UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН ПУТ У ТАЧКУ------------ КАНДЕЛАБРЕ КАЗУЈУ КАДА КАМАРАТИ ЋУТЕ-------------------- НА ПЕРИФЕРИЈИ ГРАДА ПОЧЕЛА ДА РАДИ ИЛЕГАЛНА ЛИВНИЦА ЗЛАТА 3.Ова мала карабитуша, годинама је пробијала рударску таму, како би осветлила пут првој смени. Рударски пословођа Тиса би за пола сата обишао радилиште и тек би онда смена могла безбедно да ради. Тако је било десет година, све до 1955.године; изгорела је преко 500 килограна карабита, испарило је исто толико литара воде. А зашто је тако морало да се ради? Зато што су Немци, приликом напуштања борског рудника злата, минирали све златоносне коте. Тако да је у првој смени погинуло стотине рудара, наравно о томе нема ни речи ни слово. Зато је и постојала детаљна претрага рудника. Кажњени, рудари су обилазили сваки милиметар рудника да пронађу и отклоне подземне мине које су Немци поставили.Тада су рудари уместо имена имали-бројеве који су представљали њихове године рођења и године висине казне. Тиса је десет година, обилазио све сумњиве коте и за његову срећу увек налазио и отклањао миниране коте. Узалуд је лампарка Мира, предлагала да ту већ остарелу карабитушу замени новом лампом. Пословођа Тиса то није желео: -То је мој најбољи пријатељ, а пријатељ се не оставља. Захваљујући овој карабитуши до сада је све ишло као по лоју. Када је било густо, она је треперила, треперила, шуштала, мљацкала и када је бело стани пани, она се гасила и ја нисам могао даље, а да сам само мрднуо, сада не би био поред тебе. Кажем ти она ме спашавала много пута, као да чујем.- Стој Тисо, не мрдај и тачка! На овакву причу о карабитуши Мира се слатко насмејала и добацила... -Изгледа ми да ти, Тиле, више волиш ову карабитишу, него ону што те дома чека, и моли се да изађеш из ове рупе жив и здрав, Али, рударска судбина је била неумољива и он је веома рано умро од рударске болести, ту већ канделабра није могла да му помогне. Ова карабитуша је добијена од Мире, ламкпарке, на поклон.

4 Овде треба сместити и судбину Петра Лападатовића, који је ову карабитушу добио од Тисе. И када би ствари које рудари употребљавају могле да се награђују и похваљују, такву награду и похвалу заслужује и ова карабитуша. Коју је пословођа Тиса сам направио и за петнаест година верности никада није отказала. Рудар Петар Лападатовић је чувао као своје очи и зато је сада у оваквом сјају и лепоти. У њихово време карабитуша никада није затајила.Ту верност сведочи Мошуљ Лонка из Злота. Сада нема више ни Тисе, ни Петра. Једино карабитуша сведочи њихову верност Заувек су остали у петом хоризонту. Лонка је одавно излапео и његово сведочење се не узима у обзир. Када гледа у канделабру, као да разговара са човеком. Лонка, воли да измишља, као да глуми, овај живот. Додаје неке своје авантуре и увек то завршава неким чудним смехом, који може да се протумачи, као неки бег од стварности. Тако је, једном Лонка приповедао својим камаратима, невероватну причу, коју му је дословце казала ова карабитуша: – Пази Лонка, памти добро, обавезно, немој да заборавиш, никако, уврти то у свој мозак. Знаш ону коту 310, тамо иза десног угла, стоји ти једна ознака. Ти је склони и видећеш чисто злато, јесте баш чисто, ти отвори карабитушу и напуни је златом и тако изнеси на видело дана. Да ти будеш богат и срећан, зато штго Тиса и Пера нису имали ту срећу, да узму то злато., зато је ред да то ти приграбиш. Лонка је узалуд убеђивао своје камарате, док су му се сви смејали, зато што су видели да је мортус пијан, а он је и даље понављао да је добро упамтио и урадио све што је чуо из карабитуше; пронашао је ту коту 310, склонио тај белег, напунио канделабру. Сав срећан пожурио је на лифт да изађе из јаме. Али, од свега тога није било ништа канделабра је била пуна неког пирита. Као и увек, жена га је грдила и љутила се што је дошао кући пијан и још донео неки песак из јаме. Наравно нико није поверовао у овакву Лонкину причу, коју је само себи шапутао када је излазио пијан из Козаре, убеђујући себе да је пропустио највећу шансу да буде богат човек. Тешио се тиме што је знао да злато увек доноси само несрећу. Много година касније, Лонка је већ био оронуо, али је ову причу стално поновиљао. И сада зна цео град, али нико не сме да понови ту Лонкину причу коју му је казивала карабитуша. Ту негде на периферији града појавила се подземна ливницва злата. Нико није смео, јавно да каже, одакле долазе те секундарне сировине злата и бакра. Али, тек је тада било јасно, да је Лонка заиста имао прилике да пронађе злато, које му је карабитуша обећала. Али, био је толико пијан, да је карабитушу пунио само пиритом. Или, је то била само његова вешта глума, да у све ово не посумњају његови шефови. Прича је трајала све док на периферији града, заиста није у илегали, почела да ради нека ливница злата. Сви су то знали, само ноћу из земље је излазио дим, са чудним мирисом, али нико није смео да то помене. И Лонка је заћутао. Остала је вечита загонетка, ко је био власник ове ливнице. Али се знало да у граду постоји златарска радионица и продавница Шиптара Паљија. Путовао је често за Пећ и сигурно је ово злато продавано њему. Било је баш то време када су Шиптари почели да се буне и праве нереда и диверзије. Чудна случајност. ту тајну је можда једини Лонка знао, јер је он био најчешћи Паљијев гост, који је из његове радионице одлазио мртав пијан и увек весео. Знало се и то, али нико није смео да јавно каже. Да је из погона рудника нестало 50 килограма злата и 90 килограна сребра у гранулама и комадима, чија је вредност тадашња износила 50 милијарди старих дина Само после неколико година Лонку су нашли на улици, испрерд Паљијеве златаре, мртавог пијаног Само неколико дана касније Лонка је умро, тако да је тајну однео са собом, а његова карабитуша је заћутала. Карабитуша је добијена од Петровог деде из Злота, за пола литре ракије.