FELJTON 

POŠTOVANI ČITAOCI   PORTALA, UNIVERZUMM,

POSLE SKORO DESET  MESECI ZASTOJA, IZ OPRAVDANIH RAZLOGA,( AUTOR JE  IMAO  BOLOVANJE)  OD DANAS SE NASTAVLJA OBJAVLJIVANJE  FELJTONA, 
SREDJIVANJE DNEVNIKA  TRI, - BELEŠKE IZ SKLONIŠTA 99,
OVAJ  FELJTON  ĆE TOKOM NAREDNE GODINE POVODOM DVADESET GODINA OD BOMBARDOVANJA SRBIJE  BITI OBJAVLJEN U IZDAVAČKOJ KUĆI ,,SIRIN,,  TAKO DA I VI MOŽETE SVOJE IMPRESIJE I VIDJENJE DA PRENESETE U  DNEVNIK, KOJE ĆE SIGURNO IZDAVAČ PRIHVATITI KAO  SASTAVNI DEO OVOG  DNEVNIKA......   

 
FELJTON  
SREDJIVANJE DNEVNIKA  III        
 SREDJIVANJE DNEVNIKA  III  



        13.           МОЈИ  ПЕСНИЧКИ  БЕЛЕЗИ

                         КЊИЖЕВНИ ТРАГОВИ                                 

                                 

Опет нећу рећи ништа о бомбардовању... Али, приче које следе ишле су заједно са писцем у скониште 99.Tу сам пребројавао и проверавао да ли сам све понео што сам написа;  песме, приче и романе, белешке и тезе, слике; да нисам нешто заборавио, да ми можда мој  компјутер у глави није затајио, да ми можда  неки  нерв, или  неки нервни килобајт, није зарибао од секирација, страха  или болести. Или пак од професионалних новинарских обавеза, дежурања ноћу, обиласка  слоништа, села и запећака, силаска у јаму и  разговора са  рударима, или  боравка у центру за обавештавање, или обилазак, са екипом Црвеног крста, оних који су остали без крова  над главом и  дежурства на 988.. А када сам све то обавио часно и поштено, као прави родоњуб и професионалац, правац   склониште 99 , да будан  сањам овај живот!

 ..... А тамо ни реч о овоме што сам видео доживео и преживео...ћутим ..у исто време, испод наочара гледао сам  комшије, како ћуте и они, а испод мишке чврсто држе неке замотуљке у крилу  милују  своју децу, бојећи се да им то неко не отме! И ево сада хоћу да поменем, барем њихова имена, као да улазе у  вечност:

 Аца,  Драгица, Аница, Љиљана, Петар, Синиша, Тања,Срба, Милена, Зоран, Дејан, Миладин,Стојанка, Иван, Маја, Даница, Ивана, Раде, Надежда, Лале,Светлана, Драган, Драгана, Љуба,  Снежа, Миладин и Аница, Слађан, Божана, Данијела, Катарина, Пеша, Маргита, Розмир,...и још 30 имена мојих комшија, мојих Борана Борчана, ишло је у, склониште78 дана и ноћи....

Ја сам у мојој глави, у мом комјутеру, на хиљадитој  страни настављо са унутрашњим монологом  код текстова који ми  нешто значе; мало сам застајкивао, уздисао, па опет рецитовао их  за себе; присећао се  како су настајали и  коју поруку носе.

На почетку  биле су то песме посвећени, а коме, ако не  родитељима..видео сам њихове Слике на зиду склоништа, и све замишљао да су и они ту негде, мотре на мене и  прву њихову  пра унуку и моју унуку звезду-Даницу..

Потом сам  рецитовао песму посвећену Богу, све са  жељом да нам сада помогне, крстио се са три прста, а  десну руку нисам ни померио.

Затим сам  једном, онако у мраку, када сам казивао песму САН ЉУБАВНИКА,  приметио како ме неке женске светло-плаве очи пуне  суза  помно гледају и  као да се диве мом  усхићеном немом  рецитовању  љубавне песме, у овом општем животном  хаосу, испред  публике која  помно ћути и слуша ме, чудећи се зар ми и сада стало до љубави. Мало је комшија знало да испред њих седи писац и да ће све ово  већ сутра  на папир да стави, и да их тако  за  сведоке именује. Када су  слушали  вести са  радија, нису ни могли претоставити да  је то глас  њиховог првог кошије, који им поручује: ,, На  таласима сте Радио  Бора. - Управо је дат знак о престанку ваздушне опсаности!!! Време је да се вратите  својим радним и животним  активностима. Небо над Бором је мирно нека тако и остане!!!

А када нисам био на радном задатку, у току ноћи док  је у склоништо био  тајац, а мени су та слова и  те речи  титрале, а ја сам  од прве до последње странице   декламовао роман СКОК ПРЕКО КОЖЕ, желећи тако да потврдим своју  даљу присебност, али тек ујутру сам  ухватио себе, како ми је  компјутер застао на  56 странци уз реченицу – `Шта је  од свега сан, а шта јава Црномарковићу?! - Све је сан и све истина, Ђорђе. И тада и сада узалуд своје мисли  мериш животом  пишче!!!!,,

Прошапутах себи:- није сан   пишче  време ти је да идеш на   задатак!!!! Али, од тада као да је мој компјутер  застао...Више никада  нисам могао   да научим напамте   своје  књиге које сам    писао, а знао сам их све у један килобајт су стале. У многим приликама мој пријатељ  Димић  проверавао је моју спремност   напемт казивања  страница из мојих књига..
                                                                             

Тако је једном на књижевном поселу у Злоту, Мома, питао децу да ли знају неку књигу напамет, наравно  они у један глас  сви: -,,Mа какви!,, Онда је он прозвао мене, дао је  књигу  првом ђаку ,, Скок преко коже,, и рекао: ,, Oтвори и кажи  страницу, Јоване Митровићу имаш реч!,,  ... Наравно, тајац, па онда смех...и ја сам наставио са  36 странице да  казујем текст о мом  оцу..Тај тајац, у препуној сали Дома културе у Злоту, где је било око 300  ђака,  вратио ме је  на моје   школске дане.Управо, на  ону лакоћу  савлађивања, градива, текстова .. Отац  Светислав ме је научио, ако читаш из  срца,  онда мозак све то упија и  лако научиш све. Или, ако пишеш  сам из  срца, онда ћеш текст   знати целог жиовота ма колико  био  дуг, мозак има места за  твоје  срце колико  хоћеш.....Истина,  све своје  песме, приче, романе, знао сам напамет, јер су та слова   настала из срца, а  мој мозак-компјутер их је  упамтио за навек. Али, како то и бива, временом све машине остаре, па и људски мозак  зариба, на таквој провери сам  скоро свакодневно приморан, али  још увек  по мало пискарам...!!!....  ................

                               И ПЕСМЕ ИМАЈУ СВОЈУ ПРИЧУ 

                                               

                                     Слика на зиду

Мој отац Светислав, сваке вечери кашљуцајући, ступа на врата бараке козарске улице, где смо некада живели.

Да види да ли смо сви на броју.

Брзим погледом, зауставља се на мој лик и каже:

Још ниси порастао!

А мајци:

Рачун за угаљ, дрва и струју нисте платили!

Старијој браћи:

Још се кући касно враћате, опет сте са зида скинули Маршалову слику!
 

Са прага склоните празне кутије међународног црвеног краста.

Резерву шећера и кафе увек да имате!

А истина је да козарске улице одавно нема.

Истина је да сам пре педесет година напустио улицу, бегство није било могуће и она је пошла.

Има је на фотографијама, по новинама, у мојим књигама и записима.

Срео сам је у Паризу, Лондону, Чикагу, Нишу, Београду, Прокупљу.

Када нисам имао излаза и када нисам знао шта да радим, њоме сам усправно корачао и ту се крио, као по стаклу ходао.

Њоме непрестано одлазио и долазио у свој живот.

Истина је да се сада у топлој соби новоградње играју моји унуци поред радијатора.

Да су браћа отишла , свако на своју страну.

Да је мајка сада као кућни камен сама.

Да смо маршалову слику одавно скинули и да за струју мајка има велики рачун.

Истина је и то да , заиста, сада прима хуманитарну помоћ Црвеног крста, сваког месеца: 12 кг брашна, 1 кутија детерџента, 2 конзерве, паковање макарона од 0, 50 кг и друго

што јој сада није потребно.

Истина је да на све то мајка ни реч неће проговорити, да синове не обрука, да мужа не изневери.

Као да очекује да је и сада на фронт прозову иде кроз собу и прича:

Децо, само да се поново не зарати!

Гледа у очеву слику и понавља: ти ништа не разумеш, звезде ти  падају на главу, а ја се молим да не зарати, како ћу сама деци главе да сачувам!!

Тако сваке вечери разговарам са фотографијом која је закачена на     зиду собе у Стационару Гамзиградске бање, где се годинама  лечим.

На овој слици је мој отац Светислав имао  је 49 година.

7.фебруара 2011.године мајка Јасна је умлрла, имала је  88 година.

Преживела је два рата и 39 година  била је одвојена од мога  оца Светислава, сада су заувек заједно у родној Топлици.

..SLEDI NASTAVAK