UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ-----
23.------- ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА ----
---
****
********* касније је пронађено око десетак слика и 40 страна запечаћених у пакету.
*******
******* БОЛЕСНИЧКИ ДНЕВНИК **********
Ова карабитуша је добијена од Мире, лампарке, на поклоn. Али, уз карабитушу, мајка је добила још и очев дневник који је водио целог живота, као и неколико слика. И зато ова прича иде и наставља свој Пут у тачку:
--------------
-Kада сам у јами, увек нас има двоје, сенка и ја. Онда се око мене окупе сви моји најдражи и онда ми је лакше. Тако целог живота, радећи у јами и моји су поред мене. Али, болест ме ухватила и не пуста ме, ја нећу да се жалим, али моји су поред мене и виде колико се мучим. То сам научио још у рату на фронту. Зар је било могуће да у сред борбе кажеш ја то не могу. Него стегнеш срце и јуриш, а теби је само 20 година. Еј бре, са двадесет годуина ти јуришаш на фашисте, браниш домовину.. Доктори ми стално говоре да ми нема спаса, говоре глупости. Осећам као да ми на фронту командант каже,- пропали смо, нема вајде, преостало је само да се предамо
Ја опет настављам да радим.Онда доктори ме лече, држе ме по месец дана у болници, као да сам робијш, шаљу ме по бење, и на море. Занам, хоће да ме заштите, био сам борац, сада сам опет борац, али у руднику.
Нема сумње, смрт је ништа, и боље што је тако, што радим у девети хоризонт. Набијеш се у земљу док си жив и ћутиш, не жалиш се. То је исто као када кажу јуриш на бункере. Ипак је то много, борити се дванаест година. Моји камарати знају да је дошло право време, да велики јамар оде на пут. Стално се играм са ђаволима и добијам све партије. Али, слутим да постоји једна коју ћу изгубити. Невидљиво минско животно поље је испред мене.
16.11.1963. ДУБРОВНИК- Опет ме шаљу на море и то у Прчањ, код Дубровника. Нисам могао сам, довела ме Јасна, предала ме у стационар код доктори и одма се вратила. Каже деца су сама, морам назад, и опет назад са ,,ћиром,,.
Први дан у Прчњу, и већ свиће, радујем се овом дану као неки старац који је срећаншто је још жив. Млад сам човек, а плакао бих плакао. Први дан на прегледу лекари су обећали да ће ми бити боље, после три месеца, а ја осећам да ми на овој тромесечној робији никада неће бити боље. Нисам спавао целе ноћи. Знам да би било безумно када бих покушао, да опишем или објасним ово моје робијање, односно како сам оболео у руднику, радећи осам сати у јами, под немогућим условима. Ја сам завршио рат, нисам ни осетио, имао сам самол двадесет година, а победио сам фашисте, а сада се сваки дан борим за само један удисај ваздуха. Еј, нико ми не би веровао да једнога тренутка, за мене, све престаје, дуго се борим само за један удисај. ваздуха; некада је то највеће моје богатство, иако сам окружен златом. То ми је исто као да јуришам на бункере. Када људима причам не верују ми; ти си здрав човек, често ми говоре ови Далматинци, а ја се окренем и као да кашљем, ја уствари плачем. Тако је време одмицало. Сваки дан сам мислио на моје, и увек сам дан започињао као оно на почетку. Kада сам у јами, увек нас има двоје, сенка и ја. Тако ми је било боље, сваки тренутак, боравка у стационару за плућне болести у Прчњу, користим за борбу, поред мене су увек моји најближи. И три месеца рехабилитације је прошло брзо, као да сам нов. Захваљујем докторима и сестрама, а они ми кажу: Ето све је добро како смо се надали. Срећно! Како се ви рудари поздрављате.Медицинска сестра ми тражила да им за успомену оставим моју канделабру, често сам је палио када сам ноћу седео поред мора. Њима је то изгледало много занимљиво. Наравно нисам могао да им оставим карабитушу. Објаснио сам да је канделабра, узета на реверс, да има свој број и да је ја морам у јаму вратити, а они су се насмејали, говорећи. - Па ево, па и ми идемо у јаму са том карабитушом, оћеш да нас примиш!
Када сам се вратио, наравно почео сам поново да радим. Испричам ја Мири лампарки ово са медицинским страма у Прчњу, а она се смеје и каже ми: Па што и њих ниси довео да их водиш у јаму, када су те излечиле и тако лепо молиле за карабитушу.
26.5.1967. СОФИЈА- Не постоји место на земљи где нисам покушао да се лечим. И када радим и када спавам, стално размишљам о тренутку када ћу бити здрав. То ми исто пада као када сам у рату јуришао и мислио када ће се овај рат завршити. Радујем се за себе, иако знам да је то само један од покушаја, да ми буде боље. Лепо је бити здрав и радовати се животу. Оно што осећам то не може да се опише, када би моје срце умело да говори, било би другачије... Али, како да опишем оно што је наступило, без мог знања, то не умем. Како да објасним шта ме боли када не осећам ништа, као оно кад боли, а никада нисам здрав. Сваки секунд мога осећања боли, сваки трептај мога мишљења боли. И ово лечење у Софији је успело, кажу доктори, а докле ће то трајати не знам. Осетићу онда када почне моја борба за један удисај ваздуха. Дплтпри су обећали да у Софији има лека за ову болест, али ја је не осећам.
16.5.1969.година. СОКО БАЊА- Тешко се усуђујем да у својој свесци оживим онај бесмислени покушај да се вратим у своје детињство. То је колебање мојих осећања, која желе да прикрију мој бол.. Стално сам себи говорио да морам победити, али је нешто рекло, не: ,, Болестан, болестан,,. После тога у мени је празан тренутак., необичан тренутак, као када сам у јами , а око мњене нема ништа, необичан тренутак, постојања у ништа. Можда сам већ почео да губим наду., имао сам право све више боли и ово чекање. Докторима не могу ништа да објасним, само им климам главом, а они знају шта ја то хоћу да им кажем.
20.8. 1965. БОР- Како је то било могуће? Допустити себи да се нећему надам. Борио сам се сада већ губим наду. Двеста дана у боллници. Сада се већ плашим самог себе. Бујају осећања у мени. Лекар ми говопри да ми смета дим и лош ваздух., то кје тачно,али где било да одем све је исто, боли, боли. Од астме нема лека, то сви говоре, ја само ћутим и надам се По некада се стидим, и код камарата ћутим, само се оокренем, када тешко дишем и стидим се самог себе јер стварно осећам да истински живим, под тешким условима, али ж....
31.5.1969. РЕЧИЦА- Свиће, нисам ни ока склопио.Јуче сам разговарао са оцем, можда испаштам његове грехе, али зашто баш ја да се борим за сваки удисај ваздуха?
Такве мисли злобно звуче свакодневно у мени и зато сам појединим људима несхватљив.,. Осећам колико смета свима моја болест, односно моја борба за сваки удисај ваздуха.
14.6. МОМИН ПРОХОД- Први пут сам осетио и скоро заборавио да сам болестан, два дана не употребљавам лекове ни пумпицу. Као да нешто слутим. Лепо је бити здрав. Читав дан сам размишљао о томе шетајући. Дивно је разговарати са људима. Сутра треба да ми дођу жена и деца. Размишљам шта да им кажем.
17. 2. 1968. БЕОГРАД- Осећам да ми је хладно, читав дан не знам где се налазим. Моја размишљања никада не престају па ма где био. Глупо је мучити се даље. Не, никада не бих могао да дигнем руку на себе.
11.3. 1971. ПРОКУПЉЕ- Чекао сам читавог живота, сада као да губим наду. Пребројавам све што сам био и шта сам изоставио. Све је ту ништа не достаје. Као да сан заборавио на болест, а једва дишем. Волео бих да то буде... глупости. Не смем говорити о смрти. Сваки део меса на мени је пробушен, сада више нема места, а тек ми је 49 година.
18.6. 1972.РЕЧИЦА- Свиће, ево и петлови певају, значи добро је, жив сам.
6.1. 1972. БОР- Не сећам се шта се збило самном, не смем да кажем да сам умирао, виде ме да сам жив, добро је.
22.4. 1972.РЕЧИЦА- Сањао сам своју смрт. Ником нисам рекао.
--------
У часу његове смрти, 13. августа, око 16 часова, он је у рукама још увек имао живот, а очи је склопио као да ће заувек заспати.
Никада нисам могао претпоставити да је управо у тренутку када сам са минером Новицом Павловићем разговарао о суштини рударског живота, умирао мој отац у соби у којој је и сам желео. Био је болестан скоро читавог живота, и тајну своје болести знао је боље и од лекара. Отишао је гледајући смрти у очи јер није знао да каже шта га то мучи.
Знао је да је то велики бункер живот на кога није могао да јуриша и баца бомбе.
Моја мајка била је беспомоћна да му помогне, стајала је пред вратима, али то није помогло да у собу не уђе смрт. Од почетка болести водио је дневник и то нико није знао, касније је пронађено око десетак
слика i 40 страна запечаћених у пакету.
Када је лампарка Мира, уз карабитушу давала свај дневник о, мајка је рекла:
-Хвала Миро, мени то не треба, ја најбоље знам како је све то било!Не требају ми слике, оне су вазда у мом мозгу, ни његово
писаније, са словима не могу да причам,
ни
карабитуша, кад њега нема. Ништа ми не треба моја Миро. . Ова карабитуша је једини сведок његовог рударског живота. И зато је дајем Музеју у Бору, да тамо казује рударску истину!!
Сада, педесет година, касније, износим откриће његове душе, која проговара из слова ова, не мењајући и не додајући, при томе, ни једну једину реч. Као да је отац ову причу сам вама казао, на овај Пут у тачку
.после толикоп година
Постови
