ЛАПОТ – ОБИЧАЈ УБИЈАЊА СТАРАЦА

У старом веку, по казивању античких писаца Хесиода, Херодота и Страбона, код народа око Каспијског језера старци од преко шездесет година остављани су у некој згради без хране и воде и држани затворени док не помру. На много суровији начин поступало је скитско племе Масагета, које је своје остареле чланове клало, кувало и јело, уз неку врсту религиозног ритуала. Код Масагета се сматрало несрећом умрети природном смрћу.

Ништа боље није било ни у Европи, нарочито у балканским земљама. Кад се каже да је за лапот некада знала чак и стара Грчка, колевка најраније европске културе, онда не изненађује податак да су трачки Трибали, становници источне Србије, своје старе не само убијали, него су од њихових лешева припремали заједничке гозбе, које су се претварале у права пировања и оргије.

Тај обичај је владао и у средњем веку, и то широм света. Млечанин Марко Поло, прослављени светски путник, гледао је у Малаји како старце њихови млађи убијају, а затим поједу. На острвима Меланезије негде су их остављали да умру од глади, а негде им давали да бирају да ли да их уморе гушењем или живе сахране. Код сибирских Јакута и Чукча стари и неспособни припадници племена једноставно су убијани, а код неких америчких индијанаца остављани у дубокој прашуми, где су скапавали од глади и жеђи или су свршавали у канџама крвожедних звери.

У средњем веку обичај убијања изнемоглих родитеља био је дуго познат и у целој Европи, нарочито међу немачким и западнословенским племенима. Он је код полапских Словена напуштен у XI, а код лужичких Срба изгледа да се задржао и до XVI века. Код Немаца је престао тек онда кад су старци почели да деле имање синовима за живота, под условом да их они хране и одевају до смрти.