме само сећања везују за њу и за мој живот. Када се зажели, ја је посетим, вратим се неколико година уназад и чини ми се као да зидови јаме и карабитуша причају исту причу коју и ја знам, онда се поздравим са својим старим добрим камаратима и напустим рударско окно сав срећан што сам био ту. Сети се и повремено погледа Хусеиновић, некадашњи квалификовани јамски бушач, својих једанаест ударничких значаки и похвала. Оборио је и југословенски рекорд у обарању руде када механизација није постојала.. Али, најрадије се сећа својих камарата, и каже, -настојаће да их што чешће обилази да осети мирис влажне земље и чује рад буишалице и говор земље која се отима и презвара у злато и бакар у јами.. И нема веће признаље за радника и његов рад него када му за рад и труд долази признање од његовог града. Такво признање пратило је дуги низ година животни пут Међеда Хусеиновића, који се не завршава ни наградом 1968. године када је добио Повељу ,, Фрањо Шистек. Његов животни пут изливен је у сваком граму бакра, злата за последње четитири деценије. И на крају зато и он саам потврђује Када би могао да испише свој живот, најрадије би покушао да све то излије у црвени метал, са којим је друговао и да ту слику окачи о зид и да је стално гледа. А ту би се нашле све ударничке значке, похвале, оредење Председника Тита, најбољи југословенски рудар борског басена у неколико наврат, Орден рада Чехословачке првог реда. Све те слике да могу да говоре, причале би о о зноју, мирису влажне земље коју је осећао десетинама година, о хладним и врелим ноћима у рударском окну, или о тонама бакра, о злату које је копао, о штрајковима у којима је учествовао, о глади , несрећи. И напокон, о великим ударничким поратним данима, о времену када су рудари коначно изборили место које им припада. Наравно место најбољих и навреднијих.
  МЛАДОСТ , 1973.ГОДИНЕ

. .

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ-----

 20.------- ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА --------------

КОЗАРСКА УЛИЦА ЈЕ БИЛА ПОЗНАТА  ПО ТОМЕ ШТО ЈЕ БИЛО ПУНО  ДЕЦЕ 

 

                                          ---------     ПОВРАТАК ----------

Ређајући ова слова према Путу за тачку, опет сусрећем Козарску улицу, а на то ме сада натерала илустрација Југослава Балаша, ликовног и графичког уметника штампарије ,,Бакар,, . Када сам навраћао у Козарску, улицу свог детињства, увек сам осећао разлику између људи новог дела града и ових овде. Осећам како сви гледају у земљу, неповерљиво, па као и да се стиде., као да нам завиде, што станујемо у солитеруима. Козарска лежи усред некадашњих узораних њива, сада је ту рудник и има доста јаруга, куће ниске и дуге по неколико десетина метара, подељена на четири улаза, покривене су црниом цреповима.И увек је била дилема, како је ова улица добила баш овакво име. Многе су приче уважаване. Али, најуверљивија је ова; Kада су Саси из Ердеља дошли у ове крајеве да буду први рудари, мештани су их упутили да иду право уз стазу коју су направиле козе, брстећи дрвеће и растиње, тако су дошле чак до места где није било много растиња, већ само црвене и жуте стене. Од тада улица је стециште многих дошљака, који овде остадоше . Тако је некада изгледала, а тако и сада велика радничка колонија. Сећам се уличних светиљки, целе те улице, под којима смо се некада играли- киш-киш, жмурке, нека-бије-нека бије, клис... Сада се само једно Циганче играло на улици која је раније врвела од деце.Тај дечак је мирно клечао, а врпољио се као да је уморан,. јер је правио тунеле од песка. Када сам пришао подигао је главу и поново је спустио. Игра је била занимљивија од мог присуства. Погледао сам високи зид, који је некада делио нас малишане и оно друго што се збивало иза зида. Једно је остало исто, земља је била пуна зелене прашине, која је ту падала из флотацијског димњака, а ми смо је користили за прављење тунела. И нико није знао да направи лепши и бољи тунел од Сафета Зећиног, који је тврдио да ту може сада комотно да прође и мали воз,,ћира,, . Сафет је мало говорио, смешкао се јер му је све ишло од руке. Он је увек волео да помаже у прављењу зелених тунела. Личио је на птицу која стално нешто ради по мрачном кавезу. Сем сафета волео сам и Мићу Глишу, трапавка који никада није могао да направи тунел зелене боје. Он је гледао неким чудним мрким осмехом, волео је да се туче и зато су му очи раширене као од физичког бола. Тако је наша улица живела са нама чудно и увек у непријатељству с децом других улица. Када је падала киша, нисмо правили тунеле, бројали смо раднике, који ту пролазе за рудник и флотацију. Наслоњени испод стрехе свађали смо се око рачуна, јер нам се бројеви нису слагали. Сафет никада није бројао свога оца који је ту пролазио. Сви смо му праштали зато што смо знали да то није његов отац. У то време у Козарској улици доста је било деце без рудитеља. , или деце без родитеља, који су имали такав осећај да су свака врата њихов дом. Понекада се Сафет искраде из куће и непримећено дојури, разруши нам све тунеле и побегне кући. Ми смо већ знали да је под казнон, да га је Зећа нешто казнио и не сме да изађе са нама да се игра. Зато смо му све праштали и правиоли нове тунеле, можда и лепше. И увек смо се слагали да је тог дана прошлу 304 радника, пет мање него јуче. И нико није бројао Сафетовог оца.. Тако нам није било досадно и све наше игре имале су чудно трајаље и увек исти завршетак, игре смо завршавали грлећи се и певајући; Пионири малени, По шумама и горама .. Дуго сам сада стајао поред неуморног ,,мајстора,, тунела, чије се мршаво тело тресло као пихтије. Дечак се напрезао и са задовољством мазио тек започети тунел, кошуља на леђима му је позеленела од прашине. Понекд би само погледао у моје радознало лице и неким нарочитим гестом одвараћао ми радозналост. Кроз рупе на његовим панталонама видела се сивкаста кожа и оштра колена пуна модрица.. Мислио сам да же побећи, јер се његове крупне очи узнемирише, и то изрази његов страх. Чудно је некако растао преда мном и осетих како се поред мене зачас нађоше Сафет , Глиша, Раце, Буга, Нега, Ема. Мики и сви остали моји мафијаши клинци, сада већ одрасли и озбиљни људи. Стајао сам усред хучног детињства хладан као стена у мору око којег се разлеже грмљавина дечјег гласа. Још и данданас се сћам шта сам у том тренутку осећао. Пре свега, смешну страну целог мог понашања , неко иронично презрење према оном изливу осећања, али и још нешто што сам сам себи нерадо признао: неку благу завист према онаквом узбуђењу, према животу који сада само сећања достижу. Али, једном Сафет се није појавио. Чекали смо га дуго. Онда смо почели да бројимо раднике који одлазе у другу смену, Миша се радовао када је чуо да нам се бројеви слажу. Ипак, ми се нисмо радовали, недостајао нам је Сафет.Почела је да пада киша., а ми се нисмо склањали, бројали смо и даље промалазнике. Миша је бројао да сви чујемо. Људи су ишли кроз шарени метеж, ћутећи. Када је престала киша неки тихи ветарић из оближњих рудина доносио је своје таласе, миришљаве на руду. Можда то није баш такав призор, али га ја нисам обухватио, оно страћно узбуђење које нас је у тај час прожимало. Тада је Миша, одједном викнуо: -Ено Сафета! Почели смо да вичемо да трчимо. Сафет се није ни покренуо. Гледао је испред себе у сандук. Неко је за себе из масе рекао: ,,Ех! Оде Зећа!,, Тада смо задрхтали од страха као да смо схватили да смо одавно постали велики. Своју љутњу на погрешно познавање душе био сам одавно заборавио; нешто ме је подстицало да сед још једном поиграм зеленим песком. Крочих мало ближе, прибих се уза зид, одакле сам могао да привучем што више песка, клекох на колена и својим очима потражих дечакове. Он то запази, окрену се мало али покретом који је изгледао као сасвим сличајан. Његове очи кружиле су непрестано и мотриле моје покрете, али ни на чему се нису зауставиле. Нисам ни уочио када ми је порушио тунел. Б. НОВОСТИ 1975.ГОДИНЕ. 

 СЛЕДИ НАСТАВАК

 UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН--------   ПУТ У ТАЧКУ------ 

19.------- ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА -------------- 

ЋИРА ЈЕ ВОЗИО УЗАНОМ ПРУГОМ ШИРОМ ЈУГОСЛАВИЈЕ, ПА И ДО БОРА,

 АЛИ НИКО НЕ ЗНА ЗАШТО ЈЕ ДОБИО ИМЕ ЋИРА?!!!!!! 

 

                                       

                                                   ******* ЋИРА***** 

Када се мој отац, пре педесет годин, вратио из Дубровника са лечења, објаснио је мајци да се све, од Бора до Дубровника, возио ,,ЋИРОМ,, : Србијом, Босном, Црном Гором и Хрватскоме. Тада, а ни данас нисам могао да разумем, каква је то вожња ,,ћиром,,. Чак ни отац није знао мајци да одговори, -Какав је то ,,Ћира,, који вози целом Југославијом? То је и разлог што ову причу о ,,ћири,, стављам у слова за Пут у тачку, коју је дословце пре тридесет година забележио мој отац: -Наш град је приљубљен у рудине. Одавно се пробудио. У пећима вазда су паљене ватре. Обично је са црних кровова дим одлазио у небо нарумењено од пахуљица бакра из димњака. Гледам на сат-пола пет. Од раног јутра деца се роје низ улицу и трче по иструлелим праговима и нико их не дира, испраћају своје родитеље у рудник. Овде више не пролази воз и све је опустело. Камење је побледело, једино се деца играју фрљачина. Одавно је почела врућина и скоро да је све опустело око пруге. Пред кафанама које су поређане уз пругу, седе, пензионери. Пију кафу, и причају своје, по ко зна који пут, приче из рударског живота. Једно псето је легло насред колосека, али је изненада скочило и легло у сенку дрвета. Засвирала је фабричка сирена. За све је почео радни дан. Оно псето и даље дрема, дебели конобари, растребљују своје столове. Сунце је већ заузело свој положај не може се више напоље боравити, одлазим у моју собу и почињем да пишем, незнајући ни сам шта ћу написати.. Наравно, нема дилеме, тема мора бити ова пруга одакле сам се вратио. Наш град сада има нормалну пругу и осведтљену железничку станицу. Има већ десет године како је ,, ћира,, занемео и скоро да су га заборавили. Сећам се, како су се железничари радовали. Један је стајао крај пруге где она ширико гледа у град, као да би хтео да ишчита све странице давно записане о ,,ћири,, , када је милио кроз град, док су се деца тркала са њим трчећи поред пруге. Свуда око пруге се ређају људи, а њихов се говор преплиће као да једним гласом хоће сви нешто да кажу. Њихове велике влажне очи последњи пут опијају се погледом овом маленом машином, која их је возила целог живота. Људи и даље долазе као да ничу из земље. Посматрам како је машиновођа загрлио локомотиву, као да је то његово најмилије чедо, рукује се са колегана, али и даље грли своје малено гвоздено чедо. Локомотива је сва у сјају окићена је паролама, лепршају заставе, људи је обилазе, заглеђују је чудно и као да се опраштају од живог бића. Страх ме је од оваквих речи, јер у њима нема топлине. Осећам како низ пругу узаног колосека теку, само речи страха, остављајући задимљена брда насред неба изнад рудника. Ветар је дунуо изненада и неразумни гласови се изгубише. Неки страх се још више увукао међу све ове људе. Поред њих видим бакарне бобуице уздигнуте и непомичне, као да нешто очекују. Али, на мах ми душа букне пуна радости, као што трава ниче после кише. Зато сам почео да се гурам грудима размичући људе, који су стајала један уз другог. Иза мене остајала је празнина која ми је пунила моју радозналост где то одлазе ове бакарне бобице које још увек горе вијорећи се поред оволико народа, који поздравља ,,ћиру,, као да поздрављају живо биће. Ја сам се много возио тим спорим возићем, чак сам се управљао по њему. Нисам имао сат. Када бих спазио како се запушта у град из првца Суве реке и Метовнице, знао сам да ми није много остало још времена за посао, а тек касније фабричка сирена најављивала је почетак радног времена. А било је и тренутака када би ,,ћира,, толико успорио код Суве реке, испред кривине, да смо ми Козарци искакали из вагона, трчали испред локомотиве и када би машиновођа убрзао локомотиву, дао би нам знак и ми смо ускакали као зечеви. Сви путници су нам тапшали, а неки и грдили, зашто се излажемо опасностим и играмо животима.. Сада навиру успомене и то оне из зимског доба. Тога дана моја жена је била путник. У тим приликама када је воз каснио, много, није се питало зашто, знали смо да је негде био завејан. Па ипак то се десило и овога пута. Тако смо похитали у мрклу ноћ у лелујаву светлост, где нас је негде чекао завејани ,,ћира,,. Један човек је највише журио, није ни приметио, да је само у кошуљи. Старија жена је скинула свој кавтан са бунде и дала му да се загрне. Пред мојим очима и овај снег је имао боју прашине из рудника, коју нико није могао да обрише, чак ни ветар да одува.И данас овај снег на фотографији се није отопио, али има исту чудну боју као и пре,, као да није снег него какао. У то нико неће ни поверовао док не види ову фотографију. Ваздухом се проломи неки глас, то се на фотографији не може чути, али знам;qуди се тргоше и умирише. Чини ми се да је изнад наших глава полетео пламен, као из ужарене топионичке пећи, све се више разговетно чуо. А затим је настала луда трка речи, дозивања својих најдражих. Метални звок локомотиве, мешао се као узбуђени и уплашени људски глас. Затим се тај метеж изгуби. Почела је музика. Шта ли се то сада догађа? Довбро сам знао ту музику само ја чујем. Али, страх ме је обузео све док нисам видео моје најдраже, а онда сам заћутао. Јер радост и срећа нагоне на ћутњу, која боли. И данас када се вратим у те дане посвећене ,,ћири, радујем се што су прошли и што су увек били корак даље од мене. Ова фотографија је највернији сведок тог расположења. Сада, иако одлази , осетио сам срцем да и овакав крај имају људи, али машине то не показују. Зато иза свега тога пажљиво мотре људи. И стално се комешају ко ће ближе прићи овој малој покретној локомотиви која одлази на своју задњу туру, у заборав. Кривудавим сокацима и даље пристижу људи. . И још једном неки глас запара небом.Моје очи, уплакане, узнемирише се. Гледам у велики златоносни облак, као да се утркује са сунцем. Како је леп дан, како вреди живет. Један човек застаде, чудно ме погледа, као да је желео разговор, повуче два три дима и оде. Ја наставих да тумарам погледом, као да желим да стигнем своје мисли о зими, али стижу ме тупи погледи познаника, дубоко удишући задимљени ваздух. Гледај какав крај имају машине- Видиш ли! Рекох поново себи, савијајући прсте. Желео сам да чујем свој глас. Нешто данас треба да нестане. Ови окупљени људи, су узнемирени, као да чекају неко зло. Јутрос многи нису отишли да раде. То је исто као када је воз каснио због тога што је био завејан. Опет сећања навиру сама. Ватра је била наложена поред немоћне машине. Око ње су седеле жене држећи децу. Железничари у радним комбинезонима бацају снег. Смењују се и путници са топлим капутима. Неки су се расправљали тупкајући око локомотиве. Сва лица су чудна и уплашена. Тек после сат времена ,,ћира,, је кренуо, као да се ништа није догоодило, све је живнуло, а деца су почела да певају. Ево ме поново на перону главне железничке станице, прибијам се уз неке људе тако да нам се дах мешао. Њихова лица су шарена, а очи узнемеирене од узбуђења. Један младић је љубио девојку, била је црвена као јагода. Постарија жена је стајала поред њих и влажила уста језиком. Старац поред мене, објашњавао унуку шта се то збива са Ћирициом. Друга лица су била тврда и узнемирена. Неки људи су поседали на шине поред локомотиве. И пушили цигарете. Плавкасти дим који је излазио из локомотиве губио се према Сунцу, где се појавио велики круг, као да има ореол. Изгледало је као да се небо клања. Осећам бобице зноја и како ми се сва крв цеди из жила.. Људи и даље пажљиво слушају, поздравне послење речи захвале ,,ћири,,. Ја сам буљио у празнину, као да сам био сам. Покушао сам поново да се вратим у минуле дане проведене возећи се ,,ћиром,,. Опет сам чуо само писак локомотиве. Руке сам спустио и главу високо подигао према небу. Нешто плива по њему и испуни ми образе руменилом. Постао сам јак. Мој пут је био одређен. Пошао сам у сретање, будућности. Био је диван летњи дан. Жиле ми се зацрвенуише од крви. Очи се пуниле сузаама и ја их испружи још јаче ка Сунцу. Више волим свежину. Никада до сада нисам размиђшљао како ствари умиру и како је леп сунчан дан. Идем лагано а рамена ми се додирују са пролазницима.. Њихова лица су остала тврда.Сада сигурно знам путеве којима сви ходе. Људи су постали река што се у таласима котрља низ улице овог града. Али, мени из памети не одлази ,,ћира,,.Волео сам да машем кроз прозор, њудима које воз престиже. Гледао сам их у очи, са жељом да и они мене виде док машем. Страшно је што не могу бар још једном да махнем пољима набреклих жита, испод врелог неба што је капало. Данас не могу да се сетим колико је бандера било од Зајечара до Бора, али увек када сан се возио знао сам да стижемо на време када избројим до две хињаде бандера и тачка. Од толиког заноса, почела је да ме заноси главобоља.Глава, је отежала и почех да падам према земљи. Људи потрчаше између шина. Неко је раширио руке уместо загрљаја. Потом је све било тихо. Само је и даље, шумело црвено небо у сунчевој светлости. људи су отицали низ улице. Град се пунио рудом и сунцем које је нестајало према западу. Са перона чуо се последњи,,ћирин,, писак локомотиве, а са звучника: -шинобус за Зајечар и Ниш полази у 19 часова! Тако је овом белешком мога оца испраћен ,,ћира,, на својe последње путовање Али, воз узаног колосека, звани ,,ћира,, ево овим словима наставља узаном пругом. свој Пут у тачку. И ако сазнате више зашто је овај воз назван ,,ћира,, додајте још једну тачку и проширите ову причу. Испраћај,,ћире,, .био је 25.маја 1968,године, са старе железничке станице у центру Бора. а са тог истог места први пут је започео своју вожњу, на релацији Бор-Зајечар-Ниш, пругом узаног колосека, 1911.године, kao воз у власништу Белгијског железничког друштва.******* ********** **--- Следи наставак---- 

 

* UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------

 18. СВАКОДНЕВНИ УЛАЗАК У ЈАМУ ЈЕ ЗА КАМАРАТЕ ДОБРОВОЉНА РОБИЈА -------------------- ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА --------------

                                        

                                                         РУДАРСКИ ПЕЈЗАЖ 

Тешко је замислити како изгледа рударски пејзаж. Али, један Марко ће нам га најбоље испричати, пред овај Пут у тачку. Његова фотографија првог сусрета са јамом остала је у вечитом паћењу. Али, први улазак у рударско окно, дефинисао је као добровољну осмочасовну робију сваког камарата. -У тренутку спуштања зеленкаста изглачаност остављала је иза себе влажан траг у плавичасти сумрак. Велика корпа се отимала. Знојни рудари у грубој одећи једва стоје. Исцеђеним лицем Марко заустави грч. Зачу шкрипање. Осeти да је близу циља. Безброј завереничких знакова. Усред влажног зеленила Марко се скљока као сломљена кост, од страха. Између заостале гомиле руде учини му се да је вода постала мутнија, а да се боја зарђалог бакра одваја као пара. Затвори очи да не гледа. Бела и крта сликам са Сунцем умири га и очи више не трепере. Зажели да се врати али улазно окно било је далеко, а лифт ће догњурати за осам сати. Учини му се као да иде на једнодневну осмочасовну робију, и још да копа злато за другога. Пређе неколико узенгија, бројећи све шлипере, подупираче, шрафове, капљице зелене воде. Седе поред сигнала између заостале гомиле руде. Да боље осмотри све неравнице, да упамти заувек овај рударски пејзаж, које му се претворило у златно робијање.. Угрејани јамски ваздух лепио се за његова уста. Чини му се да је нешто заборавио. Али, све је ту, када затвори очи, мрак је највећи пејзаж. Једино што је знао, сигурно, то је, да се зелена вода пенушаво сада цедила из рудина. Светлост канделабре , као прозрачни паук одвоји му шири део ходника и учини му се да је већ у свом обору. Мрежом ове светлости заустави све дневне слике као да их групно фотографише. Данас би могле да се десе немогуће ствари. Јутрос док је полазио био је веома узбуђен. Соба пуна дечурлије још се њихала и није све добро упамтио, жена је била у кухињи.Али, он је осећао да мирише на јутарњи зној. Намештај се љуљао између таласа. Памти, какав је град оставио, пре него што је пошао на једнодневну робију. Град је тонуо у сумпорна испарења, док се корпа котрњала низ окно. Дим из великог оџака испуштао је цветове од црвенкасте вруће прашине. Цветови случаја су се ширили по граду и осећао се чудновати мирс. Дневна светлост је још мало продирала кроз решетке.. Све се изгубило и измешало у даљини. У јами није било важно где је почетак дана. Још се није зауставла  корпа, а једина му је жеља била да се што пре врати кући жени и деци и да провери да ли је слика  града коју је упамтио  иста , та ко да би могао да је смести и  у ово рударско окно, које је једва стало у  његове  уплакане очи. Али, смирио се када је угледао миран   рударски пејзаж.Познато  зеленило, које донесе када  улази у окно  већ му годинама доноси и радост. То рударско растиње,  испод његових зеница поткожно зеленило, јегуљасто и несхватљиво свакодневно се претвара у неизвесност. Све рударске покрете начио је напамет, све пејзаже зна како изгледају и зато је још увек задржао слику дневне светлости, белу и крту, да је не умрља или изломи. Тако је упамтио први пејзаж, једино недостаје канделабра коју је носио са собом, као своја два ока у глави. Зато што је канделабру, много година касније, заменила батеријска лампа коју је носио око струка. Јамска неравнина, збрчкана и сува, личила је на склопљене очи. Познавали су се трагови оних који су прошли низ неравну стазу. Нешто златно заискри, испружи руке као да га дохвати, али осети празне шаке.. Зелена вода му овлажи руке. Имао је утисак да се вода распукла у све зглобове и претворила у лепљив сок. Тело је почело губити топлоту. Унаоколо није било никога, да посведочи ту његову јагму за зчатом.. Кратким покретом Марко удари неколико пута руком, ехо је заронио. Топло испарење, као плаво стакло распршта се у средишту великог пејзажа, који се окретао и рашчлањивао у безброј скривених тајни, а он је све мислио ту је и негде то сакривено злато.. Осећао је како полако ураста у рудине и раствара се у густе минерале. Распада се дубоко у бакарне плодове. Страх ураста у кожу, као сок. У свест, у нешто чиму није знао име. Био је то велики кружни ток његовог рударског пејзажа, који је све више личио на месечеву површину. Ситна прашина која гребе лице шумела је у ушима. Осећао је набрекле жиле и очекивао да се нешто догоди. Ко зна откуда, ширила се нека светлост. Чуо се неодређени шум полукружног кретања носећег ваљка. Поглед поче да се пуни светлошћу. Сломи се укочени мир и неки звиждук потече ходником. Мир оде у непознате дубине. Осмехивао се даљинама. На крајевима видокруга појави се нешто звонасто и очврсну у ваздуху. Нешто лепршаво појави се по крајевима и опет нестаде. Зелено звоно ишчезе као неки запис. Очекивао је још коју непознату појаву. Зачу се само шуштање прашине и све ствари су се поставњале на своја места, као пре двадесет година.. -Ево овде, рече Марко. –Ево и заборављене бушалице, искиданог паламара, зарђалог кључа, цвенгела. – Ево овде, ево, ширио је руке Марко вртећи се, као да тражи своје погинуле камаратр... Поређана сећања као барутски штапини.-Ето то је... ееетооо! Нова сећања расла су на тлу дванесетог хоризонта, као кружни омотач носећи све мртве рударе кроз његово сећање. Он безглаво јурну. Туп ударац га обори. Марко виде на грудима златну бодљикаву мрљу, која се расцветавала у ружу. Сударао се сам са собом. Са недовршене слике дизао се дим, невешто замишљен заплете се у чвор као црвено саће. Ваздух је био лепљив. Марку се учини као да је подскакивао и лебдео у ваздуху. Губио се у бљештању зелене воде. На крају ходника треперило је испарење из парчади зелене руде и звонило као поломљено стакло. Недостајао је само Марков глас- да ли је сачувао рударски пејзаж за овај Пут у тачку, није рекао, или није смео да отвори очи

 РАЗВИТАК, ДЕЦЕМБАР 1975.ГОДИНЕ.  

СЛЕДИ НАСТАВАК

  

 

* UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------ 

 

17. ОДАВНО ЈЕ МИТАР ТАРАБИЋ КАЗИВАО ДА ЋЕ У ОВЕ ПРЕДЕЛЕ ДОЋИ СТРАНИ ЖУТИ ЉУДИ КОПАТИ ЗЛАТО И НОСИТИ У ЊИХОВУ ПОСТОЈБИНУ

                                    ************ СКИЦА ЗА РУДАРСКУ ПРИЧУ********* 

Мој први комшија је рударски пензионер. Зна он да ова слова сведоче о рударском животу и да се тако спремају за Пут у тачку. Предлаже ми да и његова прича, пође на овај пут, он неће о тешком, рударском животу..... . ,,Хтео бих да се вратим у оне прве дане мог рударења. Данима се врти свака мисао и то ме збуњује. Али, почетка нема. Свуда је разапета мрежа и ни да мрднем. Или ме нико не слуша, или ми нико неће веровати. Вучем стопала по пепељавом тлу рудног тела Ф. Познајем га. Знам све ходниике, подупираче, сваку златну жицу, видим сталагмите налик на кестене без лишћа.. Ето, тако оживљавају моји дани рударења, од пре педесет година.. Прво сваки дан улазим у у шести хоризонт., петсопедесет метара испод површине земље. Опет рудно тело Ф. Дугачко као улица, Козарска.. Прво су вагонете вукли коњи, а после електрични мали воз. За превожење руде. Видим претрпану леву страну ходника. Све мирише на руду и зној. Отимају се неки неразумљиви звуци и као да се просипа тужбалица пуна тешке руде.. Крцата композиција наставља своје урлање јрком која се увлачи у душу сваког рудара и ту остаје заувек. И ма где да нестане, та музика остаје присутна: један део се претвара у тајну и тражи мир, а други део: ,, Ми рудари батлије не можемо без ракије, без ракије и без цујке, лелеле мујке!,, Руда се и даље данима вади, дроби, преврће и топи у славу живота, који нестаје усправно као тавка у пролећа. Само се мењају дани са једнаким звуцима... Седми хоризонт 600 метара. Океан без воде. Језеро што светли.Злато које уцењује. То је граница без без царина. Гробница рударска. Ту највише лаје музика док се шуштањем одваја руда, Узнемиравају се заједничке гробнице. Једино игра ветра обузима одсјај светла на води. Раскошни облак односи смех.. Подсећам се на сан од исцрпљујућег рада. Откривам слике. Поново искрсавају заборављене црте, снага и вечити сан о лепоти живота.. Осећам лупкање по леђима. Сусрећем људе без циља.. Срећно! Срећно, камарати! То више вреди од злата и свих парола заједно. И тако стално руда се превози. И мора да сам тамо оставио један део себе. Пржионица-цвокоћем од хладноће-,,Сајмонс,, дробилица разлажемо се заједно са рудом у прах. Флотација - вибрира моја тужбалица, одлазе сви моји снови у пену. И тако стално. Окрећем се и берем љускице злата. И све бљешти и претвара се у накит. Зауставим се и почнем да бројим на прсте. Колико би метара златне жице требало да испружим од рудника до куће. Много, много би робијао за такву реализацију мојих мисли. А , тек, колико је година прошло од мог рударења? Много много за један рударски поштен живот, десет, двадесет, охо педесет. И ето ме имам све, а ни парче злата из рудника. О како може да буде леп овај шум живота, само мали потрес сећања. Стрпљив сам и пун нажености. Пун живота који лагано нестаје. Али, ето забележио сам га пред овај, Пут у тачку и то све захваљујући овој карабитуши, која ме стално враћа на оно што сам заборавио... И ту није крај, мој комшија има нешто посебно за ову нашу тачку, каже, док ми поклања ову карабитушу, која једино памти ову причу коју ћу ти сада рећи, бележи дословце. На ову причу га карабитуша не подсећа., он се сам чуди како је заборавио, али га садашњост на њу враћа.  

 -Нећеш ми веровати, да сам ти причао ово пре само тридесетак година, сигурно ми не би веровао, то нису могли ни предпоставити сви моји камарати, али ово смо доживели и сами се уверили....

Ако се сећаш, одавно је Митар Тарабић, казивао, да ће у ове пределе доћи страни, жути, људи па ће вуда, на ову салатушу златушу, копати разно камење и носити ову златну земљу, и то злато носити у њихову постојбину. Казивао је да  ће то да будне, а можда и неће, како ми то дозволимо. И као што видиш то његово пророчанство од пре сто година, сада се обелоданило; борско злато већ две године копају наши камарати, а користе га жути људуи, како рече Тарабић, а ја само да додам, Кинези сада  се ките нашим златом........ Нарвно, да се сада моји мртви камарати пробуде, не би веровали зашта су своје животе оставили у јами. И не само то чудили би се како су брзо нестала брда око рудника и куда нестадоше оближња села.... И сада на крају питање за све, шта ће тек бити кроз сто година, овде, посведочиће неко други, а овај Пут у таччку је само део будуће прошлости. 

следи  наставак....

ОМЛАДИНСКЕ НОВИНЕ 1973.ГОД.