- kučajski duks, hrvatski knez Bornea.
-Maksima odlazi sa Magure,ali će se jednoga dana vratiti kao car .
8.
Da je Gaj sve to znao, sigurno bi otkrio i istinu :
Zašto je brdo na Svetoj Maguri zapaljeno, kada se rodio?
Zašto je rastao tako brzo, skakao daleko i visoko ?
Da li je moguće da je na mesecu video rupe i govorio da će ga nekad i neko dodirnuti, a možda i tamo živeti ?
Zašto ima po šest prstiju?
Otkrio bi kako to razume životinje, kada šište, pište, mjauču, bleje, rže, zavijaju ?
Saznao bi i zašto je voda ispod kamena u sred crne reke Timokusa, onako topla i lekovita.
Zašto mu je muškost tolika kolika je, da ga ni Valerija nije volela, kada je tražila druge muškarce.
Već samo njegova Divlje žene, zaskoči ga kada joj se prohte?
Zašto je, tako lako prevario sve dukse legionara i za deset dana došao do Imperatora?
Lako je, tako mu se samo čini, jer je zaboravio gladijatorske borbe, gladovanja i sve dijaloge sa zverima.
Postao je član Jupiterove porodice i sin vrhovnog boga!
Za noć je obrlatio i obljubio prelepu Valeriju, a da je nije ni dodirnuo, sama je došla u njegov krevet.
Tek, osetio je kako gola leži preko njega, tankim i dugim prstima igra se, u polumraku, njuška ga, liže i ljubi.
Vrhom, tankog i šiljatog, ali mekog, nosa, miriše ga kao životinju, želeći da se uveri da je ipak ljudski stvor sa snagom životinje.
Žilavim, promrzlim prstima, dodiruje mu rebra, kao da ih broji.
Histeričnim smehom počela je, noktima da ga grebe, od udubljenja na vratu, preko ogromnih maljavih butina došla do njegove muškosti, i tu se zaustavila.
Vrhom zažarenog i ljigavog jezika palacala mu je na muškost kao opasna zmija otrovnica.
A on je drhtao, ne od bola no od uzbudjenja, uzdržavajući se da pokaže svoje zadovoljstvo i spremao se za njen iznenadni ulazak.
Osećao je kako se sva krv iz njegove muškosti sjurila u mozak, i sada ne zna šta se to sa njim zbiva.
Kada se učinilo da se dobro zadovoljila, smeh je prestao, a drhtanje zaustavljeno.
Kao upaljeni svitak skoči sa željom da se njegova muškost sjuri u nju, ali je nije osetio ni do pola,a ona poparena skoči svom snagom.
Kada mu je muškost videla, vrisnula je od straha.
Nije ni primetila da je nastavio, da zmijuljicu smiruje, brzim pokretima ruku i da sa ogromne crvene pomodrele glave svoje muškosti stresa neku ljigavu smrdljivu masu.
U isto vreme Valerija će se stropoštati niz krevet i drhteći nestati u mrklinu, kao uplašena zver.
Taj vrisak, ta vibrirajuća senka, pratiće ga uvek, kada bude sa nekom ženom.
I uvek će osećati glad iznutra,dok će mu se niz nozdrve protezati laki vonj.
Ovaj trenutak nikada neće prizivati u sećanje, jer će sve pretvoriti u travu koja, u proleće , za dan izdžiglja, a na jesen se sparuša.
Ali, nikada neće odgonetnuti, zašto ovako nije reagovala njegova Divlja žena na Maguri .
Osećao je da se ona još više upinjala uz njega kao da želi da zauvek bude deo njegovog tela.
Kao da se ništa nije dogodilo, Valerija je ocu Dioklecijanu , histerično rekla da je tek sada srećna.
Gaj je znao da Valerija laže, ali mu je bilo svejedno.
Jedino je verovao u Askalapija kao u sebe, a da ga nikada nije pogledao u oči, koje bi mu rekle :
Hvala što si mi život gladijatorski poklonio !
Skoro da je za dan porazio persijskog kralja Norseja.
Sa juga je započeo da smiruje pobunjenu Imperiju, i tako ostvaruje zakletvu datu Imperatoru.
Samo da je mogao videti kako ga je ceo Rim slavio.
Kako se Dioklecijan svemu radovao kao dete koje dobija nešto slatko, ili igračku samo za njega.
Pokazivao mu je odaje, tajne sobe, dvorane za vežbanje.
Želeo je da mu pokaže da je sve to sada njegovo i da je sada moćan.
Samo da ga opčara, vitlao je ispred njega mačevima, bacao mu teške oklope, koji su se odbijali od njega kao perca.
A Gaj je bio miran, kao da ništa ne vidi, ne čuje već nešto smišlja, ili pak sumnja u ono što vidi, i misli da sve samo sanja, jer i sam ne zna odgovor.
Da li je sve to java i prevara ?
Zašto ga se svi boje ?
Zašto je Dioklecijan uzeo baš njega ?
Nikome nije verovao.
I nikada nije pokazao šta sve zna, ume i može.
Znao je da se uvuče u neku odaju, kao miš da satima sedi i onda da se oprezno izvuče .
Ubedjen da sada zna šta hoće izlazio je u vrt i nastavljao šetnju kao da s nekim razgovara.
Verovao je najviše u baka Oginu mudros, a ne zna kako da je ovde primeni .
Zato ćuti, dok mu ona sama ne kaže, šta da radi.
Za njega je i ovde, baka Oga značila mnogo, tražio je u nekom kraju vrta, da mu završi priču o ovoj zemlji koja je negde daleko, daleko .
Kasnije, njena smrt vratiće ga i na najranije detinjstvo, kada ga je kupala, u drvenom mirišljavom izdubljenom, vrbovom, deblu.
Uvek ovaj ritual završavala je bolnim povlačenjem njegove muškosti, što je, prouzrokovalo izbacivanjem neke lepljive tekućine i možda nenormalnu veličinu.
Tajnu je jedino on znao.
Ispred njene postelje na zemlji ostala je ne završena skica, gde je dominirao znak sa sakrivene kože.
Bio je to odgvor na sva njegova zagonetna pitanja.
A da je majci bilo šta rekao, dobio bi odgovor .
Da ona to ništa ne zna i jedino zna da:
Armentooo uskorooo trebbbaa daa sebbbii izaabberee žeeenuuu, a Romuuulaa će tadaa posstaatii baakaaa!
Bakaaa Oga muuu jeeeee već izabraalaaa žeeenuuu!
To su bile njene jedine reči koje je umela pravilno bez prekida izgovoriti.
Jer se tek kasnije uočilo da je gubljenje govora, bila trajna posledica predugog boravka u vreloj vodi, pored vrbaka.
Ujedno su to bile poslednje reči molbe, koje je njegova majka danima učila da izusti.
Jedino je znala da se sa njim sporazumeva pogledima, rukama i grimasama na licu.
Ali i to je sve redje činila.
A tek je uzrastao u ptića.
Jednoga dana njegovi vršnjaci javiše majci Romuli:
Maksima Armento Mladji je ostavio stoku i otišao od njih.
Rekao je :
Da će se kasnije vratiti.
Njegov drug, buljavi Sredos Sredarijus, dobro je znao gde se Maksima kreće, šta radi, ali nikada ga nije izdao.
Kada ga dva dana nije video, trećeg je plakao, a četvrtog, saopštio Romuli, da je otišao u legionare i sa sobom poneo carsku koženu zastavu .
Brzo će se vratiti, on je tu negde iza brda, sa istočne strane, na belom konju.
Ponavljao je Strados Sredarijus, sve gledajući u zemlju.
Romula prvo nije shvatila, ili nije želela da razume poruku, ali kada je to i htela Sredarijusa više nije bilo.
Njegov odlazak nisu odma primetili, tek kasnije, kada su neki bili uskraćeni njegovih usluga, primetili su da ga nema. Verovatno je otišao da traži svog druga Maksima Armenta Mladjeg.
Od tada više niko nije pomenuo buljavog Stradosa Sredarijusa, niti se zna da li je pronašao Armenta.
Mnogo godina kasnije, iznenada će se pojaviti i on će imati drugu priču :
Video sam ga nosi purpurno carsko odelo.
Na galavu je stavio lovorovu krunu.
Video je dobro, iako je od rodjenja imao buljave oči.
Samo izmišlja i nije video na daleko, još kaže:
Na platnenu tuniku zašiveno je mnogo zalatnih pločica, koje se presijavaju.
Svaka pločica mu je po jedna žrtva.
Sa leve strane boka imao je pugolu, a sa desne gladius, sve od čistog zlata.
Ima ženu lepu kao boginju, ali mnogo ne haje za njega!
Ima sina, lepo je čuo kada ga zove, sine Kandadijane !
Kud god da podje, sa njim cela carska svita krene, pa zato i on Stradijus podje sa njima.
Kaže, da je svojim ušima čuo, iako ne zna njihov jezik:
Odrekao se Magure, svog imena i svoje Divlje žene!
Zarekao se Caru da će mu biti veran kao pas i ugušiti sve pobune u carstvu.
Ponovo se kune, još, svojim očima je video, kako je :
Sa glave skinuo zltanu i stavio lovorovu krunu.
Iza njega je išla vojska zvana Marijeve mazge.
Ide odozdo sa juga sve pali , ruši i ubija neposlušnike i nevernike.
Pobunjenici ne mogu pobeći od njega nikako.
Dalje od njih, teturali su se i gegali ratni zarobljenici.
Kola sa plenom,vukli su mladi ždrepci.
Korak do njega jaše njegov komandant V makedonske legije, drži zastavu sa orlom, ima potkovane caligule.
A on prvi, naš Maksima Aremento Mladji, car Vaseljene.
Sišao je sa belog konja i poljubio žuti pesak, pored reke.
Ej, to je moj drug Armi , naš Imperator magurski!
Zar onaj Strados Serdarijus, buljavi da izmisli ovu priču!
Ma laže, samo da bi ga Magurani slušali!
Uzalud je majka, ispred zemunice čekala, noćima, svoga jedinca, a ispred praga kolibe ostavljala punu kalenicu kozjeg mleka.
Njegovoj, mladoj, Divljoj ženi govorila je da će Maksima Armento Mladji, njen muž, doći sutra, a ona je gledala kroz nju, očekujući da je tu negde i da je to sutra možda sada.
Otac Armentarijus nikada nije gasio vatru u oboru .
Sve je mislio, ma doćiće taj,krije se, samo da ga mi ne opazimo!
A već sutra dan obilazio je sve virove pored reke da ga možda tamo nadje, uspavanog ili onemoćalog.
Nije poželeo da poveruje u priče da su ga neki prolazni legionari ubili i bacili svojim psima.
Nudio je celo svoje blago onome ko mu pronadje sina.
Nije se nikoga plašio, on i ne zna za strah.
Uvek je imao ono što želi i za to mu je sada nejasno da postoji nešto što on ne može imati.
Planine i reke obilazio je danima i noćima.
Retko navraćao u svoje obore i stoka je sama odlazila na pašu.
Od nikoga se nije više plašio nego od sebe.
Taj,vešt čovek, danju je bio govedar, dobar duks i domaćin, a noću maštar, vidovnjak i prorok, koji je drugima donosio sreću i radost, sebi to nije mogao, ili mu to neko nije dozvolio.
Ali je mogao predpostaviti gde mu je otišao sin jedinac.
On je u mladosti imao istu želju, da postane legionar i Car.
Zato je izbegavao da o tome priča sa sinom.
A samo da je jednu reč progovorio, sigurno bi morao da mu kaže, kako je pobegao od roditelja, sa namerom da ode u Rim.
Nikome to nije želeo da prizna, kakve je samo lude snove imao, da prvi legionar na zapadu bude.
Hteo je da se osveti Imperiji, svoju državu da ima.
Zato je uvek tražio da pored njega budu vešti i zdravi mladići spremni za sve.
Preklinjao je sebe što je ovde zastao i zagledao se u divlju, gluvu, ali lepu Dačanku Romulijanu.
A snovi su ga vodili na zapad rimske imperije, celo pleme da povede.
Da tamo bude prvi koji je došao sa istoka i da im pokaže svoju moć, veštinu, hrabrost i znanje.
Pričaju ljudi, prvo je bio kohorta, beneficija, pa trgovac stokom.
Pevajući je obišao Timokus i Šiljatu planinu sve do Velike reke sto puta.
Od trgovine se brzo obogatio, imao je na hiljadu konja, goveda i ovaca.
Posle se bavio, lovom, pa sekao šumu, i brao šumske plodove, proricao ljudima sudbine i lečio ih.
Nema brda, kuće i reke gde on nije nogom stupio.
I kada se već umorio, organizovao je svoju kučajsku legiju, od Timokusa do Velike reke.
I oni koji su tvrdili da ima brata bliznaka Iborna, nisu verovali, jer njega nikada nisu videli, samo su osećali čudan smrad.
Tek, pričaju, da su ga u jednom istom danu vidjali na obalama Velike reke, i u svom oboru na Maguri, što, naravno, nije moguće.
Mora da je sa druge strane, ipak, bio baš njegov brat blizanac Iborna.
Ljudi samo znaju da su im preci ovde pobegli skrivajući se, u pećini, od crnih legionara sirdikanaca.
Kada su ovde došli, četiri najbolja momka okrenuti jedan naspram drugog, govorili su šta sve vide, koje čuke, koje šume, proplanke, planine,reke i urvine.
Onda je najstariji rekao :
E, to je sada naše, neka svako na svoju stranu ode i naseli je!
Neka se izbori za svaku tačku, neka i glavu založi, a ja ću ostati ovde da vas gledam i čekam!
Tako je Iborna, predak Armentarijusov video Maguru,a rekao je da vidi rimski put do Vaseljene.
Proveo je čitav život tražeći pravi put do Rima.
Ljudi su pričali ,da ih nkada niko nije video po danu, ali su svi znali, da sve što se dogodi u toku noći : kradje, ruševine, paljevine, zločini, njihovo je delo, otkriva ih smrad.
Neka žena, za koju se pretpostavlja da je bila konkubina Ibornova, jedino zna da se, ti potomci sirdikanaca, sada kriju u pećinama Šiljate planine i da tu sakupljaju i preradjuju zlato, bakar i kalaj.
Tvrde, da je baš Armentarijus glavni duks, jer su ga jednom zatekli kako kožnom legijskom zastavom i mačem vitla rukama ispred svog obora i viče:
Too, je, to jedino rešenje!
Too, je, to jedino rešenje!
Nije to nikakva kožna zastava, to je jednostavno ovčja koža, rasprostrta na dnu Timokusa za skupljanje zlata!
A kada se ona osuši oseća se čudan smrad.
Ali, istina je da su pored te iste kožne, žute do pola umrljane zeleno, od trave, zastave pobodenu u Magursku zemlju, morali noću da donose odeću, obuću, hranu, naravno, zlato i soliduse, za potrebe njihove kučajkse legije.
Pored zastave uvek je sedela jedna mlada žena.
Za svaku donetu stvar , odvajala je po jedan kamičak, tako dok ne dodju crni legionari, izbroje kamenčiće i potom sve odnesu.
Govorili su, ako samo jedan kamenčić hvali, celo selo te noći strada.
Bila je to prva kamena poreska knjiga i knjiga pobijenih.
Pričaju ljudi, kučajski duks se sprema da udari na rimskog cara, hoće svoju državu da ima!
Niko ga nije video, ali po osobinama, smatraju da je glavni duks baš Armentarijus.
Ima i onih koji mislle da duks liči na zimzeleno drvo bor.
Ili, to se Armentarijusov predak u borovo drvo pretvorio pa sve za njim hodi, štiti ga i krije
Toliko je visok, ima široka ramena, dugačke ruke, prste tanke i šiljate, dve noge kao dva stabla.
Kada mu glavu obasja sunce, plave oći mu zasijaju, a na jagodicama se pojavi rumen, koja se pretapa u zelenilo.
Onda se podrveni i tu gde je ostane do noći, a posle bor je opet čovek i to duks crnih legionara.
Nazvaše ga čovek Iboirna.
Ti crni, smrdljivi legionari, nisu priznavali Rimsku Imperiju, već su pljačkali i palili od Timokusa do Velike reke.
Spremali se za veliku pobunu koja se u Imperiji očekivala. Sakupljali su ljude, zlato i oružje, spremali se da udare na zapadnu imperiju,da je osvoje zlatom ili krvlju!
Ako ne oni onda njihovi potomci!
Govorili su:
Mi putujemo i tražimo svoju zemlju!
Veliki je to poso, samo za nas i toliku zemlju!
Velike stvari se ne rešavaju samo za jedan život.
Koliko bude samo nesrećnika dok se to ne ostvari.
Sve to samo će jedano pleme nekada doživeti i ono će tu stati.
A mi ćemo biti vazduh, zemlja, šuma i voda!
Ako ne sada, onda za drugo neko vreme!
Pa i mi dušu imamo!
Sve ove priče o Ibornu, duksu kučajskom, su skoro zaboravljene.
Kada se Armentarijus oženio Romulijanom i kada je dobio sina Maksima Armenta Mladjeg, oživele su kao da je bilo juče.
Kao da i nije prohujalo vreme.
Tek, sada kada mu je sin pobegao od kuće, mnogi su se setili njihovih poruka:
Sve što je bilo sada, otićiće ,a već sutra doćiće nešto drugo, i opet ćemo biti mi!
Stajali su dugo pod senkom Magure i očekivali da se neko oglasi, i da naredi pokret!
Samo su osećali kako im hladan vetar huji kroz njihove glave, a na oči im pada senka.
Magurani su opet počeli da pričaju o čudnom Armentarijusu i njegovom bratu blizancu Ibornu.
Njihovi preci sakrivali se vekovima, u pećine Šiljate planine bežeći od crnih vojnika sirdikanaca.
Oni se sada slobodno kreću.Više se ne oseća smrad, ali je ostalo ime Iborna, duksa kučajskih legionara.
Jednoga dana sa svojim plemenom imaće svoju zemlju.
Постови
