-Nosi me zanos istraživanja,-svaki kamen je slovo,
-ohrabruje me otkriće Šlimanovo,
-kada majstori kradu zlato
-brdo poče da se pomera,
-i Novo Brdo je razoreno zbog zlata!!!
Kamera, ton, idemo dalje !
S: Danima buljim u tačku.
Očekujem da mi se vrati što sam zaboravio.
Danju i noću, gde god se okrenem, putujem, putujem.
Putujem, putujem, a ne pomeram se.
Susrećem, oblake, kapi rose, životinje, ljude, bilje, reke i mora.
Na nebu pod zemljom u duši, ruševine, ruševine, ruševine, kud pogledam i gde god stanem .
Prolazim kroz kanjone, gudure, glečere, jaruge i vrtače, doline i ravnice.
Nosi me zanos istraživanja prošlosti života.
Dočekuju me oluje, ratovi, ratovi i bure, ali i kamenčići, svemirski pesak i milenijumski malter i gde god se okrenem krv.
Očaravaju me ptice koje lete visoko i slobodno, a pod zemljom truli istorija, i nestaju civilizacije.
Ja to razuzmem, ali ne znam kako da sve to potvrdim.
Prvo sam sa Aurelijanom, koji se ponaša kao divlja zver pred napad na žrtvu.
Samo ovoga puta on se sprema da ostavi Dakiju.
Hoće da ponese i sva zlatna brda, okolo Argentariusa.
Pakuje kamenje svoga grada Aurelijanuma.
Ubija nedužne ljude, ruši sve pred sobom.
Hoće li neko da mi poveruje?
Govorim :
Ljudi, ispod ovog grada je drugi grad.
Sve što se dogodilo tu je zapisano, i ove zidine su zapis, samo ih treba znati čitati.
Svaki kamen je slovo, a red zidina je jedan sloj prošlosti.
Prošlost je istina za budućnost, a niko me ne čuje .
Hoću pravilno da prenesem misli kako bi me svi razumeli u vremenu i prostoru gde se krećem.
Gromovi udaraju, a niko ih ne čuje, samo pale moj mozak.
Godinama slušam lelek, zapomaganje i sve se to pretvara u tačku.
Putujem godinama, kao da bežim od nekoga, koji dahće u nešto što ima toplinu, što svetli i pomera se.
Danima buljim u tačku.
Gledam levo, desno, gore, dole.
Ništa ne vidim što tražim godinama.
Ne znam kako to izgleda što tražim, a znam da postoji.
Jedan deo toga je u meni, ali se ne da, ćuti, ni da šušne.
Samo ja osećam tu paljevinu, taj dim prošlosti .
Da nekome to pomenem, rekli bi :
Srejo, mnogo si umoran, odmori se malo, ne luduj !
Odavno ništa ne svetli, a ja i osećam plamen koji ima toplinu i dah što smiruje.
Miris prošlosti me omamljuje i opija.
Zato ovako mumlam kroz tišinu, bauljam kroz mrak buljim u tačku.
Očekujem kada će iz te tačke nešto da izadje.
Osećam kako, prozračna, svetlost pored mene reže vazduh na kriške, kao pihtije .
Ja sve to uzimam parče po parče, kao da brojim i proveravam da ne pogrešim.
Drobim prstima i gutam nutrinu prošlosti.
Žvaćem nutrinu sadašnjosti i povraća mi se što mi niko neće poverovati u ono što ću reći.
Tešim sebe da uvek postoji neka vrsta mogućnosti da ću biti ubedljiv u misteriju lične paradoksalne veroispovesti.
Ono što želim da saopštim, prvo promrljam, okrećući lice i kada vidim da me slušaju, onda nastavim .
Onda osetim kako te reči o jednoj smrti vremena prerastaju u novi život koji se prevrće u mom trbuhu.
Zatim kap po kap, uzdasima brojim, brojim, a nigde pravog broja do cilja.
Tako sortiram milenijumski dah, koji nema ukus, ali se oseća jeza prošlosti, koja podseća na sadašnjost.
Osećam kako je taj dah mek kao mladi sir koji drhturi, kao da će se raspasti od uzavrele mekoće, odnosno , sadašnjosti.
Znam da sam svedok vremena koje je ostavilo tragove, ali niko neće da to prizna.
Samo uobličavam ono što se stvarno dogodilo, a niko da mi poveruje.
Vazduh je isti, samo sada struji kroz paklenu buku.
I svetlost je ista, sada se samo omedjuje prozorima.
I voda je ista, obeležava svoj put gde teče.
Svaka kap sada ima svoje ime.
I trave su zelene, ali i lepo upakovane, mogu da se serviraju.
Nebo plavo, sunce užeglo, tu čovek još ne može ništa uraditi.
Sve je isto, a prošlost se meri vekovima.
Strah me je od tog prokletstva da su svi nestali koji videše lice mladog Faraona, što večito spava u grobnici.
Ohrabruje me otkriće Šlimanovo******** Troje i Mekene .
Pa od tog Šlimana nikako da zaspim.
Samo me proganjaju njegove reči, kada je pronašao Agamemnovu masku :
‚‚Pogledao sam Agamemnovo lice.Sve mislim da je to lice koje još uvek život sanja ! ‚‚
Postavljam sebi pitanje:
Kada ću ja videti Gajovo lice?
Skloni se sa tog ogledala, da ga slučajno ne opaziš, moj Dragoslave, šapućem sebi, a kao da vidim Gaja.
Sve gledam da me neko ne čuje, dok se brijam, a čujem kako mi neko kaže:
Pomeraj se, pomeraj , traži, traži, tu je negde, on te čeka.
Taj glas me prati gde god se pokrenem, i tek onda shvatim da je uz mene i dalje Hajnrih Šliman, upiljio se u moje lice pa mi šapuće:
Ti si miran i precizan,imaš dobru metodu iskopavanja.
A ja sam žurio,bojao sam se da ću možda prekinuti da sanjam i živim, govori mi Šliman .
Ja se pomeram, a nikako da mrdnem.
A on mi kaže:
Pa dobro, da se ne pomeraš da li bi mnogi tragovi bili ovakvi .
Da se nismo pomerali da li bi došli do otkrića ?
Ja ćutim, a čujem sebe kako mu govorim:
Pa ja se ne pomeram i sve mi se čini da sam ovde već bio!
Ej, pogledaj, šta sam sve uradio i saznao.
Pogledaj svoju ženu Sofiju sam okitio Prijamovim blagom.
A ja sam za iskopavanja celo bogatstvo uložio. Ali, tim otkrićem, ja nikada nisam mogao da zaustavim svoju opsesiju i stras, iz dečjih snova, da postoji još nešto, što me čeka i u starosti, ako mi veruješ i pod stare dan sanjam i radim.
Slušam Šlimana,a kao da ja govorim, znam šta će sada reći:
Ako mi veruješ živim san i ne želim da se ikada probudim.
Kao da sam još uvek dete.Vidim ispred sebe oca koji mi priča o junacima antičke Grčke,a ja se u sebi zaklinjem kako ću jednoga dana otkriti Troju, ni manje ni više no Troju i to uz pomoć Homerovih junačkih epova.Da sam to nekom rekao smejali bi mi se i rekli da sam lud!
Eto,imaš moj primer i pazi kako i šta radiš,budi pažljiv i temeljit.
U pravu je bio Šliman,sve mi se čini da i ja sanjam i radim .
Ti snovi, to pomeranje graniči se samo sa ludilom.
Šapatom sam, da me neko ne čuje, postavljao sebi pitanje: Zar se ne plašiš svega ovoga što će tvojim radom tek doći?
Ne, šta tražim to ću naći, govorio sam glasno da me svi čuju,iako sam bio sam.
Taj unutrašnji glas,to pomeranje dovelo me je do vladara koji su vodili antički svet i bili na njenom čelu od Britanije pa sve do Indije.
Siguran sam da me je Gaj čuo i siguran sam, da je on bio pored mene.Davao mi je neki znak,to su moja čula shvatila,duh osetio, a oči moje videle.
Razumeš, ovde je bio centar Rimskog carstva, a to niko neće da prizna, zato sam želeo da baš ovde pronadjem Gaja.
Mnogi carevi su bili rodjeni manje ili više na ovim prostorima.
Da li vi to možete razumeti, kolika je Imperija, a prvi čovek odavde ?
Ovim craskim gradom Galerije je ostavio večiti testament.
I kakva bi kap bila da se strmoglavljuje iz njegovog oka kao sa ogromne visine.
To pomeranje ima snagu samo ako me neko razume.
Ja ovde nikada nisam bio, a ceo moj život je vezan za ovaj sveti kraj, za Lepenski Vir, Gamzigrad i Šarkamen.
Te ribolike glave nikada nisam video, ali mi se čini da ih odavno poznajem.
Video sam njihovu svetlost.
Čuo poseban šum.
Osetio kap nekadašnjeg mora.
Zadrhtao sam kada prvi put videh njihove oči i čuo njihovo cijukanje, kada je voda nestajala.
Njihov miris je samo ovde ostao, u drugom prostoru se ne oseća.
Čini mi se da sam odavno u Gamzigradu.
Upoznao sam Gamzu, Romulu, Armentarijusa.
Tu sam upoznao dečaka Armenta, sa krivim nogama, i okrnjenim nosom.
Nisam znao da je to Gaj, koji je čitavog života patio zbog svoje prevelike muškosti.
Koreni nesreće su duboki i nikako da se iskobeljam iz te zagonetke, izmišaljanja dogadjaja i ljudi.
Tu sam čuo za Divljeg Vetra Valhona i Snažnog Dagona.
Ono što u meni odavno spava sada se budi, pomera, klija, raste, cveta.
Dodirujem vazduh u mutnom oblaku, skoro da dodirujem mesec.
Tek u mojim rukama osećam kako drhturi naslagan svaki dan iz daleke prošlosti.
Milenijumi su na ovim dlanovima, izmedju prstiju i noktiju ali ne znam kako da to nazovem.
To je tačka koja je živa.
Ona se ne deli, ona pripada samo jednom.
Ali! kome, kome ?
Odgovor je zarobljeni svemirski vetar, koji je u meni i ne da mi mira, već godinama.
Čujem samo jeku prošlosti, a ne znam koliko je stara.
Ta tačka danima mi probija tamu, kako bi mi put bio vidljiv.
Za put bez pomeranja, treba izabrati pravu svetlost i stranu .
Umesto mene tačka plovi i nosi sve ispred sebe.
Kud god se pomerim, tačka je iznad mene, sija.
Istina je da je ovo moj put bez pomeranja.
Da odavde nikada nisam kročio, a pored mene su prošli milenijumi.
Sve mi se čini da neko nevidljivo čudo umesto mene korača i guta zemlju i vazduh.
Zato me strah, da i mene ne proguta.
Ja sam jedini svedok što sve videh i čuh, a niko mi ne veruje.
Gde zlata ima tu je nesreća!
Ko ga uzme biće nesrećan, on ili neko od potomaka
To ja nisam rekao, samo sam ponovio ono što se odavno zna.
N: Kamera, mene u kadar, tako, tako:
Pa profesore Srejoviću, nećemo sada o zlatu, govorite o Galeriju( bože kako se ovaj čovek gubi u priči)
Kamera, ton idemo na profesora:
S: Slušaj sada ovo, isto je vezano za zlato:
Sve što se zbilo na zlatonosnom Novom Brdu, je priča o Gamzgradu, koja se ponovila hiljdu godina kasnije.
To mi je u snu pričao carinik Rusota, otac Dimitrija Kantakuzina, koji potiče iz vizantijske Grčke familije.
N: Ali, profesore Srejoviću, hoću priču o Galeriju !
S: Budite strpljivi i ova priča je o Galeriju, i veoma zanimlmljiva.
Ona se provlači kroz vekove i prava je potvrda izdajstva zbog zlata.
Vi samo Galerije, pa Galerije, pa on je svuda oko nas!
Pa i danas tu medju nama ima neki budući Galerije!
Videćete da tu ima, mogućnosti , da se napravi nova priča, o uspostavljanju linije rodoslova sa prvom srpskom dinastijom .
Budite strpljivi, doćićemo do vaše priče.
Njegov potomak je bio Galerijev prvi komandant V makedonske legije .
Skoro, da se ne poveruje: bio je hermofrodit.
Taj Kantakuzinos dodje na poziv svoje sestre Irine, žene Despota Djurdja, da izgradi zlatni grad na Novom Brdu.
Dodjoše još mnogi drugi učeni ljudi Konstantin filozof, Antonije Rafail, Nikola Jerusalimac, da pomognu despotovini, oko izgradnje grada.
Skoro godinu dana su ga crtali, ispravljali, dodavali
Svako je želeo po svome da izgleda ovaj grad.
Ali svi su radili po želji despota Djurdja, da grad bude sav u zlatu okovan.
I kada je izgradnja počela, sve je stalo.
Koliko su ga majstori gradili, toliko je noću rušen.
Niko ne zna ko ga to i zašto ruši!?
Despotu, kažu:
Majstori , kradu zlato!
Drugi kažu tu je neki, izrod, li izdajnik!
A on ne veruje, ubedjuje ih da su to njegovi ljudi.
Ma to je neki izdajnik, opet će oni!
Ako ga ima onda je neko medju vama, opet će on.
A oni njega ubeduju da zlato ima samo neprijatelje.
Neka lopove majstore zazida u temelje, oni znaju sve tajne grada.
Pa će videti šta je istina.
Da ne skrnavi temelje, bolje će ih otpustiti !
Onda su despotu Djurdju rekli da postoji čudan majstor, koji ume da gradi sa zlatnim malterom.
Srpski Despot je tako izgradio zlatni grad, ne saznavši kakav je to majstor bio i ko ga je to potkradao.
Samo za nekoliko godina grad je nabrekao od žestine života.
Od iskopanog zlata, još mu je preostalo da svake godine iskuje preko 200.000 zlatnika.
Niko nije ni slutio da će se zlatno proročanstvo i ovde ostvariti, posle hiljadu godina.
Uzavreli vir smrti, već godinama je u utrobi Novog Brda.
Niko nije znao razlog, ali se posumljalo na nezazidane lopove i nepoznatog majstora.
Kada su ih našli, majstori su bili ugljenisani i okovani zlatom.
Kada su našli glavnog zidara,videli su prelepu ženu umesto majstora.
I ona reče da se veliko zlo sprema.
Nebesko daronosje postade i ovde prokletstvo.
Brdo poče da se pomera.
Ili se to zlato spremalo za beg.
Taj dan mi još u očima i ušima.
Ništa mi ne može uteći.
Arnautski Sultan Murat II, posle četrdesetodnevne opsade, stoji raširenih nogu ispred razrušenog grada i krvavog brda.
Pored njega stoje, sa čalmama oko glave, oni nepoznati majstor i prelepi muškarac koji pre liči na ženu.
Kao razjarena neman rasut u vazduhu kruži okolo, traži nekog.
Viče:
Da se usta otvore, celo brdo da se zatvori i da se ostavi samo jedan prolaz!
Da se zlato ispred cara donese i da muška i ženska čeljad izadju kroz ova vrata!
A dok se ljudi redjaju, car bira mužnike na jednu, ženke na drugu stranu, a ostale i ne gleda, ubija.
Pobio je sve stare muške hrišćane.
Prelepi Kantakuzinos se preruši u devojku i tako jedini on osta iz te porodice.
Mužnike koje je izabrao, bilo je tri hiljade, a ženske čeljadi sedam hiljada.
Ženske lepe glave je sve razdavao medju poganike, a mladiće je uzeo sebi za janičare i poslao ih u Anatoliju, preko mora.
A Novo Brdo razorio do temelja.
Za sve ovo svedok mi je Rosota Konstantin Mihajlovič Askalapijos, pra praunuk Kantakuzinosov.
Evo i sada se gledamo prazno, kao da to nije istina.
Misli rasturamo brzo kao razdvojene listove knjige .
Čekamo da dželatova ruka skine i našu misao i da se sve strmoglavi u večiti svemirski bezdan.
Čujemo kako Sultanova reč poskakuje preko nas i mi osetismo samo kako se bol skuplja u grlu, dok se grad ruši pored nas.
Istorija se ponavlja, a mi tu ništa ne možemo da učinimo !
O tome svedoče, izdajstvo nepoznatog majstora, i razoreni temelji tada zlatnog grada.
Eto, to mi je kazo Rusota Askala Kantakuzinos.
Pa sve mislim, da nije baš taj iz loze nepoznatog majstora.
Dakle, istorija, izdajstva, se ponavlja, a mi ništa od nje ne naučismo.
Mi imamo temelje, a ne koristimo ih.
Ne razumemo da je Evropa sada kao nekada Rimsko carstvo, centar moći, temelj savremene civilizacije.
Zar ne stremimo, kao deo ljudske civilizacije ka visinama, ka svemiru!?
Stvara se nova Imperija, pod novim usloivima i novim nazivom, zar ti to nije jasno!?
Sila pripada samo jednom, a jedan se ne deli !
To morate da pustite tako, neka se zna da sam to rekao !
Iz one mase u njegovom očima, neko diže obe ruke i uporno, promuklim glasom viče :
Gospodine, naučniče, gospodine naučniče, lepotančiću moj !
Znam šta me sada pitate profesore:
Ko ste Vi ?
Moj odgovor vam ne znači ništa, no ono što ćete čuti.
Vi ne shvatate, to su neke sile, na koje nemate moć.
Da vam objasnim šta ja znam, da vam lakše bude, dok uporedjujete činjenice iz prošlosti.
Da raspoznajete prah istorije od sadašnjeg, vrelog, vazduha.
Da razaznate sadašnjost od prošlosti.
Da znate kada ste razumni, a kada zbunjeni.
Da raspoznajete kada ste trovani, a kada pijani.
Da znate kada stojite, a kada puzite.
Kada klečite, a kada molite.
Kada ste budni, a kada sanjate.
Kada vas zaista mrze, a kada samo to kažu .
Da osetite ko vas voli, a ko kaže da vas voli.
Ko uvek laže, a ko laže kad govori istinu !
Koja vam je leva, a koja desna, strana, dok se vrtite.
Šta je divlje, a šta pitomo i prirodno lepo.
Rećiću vam šta je deljivo, a šta ne.
Šta je istoriija, odnosno prošlost, a šta sadašnjost.
Profesore, bojim se da sve ovo što sada čujete nećete smeti objaviti.
Mogao bi to biti samo izmišljeni istorijski roman strave i uažasa, koji samo Vi možete potpisati.
Ove iskopine su postojale i pre vas, ali niko nije izmislio ovaj užas, koji Vi sada pripovedate.
I tražite da vam plaćaju ta nekakva dragocena iskopavanja.
Zašto buljite, uporno, u mene, tražite neki žig, šta li već!
Nije važno s kim razgovarate.
Nego, šta želite da čujete, odnosno da kažete !
Došli su niotkuda i zato ih ne poznajete .
Ubili su sve što Vi pamtite i znate.
Ako ponovo dodju creva će vam izvaditi, prosuti na tu zemlju.
Oči će vam okrenuti naopako da gledate svoje iznutrice .
Neće vam dati da postojite ovako kako želite, nego kako im se hoće i prohte.
Bićete roboti od mesa, kao što su gladijatori nekada bili.
Teraće vas da puzite, da se ujedate i ubijate.
Kao što je Dioklecijan terao Galerija da pobije svoje Magurane.
Nema većeg zločina od svog,to smo već iskusili.
Ognjišta će vam ugasiti, kuće porušiti, pepeo rasejati.
I dok se ponovo pokupite i vatru zapalite, nestaćete ovakvi kakvi ste. Nestaće vam seme i soj, bićete onakvi kakvi oni žele da budete.
Bićete onakvi kakvi se budete vratili, iz njihovog ropstva, mrtvi, a živi! Živećete,bez imena,porekla i vere,bićete samo jedan u nizu njihov broj.
Oni imaju moć od koje će te se Vi stideti i poniziti.
Lopovi će imati vojsku i svoje dvorce.
Preživela sam sve to i sada sam samo prošlost, a sve mi se čini da urlam u snu i da me niko ne čuje iz ovih, urvina,laguma i potkapina prošlosti.
Zato me znate, profesore,udišete prašinu moju.
Dok metlicom brišete ovaj kamen, to mene milujete .
Dok mi halje skidate, ja nemam šta da vam dam!
Mene ste izučavali, i niste upoznali.
Niste zbog toga dobili slabu ocenu, naravno, to je samo anegdota.
Ali, niste me ni videli, jer da ste me videli, sve ovo ne bi bilo.
Njih svakodnevno susrećete, oni su tu da vam govore što žele.
Bežite, bežite od njih !
Duše im nisu mirne na gornjem ni donjem svetu.
Ako treba idite u sredinu, u vatru i neka oni izgore.
Bacite reči u vatru i ne pominjite više ime, neka izgori!
Neka zauvek nestanu, prokleti bili, za navek, amin bože , pomozi ovom narodu,sada u vjek i vjekova, amin!
Gospodine naučniče, da li me čujete, ovde sam, ovde sam!
Bože, pa on niti čuje, niti vidi!!
Eto,takvi su oni oduvek bili!
A tu odakle se glas čuo, bilo je puno ljudi zavijenih u krpe, izgledali su kao žive mumije.
Srejović, onako naglas da svi čuju reče:
Pa ljudi, ovo je istorija, ona je sa vama, samo što prodje pored vas, eno je, eno , požurite da je stignete, ona će nam pomoći!
A ljudi iz kolone, kao da ga ne čuju i ne vide, nezainteresovano, bespomoćno se kreću i dižu ruke, mlataraju glavom levo desno, gore dole.
Srejović i dalje čuje onaj glas:
Постови
