Moj otac Svetislav, svake večeri kašljucajući,stupa na vrata barake kozarske ulice,gde smo nekada živeli.
Da vidi da li smo svi na broju.
Brzim pogledom,zaustavlja se na moj lik i kaže:
Još nisi porastao!
A majci:
Račun za ugalj,drva i struju niste platili!
Starijoj braći:
Još se kući kasno vraaćate,opet ste sa zida skinuli maršalovu sliku!
Rezervu šećera i kafe uvek da imate!
A istina je da kozarske ulice odavno nema.
Istina je da sam pre pedeset godina napustio ulicu,begstvo nije bilo moguće i ona je pošla.
Ima je na fotografijama,po novinama,u mojim knjigama i zapisima.
Sreo sam je u Parizu,Londonu,Čikagu,Nišu,Beogradu,Prokuplju.
Kada nisam imao izlaza i kada nisam znao šta da radim,njome sam uspravno koračao i tu se krio,kao po staklu hodao.
Njome neprestano odlazio i dolazio u svoj život.
Istina je da se sada u toploj sobi novogradnje igraju moji unuci pored radijatora.
Da su braća otišla ,svako na svoju stranu.
Da je majka sada kao kućni kamen sama.
Da smo maršalovu slkiku odavno skinuli i da za struju majka ima veliki račun.
Istina je i to da ,zaista,sada prima humanitarnu pomoć Crvenog krsta, svakog meseca: 12 kg brašna, 1 kutija deterdženta,2 konzerve,pakovanje makarona od 0,50 kg i drugo što joj sada nije potrebno.
Istina je da na sve to majka ni reč neće progovoriti,da sinove ne obruka,da muža ne izneveri.
Kao da očekuje da je i sada na front prozovu ide kroz sobu i priča:
Deco,samo da se ponovo ne zarati!
Gleda u očevu sliku i ponavlja: ti ništa ne razumeš,zvezde ti padaju na glavu,a ja se molim, samo da ne zarti!
1999.godine.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар