понедељак, 11. фебруар 2019.



FELJTON * *                                                  
 ---
 SREDJIVANJE DNEVNIKA III* *                                                                      
СРЕЂИВАЊЕ ДНЕВНИКА 3 *

  
                                            






          50 .            Да се не заборави 




           Двадесет година  касније 


 

Двадесет година  касније и  да нећу морам да прихватим истину, моја прва  Домовина, којој сам се  заклео као пионир  и војник више не постоји. Сада их имам 6. У једној сам рођен и по њој сам добио обележје које је овде  већ помињано као ,, лоши момци,,.  У  другој  сам студирао и тамо ме остављали да  радим за велику  новинску ангенцију ЈУТЕЛ, кажу имаш све манире, новинарског господства, који нам требају.У трећој ишао на Море, тамо ми је газда остављао кључеве од  својих  двори, возио ме  својим бродом, као да сам му род рођени. Остављао ме  Мате да  му гост будем колико год хоћу, а канио се да и он у Србију дође.У четвртој ишао у  туристичке проводе, да стекнем  навику  запада.У петој током једне ноћи ишао на јутарњу кафу код другара, а друге се враћао јутарњим возом, који ме је поздрављао,речима: “Ние сме браќа, те чекаме за вас следне недеље”…У шестој сам, увек свраћао кад год сам кроз све ове  моје  садашње домовине пролазио да се лепо одморим код пријатеља и насладим  улмашицма госпође Хидаете и  пробам најновији модел нанула мајстора Емира.И  где год сам уздуж и попреко колима путовао, безбрижно сам заустављао свој аутомобил, одмарао и спавао поред пута, са целом мојом четворочланом породицом, или  свраћао  прво на коначиште, а онда на кафу, у неко суседно двориште, као да сам код своје куће и својих најрођенијих.
И ма где да сам био бесан и љут због неког проблема, псовао сам и мајку, бога  свог  и  свачијег и терао  све по списку, не бојећи се да ћу неког увредити и наљутити.
Када сам молио, молио сам све анђеле и  блажене Марије и свете деве, и свете Петку и Богородицу, крсну славу светог Николу, призивао  Алаха и Светог оца, само да ми се нађу у невољи…И  сада какав год филм да буде и  како народ каже:”голе жене да падају са неба” која год  политичка беседа да се чује, ја, засигурно нећу променити свој став.И тада и сада све сам их  волео, али не знам шта за крај да кажем на оно школско питање: А сада нам ти  реци како се зове твоја  Домовина…
Уместо одговора видим Белог Ангела како лагано скида  своја крила са зида  манастира Милешева и нестаје у мом сузном  погледу. Чујем, како  у празно небо ударају речи Светог Владике Николаја Велимировића: “Гледање Белог Анђела је равно молитви” и када је било бомбардовање  гледајући у небо ја сам чуо ове реч, молећи се за све  људи и моје најмилије, наравно, и за  све моје јунаке из Дневика. И ево уз помоћ нашег Ангела пођосмо  у склониште 99, да спасимо наше  невине овоземаљске душе.

sledi nastavak
 

 

Нема коментара: