-Nevernike u zemlju i na nebo, u plamen i pepeo,
-to nije vojska to su gladni vukovi,
odanost se stiče porazom i predajom,-
Zar je ovo malo , sve sam učinio,
-nedostaje tvoja glava.- a baš je tu bilo moje ognjište!!
Zavlačio je kacigu na uši da ne čuje zastrašujuće životinjske priče, poplašenih ptica, zgaženih zmija, izmrcaverih konja.
Jato gavrana je već kružilo nad Magurom.
Svojim zenicama je titrao po bojištu kao da je prebrojavao mrtve, ili proveravao šta nije još učinio.
Ali im se, ipak, pogledi sretoše i sudariše kao dve munje.
Njegove su bile hladne i skamenjene, skoro prazne.
Askalapijeve modre oči, polupokrivene plavim čuperkom kose ispod kožne kacige, zakrvavljene od umora i suzne od dima, podrhtavale su, tražeći odgovor :
Šta sada, duksa nema? !
Tišina nije dugo trajala.
Gajeve zenice se popuniše plavilom i on njime poče da plovi, a trepavicama poče da zamahuje :
Nevernike,u zemlju i na nebo, u plamen i pepeo !
Očima je pokazivao i kratkim pokretima ruku, bez otvaranja ustiju, bez ijedne reči izdavao naredjenja šta treba dalje uraditi,
I dok je trajao taj dijalog očima Askalapije je sklapao redosled reči i tako razumeo naredbu :
Mrtve ljude, životinje i sve ono što je stradalo, staviti i zapaliti ovde nasred brda.
Svako od bogova će uzeti svoje, a car će kazniti sve za neposlušnost.
Mojre će još jednom potvrditi svoju moć.
Razoriti, popaliti pobiti, kazniti Magurane za sve njihove grehove !
To je zemlji i nebu dar, a kazna za sve one koji su cara izdali!
Udarao se Gaj desnom šakom u levu stranu grudi, pokazujući na srce, koje samo što ne izleti iz grudi, koje su poskakivale na svaki njegov udarac, kao najveći morski talas.
Tek kada Askalapije pomeri oči, što je bio znak da je sve razumeo, prekinu da mlatara desnom rukom, kao da se brani.
I spusti mirno glavu, gledajući u zemlju, kao dete kada se pokorava nardebi roditelja.
A on se sada pokorava svojim mojrama, i trosisatim Krezubim ženama.
Želeo je da im pokaže da je ispunio njihove želje.
Iznenada podiže glavu, kao da će iskočiti sa ramena, razrogači nemirne plave, krvave oči k nebu i reče:
Zar ovo nije dovoljno?
Dok je tražio odgovor Magurom je zaduvao neki snažni vetar, ili je to samo nečiji smeh, umesto odgovora:
Treba još, još, još !
Zar je ovo malo, sve sam učinio, sve !
Ponavljao je, grčeći lice i stežući pogiu, sa željom da ga izvuče i zarije sebi u srce.
Nedostaje tvoja glava!
Na ove reči se iznenada trže, kao da je želeo da zaustavi glavu koja polete da zaustavi smeh i izgovorene reči.
Dalje nije čuo ništa, samo mu je neki hladni vetar ledio lice, koje se sve više kočilo.
Dok se smeh prolama Magurom, bulji u jednu tačku očekujući da, bar sada, opazi zlatokosu Krezubu trosisatu najlepšu ženu.
Umesto nje tačka se sve više širila i on je nasred carske palate u Rimu.
Zaustavio se tu da pomoć potraži od cara oca.
I sada kao da vidi i čuje Dioklecijana, sa kojim šeta carskim vrtom.
Nesme da ga pita ništa, ili ne sme da ga prekine dok car otac besedi :
A jedan se ne deli po količini, što je ne deljivo po količini to je jedinstvo, to je Imperija.
Ono što je jedno ili je to, ili nije jedno .
Ili je Imperija ili to nije!
Imperija neće nikada propasti, nego će se samo promeniti ime, sine moj!
Može se deliti samo po položaju, a što je deljivo po položaju može samo levo i desno, zapad i istok, gore i dole, to je površina!
Tu će u razna vremena živeti razni ljudi, sine moj!
Ta površina može da bude i tačka, od te površine zavisi naša snaga!
Od te snage zavisi život svih bića koja su ovde.
Ta bića se potvrdjuju svojim radom za veličinu Imperije.
Odanost se stiče predajom i porazom.
A vidiš, nije tako, sine moj!.
Svi hoće da je podele .
Ono što je deljivo u dva smisla, to su bića, čija je materija opet jedna.
Ono što se deli ima dimenziju i materiju i to ide u dva dela:
U zemlju i u nebo, to je čovek, to je svako biće, koje je deljivo.
Materija ide u zemlju, a duh u nebo.
Ti si taj koji odlučuješ o Imperiji i po količini, po položaju, dimenziji i materiji. Imperija, se ne može podeliti, ali ljudi mogu.
Ti si jedan koji odlučuješ o sudbini zemlje i ljudi.
Odluči se, stavi već tačku.
Kada je staviš ti si već odlučio.
Ne zaboravi da je to sve jedna materija, koja je u ljudima na zemlji i duh na nebu, to su bića čija materija postoji radi naše Imperije, a duh radi naših bogova!
Znači, opet je to jedno, a što je jedno ne deli se, razumeš, sine Galerije!
Upamti, što je jedno ne deli se, što je tvoje drugi ne sme da ima.
Ne kaj se za ono što sam uradiš, već za ono što time ne zadovoljiš sebe, ma čuješ li ti mene sine Galerije, nešto si mi zabrinut, ili ljut ?!
Čuo ga je Gaj dobro, ali mu ništa ne reče šta mu se zbilo i šta se pripoveda.
Zbilo se ono što je moralo, a pripoveda se još i ovo : Postoji samo jedan bog, koji je otac sviju nas, pa su pred njim svi jednaki:
Rimljani, nerimljani, gospodari, robovi, siromašni, bogati, muškarci i žene.
Kao deca istog oca svi su ljudi jedno!
To će nas jedino spasiti !
Možda je i to Dioklecijan rekao sebi, ali ostavio je da Gaj sve sam čuje i razume.
A on već odavno nije u Rimu, kao da je i zaboravio kako izgleda vrt gde je često šetao sa carem, ocem, koji mu je mudro pričao i filozofirao o životu i budućnosti Imperije.
Učini mu se kao da je car, otac, nestao, a sa njima i Sveta Magura.
Kao da je nestao jedan deo njega ili da se završio jedan dugotrajan san.
Sada je to neka druga zemlja, velika i snažna Imperija.
To je neko drugo brdo.
Tu su neki drugi ljudi, njemu nepoznati, a dobro znani.
Kamenje što je sa neba padalo sada je to ono isto kamenje koje je postavljala baka Oga, pri rodjenju svakog deteta.
Ili su to zvezde padale koje nije uspeo da izbroji.
Sada su to temelji velikog carskog grada.
Videće oni šta je novo Rimsko Carstvo i ko je Gaj Velerije Maksimijan, Maksim Armento Mladji !
Videće oni šta je Mons Soicero Magura, šaputao je Gaj.
Nasred dvora kao da vidi baka Ogu i majku Romulu.
Čuje isprekidanu dečju ciku i razdragani smeh.
Kao da oseti očev dah alkohola od kukuruza i vonj na krave i ovce.
Pomisao na Divlju ženu, kao da mu pomeri žilu izmedju nogu.
On učini takve pokrete, da im se javi, ali pri prvom pokretu vide Askalapija kako ispred sebe gura neku ženu.
Gaj završi pokret dizanjem šake, što je značilo zaustaviti se.
Askalapije je i pomislio pre ovog znaka da stane, jer nikada do sada nije bio blizu njega, sada je to možda neki izuzetak, ili zajednički propust.
Stade ukopan, očekujući sada reči prekora zbog prekršaja.
Ljutito povuče onu ženu, koja je odjednom počela da melje svoj bes:
Ej rimski care, na Svetu Maguru si poslao ne čuvenu vojsku nego gladne vukove.
Ubili ste nevine ljude!
Oni glavni su pobegli!
Mi nismo krivi!
Oni varvari koje predvodi Armentoiborina, Armentarijus. oni su krivi.
Sada su pobegli kroz onu Šiljatu planinu.
Ej, ej, ejjjj , čuješ li ti mene Maksime Armento Mladji , gaju, rimski care!
Gaj se trže na ove reči, jer ih je osećao kao poslednji očev šamar.
I on sada ispred sebe vidi onog Mladića sa dečjim licem koga ova Divlja žena šamara ljutito i još uvek viče:
Na svoje stado, ne pastire ni pse čuvare, nego gladne vukove si poslao, rimski care, naš govedare, sa zapaljene Svete Magure.
Na sin.. !
Sve je dobro razumeo reči, ali Askalapijo mu ukratko ponovi šta je ova žena rekla.
I htede još da priča, Askalapije trže i diže gladius, ali ne zamahnu, jer ga Gajov pogled zaustavi i on je ljutito odgurnu, tako da se strmoglavi na zemlju i pade ispred njega.
Učini mu se kao da je stena pala i samo se kamičak otkotrljao.
Okrenu se i nije želeo da je pogleda, dok je ona netrimice gledala u njega i dalje izbacivala plamene reči.
Da je ostao samo još jedan tren sigurno bi od te žestine reči i sam izgoreo.
Učini mu se kao da se raspada kao kada pada gromada sa neke ogromne visine.
Raširi prste i dade do znanja Askalapiju da je odvede u kavez.
Askalapije je naredbu razumeo, ali se ne pomeri, čekao je nastavak.
Umesto toga Gaj samo mahnu kažiprstom, što je značilo, ovoga puta bez trijumfalnog stroja, jer ovo nije bila nikakva bitka, ovo je bio samo deo nedovršenog sna.
Mladića odvesti u...!
Ali, mladića pored Askalapija nije bilo, pobegao je.
Askalapije pogleda u stranu, jer je znao da se tamo već nalazio čovek Miš.
I bez reči šmugnu da traži dečaka.
Gaj učini takve pokrete kao da se budi iz nekog sna, okrenu se i kao da nije bilo ništa, polako ujaha svoga konja.
Nije stigao ni do prve legije, a već mu je Askalapije dao do znanja da se dečak Armi nalazi u selu sa desne strane velike kolibe pokrivene slamom.
Gaj okrenu konja.
Nije imao vremena da sklopi celu sliku svog skrivanja, a već se kao vetar našao pored obora svoje zemunice, gde se kao dečak sakrivao od ljutitog oca.
Sjaha sa konja, koji nastavi da pase sočnu zelenu travu.
On se saže zari glavu i poljubi zemlju, a potom nastavi da lagano korača prema svom kamenu, koga je baka Oga postavila kada se rodio.
Ispred kamena nalazio se veliki glineni vrč, koji je služio za vodu.
Ispod vrča je čuvao najbolje svoje igračke.
On pruži ruku bojažljivo i izvuče zamotuljak, znao je sigurno da je to kožni znak legije sa likom Cezara.
Stisnuo ga je u šaku, kao da je želeo da ga izdrobi.
Pope se na kamen i pogleda u vrč.
Umesto vode u njemu je, kao mladi sir, drhtao mladić.
Približi se otvoru vrča i tiho reče:
Armento! Armii! ustani, ustani ! neću ti ništa!
Učini mu se kao da to nisu njegove reči.
Još mu i sada odzvanjaju očeve reči :
Armi sine izadji neću ti ništa!
A potom dolaze teške reči prekora, posle kojih zapljušte muški udarci levom i desnom rukom.
Sve dok ne dodje baka Oga da ga odbrani.
Mladić sa dečjim licem Armento bojažljivo ispruži desnu ruku.
Gaj je prihvati i podiže ga, bio je lak kao perce.
Prilikom pada ispred njega, ispusti nešto iz leve šake.
Čim se na zemlju dočeka, Mladić sa dečjim licem, poče bežati, šepajući.
Ali, nije pružio ni tri koraka, a Askalapije ga uhvati.
Gaj uze ono što je Mladiću sa dečjim licem ispalo iz šake.
I tek sada vide da je to kožni legionarski znak sa njegovim likom, i solidus .
Askalapije je i dalje čvrsto držao Mladića sa dećjim licem, koji je cupkao i otimao se bez reči, očekujući svakog trenutka da se otrgne i pobegne. Negde iz neke mrkline, Gaj čuje zvonki glas:
Armi da li sam ti pričao,kada sam bio mali, ali ne mnogo mali nego kao ti sada, baš taki, imao sam velike svoje snove?
Gaj se trže, jer je to pitanje već čuo nekoliko puta i nikada nije mogao da utvrdi ko to sada izgovara, i na brzinu ga pita.
A šta,ti sada o nečemu maštaš?
I sada Gaj poče da klima glavom, misleći na odgovor.
Askalapijo pomisli da je to znak da ga oslobodi, i on to učini.
Iskazujući pri tom svu svoju spoljašnju grubost i zlobu, unutrašnju nežnost i blagost, potvrdjujući, tako, svu čudnu, pokornost prema Gaju.
I Mladić sa dečjim licem, koji je imao isto ime kao on u mladosti Armi, kao strela šepajući polete.
Posle desetak koraka se okrenu, kao da se naruga Askalapiju, što mu je još jednom pobegao, ali se okrenu prema Gaju, kao da mu zahvali ili da ga pozove na igru.
Gaj se okrenu da vidi da li je u blizini njegovog pogleda Askalapije.
Do sada ni jedan korak nije učinio, a da prvo njega nije pogledao.
Čini mu se da mu on daje neku posebnu nadljudsku snagu i sigurnost.
Kada je pomislio da je za trenutak dalje od njegovog pogleda, on zamisli da je sada Armijev vršnjak i da je došao da se igraju, trče, skaču i preskaču virove na Timokusu, da se veraju sa vrbe na topolei da odozgo zapišuju penušavu vodu.
Da prenose najteži kamen preko reke.
Potrča ne da stigne Armija, nego da proveri da li još može, onako kao mali ždrebac da se ćifta i to sada beše tako smešno, da se dečak Armi poče, divljački, smejati.
Ova scena, je ličila na dečju igru i Askalapije umalo da se pridruži, ali se samo neprimetno nasmeja.
Ispod prelepog lica, pojaviše se beli zubi.
On nastavi ubrzano da prati dečaka Armija i gospodara Gaja.
Tek na kraju iza njih šunjao se čovek Miš.
Blizu male kolibe, pored ogromne stene, koja je visila iznad reke, kao da je tu namerno postavljena, svi stadoše, jer mladić Armi neprimetno šmugnu u zemunicu, pa izadje na drugu stranu.
Gaj stade kao poparen koprivom, jer je tu već jednom bio.
Strese ruke i noge, kao da želi da odbaci nešto što je za njega bilo zalepljeno odavno.
Taj osećaj peckanja koprivom i te čudne pokrete činio je baš na ovom mestu, kada je prvi put bio sa nekom mladom ženskom osobom.
Okrete se oko sebe da bolje zagleda, ili da poroveri, da li je baš to mesto, ili da proveri da možda i sada nije tu baka Oga, ili možda ona Divlja žene, koja je izgovorila najtežu klevetu za baka Ogu u trenutku oprosta.
Jer, je ona za svoga unuka uzela njenu unuku koja mu rodi sina i kćer, blizance.
Umesto njih sada je tu samo Armi, njegova sestra je nestala, odveli su je divlji vojnici.
Njihova majka Divlja žena je sada u kavezu i čeka presudu.
Gaj stoji i dalje kao ukopan.
Još jednom se uveri da je to baš ova zemunica, dom njihovih komšija, da je baš iz nje ona Divlja devojka koja je spavala s njim jedne noći, baš tu iza tog kamena, i tako postala njegova žena.
Dečak Armi spremao se da skoči sa stene pravo u reku i još jednom da potvrdi da je Maksim Armento Mladji, sada Gaj, gospodar rimske Imperije, došao u njihov obor.
Gaj se okrenu, ljutito, ka izlazu i onako kao za sebe, reče:
Ne, Armento, ne Armi sin... moj !
Na kraju obora već ga je čekao Askalapije držeći konja za uzde .
Gaj ga uzjaha i kao da niko nije pored njega, poče da se smeje divljački.
Nije to bio pravi smeh, oduševljenja, već smeh koji je prerastao prvo u neko ustezanje, šištanje, pa šmrkanje kroz čuljav nos, groktanje, i pretvarao u dečji polusmeh i plač, kao kada se detetu uzme nešto milo i drago, ili mu se igra na silu prekine.
Od kada je sa njim Askalapije ga prvi put vide ovako nemoćnog, a on ne može da mu pomogne.
Zato htede da ga pogleda popreko, ili da ga prekori, da ga ovakvog musavog i slinavog, legionari ne vide.
Ali se smeh već prekinu i ispred sebe vide Gaja u pravoj njegovoj veličini.
Askalapije pogleda iza sebe i dade znak čoveku Mišu, da o ovome ne treba pričati nikome.
Na pragu atara ove zemunice, već je stajao mladić Armi i učinilo mu se kao da i on plače, ali se ništa ne čuje, ili to i dalje Gaj jeca i usteže konja da ne ide brzo.
Gaj je već lagano prolazio kroz svoj obor i tu još uspori konja.
Činilo mu se kao da odavde nikada ne želi da izadje, ali konj nastavi paradnim korakom.
Prolazeći pored svakog kamena, klimao je glavom, kao pravi legionarski paradni pozdrav.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар