XIX nastavak  POVRATAK U  ZAVIČAJ

-Gušenje pobune u  Imperiji,
-Neće biti boljeg boga od moga,
-borbena formacija USTA znači UNIŠTITI SVETU MAGURU!
-prošara pogledom da ugleda svoju glavu,
-kakvi ste vi to ljudi,zbog jednog  dukas  stradate svi!!!

13.


Gde god je do sada gušio pobune, postupak je bio isti, a ishod se zna.

Iza njih su ostajali mrtvi, ruševine, pepeo i zgarišta.

Uvek bi prvo dobro osmotrio, da to možda nije već stigao u Moesiu Superiore i da li je to njegova Sveta Magura Monsi Soicer ?

Tek sada je znao da je tu i zato sebi ne veruje, no hoće da mu i dalje sve ovo bude samo san.

Šta je najbolje da sada uradi?

Samo što htede sebi da odgovori, čuje nečije korake.

Opet je video komandanta legije Askalapija.

Sada mu je pokazivao na usta i video je kako ih otvara ne ispuštajući nikakav glas.

To je moglo značiti :

Treba nešto da pojede.

Gaju se za trenutak učini da ga to majka Romula na večeru zove i on kao da potrča prema plotu.

Već je u ustima osećao grudičastu kašu od raženog brašna, što ga je baka Oga danima mlela, a u njemu je sve više rastao strah da to nije ona

Ipak je to bio samo Askalapije, koji je odsečno stao pored njega i rukom mu pokaza na glavu, što je značilo:

Nije li mu možda zlo?

Gaj mu još jednom dade do znanja da ga ostavi na miru.

Rukom opipa čelo, da se i sam uveri da možda nema groznicu.

Još jednom odmahnu glavom, što je značilo:

Ne, nije bolestan, i nije gladan.

Može on danima bez hrane.

Tek sada, pošto je dobio odgovor da je sve u redu, Askalapije se dostojanstveno okrenuo, kao svaki vojnik kada ispuni svoj zadatak i ode samo desetak koraka dalje od Gaja, ne ispuštajući mač iz leve ruke.

Vojska pored koje je do maločas bio kao da se gubila u daljini.

Bio je gotovo siguran da se nije ni zaustavljala nego mu se učinilo da nastavlja put prema istoku.

Ali, to nije bila nikakva vojska, a kamo li njegova, koja nikada nije bežala i bila u ovakvom metežu i rasulu.

Jednostavno kretalo se celo brdo.

Očima je tražio Askalapija, koji mu je već dao do znanja da to nije njihova vojska.

Brdo se pomera zato što narod beži, objašnjava Askalapije.

Gaj samo pomeri palac, umesto pitanja:

Zašto ?

Askalapije se nervozno strese, što znači :

Ljudi beže, zato što se boje nas!

Gaj podiže desnu ruku kao znak čudjenja, ali i kao naredjenje:

Da se brdo zaustavi !

Askalapije se uhvati za gladius, što je značilo:

Da li da sve to pobije, ili uništi!

Ukočene plave oči, u koji je on neprestano gledao ne pomeriše se.

To mu je bio ujedno i dogovor, na nepostavljeno pitanje, koje se u ovakvim prilikamo samo nametnulo.

Askalapije okrenu konja i podje do začelja, gde ga je već čekala vojska u formaciji za borbu. Isukani gladius vrati u korice.

I on oseti kako ga obasu zadah srdžbe svih vojnika, koji već dva dana stoje i čekaju.

Samo nekoliko minuta smirenog hoda na Belcu stiže i Gaj, a huk srdžbe legionara se stiša.

Brdo je već bilo opkoljeno i Gaj dugo posmatra ljude, očekujući da nekog prepozna.

Iz čitavog meteža ugleda samo onog dečaka, koga je maločas zapazio kako je stajao uz majku.

Ni jednu ljudsku reč da čuje, ni plač, ni bes, a kamo li neko pitanje.

Čuje samo neko, zujanje, brundanje, šaputanje i mumlanje, što razumede kao jecanje.

Sam ne veruje da ga Mons Soicero tako pozdravlja i dočekuje.

Bilo mu je čudno što čuje i neko šaputanje i mrmorenje.

Svaki šum je prepoznao, ali mu se čini da iza takvog žamora vidi kako stoje samo trupine, a ne ljudi.

Prošara pogledom dok ne ugleda svoju glavu.

Buljeći u ovo maleno truplo, učini mu se da mu je glava strašno otežala i da hoće da se odvoji od tela kako bi zaspala.

Samo mu se glava ljulja čas na jednu,čas na drugu stranu.

Gde god se okrene čuje glas:

Kada u kasnu jesen ne opadne hrastovo lišće i kada su jele visoke, zelene i lepe sa mnogo šišarki, onda umire mnogo mladih ljudi.

Okreće se da vidi ko ga podseća na ove reči .

Zato se pomeri kako bi se uverio da mu je glava na ramenu, ali oseti njenu težinu, i on samo shvati da je umoran.

Gaj pogleda u Askalapija, a on u ljude.

Što je bilo naredjenje:

Da se pronadje glavni čovek, duks!

Svi i dalje ćute, kao da ne razumeju naredbu.

Gaj pomeri levu ruku sa mača i otvori usta, kao da se smeje.

Taj podmukli smeh je ujedno i pitanje:

Gde je duks pobune ! ?

Ovo pitanje se proširilo u unutrašnji dijalog:

Ako ne kažete, magura će biti spaljena!

Da, svi će biti streljani, svi!

Iz gomile se izdvoji jedan,zdepasti mladić,sa podignuitim rukama,koje su štrčale na širokim ramenima.

Koračao je smušeno,naglašavajući hod desnom nogom. Sagnutom kosmatom, buljavom glavom i zrikavim očima , gledao u svaki svoj korak, i razmišljao šta će da keže, samo se čulo:

Evo ja ću da ka....... i!

Ali ostalo se nije čulo, ljudi ga sjatiše i on propade, kao da nije ni postojao.

Galerije, poče da se okreće levo desno,sa željom da vidi i čuje ovog mladića.

Ili,kao da želi da istakne kako je to sasvim obična stvar da kažu ko ih to buni i zlostavlja i treaba da se nadajuda će im sada biti bolje uz ovog cara!

Ravnodušnim i odmerenim glasom ponavljao je:

Da se pronadje glavni čovek pobune!

Bacio je nemaran pogled u daljinu, sa namerom da zagleda ko se to, možda, u daljini krije.

U njegovim ušima odzvanjali su prepoznatljivi šumovi i nadao se da će čuti i duksov glas.

Ali nije samo šum odzvanjao nego su to tutnjale grane borove šume, koji su raširile svoje zelene kićanke nad stazama gde se duks, možda krije .

Ako nam ne kažete, gde je, Magura će biti spaljena, a vi mrtvi!

Ponavljao je Gaj.

Da li vi razumete, da vam niko ne može zameniti živote!

Ako se sam prijavi neće se desiti ništa!

Tek se sada iz te gomile, izdvoji jedna žena i Askalapije je povede do Gaja, koji je stajao okrenut ledjuma.

Pridje mu sa prednje strane i dade do znanja da je zbeg zaustavljen i da je ovde neka žena.

Bez pitanja počela je da priča, veoma brzo, želeći tako da što pre kaže sve ono što je važno:

Zna se, da pravi duks ne postoji, ili ga pak oni nisu videli zajedno sa crnim legionarima.

Smrde na kučiće i dolaze samo noću.

Zna se da se duks u toku dana krije u borovoj šumi i zato ga zovu Iborina.

Da ovde narod više ne može da plaća četvorostruki porez: glavnom duksu u selu, glavnom u vojsci , rimskom caru i kučevskoj crnoj legiji.

Mobilišu ljude za crnu legiju, za rudnike, pljačkaju, pale, siluju, otimaju, eto zato narod beži.

I sada više nema kud, silni Cezare!

I htede još da priča:

Kako je nerodna godina, kako zanatlije ništa ne rade i kako deca umiru od kuge, a narod gladuje, i ovde žena poče da plače.

Iako, samo, Gaj ču uplašeni glas, on se od njega trže, jer mu u ušima odzvanja još kada ga je prvi put čuo.

Taj isti glas je izgovorio tešku klevetu za njegovu baka Ogu, i on sada ponovo čuje, ono mumlanje i šištanje, što je značilo:

Ma bacite tu kučku psima!

Kao da ništa nije čuo, ni razumeo Gaj se okrenu.

Umesto one divlje žene, koja je izgovorila te reči zlobe, prilikom oprosta od baka Oge, on sada ugleda senku i prepozna njegovu Divlju ženu koja je stajala smireno, ali uplakano, pored njega, želeći da mu zaviri u dno zenica, i tako da mu se bolje prikači uz telo.

Da mu se tako najbolje kaže koja je ona!

Ali, mu se učini da se trese, i ne završi okretanje.

Pogleda u Askalapija, koji povuče ženu u stranu, ne spuštajući pogled sa Gaja, jer njegova naredba još nije izrečena.

Nemi razgovor nije bio završen.

Treba još da odluči o subbini ove žene.

Treba još i narodu reći...!

Učini mu se, da nešto zasmrde na kučji mršalj, ali kao da čuje Stradosov glas i okrenu se da pogleda ko to ima hrabrost da ga prekida dok govori.

Smrad nestade, ali se i dalje čuje isti glas:

Jeste, treba reći: car Gaj, je zato i došao ovde, da uguši pobunu i da kazni sve one koji zlostavljaju narod .

Zato i traži da mu se kaže gde se krije Duks!

Gaj, diže ruku, i glas se više nije čuo, a govornika nije video, ali je znao da to bio Strados.

Učini neke pokrete od zemlje do neba i od istoka do zapada što je značilo:

Da treba, sada, ćutati, jer celu ovu priču znaju bogovi.

I oni će odlučiti o daljoj sudbini Mons Soicero.

Magurani znaju tu naredbu, ali neće da je prihvate, ćute Zato će biti kažnjeni.

Iznenada, podiže zlatni gladius i dodirnu usta.

Samo je on čuo svoje misli:

Uhvatiću ja tog duksa, pa makar se u kamen pretvorio, pa i na mrtvački trulež da smrdi.

Hoće on svoga boga da nadje !

Ovakva mi smrdljiva Mons Soicero Sveta Magura ne treba!

Napraviću ja bolju i lepšu Maguru !

Kada bih ja ovde imao vlast, svi Magurani bi bili srećni !

Zastade malo, jer ne zna šta da kaže, sve je besmisleno, što se rečima kaže, a delima se ne učini, u odbrani ponosa.

Sad će videti ko sam ja.

Izaćiće iz svoje rupe, taj vaš kučevski duks, ili će tu ostati!

Neka odluči sam, koga će boga da prihvati !

Neće biti boljeg boga no moga, ni bolje palate no moje, videće oni !

Zagrme Gaj, a da ga niko nije čuo, no svi videše podignutu ruku sa isukanim mačem.

Askalapiju se zenice raširiše, a noge zaigraše, jer je ova naredba značila, zauzeti borbenu formaciju Usta

Miš Čovek pedalj od zemlje, legijska luda, koji je bio tik uz Askalapija, ali ga Gaj nikada nije video, poče da se prevrće, šišti i skače, već je javio vojnicima ovu formaciju.

Ne jednom, u svim dosadašnjim završnim borbenim operacijama to je značilo:

Opkoliti neprijatelja i ostaviti samo jedan prolaz kroz koji će oni koji pokušaju da prodju biti pobijeni.,

Ta naredba je i sada važila isto.

Ali, izgleda da nije bio odlučan da i ona ovde bude primenjena.

Čeka da mu se duks sam prijavi.

Zato, još uvek drži gladius na usta kao da ga ljubi, ili kao da očekuje oprost.

Tek što ga odsečno spusti i zabi u korice, još uvek na vrhu usana oseti hladnoću svoga gladiusa.

Askalapije je već odjurio do vojske da izda novo naredjenje.

Ali, vojnici su znali, da predstoji borbena formacija Usta,

Askalapije je znao da je čovek Miš ispunio svoj zadatak, kao što će to učiuniti Maksima Armentos Mladji sa Svete Magure, baš onako kako su mu i proročice izrekle na dan rodjenja :

Da uništi Mons Soiceru Svetu Maguru !

Gaju se učini kao da se nebo ponovo otvori, počelo je da se cepa kao prepuna vreća.

Kao da je došao do kraja livade i ugledao cveće, raširi zenice da ih pogledom miluje.

Vreme se iznenada promenilo, nebo se sklopilo sa zemljom.

Zaduvao je neki hladni vetar i sa neba je počelo kamenje da pada.

Tek kada je čuo jauke, plač, zapomaganja, kletve, naricanja, molbe, proklinjanja.

Video je decu kako bespomoćno trče, padaju, ustaju, šire unezvereno ruke.

Čuo je kako leleču, pište, mole, mjauču i na kraju samo krkljaju kao mačići.

Poče da treperi kapcima, kada oseti dim.

Učinilo mu se da lebdi, dok mu je Belac uzigravao sve četiri noge u nebo, izbegavajući da gazi crveni pesak , u meso koje je još vruće i cvrči.

Zubima poče da melje, kao žrvanj, kada oseti miris paljevine.

A u ustima mu gorko , kao pregrena majčina proja.

Konji suludo galopiraju i ržu, uz penu koja se protezala sve do zemlje.

Konji i ljudi, gaze sve ispred sebe, upinju se u nebo da potraže pomoć.

Pišti, jauče, leleče, cvrči , zapareli i uskovitlali vreli vazduh.

Pršti, siplje, odronjava se u krupne komade krvava magurska zemlja.

U smrtonosnom galopu, legionari sve to ne vide.

Kao da im je na očima neka nevidljiva koprena, samo vitlaju hladna sečiva.

Ne čuju, ne od mržnje, nego od kožnih kaciga koje jedino mogu da čuju Galerijevu komandu.

Oni samo izvršavaju naredbu : Usta!

Učestalim pogledima u Askalapija očekuju sledeću naredbu.

Očekuju da mu zapaze ruku sa spuštenim gladiusom, što bi značilo prekinuti pokolj.

Ali, on još uvek vitla gladiusom, kao da borba tek počinje.

Gaj se iz nekog bunila probudi i učestalim potresima glave, kao da nešto potvrdjuje, ili negira, shvati šta je to uradio.

Duksa još uvek nema, a niko neće da kaže gde je.

Tren koji protekne više se ne vraća.

Pomisli na baka Ogine reči i poče da posrće želeći tako da nešto zaustavi, ili uhvati nekog što beži.

Šapućući jedva daje glas od sebe, kako bi se uverio da se ne zanosi u snu, ni od bolesti, već od žestine kojom ga dočekuje zavičaj.

Nije imao vremena da pogleda u Askalapija, kao da ga je bilo strah od tog pogleda, koji bi ga sigurno prekorio, zahtevajući da se ovaj pokolj prekine.

Dok je kamenje letelo sa svih strana, prštala je vrela smola i ulje vrčilo u jedan mlaz kao kiša.

Ljudi su panično bežali pravo u zasek u Usta, gde su ih čekali razjareni i podivljali legionari.

Dok su fijukala koplja bušeći vazduh, kao šilo, i sevali gladiusi, poput dalekih munja, ginuli su nevini ljudi:žene, deca, starci...

Bespomoćno riču krave, tužno mekale ovce, svinje se u galopu zarijale u ljudsko meso i crvenu zemlju, konji galopirali napred a nazad.

Samo se dim vitlao i odlazi u nebo.

Nestajalo je sve ono što se kreće, a zajedno sa njima i Sveta Magura je bila na izdisaju.

Duksa još nema. Niko neće da kaže gde je !

Kako je čudan ovaj narod i koliko se promenio, od mog odlaska!

Zar zbog jednog čoveka ovoliki pokolj ?

Zar zbog jednog čoveka ovoliki pokolj?

Pa kakv ste vi to narod, mislite da ćete večno živeti!

Pomisli Gaj, nesvesno diže levu ruku bez gladiusa i sve stade.

Nebo se, kao otvorena vreća, sa vidiljivom zakrpom preklopi.

Preko njegovih očiju kao da su se cedile crvene suzne kapi.

Razjapljena usta se sklopiše, i sada se samo čuje onaj ostatak u ustima koji se samo mljacka i žvaće.

Još uvek su se čuli razgovetni jauci i zapomaganja.

Iz nozdrva konja i ljudi šištala je para i krv, a iz ustiju osećao se smrtonosni zadah.

Okrenu se da ne vidi šta je njegova vojska V makedonska legija, učinila.

Bilo ga je strah da ne zapazi Divlju ženu sa Mladićem dečjeg lika.

Bojao se da ga možda sada neko ne prepozna.

Da mu se tek sada ne pojavi pravi duks.

Da ne vidi porušenu svoju zemunicu.

Gledao je u nebo da tamo ne prepozna neki znak, ili poruku mojra.

Uz sve ovo, sada, je nedostajao samo vetar, što je i inače, poslednji čin borbene formacije Usta.

Izbegavao je da pogleda Askalapija u oči, krio je od njega krvave ruke