XV nastavak  POVRATAK U  ZAVIČAJ

-pobednički pohod na jug Imperije,-gušenje  pobuna,-progon hrišćana,
-i carevi umiru, - Konstantinovo rodjenje.-Konstantinov edikt

10.

Dok su Rimljani slavili, Gaj diže sanjivu vojsku, da se spremi za dug i naporan put, gušenja pobuna po Imperiji.

Započeo je njegov povratak u zavičaj, u Gornju Meziju.

Za svaku legiju izabrao je po jednog duksa, dade im pet zlatnih pečata i kratkim zlatnim gladiusom podeli im prepolovljene kese solidusa.

Kada završe, verno službu caru, daće im i po drugu polovinu, a oni će vratiti pečate, obećao im je, umesto zakletve Marsu.

Sredinom 297.godine, uveliko je trajala izgradnja Dioklecijanove palate.

Robovi su dovlačili brački kamen i granit sa Orjenta.

Umetnici su završavali egipaske sfinge.

Majstori su klesali granitne stubove, gradili predvorje pod vedrim nebom i peristil sa hramom Jupitera.

Sa druge strane tek je počela izgradnja carevog mauzoleja.

U imperiji je vladala kuga.

Gaj se vraćao sa pobedničkog marša, sa juga Imperije, pošto je porazio persijskog kralja Norseju.

Čekao je dobre vesti da trjumfalno udje u Rim.


  Više od dva meseca zadržao se u Grčkoj i tu dobi vest da je njegov polubrat, jedan od tetraha, koji je vladao Galijom i Britanijom Konstancije Hlor Cezar III umro iznenada,od opake bolesti, u Trijeru.




Tek će mu tada biti jasne učestale Hlorove žalbe, da oseća malaksalost, neispavanost, a ne zna zašto i odakle to ?

I kada jašem konja osećam malaksalost da ću svakog časa iz sedla pasti

Zato me sada zovu i Hors Cezar, žalio mu se Hlor.

Na sve ove žalbe Gaj je svom polubratu Hloru slao sanduk pun drvenih tablica koje su bile ispisane garavim mastilom.

Slao mu je i keramičke amfore pune lekovitim melemima :

Pisao je Gaj:

Brate Hlore, ti boluješ voljim bogova, zato što ih lažeš kad god nešto kažeš.

Iili su to tvoje mojre bacile kletvu na tebe, zato što ih ne poštuješ.

Zato se spremi i dodji kod mene ovde imaš prirodne vrele lekovite izvore da se lečiš.

U izobilju imam meleme, neke ti i šaljem .

Umesto vode i vina, uzimaj sokove peskavaca ili slačice, koje ti šaljem .

Upotrebljabaj meleme od morača, alanta, žalfije, ruzmarina.

Svakodnevno da upotrebljavaš malo belog luka, obavezno !

Kozje mleko i sira, obavezno !

Ili, idi brate u tvoju melemnu banju Bat .

Obavezno se moli boginji Sulidi, da ti pomogne.

I na kraju, uz svaku pošiljku, kao verodostojnost pisma, Gaj je svom polubratu Hloru slao pečatni zlatni prsten na kome se nalazio njegov lik .

Da ga obavezno staviš na šesti prst tako će te štititi od bolesti, poručivao je Gaj.

Meleme koje ti šaljem obavezno da uzmeš, ako ih tamo nemaš poslaću ti još, brate !

U pisma koje je sve češće dobijao iz Trijera Hlor ga je molio,

Galerije brate:

Za sebe i tebe se svakodnevno molim ali imam najveću ovu brigu :

U Srednjoj Dakiji u Naissu imam sina Konstantina, ti si mu sada kao otac, pripazi na njega, on je blizu tebe.Napravio sam mu veliki dvor,kada iznemognem I ostarim eto I mene tamo, moj brate Galerije!

On je nemirnog duha, retko je u dvoru kod majke I njegove sestre. Otišao je od kuće, kao što sam ja pobegao u njegovim godinama. Dok ti proganjaš ove divljake on prikuplja ljude, da spasi Imperiju od propasti. Ako naidješ na njega, kaži mu se, kao otac da si mu,on će te poslušati.Možda prerušen sedi blizu tebe i kazaćeti se svojom istinom o ludačkom srcu njegovom,Rećiće ti da je on pogrešan čovek medju ovim svim ljudima i da se on tu samo dobro krije.

Brate Galerije, uzaludno ćeš paliti tvoju Maguru, on, samo on će spasiti imperiju..

Biće mudriji od našeg vremena.

To je budući rimski car, to mi je obećao naš otac Cezar Dioklecijan.

Taj mali ima ono što ti i ja nemamo, Boga koga vole svi što hodaju po zemlji !

Ima i nešto sveto u sebi, predosećam ja to, nešto nebesko.

Piše mi :

Da vetar ne ide na onu stranu gde duva, nego gde ti dah ide, gde mu ti daješ snagu.

A snaga je, samo tačka , tamo gde se dodiruju unutrašnji i spoljašni duh i kada se dodirnu nastave svojim putem,e to ti je krst, božji i ljudski duh!Tamo je njegov i naš put moj ,brate Gaju!

Strele ne idu na onu stranu gde ih hitaš nego tamo gde oči pomeraš, a pomeraš ih gde je svetlost,gde ti srce kaže !

Žalfija, ruzmarin, morač i alant su sveto lekovito bilje, znam ja to.

Onaj poslednji tvoj zlatni prsten sam poslao Konstantinu,i mač sam mu poslao, meni ne treba.

U banju Bat ne idem ona mi ne pomaže i to mi ne treba.

Ništa mi ne treba, samo on, samo mi on treba.

Piše još :

Neće proganjati Hrišćane, neće dirati ni ostale.

Poštuje vrhovnog boga Jupitera.

Veliča boginju pobede Viktoriju.

Voli boginju snage i veštine Izidu .

Imamo bogove za svaki vid života, ali nemamo za onog koji hoda po zemlji, a čovek je Bog.

Piše i ovo moj Konstantin:

Učiće robove da se pokoravaju svojim gospodarima kao liku Božjem.

Da se robovi ne bune protiv robovlasnika, ni siromašni protiv bogatih, ni podanici protiv vladara.

Eto to mi kaže moj Konstantin.

On i ne zna da je predodredjen car da bude.

Kaže i :

Svaka je vlast od jednog Boga, pa je dužnost čoveka da joj se pokorava.

Tako će se vlast jačati i ujediniće razne narode u jaku imperiju !

Tri su sveta:Ima jedan viši na vrhu, jedan srednji propao i jedan uviše je naniže, a ne zna gde je, i kuda da krene !

Eto to mi kaže moj Konstantin.

To mu je njegov Bog rekao, njegov, a ne naš, veruj brate !

Gaju će Hlor ostati u sećanju, kao veliki lažov, i zato neće mnogo verovati u sva ova pisma, niti u sve priče koje je o njemu čuo pa i ovu :

Pred put u Galiju, Hlor je jedno vreme zastao u Srednjoj Dakiji u Naissu, da vojsku malo odmori i okrepi.

Naiss je tada bio veliki grad sa blizu 200.000 stanovnika, imao je luksuzne gradjevine, kupatila i terme .

Tamo je sreo prelepu Helenu stabulariju, koja mu je bila založnica i konkubina.

Iz te veze rodjen je Konstantin.

Pričalo se da je uzaludno Dioklecijan slao svoje glasnike da vrate Hlora u Rim, ili da ga na licu mesta ubiju.

Da ga kazne jer je prekršio zakletvu da vojnici nesmeju da se žene,niti da imaju poroda dok su legionari..

Ili da nastavi put sa svojom vojskom za Britaniju,jer su i tamo počeli neredi i bune.

Ali niko nije mogao da pridje Hloru, imao je verne pse čuvare.

Tek kada se Konstantin rodio Hlor je krenuo za Galiju.

Prelepoj Heleni, založnbici , sagradio je letnjikovac nedaleko od Naissa.

Sinu Konstantinu ostavio je zlatni prsten sa njegovim pečatom i likom.Pred njegovim dečjim licem se zakleo da će ga,jednog dana, svojim zlatnim mačem carem proglasiti.

Pošto mu polubrat Gaj nije uzvratio molbe da zaštiti Konstantina, pred kraj života Hlor je sam došao po sina Konstantina i spremio ga za Rim,da se javi ocu Dioklecijanu,da mu kaže ko je i zašto je došao.Da mu pokaže sve svoje vrline i da mu ispriča svoje snove,koje mu je davno kazivao:

‚‚Da će doći dan kada će ovim mačem što ga sada dobija od oca Dikolecijana i on jednoga dana staviti na čelo budućem rimskom caru``.

I još da mu pokaže kopiju zlatnog prstena koji je takodje dobio od oca Cara, imenujući ga za jednog od četiri tetraha. Posle toga Hlor mirne duše ode u Britaniju ,da odboluje svoje zadnje carske godine života.

A mladi Konstantin to i urade. Sa sobom povede i svoju mladu sestru Konstantiju.Dugo je bio na iskušenju,da li da posluša oca Hlora i javi se ocu Dioklecijanu ili da nastavi da posećuje konkubine,da proda zlatni mač i prsten i tako najlakše udomi svoju sestru.

Jednog jutra,posle burne noći probudi se sav u bunilu i čuje kako mu neko kaže:

Spremaj se, ide silna vojska...ti je jedini možeš zaustaviti!

Pomislio je da to svati dolaze po sestru, zato što se uveliko već pričalo da je mlada i lepa Konstantija zapala u oko duksu kesarske oblasti Likineju.

Ako ovaj san nekome kaže, neće mu niko poverovati, svi će misliti da je lud, a konkubine će pomisliti da im to priča samo što želi da bude što duže uz njih, a sestra će mu reći da je to najbrži način da je što pre otera od njega.

Zato nastavi da dremucka, isti glas ga sada usmeri na neki znak i reče mu :

Ovo je znak kojim ćeš pobediti !

Zato je odlučio da se poveri samo ocu Caru.

Ali kako da se poveri onome koji je smatrao da su: ``Hrišćani veliko zlo za rimsko carstvo, da su nečastivci i bezbožnici, da su to ljudi koji treba da budu hrana divljim zverima``.

Hrišćani su pred njegovim očima i usmrćivani kao nečastivi.

Kako da mu ispriča i kaže da taj tiranin treba da dozvoli da Hrišćani mogu da grade crkve i da imaju gradjanska prava.

I umesto priče o snu, ocu Caru reče:

``Oče, imate verne pse, poput Gaja, i lako proganjate i ubijate druge nevernike. Oče, zaludni su Vaši ratovi i prolivanje krvi sa našim Bogom i protivnicima , jer i oni su ljudi koji idu istim putem kao i mi, samo nam je jedna tačka zajednička``.

Tu zastade, očekuje da Diklecijan nešto doda protiv Hrišćana, ali nije čuo ništa, svako je nastavio svojim putem.

I on mu reče:

``Eto vidite to je to,ostali smo zajedno a prošli smo jedan pored drugoga``.

I tek mu posle kaza o snoviddjenju koje je usnio ovde u Nikomidiji: da će jednoga dana on sam braniti Rim,kaže:

``Dobio sam od Boga najčudesnije znamenje. Jednog popodneva, kada je sunce već počelo da se kloni zapadu, sopstvenim sam očima video znamenje krsta, načinjeno od svetlosti, koje je ležalo iznad sunca, sa nazivom ‚‚Ovim pobedjuj!‚‚

Ovo kazivanje je zaprepastilo cara Oca, i on mu reče :

O tome nikom ništa ne kazuj!

Tako se Konstantin potvrdi po svojim intelektualnim darovima i po vojničkim vrlinama.

Dobio je prvu bitku , a da rukom nije mrdnuo.Rešio je i svoju veliku brigu u Medilonu je proslavio svadbu Likinijevu i svoje sestre Konstantije.

Diolkecijan ga uze u Nikomidiju i on tu provede deset godina.Tamo ga pripremao za preuzimanje prestola zapadnih delova carstva .

Tada je na carskom dvoru vladala upravo ona atmosvera koju je i Konstantin zagovarao:

‚‚Na istom smo putu, a svako korača svojom stranom‚‚.

Posle povlačenja dva avgusta Dioklecijana i Maksimijana , ti putevi ga dovedoše na polaznu tačku iz snova.

Tako će,njegov milostivi otac Konstancije Hlor i po krotosti najpoznatiji rimski car, ispuniti svoj davno usnuli san, da, pre smrti, zlatnim mačem postavi za svoga naslednika rodjenog sina Konstantina i zlatnim prstenom ga venča za rimski presto.

I od tada prestaše da se ruše i pale hrišćanske crkve, a Konstantina vojska izvika za avgusta samodršca. Zajedno sa zetom Likinejom će izdati ukaz u korist Hrišćana.

U tu čast, taj isti ukaz poslaće i Galeriju,da ga kaže zvanično rimskom istočnom narodu, ali Gaj, ih ne posluša. Nikom ne reče da je to ukaz Konstantinov, no pred samu smrt reče da je njegov.

A Konstantina, nakon smrti svoga oca Konstantija Hlora, opet obuze onaj nemiran san.

Dok je malobrojna vojska čekala ispred zidine Rima kod Milvijskog mosta, opet mu se pojavi ono snovidjenje i glas... ‚‚ovim pobedjuj!‚‚.

Sada već nema od koga savet da traži, no sebi reče:

Ovo je božji zavet! Zato naredi da se za svakog vojnika na štit izrezbari nebeski znak.

Stavivši Hristovo ime na štitove 25ooo vojnika.Tako ispred sebe postavi novog Boga koji ga odvede u pobedu.

Te Konstantinove hrišćanske priče i brzo vojno napredovanje, zabrinuše Gaja i on, iz besa, u toku noći sa svojom vojskom krenu put Galije.

Dioklecijan se teško razbole i nije ni mogao pretpostaviti šta se to dogodilo, ostao je umno poremećen,da gleda u latice koje počeše da lahore u njegovoj tek izgradjenoj palati.

A Gaj je bio i dalje preokupiran gušenjem pobuna, ali i željom da se što pre vrati u zavičaj.

Petnaest godina kasnije i njega će stići božja kazna, umreće od čudne bolesti .Neće mu pomoći žrečeve gatare ni lukave vračare.

Njegove muke su bile velike i strašne, ležao je licem prema zemlji.Lagano je sekao delove svoga tela, kao kada seče parče da pojede, i sporo umirao od gladi.Osušio se kao da je bio samo kostur,tako da mu se lice nije videlo, niti prepoznalo.Oslepeo je, i uzalud prizivao Konstantinovog Boga da ga vidi, da mu se cinički nasmeje u lice.

O sudbini učvršćivanja rimske države od strane Konstantina, Gaj neće mnogo saznati jer je već bio teško bolestan.Sve će se obistiniti, samo dve godine kasnije. Umreće, na putu za Svetu Maguru, vraćajući se iz Sardike, gde je gušio pobunu, nevernika.Tako će se i sam uveriti u istinitos Hlorove poruke o bolesti ,ali i o Konstantinovom novom Bogu.

Konstantina su rimski legioni u Britaniji proglasili za cara.U nizu sukoba će se otarasiti svojih suparnika i sam će zavladati Zapadnim Rimskim carstvom.

Posle konačne pobede nad Licinijem zavladaće Rimskim carstvom.Posebnim ukazom car Konstantin I proglasiće hrišćanstvo legalnom religijom ne zabranjujući ostale religije Rimskog carstva.

Od dva puta koja su mu se u snu predskazala,izabrao je onaj što kroz tačku prolazi.

A Gaj je imao samo jedan put i to Dioklecijanov onaj kojim je išao i sanjao celog života.Slepo je išao i iza sebe se nije okretao.Gde god krene, znao je da ga čeka Dioklecijan. Sada je bio daleko od cara Oca i nije ni znao koliko su ga Hrišćani mrzeli,a Rim ga slavio, kada je postao član Jupiterove porodice i sin vrhovnog boga.

Uvek je strepeo da li će caru Ocu ispuniti obećanje, jer on ni jedan njegov zahtev nije ispunio, onako kako je i obećao.

Ako mu to bude obaveza, rećiće, da se car Otac ne brine jer je uz njega sin Kandidijan, budući naslednik .

Sada kada je sebi obezbedio naslednika, tu u Grčkoj, na jugu Imperije, Gaj dobi titulu Cezara II i puno ime Galerijus Valerije Maksimijan.

Raznesoše širom Imperije njegovo pravo ime sa likom na koži divlje svinje.

Tada u Grčkoj po prvi put formira i svoju legiju, koja dobi žig V Makedonska legija.

Posla svoje izaslanike širom carstva da skupljaju porez i prenesu glasine o Avgustu Cezaru II Galeriju Valeriju Maksimijanu, koji će i do njih stići ako zatreba, ili kada pogreše prema caru,ili kada se prdaju hrišćanskoj veri.

Poče prvo da gradi, puteve, mostove, vodovode, pa cohorose, i limase, a na periferiji su uvek sama nicala sirotinjska naselja.

Pored velikih gradova, pravio je utvrdjenja sa preko 1000 vojnika raznih rodova, koji su štitili gradove od upada varvarskih plemena.

Svi veliki gradovi nalazili su se pored značajnih puteva.

Istovremeno tu su gradjena mala vojna utvrdjenja, kao odmarališta, karaule.

Oživela je i trgovina, poljoprivreda i zanatstvo.

Svaki grad je imao svoje, sudije,činovnike, milose medike i proefectuse sastorume, glumce,čak je bilo i šakača.

U veća mesta, za decu, je gradio škole, kupovao abakuse i voštane tablice, angažovao umnije i bistije učitelje.

Gradio je hramove i postavljao kipove starih božanstava.

Slavio je rimske imperatore.

Iz Solina je tražio da mu šalju po 35 kilograma zlata dnevno, ni gram više ni manje.

Zahtevao je da se krči dalmatinska šuma i da se prave najveće liburne sa 500 članova posade.

Izgradnjom velikih liburni iskorenjeni su pirati i time je more bilo bezbedno za duge plovidbe.

Tražio je da se grade ogromne teretne liburne za prevoz vina, i ulja, svakojake druge robe.

Da trgovački brodovi prevoze žito, i ostale namirnice za potrebe stanovništva Rima.

Kovao je novac sa svojim likom, kako bi plaćao vojnike, ali i lakše prikupljao porez.

Pokazivao je skice da se izgrade široki drumova kojima su sve provincije Rimskog carstva bile povezane.

I najudaljenije mesto u Imperiji imalo je svoje kohorte.

Uzduž i popreko carstva, bezbednije, sigurnije i sve češće su putovali, trgovci, političari, zanatlije, glumci, medikusi .

Gradio je hramove, kuće i veličanstvene javne zgrade od tesanog mermera.

Zidao je gradjevine i mostove od opeke, mešajući šljunak i jak vulkanski materijal.

Akvaduktima dovodio vodu u najveće gradove.

Trgove ukrašavao statuama i fontanama.

Širom Rimskog carstva organizovao je razna takmičenja.

Ljudi su hrlili na trkališta kako bi proveli slobodno vreme, kockajući i zabavljajući se.

Oni najbogatiji, plaćali su, suvim zlatom, da belom maramicom daju znak za početak trke.

Pred iščekivanja, starta, atmosvera, je bila uzavrela:

Publika je frenetično navijala; konji su udarali kopitama po pesku, kola su škripala.

Biti tu i sve to gledati bio je neponvljiv dokaz prestiža

Tokom verskih praznika, za one koji su voleli pozorište, organizovao je predstave i proganjao je sve neposlune,a prestuponike ubijao i kuće ima spaljivao i rušio do temelja.

Ženama branio da sede blizu pozornice da ne bi došle u iskušenje da neka zaskoči ili pobegne sa nekim od glumaca.

Činio je sve da preporodi Rimsko carstvo, da što pre pridobije Rimljane i stekne nijihovu naklonost.

Želeo je da ga se plaše i da ga vole.

Poče da otpušta islužene vojnike, veterane je ostavljao da gladuju.

Proganjao jejoš žešće bezbožnike, založnice i žene nasladuše.

Nemilosrdno je ubijao, nevernike, neverne robove i sluge.

Regrututovao je mlade i jake borce, od domorodačkog stanovništva.

Štitio je mlade ,žensko i muško,i pored njih uvek bio.

Sam ih je isprobavao .

I niko ga ne nadjača, ne preskoči dalje i više, ne zapeva bolje od njega.

Niko ne primeti da mu je pogled uvek ka istoku .

Da mu dah izlazi na čelo, i da luk drži naopačke, a strela ide paravo u metu.

Poče zemlju da daje zaslužnim legionarima i gradjanima, da seju žito, gaje vinovu lozu i masline .

Propisa im obavezu caru da odvajaju letinu, i ako treba mača da se late.

Sve što može da se kreće:žene, muškarce, decu, strace, i robove, upošljavao je da rade od jutra do mraka.

Nastavi da ubija neverne i guši pobune, da ratuje i učvrtšćuje rimsko carstvo.

Zato je krenuo sa juga Imperije .

Samo za godinu dana ubijajući sve one koji su se bunili stigao je do zlatne Moesie Superiore.

Divlje horde i varvari ugrožavali su Imperiju .

Znao je da neće biti toliko veliki ako ne uguši pobune.

Neće biti ni srećan, ako se ne vrati u svoju Svetu Maguru i ne vidi decu i roditelje.

Zato je sve učestalije ratovao, učvršćivao i širio svoju Imperiju.

A pretili su mu da je to sve uzaludno i da će Imperiju podeliti dva Avgusta i dva Cezara, koji će biti surevnjivi jedan na drugoga, pa će se klati izmedju sebe.

Evo pa sada ti odluči, sine !!

Bubanjale su mu te reči cara Oca, kada je odgovarao na provokacije državnih činovnika:

Neka, opet će doći neki Gaj sa neba i ujediniće Imperiju, govorio je car otac.

Baš onako kako mu je i pisao polu brat Hlor Konstancija tek će 313. godine jedan od Avgusta, njegov sin Konstantin, rodjen u Naissu, u Srednjoj Dakiji, ujediniti državu pod svojom vlašću i postati prvi car koji je bio hrišćanin .

Gaj nikada nije saznao, da su se obistinile želje Dioklecijanove i molbe Hlorove, ili predskazanja mojri.

Ali je znao da se njegove želje nikada nisu ispunile, da za života ponovo vidi svoje najdraže .

Zašto, su svi okrutni prema njemu!?

Sada ga niko ne voli,niti želi!

Nikada nije mislio na smrt, već na moć Imperije i povratak u zavičaj, u Mons Soiceru, kao na povratak u večni grad, gde su ga čekali oduševljeni Rimljani, da stane na Panteon i da čuje kako Rimom odjekuje :

Augustus ! Gaj ! Augustus ! Gajj !













.

.



,








.