НЕКА ОСТАНУ
ЗАПИСАНЕ И РЕЧИ КРИТИЧАРА
Приказ романа
„Повратак у завичај, говедар па цар“ Јована С. Митровића,
(транскрипт)
(Кућа
Ђуре Јакшића, 28. октобра 2018.)
Како се наш аутор, Јован Митровић, у свом целокупном
опусу, свих до сада објављених 20 књига, посветио теми мучног подз
емљашког
живота, живота рудара, ја ћу на почетку приказа романа „Повратак у завичај,
говедар па цар“ парафразирати речи аутора предговора овом роману, тј. „Уместо
предговора“, како стоји на почетку ове књиге, речи покојног Моме Димића: И овај
роман је, сам по себи, рударење – рударење по историји. Јер, „прошлост је“,
каже Мома Димић, „као рудник, неоткривени простор наталоженог времена људског
трагалаштва и стваралаштва, и вечити је изазов за човека да открије оно што је
скамењено.“
Роман „Повратак у завичај, говедар па цар“ носи поднаслов
„Роман у 24 приче о истинитим људима и догађајима“, а Митровић га започиње
речима: „Ево како камен прича!“
Који нам то камен метафорички приповеда ову причу?
Осим камене плоче с натписом Фелиџ Ромулиана, „Срећна
Ромулијана“, из периода с краја 3. века сачувана је и глава једног кипа, камена
глава градитеља Феликс Ромулијане (што је, у ствари, данашњи Гамзиград код
Зајечара, једно од највећих археолошких налазишта у Европи), римског императора
рођеног на нашим просторима: у данашњој Источној Србији, тј. тадашњој Приобалској
Дакији). И, ово је његова прича.
Гај Галерије Валерије Максимилијан био је син обичног
сељака и мајке варварке. Као дечак је био пастир, чувао је стоку, и због тога
је добио надимак Арментариус, што на латинском значи „Говедар“. Овај дечак,
Максима Арменто Млађи, или, у најкраћем, Арми, како му је тепала његова бака
Ога, сањари да ће једнога дана, кад порасте, постати цар. (О чему тешко да
неко, је л’, није сањао када је био дете.) Овај роман је управо прича о
остварењу тога сна (који, опет, тешко да је неко дете остварило када је
порасло), али и о томе да нам реализација наших најскривенијих, најинтимнијих,
најслободнијих, најлуђих (у том смислу) маштања не мора неминовно донети и
срећу и задовољство. Напротив, наш Арми, остваривши сан, машта само о томе да
се врати на Свету Магуру, у свој завичај.
Зашто је ово роман о рударству? (Сада више не у
метафоричком значењу.)
Римљани су запосели област дуж Тимокуса, данашњу Тимочку
Крајину, управо због злата, којим и данас обилује ова област, а нарочито Црни
врх код Бора. (Детаљи, историјски и чињенични, дати су паралелно с романескним
дискурсом, у оквиру „Прилога“ на крају ове књиге, где се налазе и додатна
„Објашњења и допуне“, тако да је ова књига један исцрпни како наративни тако и
фактографски приступ овој теми и времену.) Где је злато, ту је, наравно,
похлепа, превара и све оно што грамзивост собом носи: пљаче, експлоатација,
репресија, убиства. С једне стране, видимо незамисливи луксуз, оличен нпр. у
раскалашним гозбама римског двора, готово оргијастичком бахаћењу храном.
Занимљива је нпр. „земљана кока из које су вирила јаја, а из њих почињу да
излећу дроздови“, које, пошто их легионар Аскалапије, Гајева десна рука, обори
стрелом, кувари на лицу места черупају и припремају за царску софру. Или, „нераспорен
дивљи вепар из којег је мирисало на вруће кобасице, крвавице, шваргле, пуњена
цревца и сланину.“ Такав је и „сновити ручак“ какав наш Арми, велики римски
император, жели да приреди својим сународницима по повратку у завичај. Осим
куваног ноја и дивљег вепра из којег ће, када му зарије нож у слабину,
„полетети јато дроздова, послужавник препун гојених пилића (...) и пуњене
свињске марамице уоквирене крилатим зецом, у којем је кувар хтео да представи
Пегаза.“ (У овој кичерајској слици ручка очита је ауторска блага иронија,
изругивање свом јунаку. Као и у следећем:) „Испод угојених кокоши наћи ће се
разнобојни колачи.“ (Испод угојених кокоши радије ће се наћи колачи спљескани у
разнобојне палачинке.) Или: „пуњена гушчја јаја са слаткишима.“ (Ако Вам се, на
слику неке од оваквих ђаконија преврне у стомаку, то, наиме, није ништа
небоично. Познато је, иначе, да су се на тим царским гозбама уобичајено
сервирале и скупоцене посуде, од злата, у које се повраћало, и затим се
настављало са, да се лепо изразим, ждерањем, као да се, пре тога, ама баш ништа
није догодило.)
С друге стране налазе се потчињени, робови, експлоатисан,
израбљен осиромашени народ. Њему је уточиште сујеверје: магија и враџбине,
мојре, русалке, але, караконџуле, лесници (Лесник је шумски дух); демони, нпр.
демоница Мумападуре (што значи шумска мајка), заштитница жена и ванбрачне деце;
бог Митра (пастирски бог, који се временом преобразио у ратно божанство), бог
заклетви и светлости; ведогоње, суђенице и рођенице.
Мојре су управо те које су нашем Армију, „чуду од
детета“, прорекле на рођењу, када је (симболично) горела Света Магура – што се
тумачило тиме да „из земље бауља нечије
душа (...) или, пак, да пламени огањ из сувог дрвета жели да уђе у тело с
побеснелом душом“ – да ће бити цар. (Као у бајци.) Ево како изгледа наше „чудо
од детета“: „Колико брзо трчи, тако и расте. Разликује се од својих вршњака по
стасу и лепоти. Напреднији је, расте као топола, шири се и буја као врба. Плива
по реци као двопрепа риба (...). Брз је као ветар (...). Стојећи на леђима
коња, развлачи стрелу преко 32 педља ширине. Кад неће да говори, данима ћути
као глином залепљен. Када грми, са облацима се надвикује. Пије воду директно с
неба. Једе гуштере, скакавце, лептире, траву, лишће. Спава мало, али брзо. Од свих
вршњака запишава даље у реку. Пева као сојка (...). Види као соко, само што не
лети, а и то ће кад мало ојача. (...) Трка се с дивљим зверима. Разговара с
ветром и животињама, ретко с људима. Љуби се за змијама, које му умало нос не
откинуше. Овце, козе, краве, када су поред њега брзо се напасу, и када му се
хоће и мушкост надигне, све између ноге ставља. (...) Прескаче црну реку
Тимокус у једном скоку. (...) Парче хлеба, као две песнице, прогута у један
залогај. Последње парче остави на страну, за свог најбољег друга“ (Страдоса
Средаријуса). Овде видимо хиперболисане, бајкословне, башчеликовске особине,
митско приповедање – као у митовима о Херкулу, а епско-наративни дискурс
комбинован је са историјским и допуњен је документарним (који се налази на крају
књге). Међутим, како смо видели, дескрипција није пуританска као у дечјој
бајци, већ је наш Арми описан као сирово мушко (да сировије не може бити). Не
само да су га дојиле мојре, густим плавим млеком из својих трију дојки, и да
има по 6 прстију на обе руке и ноге већ разуме и немушти језик, језик птица,
змија и крава, оваца и коза „и с њима
лепо разговара њиховим језиком.“ (И, како смо видели, не само
разговара.) Поменули смо и Страдоса Средаријуса и његово пријатељство с
Армијем, попут оног између Ахилеја и Патрокла. Касније ћемо га још једном
поменути.
Осим дечје-бајковитог, и не само дечјег, занимљив је
реално-дечји опис нашег Армија, тј. његова сећања на дечје игре, пошто се врати
у Свету Магуру, која су духовита као и немали број других места у роману.
„Очекивао је да види своје некадашње вршњаке, па да започну магурске борбе
гладијатора, (...), да се утркују, па ко је најбржи да га љубе у задњицу. Ко
стигне последњи добија по један шамар (...). Ко добије шамар, (...) ’мртав’ је.
(...) Треба да запишавају једни друге и ко буде сув да остане једини обучен, а
други голи у село да оду и припреме откуп за одећу. Успут треба свима да
причају ко испушта најсмрдљивије гасове из задњице, да гађају птице у лету: ко
погоди да је са перјем поједе сам, а други да му броје залогаје“ (у неким је
надигравањима, очигледно, било пожељније изгубити), „ (...) да скачу у даљ и
увис, ко прескочи своју сенку и висину, добија круну од бундеве, штап од врбе и
круну од лањске руже), да сви зароне у воду и ко најдуже издржи, да буде Водени
цар. Треба да подигну најтежи камен и пренесу га преко реке, ко то учини да га
носе до села и вичу: Аве, магурански цезаре!’
Очекивао је да се сатима ударају дрвеним мочугама, (...),
да затворених очију гађају једни друге блатом право у главу. Ко остане без
чворуге и има највише победа, биће магурански цезар. Ко први мушкост надигне и
семе избаци, биће први магурански цар-кресач. Сви ће га слушати и поштовати –
клањаће му се.“
Мојре су, међутим, прорекле нашем Армију и оно што, каже
се, нико није чуо: „Када се у темеље уграде кости свих Магурана, урадиће нешто
велико. А када се одрекне свега што му је драго и одсече оно што му је најдуже
(...) биће вечит.“ (Шта је нашем Армију, „чуду од детета“, најдуже можете
претпоставити, а како ће доћи до остварења овог пророчанства, остварења
проузрокованог сифилисом, не бих да откривам, сазнаћете подробно при крају
романа.)
Император Гај Галерије Валерије Максимилијан један је од
најконтроверзнијих императора Римског царства. Описиван од стране паганских
писаца као херкуловски снажан и аполоновски леп, с друге стране је, од
хришћанских историчара, приказиван као монструозни господар, који је чак и свог
очуха, Диоклецијана, свргнуо с престола. Уистину, истакнувши се као изузетно
храбар војник, придобио је Диоклецијанову наклоност, и овај га је не само
посинио већ и прогласио за цезара и свог сувладара. Тако да је постао чланом
Јупитерове породице, тј. син бога. Његова највећа контроверза је у томе што је
био последњи крвави прогонитељ хришћана, 303. и 304. године, али је, насупрот
томе, и први издао едикт о толеранцији хришћанства, условно речено само 7
година касније. („Само“, јер то тако итекако није било за оне који су
прогоњени.)
Да се вратимо романескном наративу. Мојре су, дакле,
прорекле Армију да ће постати франмасон и цар, а најзаслужнија за разбуктавање
његовог сна о царовању била је бака Ога. Иако су у роман уткани и Диоклецијан,
Констанције Хлор, Константин Велики и друге значајне историјске личности (као и
оне неисторијске али пресудне за развој фабуле), ипак је бака Ога, могло би се
рећи, други главни лик у роману. Она је свог унука успављивала речима: „Ти си
бакин говедарчић – царчич. Мој унук говедарчић постаће, једнога дана,
магурански царчић.“ Међутим, Арми је амбицијом далеко надмашивао и бака Огина
најнескромнија пророштва: „Какви магурански, ја ћу бити римски цар, чувени
цезар, и овде ћу царски дворац направити!“
Препливавши Дунав и дошавши са Карпата, бака Ога је била
високо поштована у Светој Магури због своје умешности и мудрости: „Једним
погледом измери ко има највише жита, оваца, крава, чељади у кући, пашњака,
њива. (...) По црвенилу образа, ко има највише вина и ко га пије а нема
га!? Ко ће ускоро и од које болести нестати заувек. Ко је од
кога украо и колико. Ко кога воли и зашто мрзи. Чија је мушкост најдужа и ко са
ким спава. Која је жена затруднела, а која никада неће.“ Мушкарци су је волели
због њене заманости: „Изгубљени, опчарани и онемоћали, солидусима су плаћали
њено присуство и лепоту само да би били уз њу, њене облине, и да би слушали
њене уздахе, осећали њен мирис, исисавали њену душу, олизивали њен зној и чули
њен мелемни глас.“ Жене су је, очекивано, мрзеле и завиделе јој, али су је
беспоговорно цениле због вештине у мушким пословима: „Музла је краве и овце
брже него пет сточара, тркала се с коњима, обарала с мушкарцима, али и с
биковима, а била лака као перце и хитра као видра.“ Нарочито су је цениле због
њених незаборавних магија.
Запала је за око легијском дуксу и, напаствована, родиће
девојчицу, прелепу и наглуву кћер Ромулу. (У духу наведеног, постаје јасно
зашто је Мумападуре, Шумска мајка, најмоћнија демоница у древној митологији
народа овога краја – као заштитница жена и ванбрачне деце, беба које су
остављане по дубоком јамама и непроходним шумама.)
Бака Ога је симбол неуког, варварског, али и способног и
врцавог народа; ризница је народне мудрости, латинских сентенција, практичних
савета, чудеса, враџбина и пророчанстава, која су, иначе, нераскидиви део,
дамари сваке странице овог романа. (Тако да, ако Вас ово бака Ога подсећа на
баба Јага или, чак, на бабарога, то, очито, има своје оправдање.) Ево једне
илустрације. „Женама, угледним домаћицама, поручивала је: ’Траћите самовреме с
мужевима. Окрените се, има и других мушкараца! Мушкарци се окрећу да виде друге
жене. Али, кућа је изглед ваше душе, а храна што је спремате мирише на вашу
душу и огњиште, где је увек топло.’“ Видовњакиња и гласноговорник народних веровања, отварала је „разне белеге
и гледала у шарена зрна пасуља. Карактер људи описивала је по боји очију и
косе, по дрхтавом гласу, по њиховом уздисају, по њиховом воњу. (...) Ратницима
у оштрицу мача гледала. (...) Ако врх засветли, онда заћути: крај се јунаку
ближи. (...) За нероткиње је говорила, али их није гледала у стомак: ’Злато са
себе баците, оно доноси несрећу, оно не трпи да другог волите, волите ваше
мужјаке.’“ (Последњим наведеним саветом, нероткињама, само је делимично и
привидно анулирала онај општи женама – да се окрену и другим мушкарцима – јер
је тај савет очито двосмислен, потпуно питијски. Заправо је, наводно, кривица злата што у домаће гнездо не доспева
бар кукавичје јаје!)
Ови сујеверски рецепти интересантни су, (мени,
субјективно, чак и од омиљених места у роману) и зато што се често завршавају
ауторовом духовитошћу. На пимер: „За жене којима ништа не иде у кући говорила
је да донесу кокошке. За начин на који су кокошке зобале зрневље говорила је
да, очигледно, нека замисао богова није по вољи за ту кућу, те да је боље да
кокошка остане код ње него да се врати кући са својом несрећом.“ Она ће их,
каже, приволети на доброту! „Тако да су
те свете кокошке остајале за њу, а приче су се шириле надалеко.“ Или:
„Многе жене су је терале да им баца клетве. То никако није радила. (...) За оне
који нису желели да се жене справљала је сокове. (...) За оне који не могу да
спавају, а поготову за децу што ноћу плачу и у сну вриште, захтевала је да
донесу посуду за либацију.“ (Видећемо шта је посуда за либацију.) У зависности
ком се богу обраћа, „Вести, Изиди или Цибили, сипала је прво воду, па њихову мокраћу“ (не богова,
него оних људи и деце, а посуда за либацију није ноша, него посуда за
прорицање), „млеко, уље или вино и дуго мирисала оно испарење. Помно је пратила
у каквом облику дим иде до богова.“ (Јадни богови!) „Ако сукне ођедаред, онда
су богови љути, и она више неће реч да каже. Ако се дим разлије по дну – онда
су мирни и задовољни.“ (Не били задовољни кад их је тај богоугодни мирис
заобишао!) „Ако се распрши на све стране, онда неће рећи да ће дете умрети.
(...) Само за једно такво гледање добијала је по два солидуса.“ (Мислите да је
прескупо? Пробајте Ви да миришете оно испарење!)
Шалу на страну, у овом роману мешају се враџбина и
практични живот, фантастика и историја, машта и стварност, сан и јава, прошлост
и садашњост, и чине јединство као јин и јанг, две су стране једне медаље. И то
златне медаље. Зашто златне? Зато што је овде (а и иначе) злато, тј. похлепа,
спиритус мовенс историје, а самим тим историјски засноване потке романа. Све је
релативно, релативизовано до те мере да се, до краја романа, претвара у своју
супротност, дуализми постају Једно, а Једно се, неочекиваним обртом,
преполовљава у дуално. Да ли је Страдос Средаријус Гају баш онако патроловски
одан пријатељ? Да ли је сирово мачистички Гај, алфа-мужјак, на крају делатан као
демиург он сам или се као такав показује његова десна рука, војник, легионар
Аскалапије? Шта јесте сам одважни Аскалапије нашавши се у свету варварском, у
Светој Магури, на средњем Балкану, сред примитивних обичаја најстаријих
становника ових крајева, обичаја као што су Лапот и Вирџа? Да ли је добро имати
велике сне, да ли се у овом смислу велики снови завршавају хаппy-ендом или и
они не само да су шопенхауеровски кратког даха већ се потом преображавају у
сасвим супротну жељу?
Ово све наводим не као констатације, већ као питања, из
једноставног разлога што нам аутор, остајући донекле загонетан, не дајући
финално ушниране закључке, оставља простор за властити доживљај, право на
властиту интерпретацију.
Коначно, древна, античка историја Римског царства и савремена
историја, историја 20. века, такође се мешају у Једну. Истраживач балканске
преисторије и античке археологије, Драгослав Срејовић, који је славу
археолошког великана стекао открићем налазишта Лепенски вир, али је заслужан и
за истраживање Гамзиграда, касноантичког византијског града код Зајечара, тврди
да се Гајев кип, од којег је, реално, остала само глава, у целости указао пред
његовим очима: „Па живот није само у крви и месу, живот је у покету, у твом и
мом оку,“ (обраћа се аутору романа) „у срцу! “
А наш аутор, Јован Митровић, који је друговао са чувеним археологом,
професионално сарађивао с њим и инервјуисао га, добио је од њега у аманет да
нешто учини, да „учини нешто свето.“ То Митровићу шапуће Срејовић као некада
Гају бака Ога. Тај заразни ентузијазам Срејовићев не допушта Митровићу да се
врати у реалност, то јест, како то Митровић метафорички каже – „у свој
завичај.“
Да ли се и Срејовић и наш аутор преплићу у Једно? Да ли
се, консеквентно, и Митровић и Гај преплићу у Једно? У сваком случају,
захваљујући ентузијазму обојице стваралаца, или, ако хоћете, све тројице,
настала је ова књига, која, како то поменух на почетку и како рече Мома Димић,
„оживљава оно што је скамењено.“ Ивана – Вонка Прокић
Постови
Нема коментара:
Постави коментар