среда, 26. децембар 2018.

ELJTON  
SREDJIVANJE DNEVNIKA  III        
 SREDJIVANJE DNEVNIKA  III

                  
                 14.        ЈЕДНА СЛИКА  БИОГРАФИЈА  ЦЕЛЕ ПОРОДИОЦЕ








                 
И када год погледам ову слику, могао бих да напишем целу историју моје породице, а најкраће речено, могло би да се напише цео роман, или сними филм  српског сељака  из Топлице...
Мој отац Светислав, причао ми је да су наши, породични корени негде из Пљеваља, или   Прекопчелице. У турско доба  терали су цело  племе Митровића да  пређе у муслиманску веру.Наравно, нису хтели, убили су   турског везира и  цело племе  је побегло преко Преполца  у Топлицу. Да би  били на  запажени, племе се раздвојило у   четири  групе, на све четири стране света, и растало у цик зоре... Уз обавезу да се, када сунмце буде ла заласку,  по један члан из племена поново врати овде и остави абер где су  запалили кућно  огњиште..... И тако је  његов курлан или курланбало-деад, а можда и сукурдов, сурдепач, али деда из памттивека.. дошао испод Пасјаче и ту оста; живео је скоро 90 година..Његово племе је  имлао 60 чланова, запосели су  близу 100 хектара плодне  земље, поред Топлице, имали  су  воденице, коње вршалице; 1922 године када се отац Светислав  родио био је  треће мушко дете у породици, за коју се тада причало; ,, да све што ти око види све је Јованчино!!
И данас  памтим оно што ми је  отац рекао: ,,- ти си по старински  Јованча, носиш поносно име на најстаријег деду, а за нас си  Јован, то је свето име!!!,,  
Отац је са 2о година био је  учесник рата од 1942.годин и  крај рата 1944. дочекао је на сремском  фронту. По његовом причању, пошто није желео да  се активира  у војну службу ДБ, као најмлађи  скојевац  морао је по  одлуци Партије да казну одради кулуком. Прво је  радио на  пробијању пута Прокупљ-Куршумлија-Препоац- Пролом бања, па је ишао на  бербу кукуруза  у Банат. И то није било довољно,  па је крајем 1946. године, ушао   у  рударску казненичку смену  борског рудника, чији је задатак био да,  такви рудари, први уђу у  радно окно да га испитају и тек касније  да приступе  прави рудари, А зашто  тако?- следило је моје логично питање..... Зато што су  Немци, приликом напуштања  борског рудника злата, минирали   све  златоносне коте... Тако да је у  првој  смени погинуло на стотине  рудара, наравнпо о томе нема  ни речи, ни слово. Тада су рудари имали уместо имена - бројке, које су предстввљле године рођења и  године висине казне.. Ми смо, сатима и сатима,  до  појаса газили воду и  обилазили  сваки  милиметар..окна да пронађемо и отклонимо подземне мине, и  богами  успели смо, али  ја сам се разболео, а многи    су  изгинули у јами.
У руднику су тада  главни били Влада Мујовић, па онај Саша, па Живан, и Марко Радуловић, а они у рудник никада нису ушли. Њихова је јавка била ,, Ко неће са нама-правац у кажњеничку смену,, - причао је отац Светислав!
Тако је отац, осветлео образ и час  племена које носи име  бога пастира, бога заклетви и светлости који се временом преобразио у ратно божанство Митреа, јер су га на то приморали нељуди..
Отац је имао 49 година када је умро од професионалне рударске  болести; почива у своју родну Топлицу....
                                                         РАЗГОВОР С' ОЦЕМ 

 Једном сам ухватио себе, док  пишем овај Дневник, како разговарам с' оце, у полиумрачном углу склоништа  99. Очекивао  сам да ће ме питати  шта то овде радимо, или  да ће  ми причати о свом ратовању и о својим тешким рударским данима , али нишшта од тога... Ја сам за  њега био и остао   само   клинац који   уме  да  сањари...
Да сам то неком  рекао, сигурно не би ми веровао, препоручио би ми  неку терапију код психијатра, или би ми рекао да сам    мало више употребио  цујку...
Зато  овај разговор   стављам у слова, па ви  како хоћете  верујте или  не...
Лепо, ја  старији од оца   скоро 20 година стојим у дворишту наше куће  на Другом километру поред  Савићевог потока, која је одавно  срушена и сада су  ту вишеспратнице, а он обукао ону  стару изанђалу бунду,  прислонио се на  тарабе,  ја му се ништа не жалим само га немо посматрам и не верујем, да је то сада слика, од пре 2о година у  мојим очима,  маше  ми рукама, смеје се и само што не  падне, Чујем, како  ми држи  предавање, као, жели да ме заштити од злотвора, да ми помогне, глас му  дрхти и једва се разуме:
,,Клињо мој, меци мој, време ти је  дааа  већ једном порастеш и  прекинешшш  са овим твојим лудим  сновимааа и писанијима. Какав рат, какво бомбардовање! Па ми смо  одавнооо одратовали са турцима и  швабамааа,  ми смо их победилиии, не једном   два  пута, еее! Сине меци мој, тата те моли, да се  боље ухватиш  неког посла,  помози мајци и  браћи твојој, да сиђете са оне слике са зида у козарској улици !!!!..
Ја сам само ћутао и климао главом, испружених руку  чекао сам  само да не падне, а уставри  хтео сам да му кажем ово:,...
,, Да се не секира, старији сам од  њега, скоро 20 година; учио сам историју и знам колико се ратповало;, прочитао сам и  његов дневник из 9 хоризонта,  неке делове ставио сам у мој  роман,,Скок преко коже; да смо  вратили неке дугове; да смо  браћа и ја  завршили  високе  школе и да смо сада на свом хлебу; да је мајка ипак остала сама, и да није желела да остави  стан  одакле си ти заувек  отишао; све се нада да ћеш  се вратити одозго по њу.. И шта ти још нисам оцу  рекао; али мора да зна да је и  сада ратно стање, а он ни да чује...
Онда ја  све изнова и то мало филозофски....
.Оче, претпоставимо да неки писац, не верује у оно што му се  догађа и  напише књигу, у сну, аутоматским писањем да забележи снове..Рекли би да је то невероватно дело, други да је то неразумљиво, трећи да је то фантастично, неко би рекао да то није ништа јер није резултат научне методе.
 А у ствари то је само бележење живота који је сада, и зато  жели да све то буде као сан, јер то што нам се дешава је као сан или то је као живети у сну, или сањати будан;  МИ СРБИЈУ  СИГУРНО НЕЋЕМО ДАТИ, КАО ШТО ЈЕ НИ ВИ НИСТЕ  ДАЛИ!!! а овај писац, твој   клиња, твој меци, то ти сада  каже и то  сада записује, овим  словима!!!....
Оче, ти ми не даш да сањам то је зато што ништа не разумеш и не верујеш да ће ти звезде пасти на главу, у мојим сновимма, а то ти је  мајка већ једном и рекла!!!,,                     Е, када сам поменуо моју  мајку, његову жену Јасну, видо сам му сузне очи и  он је нестао у трен, а разговор није завршен... Ето, то сам Светиславу-Тиси, мом оцу, хтео да кажем о овим сновима које записујем поводом 20 година од бомбардовања Србије, ваљда ме je чуо и разумео, више се није  појављивао, ваљда је све схатио, какво је сада време, страрије од њега скоро 40 година !!!

sledi nastavak