петак, 8. фебруар 2019.


FELJTON * *                                                  
 ---
 SREDJIVANJE DNEVNIKA III* *                                                                      
СРЕЂИВАЊЕ ДНЕВНИКА 3 * *                                                                 


 


           .49 .                 БЕЛЕЗИ  ЗА СЕЋАЊЕ






Већ 20 година свакодневно  пролазим поред сколишта 99, никада нисам, нити сам пожелео понво да уђем,.
Свакодневно сусрећем комшије и пријатеље о томе ни реч да прозборимо.
Белег којим  је било означено  склониште S 99 одавно је избрисан, прекречен...
Садашњи клинци се  играју поред зграде  незнајући  шта је ту пре 20 година било... Сусрећем  људе,  моје тадашње јунаке из Дневника и никада ни реч да о томе проговоримо,  већ  су остарели и сада их друге  муке брину, о томе сада нећу  ни слово  да забележим.. .
Бацим  поглед на остатке   бомбардованих објеката; и испред очију  букне неки  огањ.
Планирам да започнем разговор са комшијама, пријатељима, другарима и сведоцима  догађаја од пре 2о година о овом мом писанију, па  заћутим, почнемо разговор, уз кафу и коју чашицу-цујке, о свакодневним   бригама и проблемима...
Листам  старе  сачуване новине, оставим их на сто не  прочитане, а затекнем  згужване и спремне за  у корпу за отпатке, опет заћутим, жени ни реч да  кажем...
Листам  неке моје белешке, као, да се присетим шта све нисам записао, а знам  како је било, па опет зађутим. Жена , ћути, али знам шта ми све поручује и  шта све треба да запишем; оно  што смо заједно преживели, и ево сви смо ту дао Бог живи и здрави !!!
Премотавам траке са Ухера, и тражим  застареле снимке, од пре 20 година, а знам да  су скоро неупотебљиви, несмем ником да се пожалим, то је  из моје професије  обавеза чувања трака-мој немар према  прошлости-одговарам себи, љутито..
Тражим слике, и још неке аутентичне ситнице, белеге; a све, као да чујем неко шуштање, осећам мирис  барута и  паљевине, и опет ћутим, као  да и даље сањам.
Знам у којој прегради новчаника се  налази  амајлија, коју ми је дала мајка, пре двадесет година, када сам у току бомбардовања полазио на посао. Каже, мајка тихо, да нико не чује:
,,Ево  и теби, да те Бог пази и чува, и ти си на удару стално.Средњег,  сина, на фронту, ето благи Бог добро  чува, стално ми се јавља, а  за оног  старијег  Француза немам секирацију, он је далеко од швапске бомбе!!!,,
Прошло је 20 година ја никако да  то из  новчаника извадим, нити да  опипам и  видим како изгледа та  Богова амајлија...
И  све ми то није довољно, да прекинем ово лудило од сна и започнем  овај Дневник, не да оцењујем и бележим датуме, него да забележим значајне  догађаје, да се не забораве, ради  будућности, да слике не избледе........
Онда заћутим, и оставим да мој унутрашњи коммпјутер  сам  започне  писаније  које је  почело још пре  20 година, и кроз два издања Дневника 1997 и 1999.године. оставило  трагове  минулог времена, и ево сада, ове 2019.године га настављам......
 sledi nastavak
 


.... .....
 


Нема коментара: