четвртак, 10. децембар 2009.

X nastavak

POVRATAK U ZAVIČAJ -

KORENI CRNE MAGIJE
Mumapadure

7.

Da li su sve priče istinite, da li je tačna i ona prva priča o nekom namernom siromaštvu i o bedi baka Oge, nije se ni moglo utvrditi .



Ispod njene postelje, gde se osećao zadah mrtvaka, pronadjeno je zlato u prirodnim gromuljicama.

I na stotine već ugljenisanih ljudskih prstiju .

Iako je želela da bude sahranjena gola baka Oga je bila obučena u najlepše odore, koje je Armentarijus doneo preko Velike reke i planine.

Plakale su ptice i trave dok je ona gorela na lomači.

Njen pepeo će kolonati staviti u lejku, pustiti niz vodu, i tajno prebaciti u Veliku reku .

To je bio i odgovor na zagonetku:

Zašto je ona svake godine u polju toliko uzgajala lejke, baš onako kako je obećala majci Heki kada joj je davala seme od bundeve?

Tako će se baka Oga vratiti, posle 50 godina, tamo odakle je došla.

Sigurno, tamo još uvek gori vatra, majka je čeka.

Bio je to dirljiv susret.

Tek što je svanulo.

Sunčevi zraci samo što su dotakli zemlju i vodu.

Tu pored reke vatra je još dogorevala.

Da li sunčevi zraci ili lepršavi plamičci dotakoše Ogine vlasi i ostadoše na njima.

Ona se trže zbog straha, i uputi pogled ka reci.

Kao da sanjari, protrlja plave nežne i srećne oči.

Ugleda komarce koji su se, s vremena na vreme, spuštali na vodu.

Grudi su joj se snažno nadimale, ne od straha, no od sreća, što je stigla u zavičaj i sve ovo sada gleda.

Ruke i noge, pomerala je kao da su okovane, ali ona nije osećala takvu nemoć.

Tog trenutka, baš tu, osećala se veoma jakom, jakom kao dete koje je pored majke.

Majke, koja uvek štiti svoje dete.

Ako ostane tu niko joj ništa ne može.

Niko neće biti jači od nje sada.

Od silnog plamena Oga nije primetila da je već pored majke Heke, koja se u šumu pretvorila.

Nego misli da je neka pra pra starica, koja sedi pored otvorenog gorba I nešto mrmlja:

Mu, mu, mamja, mumumamjaaaa!

Iz tog mrmljanja ona je sama izgovarala razumne reči:

Ovde sa leve strane Danubiusa bilo je selo pored Trajanovog mosta.

Reka je bila deo našeg života, ali ona nije strahovala kao mi!

I taj naš strah oterao nas je od reke u šumu.

Sada nema ni sela ni mosta.

Jedino je tu, ovo nebo i reka, a tamo je šuma, i tamo su nova sela!

Ovde je bilo mnogo ratova i ratova.

Ali se nikada nisam bojala niti odavde pomerila.

Postala sam, pored reke šuma, koja gleda, hoda, i govori.

Štitim sve one koji zalutaju, nešto pogreše, ili se boje.

Ovde čekam svoju devojčicu, ali ona nikako da dodje.

Bojim se, moja mala devojčica, neće naći selo i preći most !

Bojim se da je ne uplaše ovi zli ljudi.

Da je ne proguta neka šumska zver.

Da je ne odnese neka rečna ala.

Da ne propadne u neku jamu!

Uzaludno je Oga pokazivala svoje prašnjavo lice majci Heki da joj pokaže kako se, ipak vratila njena devojčica Oga, kći Hekina i O Gana Karpe.

Jeste, jeste vratila sam se i ovde ću zanavek ostait, mamai!

Pa majko ne duri se, eto vratila sam se!

Majkooo, pa ne duri se !

Oga, htede da joj još priča i o prelepoj kćeri Romuli. Odjednom stade, jer je primetila da je Heka slepa i gluva.

Glava joj je umesto kosom, oblepljena sasušenim lišćem, koje treperi.

Vrat joj je obavijen nekim žilama.

Ona se odjednom nasmeja.

Sa tog lica, samo se jedna pukotina otvori.

Umesto usana, nazire se mračna šupljina iz koje izlazi omamljujući dah.

Nije progovorila ni reč, a Ogi se učinilo da čuje kako govori :

Mama, žeelela sam samo jedno, da se vratim kod tebe i spavam u tvom krilu.

Majkoooo, aaaa!

Toliko godina je prošlo, a ja nisam mirno spavala!

Imaš divnu kosu mama!

Kako ti je lepa zelena haljina, mama!


Mamuuuupaneduriseeee!!!

Kada ču sebe, zatreperi, čitavim telom, pre nego što će se skameniti ili pretvoriti u meso.

Sigurno me ona ne razume!

Pa, mama, evo me, evooo!

Pokazivala je majci lice u kome nije bilo ni kapi krvi.

Telo joj je blo bledo, ruke i glava skoro nevidljive.

Usne zgrčene, oči škiljave i ukočene, kao da se brane od neke jake svetlosti.

Zaista, mama, došla sam, posle toliko godina skrivanja.

Čak mi se i glas promenio, sada je malo promukao, baš onako po serski, zar ne mama!

Tu predugu tišinu i taj unutrašnji dijalog, pritiskivali su talasi Velike reke.

Talasi su imali bat koraka jednog noćnog prolaznika, koji se u ranu zoru razbiše u njenom glasu.

Majkoooo ,maaaa!

Skoro nasilinim pokretom zgrabila je, sasušene zelene pramenove, rasute po celom telu, proturala kroz njih razapnute prste i pružala ih ka njoj.

Pipni mama, pipni, to sam ja, ja tvoja Oga!

Bila je mlaka, baš onakva kao, kada se rodila, mirisala je na omamljujući znoj.

Izmedju nje i nje, ta kosa je izatkala neobičnu zelenu mirisnu prostirku sećanja.

Učinilo joj se da prerasta u čudni plameni jeziik i odjednom, postade neprirodna.

Dok joj je srce pomamno udaralo, ispustila je isitnjeno žuto lišće što je ostalo od kose.

Nagnula se ka njenom licu i htede da kaže :

Pa mama, laku noć !

Još uvek Heku nikako ne može uveriti da je ona njena devojčica Oga, nego ako legne u grob pored nje.

Da je obavije svojim korenima i učvrsti žilama.

Razumela je i videla Heka sve.

Bila je slepa, ali po dahu vetra prepoznavala vreme, dan i noć .

Baš joj je bilo sve jedno koje je doba dana.

Po mirisu, ljude, žene, muškarce i decu.

Nije marila za nikog,važno je bilo da ima nekog.

Po zvuku, životinje, koje lete i hodaju.

Sve su joj iste.

Po vlažnosti, zemlju i vodu.

Po toploti, vatru i vazduh.

E to joj nije bilo sve jedno, znala je, od vatre će se ispeći. a od vode udaviti.

Po treptaju oka, sunce i mesec.

Kada duže zatreperi sunce je, a kada začkilji mesec dolazi.

Kada je osetila prisutnost devojčice polete.

Prema svom Plamičku, koji se odavno ugasio.

Ali se saplete, zgazi onu lejku, a prah se raspršta i grob se zatvori.

Pričalo se da je njena majka Heka, divlja Dačanka, žena snažnog O Gana Karpa.

On je jedini mogao sam u toku dana da pojede celog vola.

I mogao je da satima leži preko razgolićene Heke.

Mudra, lukava, promućurna i lepa Heka strpljivo ga je držala.

A kada više on nije moga uzela bi ga u krilo, kao nešto najdraže i milovala.

Ti si moj pastuv, ti si moj vepar , moj vetar moje sunce, ti si moje drugo ja!

Šaputala mu je satima Heka, dok se zajedno ne uspavaju.

Tek onda kada bi on ustao bio je znak da je zadovoljan.

Jednom mu je rekla :

Kćer Oga sa tek rodjenom ćerkom, našom unukom Plamičkom, otišla je niz reku neznajući kuda, valjda da traži, sreću !

Nije smela da te čeka, kao što nisam ni ja smela svoga oca, jer nisam znala, a i ona ne zna, ko je otac rodjenog deteta.

Ona je ostala sa leve strane Danubiusa, jer nije smela da ostavi svog divljeg O Gana Karpa koji je otišao da traži zlato i zarobi novo stado goveda.

Strepeći za njega ona je danima pecala ribu i buljila u vodu, očekajući da se neko pojavi.

Dok stoji i spava, preznojava se, osluškuje reku, lavež pasa, šepurenje riba, čuje i petlove, govori sebi u tišini :

Dobro je nisam sama, ne sanjam !

U isto vreme njene najbliže komšinice su pričale da joj muž divlji O Gan Karpa sa Sera pronašao zlato.

Uhvatio ga u ruke i ne pušta, drži ga,čvrsto uza se !

Pošto se nije javljao dugo, ona je pošla da ga traži.

Rudari su ga, pronašli u gudurama Strandža ugljenisanaog, kako stoji u svadbarskoj beloj halji, raširenih ruku i nogu, kao da nešto drži i zaprečava da ne pobegne, pored zlatonosne žice.

Sigurno nije želeo da ga ostavi, i zato je tu izgubio glavu!

Znali su da je to on, jer poslednji put kada su bili sa njim rekao je da će imati svadbu sa lepom Hekom i izgoreće ako joj neku svadbenu želju ne ispuni.

Moguće je, govorila je Heka!

Spuštajući se niz Karpate, jak, besan i divlji, mladi O Gan Karpa sa Sera, kada je pronašao poludivlju Heku, negde u Transilvanijskim planinama, obećao je da će joj oko glave omotati ožežli šal, koji se može naći samo u zemlji i da toliko sja, da će je svi poštovati i voleti.

Poslednji put je čula da je vidjen u planinama Strandža u Trakiji, i da je tamo pronašao rudnik zlata.

U takvu priču nije sumnjala, jer je divlji O Gan Karpa bio time opsednut.

Ali nije mogla poverovati u priču da se taj čovek koji je najviše voleo i činio sve da ona bude srećna, obesio omčom kjoju je sačinio od pronadjenog zlata u strandžanskim rudnicima.

Očekivala je da će se jednog dana, ipak pojaviti sa grumenom čistog zlata.

Strepela je od straha da vidi to obećano čudo .



Zato, je ona i ostala pored Velike reke, da ga čeka.

Obećala je Ogici, svom Plamičku, da će je čekati dok je neki talas Danubiusa ipak nekada ne donese, da joj pokaže darove.

Pričalo se i to da je Heka vidjena kako šeta pored rudnih vrtača, iskopina i viče :

Oganeee ! Oganeee! dodji ne treba mi zlato, samo dodji !

Bez tebe nisam ništa, oganeee, vrati se kući !

Evo došla nam je Oga, naša kćer!

Samo da vidiš šta ti je donelaaaa!

Dodji, da nam ispriča priču o našoj unuci Romulijani i njenom sinu Maksimu Armentu Mladjem, njenom caru!

O Oganeee, dodjiiii!!

I tako po čitav dan i noć ide pored reke i ne zna se da li se to talasi razbijaju o obalu, ili to njen glas razbija kamenje.

Samo kada se umori, zastane, prihvati se uz prvo drvo pored obale i tu ozeleni.

Posle toga je vidjena kako šeta sa svojim demonima :

Sovama, šiš-mišima, psima, zmijama, podzemnim buktinjama i karakondžulama, travčicama, korenjčićima i tračkicama.

Da se bavila magijama, posebno ljudima koji su dolazili sa desene strane Danubiusa, iz Moesie Superiore .

Posebne magije imala je za ljubavne čini.

Posle kojih se ubijalo, plakalo ili slavilo.

Bila je vešta i u čudnim činima, a najviše u prizivanju i razgovoru sa dušama mrtvih predaka.

Prenoisila je njihove čudne poruke, pozdrave, izreke, tajne.

Živi su na poseban način i tamo gde su sada, a nisu ovde, ili vi niste sa njima, zato što oni ne žele !

Evo ,vidim beže od vas, a i vi neće sa njima, evo tako stoji !

Prenosila je čiste njihove glasove koje je samo ona čula.

Junacima je darovala snagu, koju nisu imali.

Slabićima govorila:

Gubite vreme, pravdajući se, tako ste rodjeni !

Hrabrima proricala :

Veliku budućnost i najskoriju smrt, ako ne znaju da se čuvaju.

Siromašnima :

Lepotu, mudrost i večnost, zemunice pune dece, ali da ne pristanu na siromaštvo!

Stočarima:

Pune obore stoke i bogate pašnjake, žira kao pčele, ali i kod stoke treba muško da se ima.

Muškarcima ženskarošima, beskućnicima i buntovnicima poručivala:

Neka zamisle to drugo što ne želi da im kaže, a to je samo istina da su prevareni i neka oni odluče šta će dalje raditi.

Ako se bace sa kamena u reku onda su i sami odlučili, a ona im nije to rekla da urade.

Ako lažno živite povucite se u samoću i ne sanjajte no osećajte miris života.

Ženama, uglednim domaćicama je poručivala:

Gubite samo vreme sa muževima, okrenite se ima i drugih muškaraca!

Ali, kuća je izgled vaše duše, a hrana što je spremate vaša dobrota.!

Profuknjačama :

Da cene više sebe, one imaju to što imaju samo jedno, ali mora da bude vredno kao što drugi imaju najvrednije !

Ribarima i pastirima je želela:

Dobar ulov, mirnu vodu, i zlatnu ribicu u kućnom krevetu, koji je bio prekriven krznom od ovce.

Dobro stado i slatko mleko, kao med iz vrednih pčela.

Carskim procuratorima,čuvarima limasa i legionarima :

Dubok plug zlata i zaorani zlatani ulov!

Da su i oni samo smrtnici, a da sama priroda ima svoje zakone!

Dangubama , skitnicama i profuknjačama:

Onaj ko ništa ne radi dan mu je dug, a život bezvredan!

Ona je mogla sve i znala mnogo.

Otvarala razne belege, gledala u šarena zrna pasulja.

Karakter ljudi opisivala po boji očiju i kose, po drhtavom glasu.

Ratnicima u oštricu mača gledala, ni da zenicom oka trepne kada zasvetli, i kada zatamni.

Prvo je otvorenih očiju gledala kako se sa vrha mača senka sve više u punom sjaju, kao zlatna nit, širi prema sredini, dok seče zenicu oka.

Činilo se kao da je samo taj deo mača presvučen zlatnom koprenom. dok izlaze krvave suze.

Gleda u vrh mača kao u tačku, kao u novorodjenče.

Ako vrh zasvetli, onda zaćuti, očekuje da čuje plač, kraj se junaku bliži.

Razrogači oči kada oštrica duže zasveli oko sredine, kao da vidi čudo, neće ništa da kaže samo krši ruke, kao da se brani.

Ali ako se pri dnu mača, pored same krvave drške vidi crna senka, onda je smrt blizu.

Gleda u mač, gleda u čoveka, kao da ga sažaljeva, a od mača očekuje kada će poleteti da mu odrubi glavu.

Tek onda kada se ne čuje fijuk kao bič, senka mača se zaokruži kao majčina utroba, ona kaže:

E! Takoo! Sada ćeš tu biti siguran, jer ćeš leći tamo gde si i bio !

Ako je senka bila u vidu lavljih čeljusti govorila je :

Kloni se životinja!

Bistrinom vode ocenjivala koliko ima riba u reci i kakva je krv u čoveku, duša u ustima.

Procenjivala daljinu meseca, i govorila :

Dugo je to vreme kada će tamo da se živi, ali će i tamo da se živi ako ovde ne može više, il nema mesta za sve.!

Merila debljinu i visinu senke, vrba, topola, brzinu reke i vetra i po tome odredjivala :

Dobro je biće rodna godina, ali će se opet ratovati, za neku drugu zemlju!

Za nerotkinje govorila je :

Zlato sa sebe bacite, ono donosi nesreću, ono ne trpi da drugog volite!

Za žene kojima ništa ne ide u kući, govorila je da donesu kokoške.

Način na koji su kokoši zobale zrnevlje, govorila je:

Neka zamisao bogova po volji nije za tu kuću.

Uglavnom te svete kokoške ostajale su za nju.

Za one teško bolesne donosili su životinjske džigerice i jetre.

Po izgledu i glatkosti džigerice i oblika jetre tumačila je zdravstveno stanje.

Smatrala je rdjavim znakom, ako bi organ u vidjenom stanju bio oštećen sa bilo koje strane.

Za one koji nisu verovali u bogove, a pogotovo za šumska božanstva, terala je da joj donesu dobar tovar debla, koja je spaljivala u čast boga Baha.

Druge je terala da kao žrtvu prinesu vepra

Mnoge žene su je terale da im baca kletve.

To nikada nije radila,govorila je:

Ako imate neprijatelje i želite da se osvetite, idite u hramove i kletve bacajte na bogove.

Molite njih da vam oni učine sve što tražite.

Pa neka vam daruše, mojre vrate muževe.

Neka lopovi vrate vaše dragocenosti , ili neka se doveka razbole.

Za one koji nisu želeli da se žene spravljala je sokove .

Od devet cvetova u polju, svu lepotu i melemne mirise mešala u med, srpom i britkom sabljom rezala na kriške, bosiljkom delila na četiri strane i govorila:

Kako čovek ne može bez, očiju i usta, ruke i noge, dan bez sunca, noć bez meseca i zvezda, tako ti ne možeš bez poroda i sreće .

Sada idi ne okreći se, čeka te radost I med na sve četiri strane izaberi ono što ti je milo i drago !

Govorila je Heka šta vidi i oseća,činila čuda i predskazivala ono što je nemoguće.

Umela je da reku zamuti, brzak zavrti, izvor da izbistri i zapali.

Za one koji ne mogu da spavaju, a pogotovu za decu što noću plaču i u snu vrište, zahtevala je da donesu posudu za libaciju.

Iz ove posude koja ima oblik meseca ili sunca, izlivala je tečnost na vatru.

U zavisnosti kome bogu se obraća sipala je, mleko, ulje ili vino, i uvek pominjala božanstva Vestu, Izidu i Cibilu.

Pomno pratila, u kakvom obliku dim ide do bogova.

Ako sukne, odjedared, onda su bogovi ljuti, i ona više neće reč da kaže.

Ako se dim razlije pri dnu, onda su mirni i zadovoljni.

Ako se raspršti na sve strane, onda neće reći da će dete umreti, nego da dete ide na svoju stranu.

Ili da će dete pobeći iz kuće negde u nebo.

Terala je da naručioci po nekoliko sati sede i ćute, čekujući tako da Merkur, glasnik bogova, uslišenu želju prenese, ili da ih podseti na neispunjenu obavezu datu bogovima, da im ostave dete na miru.

Najčudnija je bila kada odjednom zaćuti.

Onda se prisećala svoje prošlosti i zato se strese od straha, šta sve ovog čoveka koji je pored nje čeka.

Samo za jedno takvo gledanje dobijala je po dva solidusa.

A mnogi su bili spremni i više da daju samo da im precizno kaže sve što zna, ili samo da budu pored nje.

Tamo gde se kretala izazivala je veliko interesovanje i požudu muškaraca, jer je svojim stasom i ponašanjem sve izazivala.

A posle svakog gledanja bila je sve čudnija.

Tek kada joj se oči smire i znoj oblije lice, rukom da znak da osoba izadje napolje, sa sebe skine belu grubu togu, koja je do maločas prkerivala telo .

Ispod takvog oklopa bila je gola i svaki njen pokret i treperenje izazivalo je čudno ponašanje.

Nije znala kako da smiri još uvek uzavrelu treću dojku, koja se neprestano tresla na njenim grudima.

Sa njenog tela počnu da izleću neki svici, koji se ugase od zapare koja se oko nje diže, šireći nepodnošljiv miris, a iz one treće dojke počne da kaplje plavo mleko .

Tek onda kada se isuši rosna koža, nestane treća dojka, i počne da kaplje pravo mleko, ona izadje iz mračne sobe.

Tako gola ostala bi ona i po nekoliko sati, sve dok ne zpalače mali, preplašeni plamičak Oga.

Obuče se na brzinu, uzme je podoji i stavi u skut i tako nastavi sa dnevnim poslovima, kao da nije bilo ništa.

Zato i nije bilo teško da, njen plamičak Oga, zajedno sa svojim Svicem, prepliva Danubius, pregazi Trajanov most, ili zajaše stražare legionare.

Da bude muško danju i žensko noću .

Da krči šume, gradi obore i zemnice.

Da ruši brda i pregradjuje reke, pali korove, obradjuje zemlju.

Da voli hrabre, ali lepe i snažne muškarce .

Strelom probada, jelene, divlje svinje.

Čuva goveda, pernatu živinu,gaji cveće.

Od kukuruza pravi žestoku vodu.

Nije joj bilo teško da na ledjima nosi drveno ralo, dok pored nje ide Zlatni Mali Car,i prosipa joj tovar zlata.

Bila je toliko živa kao da je imala dva tela, dve glave,četiri ruke, dva srca.

Bila je žilava kao najdublji koren.

Izgarala je kao vatra, iza nje je ostajao dim, i tragovi u blatu, pepelu i vetru koji podseća samo na njen miris.

Tako je mogla najsigurnije da pusti i učvrtsti dačanske korene u najbogatiju mezijsku zemlju rimskog carstva.

Zahvaljujući njoj Gornjom Mezijom rasprostrlo se bajanje, pomoću jestre, graška, životinjskih iznutrica, plećki i ptičjeg leta, krila šiš-miša.

Širila se veština proricanja, bacanjem karata, zrna pasulja, čitanje s dlana.

I sve drugo što bi moglo da usreći jedne i uplaši druge.



AK U ZAVIČAJ - Mumapadure

Нема коментара: