-povratak u Maguru posle 20 godina,
-nema ko da mu poveruje u njegovu priču,
-svi su zaboravili Maksima Armenta ,a svi se boje Galerija cara.
11.
Kada je posle mnogo godina ratovanja došao u Maguru, niko nije znao ko je.
Pogled ne sme da usmeri ka istoku.
Majka i otac su mu, odavno nestali, oni bi ga sigurno prepoznali.
I ono kamenje da zna da priča reklo bi, da je stigao Maksima Armento Mladji, kao što je obećao, drugarima i majci Romuli, a carsko se ne poriče.
I one ptice i oblaci, novi vrbaci , one debele i viosoke topole bi to potvrdile .
Nije sada siguran da ih može skokom nadvisiti.
I mesec i zvezde će ga prepoznati, a Magurani ne .
Vodu koja protiče pored njega ne sme da pipne, možda nije to njegov Timokus sa toplim izvorom.
Nije ni siguran da je ono baš taj šiljati vrh sa planine njegovog detinjstva.
Nikada nije saznao da li je oca progutala ona velika planina, što na kameni brod liči, ili se to samo odmetnuo u neku divljinu.
Da li je rekom protekla crna voda, i sada se izbistrila.
Da li je došla nova divljač čiji jezik ne razume.
Da li je majka naučila i druge reči osim one koje je on upamtio.
Da li da su i ovdi bili neki crni ratnici.
Magura je zanemela i čini mu se opustela.
Zemunica na Svetoj Maguri, što beše njegov nekadašnji dom, je davno zarasla u korov i draku.
Njegovi vršnjaci su izginuli braneći se od one strašne, crne vojske, koja je svake noći ulazila u selo.
Mnogi su bežeći nestali, kao da ih je progutala začarana planina, ni traga od njih.
Oni drugi su se odmetnuli u pobunjenike.
Sada nema kome da ispriča kako je do cara stigao.
I da je ispriča niko mu ne bi poverovao:
Samo za deset dana i noći, jašući na konjima, ne nego leteći, kao vetar, preko hiljade brda i reka, koristeći rezervne konje .
Krijući se kao jegulja u preko deset liburni preko mora, stigao je do cara i rekao mu sve što je video i čuo.
Pomenuo je i veliku vatru na Svetoj Maguri koja se upalila sama od sebe kada se on rodio.
Rekao je da je pet godina verno služio granicu, da nije dobio ni sester, a kamo li solidus.
Da njegov lik na koži čuva u zemunici na Svetoj Maguri, ali i u zenici svoga oka.
O ocu Armentarijusu, majci Romuli i baki Ogi, o Divljoj ženi Divljakuši, o sinu i kćeri, o Zlatnom Mladom caru i zlatu koje se krije u preko 100 rudnika, ni reč.
Nije mu rekao da se tamo zlato valja u vodi po pesku, da se krije i u gudurama planina, koje imaju čudne vrhove.
O sebi i svojim čudima ni reč nije izustio.
Tek da je to ispričao, bacio bi ga zverima.
Caru je još rekao, a on je to odavno znao :
Da se sprema velika pobuna, da divlji Huni prelaze granicu pljačkaju i pale rimsko carstvo.
Da se pagani sve više bune, i da oni stvaraju svoju veru, a zaboravljaju Jupitera i ostale rimske bogove.
Sve češće neće da plaćaju godišnje poreze.
Da im je glavno zanimanje rat i pljačka, da otimaju zlato.
Svakog dobrog razbojnika plaćaju suvim zlatom, koje nalaze u gudurama Moesia Superiore .
Da se oblače u crna odela, izgledaju kao noćne aveti.
I kada se oni kreću izgleda da se brdo pomera, toliko brojnu vojsku imaju.
Da su to divlji ratnici koji će srušiti večni Rim, i carstvo što je podeljeno u dva dela spojiti u njihovo.
Da imaju i velike strele sa gvozdenim šiljcima, koji probijaju štit i oklop.
Caru je još rekao i potvrdio ono što je samo načuo, a nije želeo da veruje u takve priče:
Da oni jedu živo meso i plodove sa drveta, zelje iz šume.
Da su brzi jahači, utrkuju se sa konjima.
Da su to divlji ljudi koji se ne kupaju, kriju se po pećinama.
Spavaju u zemunicama i sa životinjama.
Ti varvari za sebe kažu :
Da su najbolji i da od najboljeg treba učiti, kako se Vaseljenom vlada.
Ali, tu priču nikom nije kazivao, ne zbog jezika, jer zna on i po njihovom, odnosno njegovom da kazuje
Nego u nju niko ne bi poverovao, a car jeste.
I zato je on toliko veliki i moćan, što je jednom Armentarijusu, govedaru sa Magure, poverovao bez trunčice sumnje.
Velika vatra u oboru je znak sa neba.
Tako je progovorio Jupiter, sine moj!
Ti divlji ljudi se pojavljuju tamo gde ne postoje pitomi.
Rekao mu je Dioklecijan i držeći ruke k nebu, govorio je još
Hvala ti Jupiteru ! Hvala ti !!
Još kada je čuo kakakv je on junak, odjekivalo je carskom palatom, gde su dominirali kipovi bogova, neba i zemlje, rata i vatre:
Hvala ti Marsu ! Dominus, dominus !
A ovde na zemlji, na Maguri, sada su samo neki drugi ubogi stočari bez stoke.
Seljaci pored opustelih polja.
Grnčari, kovači, staklari, tragači i ispirači zlata i druge zanatlije bez posla.
Ni jednu reč nije čuo .
Mojre, kao da su zaboravile na Maksima Armenta Mladjeg, ili su sada, neke druge, a one stare su smetnule s uma da je to došao njihov Gaj, gospodar cele Vaseljene.
Kao da nisu želele da mu kažu da su prećutale ono najvažnije:
Da će on zasijati u večnosti, kada se njegov dom na Maguri uništi.
Da mu Armentarijus nije otac, i da ga Romula nije rodila.
Njegov dom je Vaseljena cela.
Žene pričaju :
Romula je bila divlja i gluva nerotkinja.
Ne zna se kako je i odakle Maksima Armento Mladji došao.
Tek, Sveta Magura je počela da gori kada ga je otac Armentarijus uzeo u ruke i podigao visoko, visoko.
12.
Od tada je prošlo preko 40 godina, samo je reka ostala ista, ali sada je mutnija, a huk jači.
Ostao je i topli izvor nasred reke, oko koga su se okupljale divljači.
Ima više virova i brzaka, ribe su plašljivije, okolo ima dosta ševara.
Sada se crna reka Timokus može preskočiti iz jednog skoka.
Vrbaci su isti, a ima i novih i pitomijih, kao da tu ljudi češće borave.
Ali njegovih vršnjaka odavno nema.
Još nije video čoveka, kao da su se svi uplašili.
Možda su zaboravili Maksima Armenta Mladjeg.
Dočekala su ga samo vinorodna napupčena brda, kao da ih je neko šakom pravio i rasporedjivao.
Ista su i ona malo udaljenija, kao da se nisu pomerila.
Magura sa oborom Armentarijevih i zemunicom dominira.
Ali, još iz ove daljine ne vidi dim, niti majku u dvorištu.
Nema ni oca ni stoke u oboru .
Sve je tu u njegovim očima, a okolo njega prazno.
Još uvek živi stvor da se pomoli.
Sve je mirno i tiho, kao da ga se boje.
Gleda u jednu tačku i još neveruje da se ipak vratio.
Priznade sebi, da je prevario Dioklecijana, da je uvek mislio na povratak u zavičaj.
I ne veruje da mu se želja ostvarila.
Priznade sebi i to da je još malo u Rimu ostao, da bi možda više zavoleo Valeriju.
I da bi možda tamo za nju napravio bolji carski grad od Dioklecijana u Dalmaciji i sve ovo zaboravio .
Ovde sa njim je i Valerija, čuva mu sina Kandidijana, ali ubedjivao je sebe da nije zaboravio svoju Dvlju ženu i sada bi je prepoznao po očima, što igraju kao vidra.
Iz jednog pogleda, prepoznao bi svoju decu, iako ih nikada nije video.
Od stotinu njih prepoznao bi buljavog Stradijusa, osetio bi njegov miris.
Znao je koliko ima brdašca okolo Svete Magure,valjda se brda nisu pomerila.
Čini mu se da su ovde krajolici izoštreniji i samo više ogoljeni, manje je borove i bukove šume.
Trava nije jako zelena, nego mlitava, niska požutela.
Stada ovaca, krava i svinja još nema, a sve je pažljivije gledao ne bi li oca video tu negde sa kravama.
Polja su bez žita, zarasla u korov i draku.
Staze su iste, sada samo ušoranije, a putevi širi.
Nebo je bistrije, nego onog dana kada je otišao.
Zvezde još nije video, ali i njih će prepoznati i prebrojati.
Kada je sjahao sa konja, pre nego što je stupio na svoje ognjište, i zario mač, video je kako se iza brda otvara oblak i kako se pojavljuje prava slika detinjstva, sasvim različita od one koju je on poneo odavde.
Nije znao odakle mu ovaj osećaj nespokojstva, kada je uvek u svim bojevima video upravo ovaj trenutak.
Bio je to osećaj nesigurnosti pred nečim gde se ne traži hrabrost i veština, nego mudrost, onakva kakvu mu je majka darovala, pri rodjenju i u svim odlukama ona je bila presudna.
Nikada nije pomislio da će doći i taj trenuutak iskušenja u veru i sumnju, da postoji neko mesto gde će mu se nebo otvoriti usred dana, kao bela knjiga.
Stoji nepomično u nekoj ogromnoj žarećoj prostoriji , i oseća kako ga miluje neki čudni plamen dok lebdi.
Stalno podiže ruku i prstima miluje čelo, kao da nešto skida, ili da se od nekog brani.
Pored njegovih zakrvavljenih očiju, od znoja i prašine, lete neka nerazumna slova i on čuje razgovetan glas :
Ovo ti samo jednom govorim!
Dok slušaš, moli se za mene, a ja ću za tebe!
Dok ovo slušaš, čitaj ne pomeraj se i ne pričaj! .
Ne pipaj oči, neka suze same padnu na tvoje lice.
Ne listaj i drugu stranu života!
Ja sam sada tvoj novi život !
Ne proveravaj i ništa ne traži ispred ovog oblaka!
Ista je reka, ali druga voda protiče.
Iznikao je novi vrbak, ista je obala!
Ne vraćaj se na pročitane redove, oni će biti izbrisani, kao ovi oblaci pored Mons Soicera.
Ne pokušavaj da se setiš ko si odakle si!
Ne vraćaj se da proveriš šta su o tebi rekli, sve ćeš zaboraviti, za treptaj!
Ne zovi prijatelje, oni su samo trava oman, draka, debelica, ispod koje stojiš!
Oni su prašina i oblak ispod sunca.
Ja sam tvoje novo sunce.
Sve ćeš saznati sam, pre ponoći, a noć je za tebe duga!
Onda zaboravi odakle si došao, a ti odavde nisi mrdnuo !
Budi ono što želiš i što sanjaš, a to si već bio !
Jer sve što se zbilo kao i da nije bilo, niko nije video !
Zaboravljeno, ne može se ponoviti, kao da nije bilo !
Nešto tek treba da se dogodi.
Videćeš nešto što svi žele da vide.
Onda ćeš u sve sam verovati!
Jer ćeš uveliko putovati, a nećeš se odavde pomeriti !
Ti si odrdjen da večno ostaneš ovde, a tvoje carstvo će otići u prah!
Amin ! Amin !
Audentes deus ipse iuvat !
Na svaku reč koju je samo čuo Gaj je otvarao usta, kao da ih je izgovarao ili ih pretvarao u glas, Amin ! Amin !
Još uvek misli na ono što je čuo, jer ništa nije razumeo niti je bilo kog video, ali mu još u glavi odzvanjaju reči koje je maločas čuo.
A nebo se nad Timokusom zatvorilo.
Spoji se zemlja s nebom, kao da je već odavno noć.
Diže ruku i tri prsta visoko, kao da se odbrani, od nešto nevidljivo, ili kao da nešto nevešto ispusti iz šake, ili pak dade neki znak.
Nasuprot njega, kao skamenjena, stade vojska.
Čeka novu komandu.
Celo brdo samo vojska, vojska, umorna, ali spremna na novu naredbu:
Krećemo dalje!
Umesto toga, sidje sa konja i pažljivo, ni jednu travku da ne zgnječi, kleknu i glavu spusti na travu .
Zemlja je bila mokra, a on rasprostro, celo svoje umorno telo, kao u majčinom skutu.
Obliven znojem, kao da je trčao satima, stao je ukopan, ne verujući sebi da je, najzdad, stigao kući.
Ovo nije ta Sveta Magura.
Tu nikada nije bila ogromna svetleća prostorija.
Sada je samo on u njoj, gde su ostali Magurani?
Da li ga oni željno čekaju?
Budi se iz nekog sna, koji je započeo pre mnogo godina. Neujednačeni pokreti glave, ramena i nogu potvrdiše njegovu bunovnost, jer nije znao na koju će stranu pre poći.
U tom huku prošlosti i sadašnjosti, istovremeno, čuje svoj glas:
Ipak si se varatio kući !
Nisam ni otišao, samo sam se ponovo rodio kao car!
Očima učini pokret kao da se uplašio, ali pored sebe ne vidi nikog.
Pomislio je da se to možda ne šunja njegov drug Strados i sada hoće da ga uplaši.
Ispred blatnjavih nogu, nešto se izmigolji i on ču tromo i neujednačeno šištanje, što mu je ličilo na migoljenje zmije .
Od svega toga protumači :
Ipak si se vratio kući !
Ja sam tvoja čuvarkuće i dugo te već čekam !
On htede da krene i očima potraži mesto odakle je to šuštanje čuo .
Učini mu se kao da noge žele da nastave put.
Glava je mirna i oči ne pokazuju pravac.
Kao svrdlo poče da rije ispred sebe, sa željom da udje ispod zemlje
Da se sakrije i da ga više nema.
Ili to traži oproštaj, od majke, što se kasno vraća kući, a na oca i ne sme da pomislu, ne zna šta će mu reći.
Poče da šara očima, i da crta, neki mozaik sa predstavom venatora ili da skicira baka Ogin lavirint, okrenu se prema svom oboru i reče:
Oprosti majko !
Oprosti oče !
Evo vratio sam se !
Ja odavde nisam mrdnuo !
Vi ste sa mnom bili!
Ovo nije moj dolazak nego ponovo rodjenje !
Ovde sam već jednom rodjen !
Ovde ostajem za navek. !
Govorio je još nešto, ali ga niko nije razumeo.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар