ALBUM POEZIJE

POŠTOVANI MOJI BORANI BORČANI....USKORO ..UNIVERZUMM POČINJE PONOVO DA RADI... DO SADA JE BILO 101,185 ČITALACA ZA KOJI DAN OTVARAMO ALBUM POEZIJE.. ..ČITAJUĆI OVAJ ALBUM POEZIJE ULAZITE U BORSKI RUDNIK I DRUGUJETE SA BORSKIM KAMARATIMA PUTEM POEZIJE U MINUH PEDEST GODINA.....BUDITE STRPLJIVI !!!!!!!

NOVI UNIVERZUM

UNIVERZUMM OPET RADI POŠTOVANI BORANI, BORČANI, KOZARCI,SEVERAŠI,KNJAŽEVČANI,ZAJEČARCI, NIŠLIJE, PROKUPČANI, LESKOVČANI, VALJEVCI,.... IMA VAS JOŠ, I VI DRUGI DO KOJIH DODJU OVA SLOVA....DA ZNATE POSLE DUGE PAUZE, OPET RADI UNIVERZUMM.....DA SVEDOČI NAŠU PROŠLOST I SADAŠNJOST, RADE BURNE BUDUĆNOSTI........ ZATO VAM U NAREDNOM PERIODU POKLANJAM ,,ISEČKE,, IZ ISTOIMMENE KNJIGE KOJA JE UPRAVO OBJAVLJENA...U MINULOM PEROD ,,UNIVERZUMM,, JE PRATILO OKO 90 HILJADA ČITALACA..... OVAJ BROJ ĆE SADA BITI ZNATNO VEĆI.......< УМЕСТО ПРЕДГОВОРА Јован С. Митровић, књижњвник и новинар из Бора је близу 50 година прикупљао разне исечке из новина и текстове из области културе и друштвеног живота, као и текстове о животу и догађајима у овом делу Србије, а посебно у својим књигама о животу и раду борских рудара. Ту су и посбни текстови под називом ,,Бакарна река крваво злато,, и ,,Доброта Злота,, наравно ту су и други, данас, актуелни текстови који су настали у овом временском периоду, да на неки начин подсећају на минуло време и догађаје у области културе с краја минулог века. Тако је настала ова јединствена књига, од око 500 исечака из близу 50 новина и часописа из многих градова бивше Југославије и Србије. Ова књига може се назвати ,,Највеће и најсигурније склониште од заборава,, , ,,Ово јединствено склониште,, садржи и многе друге текстове о животу и раду људи овог краја у пређашњих 50 година, као и текстове после бомбардовања Србије 1999. године. Циљ објављивања ове јединствене књиге под називом ,,Исечци из склоништа за незаборав,, аутора Јована С. Митровића импресивно и емотивно, без полиитичког набоја, чува многе, можда, већ заборављене записе да сведоче нашу духовну, културну баштину и прошлост, нашим будућим генерацијама. Зато је наш издавачки колегијум прихватио штампање ове књиге, јер сматрамо да писац, који важи за највећег хроничара овог града и овог времена то и заслужује. Ова књига, још једном потврђује поруку да је Србија била и остала највеће склониште за наш народ, то сведоче и потврђују ови ,,Исечци,, из књиге Јована С. Митровића. Нашем садашњем и будућем нараштају биће то веродостојна литература да трајно упамте историју свога народа, да се никада не заборави. Тако ће и они своју будућност генерацијама сведочити богату духовну и културну прошлост, ових крајева Србије. Ово је 26 књига Јована С. Митровића, песника, прозног и драмског писца, есејисте и дугогодишењег уредника и директора ШРИФА у Бору, који још једном потврђује да је читаво своје књижевно стваралаштво посветио свом рударском граду Бору. Има објављених 25 књига, од којих издвајамо романе: ,,Скок прерко коже,, , ,, Дулкан,, , ,,Бакарна река крваво злато,, у 25 наставака објавила и београдска ,,Политика,, као и фељтон ,,О Моми Димићу-Како ће моја мајка причати о мојој смрти,, , ,,Повратак у завичај-говедар па цар,, , ,,Доброта Злота,, , збирке песама: ,,Реч приближна животу,, , ,,Отворени рудник,, , ,,Сањам 93,,.Издавачи његових књига били су: ,,Нолит,, ,,Политика,, , ,,Рад Београд,, , ,,Градина,, , ,,Ривел Ко,, , ,,Сирин,, , ,,Интелекта,, , као и ,,Дневници 1,2,3,, , ,,Мало појачај радио и поводом бомбардовања Србије, Зашто?,, итд... Један број књига штампан је и у некадашњој штампарији у Бору. Јован С. Митровић био је покретач и иницијатор многих књжевних и културних манифестација: Био је секретар Свесрпске књижевне колоније, организатор Балканских сусрета писаца у Бору. Уредник књижевног билтена, Борских сусрета Балканских књижевника. Био је члан председништва Књижевне омладине Србије, члан Удружења књижевника и Удружења новинара Србије. Добитник је многих признања, од којих издвајамо: Октобарску награду Града Бора за књижевност и награду Удруижених радио станица Србуије за новинарски рад. Његове песме су превођене на елглески, румунски, македонски и украјински језик. Сада је у пензији, живи у Бору и доследно и даље пише о њему. О стваралаштву Јована С. Митровића огласили су се многи наши књижевни критичари и рецензенти. Да напоменемо, укратко, само нека мишљења а сигурни смо да овај минијатурни избор, може да потврди све квалитете које смо напоменули, да и ова књига ,,Исечци,, која се штампа захваљујући Граду Бору, заслужује и вашу пажњу, поштовани читаоци : * ,,Будући да је Митровић и сам поникао ту испред рударског гротла, у улиици ,,Козарској,, и да је запамтио свеколике призоре живота у овом граду и руднику још од најранијег детињства, он је морао да назре и проникне у век ових камарата и то чини у свим својим књигма...,, Мома Димић * ,,Трагајући за интегралним сазнањем о свету који нас окружује и у кoме живимо, Митровић жели да одгонетне наше бројне запитаности, како да се доспе до многих јасних видика и разрешених животних дилема...,, Ђоко Стојчић * ,,Митровић је својим лирским записима, о животу борских рудара само верни сведок рударског достојанства...,, Мирјана Лазић * ,,За њега писање није ништа друго до настојање да се стварност што верније ,,сними,, и књиижевно уобличи. Митровић се према стварности у животу односи с дужним поштовањем, очигледно, имајући на уму да књижевност представља највернији избор из живота...,, Бранислав В. Браковић * ,,У својим делима Митровић настоји да његове речи и искази буду ,,тачни,, необремљени и неоптерећени, уздајући се у моћ описа и ненаметљиву слику догађаја и његових камарата...,, Срба Игњатовић * ,,Јован С. Митровић очигледно, добро познаје и воли људе које описује, чије судбине лирски и веристички интерпретира. Пажњу заслужује његов поетски осећај за препознатљив амбијент - град рудара, за рударско насеље, и јаму под земљом...,, Саша Хаџи Танчић И на крају да поменемо и оно што је поручио аутор ове јединствене књиге: ,,Краја нема! To je само кап из богате информативне медијатеке, али и то је довољно да сведочи нашу богату прошлост. Још када додамо и оне наше исечке из срца и мозга. Србија ће бити вечита, а то значи пред нама су нове обавезе, и нове књиге!!! Поштовани читаоци, драги Борчани - Борани,читајући ове ,,Исечке,, имате и Ви прилику да проверите ваше памћење, сећајући се и других животних догађаја, који ће такође сведочити заједничку бурну прошлост. За oбјављивање ове књиге ,,Исечци,, аутор Митровић се захваљује Граду Бору!!! Уређивачки колегијум, Штампарија ,,Терција,, Д00 Бор 18.4.2024. БОР.

probaaaaaa,

Са конкурса Радио Београда II програм

Драмска минијатура- Лица : Милан, археолог и његова Девојка, лингвиста Наратор: водитељ из студија МОЈ МИЛАНЕ КАД У ВОЈСКУ ПОЂЕШ ПОСЛЕ АКАДЕМИЈЕ ОДРЖАНЕ ПОВОДОМ ДАНА ВОЈСКИ СРБИЈЕ 23. АПРИЛА, ИЗ САЛЕ ИЗЛАЗЕ МОМАК МИЛАН И ДЕВОЈКА , ПУНИ УТИСАКА,ЖУЧНО РАЗГОВАРЈУ:... -Девојка: Баш је одлична академија, вратила сам се на дане када ме је покојни отац водио на једну овакву манифестацију и ја сам рецитовала једну родољубиву песму, не сећам се баш коју, али отац и сви официри су били одушевљени. И чуди ме зашто су одједном прекинули да имају војску, а ево сада је поново враћају у обавезно служење војног рока.!!!! -Милан је као нешто замишљен, климнуо главом, али је одједном проговорио: Знаш, драга хоћу нешто да ти кажем! -Девојка, га ухватила за руку, повела га до клупе, где су сели , насмејала се и рекла: Знам мили, хоћеш да ми кажеш да ме волиш.... -Милан се узврпољио и смушено одговори: Ма не то, то одавно знаш. Хоћу да ти кажем...., знаш.... -Девојка: Знам мили, све знам, завршио си студије, сада си озбиљан и сигуро хоћеш да се мало проводиш, или да се жениш... Знам,.. знам твоје цаке и ево на све пристајем, сада ме боље пољуби. -Милан: Добро,ево пољубићу те, али треба да знаш........ -Девојка: Па добро зашто сада ћутиш, немаш ваљда другу женску, ааа! -Милан, изненада и љутито јој каже: Ма шта ти пада на памет Хоћу да ти кажем ... Добио сам позив за војску !!!!! -Девојка, изненађено: Шта, ти...па зато си ме овде довео да ...Па ти већ војник.... - Милан: Да ја и сви моји вршњаци из генерације 99... Хоћемо да бранимо нашу Србију, а не да је бомбардују када им се хоће...Ми нећемо то дозволити... -Девојка, ћути, али се њен плач чује, ипак је поновила: Па ти ипак војник, а шта ћу ја? -Милан: Да ја, па видиш какво је време дошло, драга моја ...хоћеш ли ме чекати,ааа!!!!!!..... Девојка: Ма не шали се Милане, не враћај ме у време најраније младости и у време када ми је отац погинуо у последњем бомбардовању Србије.И сада чујем његове речи: Дошао сам да вас само видим, па се опет враћам на фронт!!!! И никада се није вратио...Нити смо га икада пронашли. Ма чујеш ли ти мене Милане, сада си ти мени све што имам...Еј вољени, ја те не дам, недам те...... -Милан, гледа је право у очи, и као да није чуо њену причу, хоће да скрене разговор на другу тему, па каже: Ма не шалим се ја, добио сам позив и показује хартију, ево! Цело вече то хоћу да ти кажем, а ти пољуби ме , па још и кажеш имам нову женску. Ето видиш и ја у војску, а као да смо јуче били клинци, сећаш се оне песме: ,, Деца расту и треба да расту. Ето и да иду у војску.... -Девојка, сада смирено наставља Миланове речи : Детету треба мама и тата,, такође стрина и тетка, ујка и ујна, бака и дека и тако редом..... -Милан, наставља, тамо где је девојка стала: Сваком детету је потребна храна и одећа и играчка и књига., школа и лопта и лутка и тако редом.. и још много тога, и шта још драга моја... -Девојка, смејући се благо наставља: Детету је потребан и смех и радост и шала. Смех освежава дан, олакшава муку дечју, ублажава тугу..... -Милан, јој кроз благи осмех упада у реч, па наставља: И не само то, дете које нема осећај за смешно—или му се одузме право на смех, то је несрећна особа. Кроз шалу може што шта да се научи, да када одрасте, буде зрео човек, сналажљив. И на крају оно најважније, свако дете треба да зна када одрасте, треба да брани своју домовину.... -Девојка, ћути, савија прсте , не зна како да настави, текст који је одавно научила за школску приредбу, поводом Дечје недеље..... -Милан, је то ћутање хтео да прекине, па је наставио: Сећаш се оно када је учитељица желела да провери да ли су сви ученици научили шта је лево, а шта десно.... Да ли пишу левом или десном руком, па пита Марију:. ,,Па ја пишем оловком,, одговори она... Сви су се насмејали... -Девојка се није насмејала, али је и она наставила, са дечјим цакама: Знаш оно, Милане:,,Куда си кренуо?,,... Зар са рупом на панталонама?.. ,,Не, са комшијом ,,!!!!Или, ово, ...,,Докторе управо сам прогутао писак са флауте!,, Доктор: ,,Добро је , могло је бити и горе, да свираш клавир!,,....... -Милан је већ схватио да му се девојка, мало смирила, па наставио са школским цакама, те је упита: Драга зашто људи носе кишобране? -Девојка: ,,Е стара цака! Јер кишобрани не знају да ходају, а сада ми ти кажи одговор на ово питање: ,,Зашто птице лете на југ у јесен?,, -Милан: Зато што не знају да ходају...А сећаш се оне цаке...Учитељица пита Марију ,,Пронађи ми Аустралију на мапи? Марија каже; Ево је!.Учитељуица, добро ,а сада ти Јоцо кажи ко је пронашо Аустралију? Јоца...Па ,,Марија,,. -Девојка: Да ли се сећаш када те учитељица питала зашто јуче ниси дошао у школу, шта си одговорио? -Милан: Није мене питала, него Мику, а он је одговорио да је био болестан! А учитељица га питала од чега је био болестан он је рекао: Од школе!!!!! -Девојка је већ одавно прихватила Миланов дијалог и наравно желела је да га већ једном заврши речима: ....И драги мој, на крају иде оно: ,,Кад си срећан лупи ногама о под!!!! Ево ја лупам ногама о под, срећна сам с тобом...Али, знај прошлост је оставила трајне моје трагове и ја их не заборављам... Наш комшија Никола је имао само двадесет година и он је са мојим оцем на Кошарама погинуо...И то последњег дана служење ЈНА...Мој отац, знаш да је био рударски инжењер, рекао му је да га сачека још само један дан и заједно се враћају у родни град...И никада се нису вратили...Остали су на Кошарама.....Али и у мом срцу.... -Милан се окренуо, заћутао је и није могао реч више да каже нити да погледа своју драгу.... -Девојка је ставила вокмен на уши, слушала музику, климала главом, и потом узела мобилни и јавила се мајци да је са Миланом и сигурно ће закаснити за вечеру... -Милан, није дуго чекао да се смири него је лагано започео своју причу и тек онда када је уочио да је његова девојка искључила вокмен и вратила мобилни у торбу, започео наново своју причу из 99. те године: - Ти добро знаш драга моја три месеца смо, уместо у школу, ишли у склоништа, уместо школског звона слушали завијање сирена, уместо наше музике, слушали смо буку авиона и експлозије бомби....Сећаш се драга моја, ми смо учили и даље, али сада смо само учили на примеру. Шта је неправда, шта је злочин према људском роду, шта је кукавичлук уместо среће, шта је страх и како изгледа смрт. И сада ми је пред очима, телевизијски програм који приказује како нам НАТО авиони руше мостове, а ми смо учили да су мостови као стисак руку пријатеља спајају људе. И не само то рушили су нам и централе, данима смо били у мраку, а ми знамо да се мрак шири брзином светлости. Рушили су нам и фабрике, а ми смо учили да све што немамо морамо направити или позајмити од пријатеља. Знам драга моја за твога драгог оца, капетана, који ме је учио како да будем чврст и добар човек...Знам и Николу, јавио се мом братанцу Марку, свом школском другу да ускоро долази кући и да је верно одслужио своје, али ето није се вратио.... Гину људи као и у сваком рату,а гинула су и деца, ученици, тада наши вршњаци, сада би били људине, прави војници. Својим животима преселили су се у веченост и добили петице за навек....Ето поносимо се њима. И ја зато хућу да се свима одужим, и наравно нашу Србију да заштитим, идем у војску.Поносим се бившим херојима, који су се борили против најјаче војне силе на свету, обарали њихове авионе и ракете, да би смо ми ево наставили где је Србија застала. Наравно само застала, јер после олује и кише иде сунце.И после сваког рата иде мир. Учили смо кроз колико ратова је Србије прошла, па ево и сада нам прете,али ми се нећемо предати...Ето зато и ја идем у војску драга моја.Цела наша генерација је то одлучила.Неће дати Србију злотворима. Знам, свако има своју муку и своју жељу, а ја имам највећу само једну жељу да имам тебе у вечитом миру и љубави ради наших потомака. --Милан би причао још дуго овако, јер га је његова девојка занела својим немиром и бригом...зато би причао и причао.... -Девојка: Знам Милане, све знам, колико ти можеш да причаш, стани мало. Скоро да си заборавио колико си могао дуго да рецитујеш, на школском такмичењу рецитатора, па те професор опомиње да станеш, довољно је.Ето и ја ти кажем стани, али није довољно, има још пуно тога да се каже зар не....... -Милан: Оно што је најважније ја сам ти рекао...Наравно, то је да те волим. Ово друго је пролазна ствар.... -Девојка, прибијајући се уз Милана, грли га и љуби: Добро, добро,верујем ти ја, наша љубав је вечна.Али, ово што сада радиш је ризично. Ја се бојим за тебе Милане...!!!! -Милан: Ја знам да си ти професор лингвистике, али ако хоћеш више да сазнаш о нашој Армији, немој да ми постављаш питања нити загонетке, када у књизи све пише.Најбоље је да прочиташ књигу,њу ће ти обезбедити мајор Благојевић, а ја сам то све већ прочитао... -Девојка: Баш ћу да прочитам ту књигу. А ти, јесте, читао си и све си то баш сада одлучио, а зашто си онда студирао оно о чему си још у детуњству сањао да будеш археолог, да копаш по историји!? -Милан: Мила моја, то нема везе са студијама, живот је наметнуо друге потребе и ја се сада тако понашам. За 25 година живота, свашта живот наметне човеку драга моја. Волео сам ја многе ствари, па нису се оствариле. Ајде када се већ хвалим, сећаш се оних мојих наступа на школским и општинским приредбама, где сам био најбољи глумац, и рецитатор, то си и сама рекла? Па ето нисам постао глумац, ни рецитатор. А шта си оно ти хтела да будеш када си била мала, о чему си сањала? -Девојка: Чекај, стани, мало Милане, ниси само ти наступао и ја сам са школским и општинским Кудом путовала, играла, певала, рецитовала. Сећам се наших наступа и ван земље, ишли смо чак и у Француску.Какви су то били лепи доживљаји, чујем и сада громке аплаузе публике. -Милан смејући се: Ево и ја ти аплаудирам сада, зар не чујеш, љубави моја! -Девојка, сасвим озбиљно наставља своју причу о сновима из детињства: А што се тиче моје маште из детињства. Све ми се чини да се и остварују моји снови. Када сам као клинка размишљала колико је љубав широк појам, сигурно му не можемо наћи границе. А када се сетимо само од кога све нисмо добијали љубав: Прва и незаборавна љубав је од мајке, па љубав коју нам је пружила учитељица, па прва љубав из обданишта, па наше куце и маце, браћа и сестре, деке и баке....И када све то саберемо и видимо, чињеница је да смо окружени љубављу. А да би смо сву ту љубав узвратили, потребно је много труда и напора. Целог живота сам се трудила, да никога не презирем, већ да волим. Све то није тешко, за добру и племениту особу. Љубав треба пружити свима који живе у нашој земљи, међу нама не треба да буде сукоба ни свађе. А да би смо били срећни и весели, треба да будемо спремни за ново, лепше сутра. Ово садашње време ме много плаши, зато се бојим за тебе......Ето , драги мој Милане, то су моји некадашњи и садапшњи снови. А ти си ту међу првима, љубави моја, ја те не дам ! Милан, аплаудира и грли своју девојку, скаче са клупе и виче: Браво говорниче,тако је! Живела љубав!Како време брзо пролази, а ми се нисмо ништа договорили, драга моја! -Девојка: Како се не договарамо, па видиш да разговарамо! -Милан: Ма знам, али ДЕДА и мама запели.Знаш..Хоће да позову родбину, моје другаре, комшилук.МОШУЉЕ запео, нека се зна када унукаа шаљем у војску.Ево већ и ресторан уговорио. За недељу.Све већ средио, каже, све то по жељи његовог сина мога оца, који је остао на кошарама, да брани Косово........ -Девојка, слуша га збуњено, забезекнуто ће Милану: А ја!? Хоћеш ли и мене позвати љубави!? -Милан, онако већ уморан и исцерпљен од узбуђења: Ма хоћу, ето прво тебе позивам, бићеш до мене. Позивам и све остале.Музика напреед... Милан и девојка устају са клупе, а са вокмена иде музика, чује се песма,,Мој Милане кад у војску пођеш, немој моју капију да прођеш........!!!!! Овим се драма између Милана и његове девојке не завршава. Тек после недељу дана,задњу ролу, ове драмске минијатуре, има његова девојка, као да драма тек почиње. Док музика свира и коло се вије, девојка му прилази уз уво и шапуће: Мој Милне, јабуко са гране, моја љубави, треба да знаш и ја у војску идећег месеца идем добила сам позив ево види. Прочитала сам књигу коју си ми препоручио код мајора Благојевића, одушевио се мојом идејом да и ја идем у војску и то у специјалну јединицу, када је сазнао шта ја све знам, зачудио се !!!!!...И ја ћу бранити и чувати Србију и највише тебе љубави! Милан, забезекнуто гледа у своју девојку, чини му се да ћути, а чује свој глас, пита је: И који си ти род? Девојка, смејући се и сва радосна, шапуће му: Не смем да ти кажем, али ти знаш.Знаш да сам лингвиста, знам пет језика и плус све већ устаљене војне шифре. Читам их и дању и ноћу, то ми показао мајор Благојевић и рекао је ћутт!..Бићу, бићу.... Милан, ћути, а чује само себе како шапуће: Ето ћутим, за ћутање не постоје слова. Ако отворим уста, вриштаћу и за вриштање не постоје слова. Ако отворим душу, плакаћу, ни за то не постоје слова.Онда ћу ћутати, зато више нећу да пишем ова слова. Она то никада неће научити да дешифрује! Устаје позива музчаре и грлећи девојку почиње да пева: Моја девојко кад у војску пођеш немој моју капију да прођеш, већ и мене поведи да заједно дедовину чувамо и да ти у загрљај дођем!!!!!!... И ту није крај-Ова драмска минијатура, посвећена је свим жртвама , агресије Нато Алијансе 1999.године, на нашу домовину, под називом ,,Милосрдни анђео,,, погинуло је око 3.500 људи. Сигуран сам и Ви имате вашу причу из тог времена.Поштована поблико, тако су своју љубав према домовини потврдили Милан и његова девојка.... ЈОН-МИРТ

IZ ŠTAMPE JE IZAŠLA NOVA KNJIGA JOVANA S. MITROVIĆA- PUT U TAČKU -TO JE 25 KNJIGA O ŽIVOTU BORSKIH RUDARA

PUT U TAČKU JE NASTAVAK FELJTONA ,,BAKARNA REKA KRVAVO ZLATO, KOJI JE OBJAVLJEN PRE 20 GODINA Sve ove priče su istinite, ali možemo reći kao da su iz sna. Zato što se u realnom životu ne mogu prepoznati kao istina, jer na ovaj Put u tačku, koji traje već 120 godina u borskoj jami, rudari nailaze na čudne i tajnovite prepreke, koje u realnom životu nisu moguće. Zato i sami kamarati kažu da rudarski hleba ima devet kora. Svaka kora ima svoju čudnovatu priču i zato ih možemo svrstati u nadrealističke priče jer su takve priče i moguće u njihovom svakodnevnom životu Naše je da li u njih treba verovati. Ja sam poverovao i evo sredio sam ih da putuju i pričaju ; - KANDELABRE KAZUJU ONO ŠTO KAMARATI NE SMEJU - RUDARSKI BOLESNIČKI DNEVNIK - NA PERIFERIJI GRADA POČELA DA RADI ILEGALNA LIVNICA ZLATA - I U JAMI VLADA VLAŠKA CRNA MAGIJA - RUDARSKE LJUBAVNE PRIČE - Čovek koji je godinama spavao go- golcijat u jami - Bušač mošu Petrujke zajahao bušalicu - Rudara Zafira žena vodila u jamu na posao - I KANDELABRE SU PLAKALE KADA JE PORUŠENO VAJFERTOVO IZVOZNO OKNO - LAMPE KARABITUŠE I KANDELABRE SU RUDARSKE OČI I NOGE - ČOVEK KOJI JE VOLEO RUDARE A NIKADA NIJE SIŠAO U JAMU - JAMSKI BIBLIOTEKAR RAZGOVARA SA MRTVIM OCEM U JAMI - I DANAS NEMAČKI TREZORI SU PUNI BORSKOG ZLATA.OD 1942. DO 1944 GODINE PUNILI SU IH 140 HILJADA ZAROBLJENIKA. - AKO STE ZABORAVILI PROČITAJTE OČIMA I SRCEM STARE FOTOGRAFIJE - KOZARSKA ULICA NAŠE MLADOSTI - PISMA STIŽU NA ADRESU KOZARSKA ZA TOGA I TOGA... - VRATI MI MAST I LEBA ŠTO TI JE DALA MOJA MAJKA I MARŠ IZ KOZARSKE - JA NISAM ROM JA SAM IKA CIGANIN IZ KOZARSKE ULICE - ODAVNO JE MITAR TARABIĆ KAZIVAO DA ĆE U OVE PREDELE DOĆI STRANI ŽUTI LJUDI I KOPATI ZLATUŠU I NOSITI U NJIHOVE POSTOJBINE - SADA SU NAŠI RUDARI POD KOMANDOM KINEZA I PUNE ZLATOM NJIHOVE TREZORE - NIKO NE ZNA KAKO I ZAŠTO JE MALI VOZ ĆIRA DOBIO OVO IME. - PORUKE SA ZIDA - DOČEK NOVE GODINE U JAMI - SELO NAS JE ODRŽALO-ČUDO SE DEŠAVALO U RUDNIKU - OSTALI SU TRAGOVI DIMA IZ KARABITUŠA DA SVEDOČE ISTINU To su samo neki čudni naslovi. Ja sam poverovao i evo zabeležio sam ove priče. Sve su istinite i tačka. Ako ne verujete pročitajte ovu knjigu! - KNJIGU JE OBJAVILA ŠTAMPARIJA TERCIJA DOO BOR.

o

UNIVERZUMM**FELJTON ** PUT U TAČKU **

ФЕЉТОН ЈЕ ВЕЋ УШАО У ШТАМПУ, А ВИ ЈОШ УВЕК ШАЉЕТЕ ВАШЕ ПРИЧЕ И КОМЕНТАРЕ. *****

СТИГЛА СУ И ДВА ПРЕДЛОГА ЗА КОРИЦЕ ЈЕДНЕ КЊИГЕ...ОПЕТ ВИ ИМАТЕ РЕЧ, ПОШТОВАНИ МОЈИ  ПРАТИОЦИ  ФЕЉТОНА-------ИЗАБЕРИТЕ  корице...чији предлог буде најбројнији добија књигу на поклон !!!!!!!                                          

UNIVERZUMM**FELJTON ** PUT U TAČKU **

ФЕЉТОН ЈЕ ВЕЋ УШАО У ШТАМПУ, А ВИ ЈОШ УВЕК ШАЉЕТЕ ВАШЕ ПРИЧЕ И КОМЕНТАРЕ. ***** 

Анониман је рекао... ***DOBRO PIŠĆE TI PIŠEŠ O TVOJIM KAMARATIMA, ALI SADA SU TO KINESKI RADNICI, NISU VIŠE KAMARATI...O ČEMU ĆEŠ SADA DA PIŠEŠ, KAD NI RUDARI NI TI NE ZNATE KINSESKI. PITAM SE JA, I ETO TO TE PITAM...*********  

Занимљиво је ово питање. Сетио сам се када сам, пре тридесетак година на петом хоризонту где сам рударима говорио своје стихове, чуо скоро исто питање. Један од рудара је питаo: А зашто пишеш о рударима и то борским, кад ништа ту није атрактивно, нити интересантно.они рмбају и ћуте, а и добро лочу цујку, има много лепших тема за поезију?!!!!.....****** ******< div class="separator" style="clear: both;">

******** Наравно тада,а и на ово питање следи исти одговор, у једној песми која је Објвљена у збирци пасама ,,ОТВОРЕНИ РУДНИК,, 2001.ГОДИНЕ ОБЈАВИО ,,НОЛИТ,, БЕОГРАД,, 

....***** ПИТАЊЕ (Посвећено- Мајци Јасни)

 Питање је 

 шта бих радио

 да сам рођен у другом граду 

 и колико бих размишљао о рудару 

и ваздуху испред ума

 да ли бих величао нејасне ствари

 и радовао се дубинама 

 И да није било мало пара 

питање је 

 да ли би моја браћа и ја

 тако рано изашли из детињства

 да ли би мајку очи и данас пекле

 а отац се смешио само на зиду 

Питање је да ли бих куповао 

 Књижњвне новине и Политику суботом 

 да не волим поезију 

Одговор ишчезава 

док гледам у једну тачку

 и мислим на нову песму

 питање је шата бих друго радио (путујући у тачку.)--*******

UNIVERZUMM****FELJTON *** PUT U TAČKU 

ФЕЉТОН ЈЕ ВЕЋ УШАО У ШТАМПУ,

А ВИ ЈОШ УВЕК ШАЉЕТЕ ВАШЕ ПРИЧЕ И КОМЕНТАРЕ. 

ЖУРИМ ДА ИХ СПРЕМИМ НА ОВАЈ ПУТ. А ПОЗИВ ЗА СПОНЗОРЕ И ДАЉЕ ЈЕ ОТВОРЕН, ЈАВИТЕ СЕ !!

БИЛО ЈЕ ОВОЛИКО ОТВАРАЊА ФЕЉТОНА Укупно приказа странице 73,023 !! 

 

 Некадашњи твоји јунаци су сада пензионери и отишли су у заборав. Рудник сада има новог власника Кинезе, то је посебна тема за тебе, а не само прошлост рудника, како неко већ рече у једном коментару. Али велико је и питање: Зашто наши рудари раде за Кинезе, еј у сред Србије ти радиш за Кинезе. Знам имају велике плате. Значи продали су се за велике плате,а користе наше благо. Може да се прича о томе, али како ће сада канделабре да причају, када рудари не смеју, а и незнају језик њихов. Само има да испуштају дим да се рудари и становници Бора гуше у диму и кашљају. Жалосно много, како смо се продали Кинезима. Али, ми смо на све то навикли, кроз шта све нисмо прошли и ко се све није отимао за наше злато. Ово не бих смео јавно да кажем, али ево моја канделабра ми диктира: -Опорука коју сам оставио мојој деци више не важи. Повлачим је. Нећу да ме сахране овде, иако сам овде већ педесет година, ту сам завршио све школе и факултет, рођена су ми ту и деца и унуци. Нећу овде, хоћу да ме сахране у моју лепу Шумадију, а не у Бор кога сам исто толико волео. То ће постати кинески град сигурно јер су све почели да узимају једно по једно, па ће сигурно узети и гробље, опрости-боже !                                                                       Грозден Шумадинац из Бора, али враћа се у своју Шумадију сигурно

 

 

. ****** Ово путовање кроз прошлост рудара у Бору је права драма, или би могла да буде драматизован роман, јер је читав живот рударски такав, само што се о томе не прича јавно. Најважније је да су ти исти рудари ископали руде бакра и злата и да од тога сада може да се комотно живи. Златом се сада највише кинђуре, намигуше и старлете и оне се не скидају са телевизије. О онима који то злато копају не причају на телевизији и не пишу у новинама. Они о рударима пишу само два пута годишње, када је 6.агуст Дан рудара, или када се деси нека рударска несрећа. А иначе, имају редовне емисије о разним небитним стварима у нашем животу. Ни сада када су рудник преузели Кинези не пише се ништа о негодовању мештана околних села па и самога Бора. Када буде дошла та велика несрећа, да овде они буду газде, када преврну сва брда одавде до Мајданпека и када нам испразне села и прекопају путеве, е биће касно да се било шта напише, јер неће имати ко да чита, нити ће постојати путеви где могу да се твоје рударске приче казују ! Драги мој пишче, поздравља те бивши металуршки техничар, сада пензионер Сава .

UNIVERZUMM****FELJTON *** PUT U TAČKU

 OVO SU VAŠI KOMENTARI       ZA PUT U TAČKU

 ČEKAJUĆI SPONZORA VI IMATE REČ

 

 

 

 Bravo, originalna tema, za one koji ne žele da govore istinu, onda za njih kandelabre lažu ili samo izmišljaju laži, pa kako mi prihvatimo. Оnda, eto im karabituše, eto im Jova će im prevede sve što kandelabre, lampe znaju! Hvala, ti Jovo, ti si jedini koji si se setio i pišeš o životu rudara. Skoro, da čovek ne veruje. Cela civilizacija se upravlja po vrednosti zlata, a nikada niko ne pomišlja na ljude koji proizvode to zlato, kopaju ga iz zemlje, drobe ga i tope, liju i raduju mu se, zbog njega i ratuju, pa ga stavljaju u trezore da se bogate. Ej bre, a niko da pomisli na ljude koji su ga proizveli. E ti si Jovo čudo, rekao si ono pravo o zlatu, a to je, ko ga ima taj je sila. Ali, mi u Boru ga imamo, a nikada nismo bili nikakva sila, nego, uboga sirotinja iz kozarske ulice. 

 Tvoj Kozarac Neša.

 

 

UNIVERYUMM ***ПУТ У ТAЧКУ ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА ПОРУКЕ СА ЗИДА

Гледајући ове фотографије, када сам хтео да завршим и ставим тачку, чујем, како једна карабитуша из неког ћошка, мрмољи, нешто, као да негодује, а мени се чини да су те речи одавно написане знам их напамет, остале су записане у многим књигама, и зато их сада опет чујем, али, није тако, карабитуша жели да их поново кажем глеајући у фотографију као да јој се баш сада обраћам, јер она то заслужује и највернији је сведок времена од пре педесет година, кроз које смо прошли и ето желимо да га заборавимо, али карабитуша не даје, све памти, па ето, нека буде тако, да и она пође на овај Пит у тачку: Мој отац Светислав, сваке вечери кашљуцајући, ступа на врата бараке Козарске улице, где смо некада живели. Да види да ли смо сви на броју. Брзим погледом, зауставља се на мој лик и каже : -Још нииси порастао! А мајци Рачун за угаљ, дрва и струју нисте платили! Старијој браћи: Још се кући касно враћате, опет сте са зида скинули маршалову слику! Са прага Склоните празне кутије Међународног црвеног крста. Резерву шећера и кафе увек да имате! А истина је да Козарске улице одавно нема. Истина је да само пре педесет година напустили улицу, бегство није било могуће и она је пошла. Има је на фотографијама, по новинама у мојим књигама и записима. Срео сам је у Паризу, Лондону, Чикагу, Нишу, Београду, Скопљу, Љубни, Прокупљу, Дубровнику и Сплиту. Када нисам имао излаза и када нисам знао шта да радим, њоме сам усправно корачао и ту се крио, као по стаклу ходао. Њоме непрерстано ходао, одлазио и долазио у свој живот за Пут у тачку. Истина је да се сада у топлој соби новоградње играју моји унуци поред рдијатора. Да су браћа отишла свако на своју страну:. Старији брат је педесет година у Француској, средњи, већ 40 година јури по јами да као електричар, осветли пут за злато, а ја сам 4 пута сечен-оперисан како би жив остаа, да путујем на Пут у тачку. Мајка је сада као кућни камен сама. Да смо маршалову слику одавно скинули и да за струју мајка има велики рачун. Истина је и то да сада заиста прима хуманитарну помоћ Црвеног крст сваког месеца: 12 кутија детрџента, 2 кнзерве, паковања макарона, од 0,50 кг и дтуго што јој није сада потребно. Истина је да на све то мајка ни реч неће да проговори, да синове не обрука, да унуке не осрамоти, да мужа не изневери. Као да и сада очекује да је на фронт позову иде кроз собу и прича: Децо, само да се не зарати, Гледа у очи слику и понавља; Ти ништа не разумеш, џаба си сe борио против фашиста, сада ти звезде падају на главу, а ја се молим да не зарати! Тако сваке вечери, разговарам са фотографијом која је закачена на зиду собе 345, а очева канделабра као амајлија је поред мене, као нека контрола, у Стационару Гамзиградске бање, где сам већ месеца дана на рехабилитацији-1999.године. На овој слици је мој отац Светислав имао 48 година, 7.фебруара 2011.године мајка Јасна, када му се придружила у вечност, имала је 88 година , 39 година су били одвојени сада су заувек заједно.

UNIVERZUMM KRAJ FELJTONA    PUT U TAČKU ČEKA SPONZORE ZA ŠTAMPANJE KNJIGEKAKO BI STIGAO DO PRAVOG CILJA, DA SE PROŠLOST NE ZABORAVI. ....

СЕЛО НАС ЈЕ ОДРЖАЛО

                              ЧУДО СЕ ДЕШАВАЛО  У РУДНИКУ

                          

 

ЗА РУДАРЕ СА СЕЛА   НАЈТЕЖЕ ЈЕ БИЛО У ТОКУ ПРОЛЕЋА

              ЧЕКАЛА ИХ ЈЕ ЈАМА  И СЕЗОНСКА СЕТВА

 

                                   

Чекајући, да нам  диспечер, да сагласност за улазак у  Вајферт лиифт за силазак на девети хоризонт, Јела, лампарка, поче своју причу шта јој се  јуче догодило. Каже: - У осам сати јавили ми да је  на деветом  хоризонту, дошло до несреће и да хитно позовем Ацу Николића, из Чете за  спасавање, а Миладин да спусти корпу што пре. Не прође ни десетак минута, а из деветог  хоризонта већ излазе спасиоци носе рудара, нисам могла да га препознам, увијена му глава и   крвава му је  лева рука, прихватих ја  његову  карабитушу и они одоше. Не прође  много времена и у доба доручка, чујем ја причу, не знам ко је прича, када смо само ја и  лапа поред мене. Сигурно  то она  мрмољи, док из  ње излази  гас она коју сам мало час   санирала, извадила карабит и очистила,  а још увек је топла,  а ја чујем причу: 

-Не секирај се Јело, није ништа. Два  камарата  симулирала повреду, само да узму  боловање, како би отишли на село, да заврше пољопривредне послове  који су у току. И  сама да знаш да је за рударе из околних влашких села  највећи проблем у току пролећа, када је пуно посла  у пољопеивреди, а они не могу да добију  одсуство, па ето тако се сналазе. Нећеш веровати, овоме што су га сада изнели, кобајаги  пресекли су  мали прст, као    бушалица га  прецвиковала, и наравно сада иде на боловање  пет  месеци док  не заврши  све послове око пољопривред.  Ето то ти је оно; Јело, да се власи не сете!   На то ће  лепа Јела да одговори бољом причом карабитуши:- Слушај сада ти ово лепотице моја златна, да ти ја кажем то исто.. Али, у тај час  зове  диспечер Миладин и каже: - Kорпа је спремна, може да дође по новинара!

Јела, добацује: - причекај мало, новинару  није баш  добро, да се мало спреми за улазак у јаму.

На све ово лампарка Јела се   слатко насмејала, и само настави причу са својим невидљивим саговорником, док новинар слуша и преврће очима:

 -Аали, неко се други  сети још  боље работе. Замисли, када су  блокирали  трећи  хоризонт, немерно нису  добро учврстили платформу са десне стране и  наравно рудар је пропао у  четврти  хоризонт, али  његовом срећом задржао се за  паламар и није пропао, али  се сав искршио, поломио руке и ноге.Чак је и била прича, да је ту огромну платформу планирао да узме главни инжењер и да је однесе на  борско језеро да је постави као сплав.  То је била   њихова прича, а мени  његова карабитуша, каже,- да је све то    исценирано, како би   дотични отишо на   боловање да завршава   пољоприврене послове, а поред тога ишо је  два месеца у бању на рехабилитацију. Ето шта све  јадни сељци рудари не чине како би одржали и  рудник и  пољопривреду, завапи  лепа  Јела и  позва  Миладина да пошаље корпу по  новинара.  Али, новинар , заврте главом да  то не жели, и она  се поново јави  диспеечеру да не шаље корпу. Али, и новинар је имао своју  причу на ову тему...

- Сада ми је све јасно, како се у јами и у погонима рудника   саботира, када се нешто жели, а ја сам управо због тога кренуо у јаму  да  сазнам и о томе да пишем. Како је то  било могуће да у тренутку када је   друг Тито са Каундом  боравио у Бору,  цела композиција, пуна руде, са  скип окна трећег  хоризонта, пропадне  у  шахту уместо да оде на  дробљење, То је огромна материјална штета, која нема објашњење. Или  како је то могуће да  баш у тренутку када у  погонима рудника  борави  опет наш  друг Тито, човек остане без  главе, док је  био окренут лицем  према   Титу, на њега се сјурило клатно  висеће дизалице. И сада је питање, коме је она била усмерена, односно намењено..

Захваљујући  карабитуши и  Јели, лепој лампарки, сазнали смо ове приче од пре  педесет  година, које до сада нико није знао нити  спомињао, ето сада знате, и то је тако било и тачка. Други пут, кроз много година, неко ће   наставити   Пут у тачку новим причама, али ви драги моји  Борани немојте дозволити да се  неке приче сакривају од вас и ви сте део историје овог града и рудника злата.....

 

 

      .КРАЈЕМ 2021.ГОДИНЕ ОВАЈ РУКОПИС ЈЕ ОБЈАВЉЕН У ЕЛЕКТРОНСКОЈ ФОРМИ НА ПОРТАЛУ ,,УНИВЕРЗУММ,, У 25 НАСТАВАКА И ИМАО ЈЕ БЛИЗУ 7.000 ПРЕГЛЕДА. НАЈВИШЕ ЧИТАЛАЦА ЈЕ БИЛО ИЗ СРБИЈЕ, АМЕРИКЕ, РУСИЈЕ, ИРСКЕ, ШПАНИЈЕ, ХРВАТСКЕ, ИТАЛИЈЕ, КАНАДЕ. НЕКИ ЧИТАОЦИ СУ СЕ ЈАВИЛИ И ПОСЛАЛИ СВОЈЕ ТЕКСТОВЕ, КОЈИ ЋЕ БИТИ САСТАВНИ ДЕО ОВЕ КЊИГЕ. АУТОР СЕ СВИМА ЗАХВАЉУЈЕ НА САРАДЊИ. ПОСЕБНУ ЗАХВАЛНОСТ АУТОР ШАЉЕ КЊИЖЕВНОМ КЛУБУ СИРИН,  ПОРТАЛУ БОРСКА РАЗГЛЕДНИЦА, КЛУБУ ЉУБИТЕЉ А КРАТКИХ ПРИЧА И  САВЕЗУ ДРУЖЕЊA  КЊИЖЊВНИХ  СТВАРАЛАЦА  ЗАПАДНОГ БАЛКАНА. ВАШИ ЗАПИСИ СУ ПОШЛИ НА ПУТ У ТАЧКУ. ПА СРЕЋАН ИМ ПУТ У БУДУЋНОСТ

****** УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

 Пут у тачку је наставак фељтона ,, БАКАРНА РЕКА КРВАВО ЗЛАТО,,- књиге која је у издању Штампарије бакар и Српске Данице из Бора, објављена још 2004.године и за коју је тада рецензију написао Мома Димић. Управо та рецензија важи и за други део !!! НАРАВНО, ОПЕТ ЈЕ ТЕМА РУДАРСКИ ЖИВОТ БОРСКИХ КАМАРАТА, АЛИ САДА О ТОМЕ СВОЈУ ПРИЧУ СВЕДОЧЕ КАНДЕЛАБРЕ,КАРАБИТУШЕ И РУДАРСКЕ ЛАМПЕ. БИЛИ СТЕ У МОГУЋНОСТИ, ПОШТОВАНИ ЧИТАОЦИ ДА И ВИ КАЖЕТЕ ВАШЕ ПРИЧЕ И РУДАРСКЕ ИМПРЕСИЈЕ, ШТО СУ НЕКИ И УЧИНИЛИ И ПРЕПОЗНАЛИ ЗАГОНЕТКУ..ЗАШТО О ТЕШКОЋАМА ПРИЧАЈУ КАНДЕЛАБРЕ, А НЕ САМИ РУДАРИ. ИЗДАВАЧ ЋЕ ЗАПИСЕ ЧИТАЛАЦА ПРИХВАТИТИ КАО САСТАВНИ ДЕО ФЕЉТОНА.... ПУТ У ТАЧКУ --------- ------

 Ово су приче, из рударског живота,које не казују рудари,но њихове канделабре. То су истините приче које су спремне да пођу на Пут у тачку, како би убедљивије сведочиле о времену и приликама о којима камарати тешко говоре. Има још много прича, али и ове су довољне, да посведоче, какво је то рударење од пре сто година било. Зато, свака прича сада изгледа невероватна, зато што је казују канделабре, јер здрав људски мозак, замућен, мукама, сиромаштвом, бедом и алкохолом, никада то неће казати. Какво је тешко време када сви желе то проклето злато. Због њега се чудеса чине и ратови воде. Или да је то само нека измишљотина, имагинација, сажета једном реченицом: ,,Горак је рударски хлеба са девет кора!,, Данас је друго време, време технике, па и у рударству су присутне машине. Сада у последње време, све је више присутна електротехничка лавина Рудар је ту само да управља њоме и то по налогу великих сила, које желе само злато и злато.О томе ће сведочити нови Пут у тачку. Ја сам настојао да у свих мојих двадесет књига, забележим само кап истине, која никада неће нести да капље низ овај вечни Пут у тачку. Већ сутра и за још педесет година, све ће то можда радити роботи. И злато ће бити, опет злато, највећа људска мука. ****** Мома Димић је још 2004.године у књизи ,,БАКАРНА РЕКА КРВАВО ЗЛАТО-ФЕЉТОН, о мојим књигама између осталог писао, а и овај рукопис Пут у тачку, може да се потпише под истом рецензијом: -Митровићеве претходне књиге,, Реч приближна животу,, , ,,Скок преко коже,, , ,,Дулкан,, , ,,Отворени рудник,, из истог су тематског круга, из врела завичаја, прегршт истородних доживљаја што га прате, прогањају и које он помно посматра, предано бележи, било као новинар, песник и романсијер. Будући да је овај писац и сам поникао ту испред рударског гротла, у улици Козарској, и да је запамтио свеколике призоре из живота рудара још из најранијег детињства, он је морао да назре и проникне у век свих подземљша и оних ранијих времена. Заправо у животу рудара као да се ништа не мења. Без обзира који били њихови наредбодавци и пословође, њихов положај је вазда, чемеран. Постоји та јама и та бедна плата која некако брзо налази пут до бирцуза који изгледа једини је и кадар да спасе сухо грло рударске старости и истине. Митровић се упушта у детаљније описивање рудника кроз догађаје, личности и историјске преврате код нас у минулих сто година. Ова књига фељтон, чита се као горчина о, ипак, племенитој везаности човека за само тле.Овде нема никакве филозофије, метафоре или математике разломка, овде је знак једнакости између земље, рудника и оног човека који ту дела већ сто година. М. Димић ****** Има још, али и ово је довољно, за Пут у тачку. Ова слова су оставила видљиве вреле трагове наших предака и наше прошлости, која ће бити светли путоказ нашим потомцима, да смело и храбро корачају у нове путеве њихове будућности. ИСТОРИЈА БОРСКОГ РУДАРСТВА 1903- 2022. ВЛАСНИШТВО СТРАНОГ КАПИТАЛА -Французи 1904-1914. -Немци 1914-1918. -Французи 1918-1941. -Немци 1941-1944. Свој на своме -МИ РАДНИЦИ ПРЕУЗИМАМО БОРСКИ РУДНИК 1944- 2018. ПРИВАТИЗАЦИЈА -Кина- ЗИЂИН 2018-.... ******************************

 

                                                      

UNIVRZUMM--------PUT U TAČKU ***** FELJTON

4. ВАШИ ЗАПИСИ СУ ПОШЛИ НА ПУТ У ТАЧКУ. ПА СРЕЋАН ИМ ПУТ У БУДУЋНОСТ 

 

 

 

****** /ла коментар на "(Без наслова)" НЕМА ВИШЕ ТАКВИ РУДАРИ, КАО ШТО СУ БИЛИ. САДА СУ НАШИ РУДАРИ ПОД КОНТРОЛУ КИНЕЗА. И ТО ЈЕ РИНТАЊЕ ДО НЕМИЛОСТИ.НЕ СМЕШ ДА СТАНЕШ НИ СЕКУНДУ. АЛИ, ИМАЈУ МАЛО БОЉЕ ПЛАТЕ НЕГО ДРУГИ. ЋЕ ДОЂЕ ВРЕМЕ ДА УЧИМО КИНЕСКИ... И НА КРАЈУ ДА КАЖЕМ ОНО ШТО НИКО НЕ СМЕ. РАЧУНАЈТЕ ДА ТО ПРИЧА КАНДЕЛАБРА, ЈЕР РУДАРИ НЕ СМЕЈУ...ОВДЕ ЈЕ НАЈВИШЕ ДОБИТ ИМАО, БИВШИ ДИРЕКТОР, ИЛИ ДА КАЖЕМ ЛО..., ОНАЈ МАКЕДОНАЦ, СПАСОВ КОЈИ СТАЛНО ПЕВА НЕМОЖЕ НАМ НИКО НИШТА. И СТВАРАНО ОН ПРОДАО РУДНИК ЗЛАТА КИНЕЗИМА И НИКО МУ НИШТА НИЈЕ МОГАО... САДА ТАЈ ЛАФОВЧИНА УЖИВА КАО ГРОФ. ОН ЈЕ ИМАО ДОБРО КЕФАЛО- НАМЕСТИ НЕКИ ДЕФЕКТ, ЧИЈА ГА ПОПРАВКА КОШТА НЕКОЛИКО МИЛИОНА ИЛИ ИЗМИСЛИ НЕКУ НОВУ ТЕХНОЛОГИЈУ У ПРЕЧИШЋАВАЊУ ВАЗДУХА. НЕКОМ ЋЕФНЕ ДА СРУШИ НЕКИ ОБЈЕКАТ И ПРОДА ГА У ГВОЖЂЕ, КАО ВАЈФЕРТ ШТО СУ ПРОДАЛИ У СТАРО ГВОЖЂЕ ЦИГАНИМА И ТАКО ОПРАВДА ЛОВУ КОЈУ МАЗНЕ.МА РАДИЛИ СУ ШТА СУ ХТЕЛИ. ПОД ЗЕМЉУ СУ ГОДИНУ ДАНА КОПАЛИ ДОБРУ ЗЛАТНУ РУДУ, АЛИ ПУНУ ОТРОВА И НИКОМ НИШТА, ГРАЂАНИ СЕ ТРОВАЛИ ОД РУДА ИЗ ХА- ОКНА, 13 ТОНА ДНЕВНО ИЗЛАЗИО АРСЕН ИЗ ОТКОПАНЕ РУДЕ...И СВИ ЋУТАЛИ. СРМАОТА. И ЖАЛОСНО ЗА ОВАЈ ДИВАН БОРСКИ НАРОД. А САМО ДА ЗНАТЕ ТАЈ ДЕО РУДНИКА, ШТО ГА НАЗИВАЈУ ХА, НИСУ ЕКСПЛОАТИСАЛИ ФРАНЦУЗИ ЗБОГ ТОГА ШТО СУ ЗНАЛИ ДА ТУ ИМА ВЕЛИКЕ КОЛИЧИНЕ АЕСЕНА...ЕЈ ФРАНЦУЗИ МИСЛИЛИ НА НАС.. Нисам потомак Француза.... . *******  

/ла коментар на "(Без наслова)" БРАВО БРАТЕ ЈОВО, ТИ СИ ПРАВИ ГОСПОДИН, КАД ВОЛИШ НАС ЦИГАНИ,А У БОРУ ЦИГАНИ ДОБРО ЖИВЕ.ЗАТО НАЈВИШЕ ДОЛАЗЕ У БОР. АЛИ НЕ МОЖЕ СВЕ ДА СЕ СВАЛИ НА ЦИГАНИ...И ОСТАЛИ МНОГО ЂОРИШУ ********* 

/ла коментар на "(Без наслова)" И у том очевом дневнику, нема одговора, каква је то болест. Можда није смео да каже, а зна се да је то тешка рударска болест, која напада млада плућа. И мој деда је то исто мучио, али он је дуго, дуго живео са том болешћу. Можда је нешто друго у питању. Неко му нешто подметнуо,а шта кажеш, да ли је о томе било речи али, једно је тачно сви грађани Бора удишу тај ваздух помешан са димом из топионице.Боље да су град изместили на Тимок као што су планирали некада са Јовом Милишевићем..... *******   /ла коментар на "(Без наслова)" ЗНАМ ДА СУ МОЈИ ДОШЛИ ТИМ ЋИРОМ ИЗ НИША,А ПРЕ ТОГА СМО ДОШЛИ У НИШ ИЗ МАКЕДОНИЈЕ. ПУТОВАЛИ СМО ДВА ДАНА, ЈА САМ БИО КЛИЊА И ТРИ ПУТА МЕ МАЈКА ПРЕСВАЛАЧИЛА У ЧИСТЕ ПЕЛЕНЕ.ТО МИ ЈЕ ОНА ПРИЧАЛА, КОЛИКО ЈЕ ТО БИО ПРОБЛЕМ...И КАДА СМО СТИГЛИ, БИЛА ЈЕ НОЋ И МИ СМО ПРЕСПАВАЛИ У ЧЕКАОНИЦУ У СТАРУ ЖЕЛЕЗНИЧКУ СТАНИЦУ НА УЛАСКУ У БОР, ТО ЈЕ САДА КОД ИЗЛАСКА ИЗ БОРА ПРЕМА СЛАТИНИ. И БОГА МИ ЋИРА ЈЕ БИО РЕДОВАН, СТАЛНО ЈЕ НА ВРЕМЕ ДОЛАЗИО ЗБОГ РАДНИКА... 

СЛАВЧЕ, ЈА САМ ЗАИСТИНСКИ РОМ, АЛИ САВРЕМЕНИ, НИСАМ ЗАСТАРЕЛИ КОЗАРАЦ КАО ИКА И ОНИ ЦИРКУЗАНИ. ТАКО СТАВИЛИ ИМЕ ЗА СЕБЕ САМО ДА НЕ БУДУ  РОМИ..НЕГО ЦИРКУЗАНИ...ЈА САМ БИВШИ РУДАР.  КОЈИ МОЖЕ САМО ДА   ПОТВРДИ ДА ЈЕ СВЕ ТАКО БИЛО КАКО  СУ И КАНДЕЛАБРЕ ИСПРИЧАЛЕ. БРАВО ЈОВО  ЦРВЕНИ КАКО СУ ТЕ  КОЗАРЦИ ЗВАЛИ. ШТО СИ СВЕ ОВАКО ИСПРИЧАО КАКО ЈЕ БИЛО.АЛИ, ЗНАМ МНОГИ ТИ НЕ ВЕРУЈУ,КАО ДА СУ ЦИГАНИ КОЗАРЦИ.

 

UNIVRZUMM--------PUT U TAČKU ***** FELJTON 

ПОШТОВАНИ ЧИТАОЦИ ПОРТАЛА УНИВЕРЗУММ И ФЕЉТОНА ПУТ У ТАЧКУ 

3. ВАШИ ЗАПИСИ СУ ПОШЛИ НА ПУТ У ТАЧКУ. ПА СРЕЋАН ИМ ПУТ У БУДУЋНОСТ                                                                    

 

 

*** BAŠ TAKO DO SEDAMDESETIH GODINA PROŠLOGA VEKA U КOZARSKOJ SU SLOŽNO ŽIVELI SVI, I NIJE SE ZNALO KO JE SRBIN, ŠIPTAR, VLA, BOSANAC, CRNOGORAC... MI KLINCI SMO SVI BILI RUDARSKA DECA I KOZARCI. TAKO SU NAS SVI ZNALI I ZVALI...POSLE TOGA U KOZARSKOJ JE NAJVIŠE BILO CIGANA, ZATO ŠTO JE POČELO RASELJAVANJE ULICE.... I OVO JE BAŠ ISTINITA PRIČA JEDNOG KOZARCA, GOSPODINA PROFESORA. E TAMO ŽIVEO IMA LEPE USPOMENE I BAŠ JE FINO ŠTO SE OVOJ TAKO LEPO PIŠE.DANAS OVI MLADI I NE HAJU ZA SVOJU ULICU.PRLAJU JE, ŠVRLJAJU. KRIJU SE I PUŠE DROGU, PIJANČE. A MI SMO ZNALI DA UZMEMO LOPATU U RUKE I DA ČISTIMO SNEG U KOZARSKOJ ILI DA IDEMO DA ČISTIMO PROLAZ ZA ĆIRU KOJI JE OSTAO ZAVEJAN KOD SUVE REKE ...E! TO JE BILO VREME SLOGE SADA JE MNOGO PUVANDERA I BOGATAŠA. NEĆE NI DA TE POGLEDAJU. SAMO GLEDAJU KAKO ĆE NEŠTO DA ZARADE naravno neću da se kažem ko sam, kada tako svi misle onda sam vaš kozarac, a Kozarska više ne postoji, vi postojite.Javite se moji Kozarci!!!!.... ..... 

******* ла коментар на "(Без наслова)" E BAŠ DA VIDIM KAKO ĆE KANDELABRE DA PRIČAJU ISTINU, O KOJOJ TI PRIČAŠ PIŠČE... ISTINE U RUDNIKU NEMA, MA KO DA IH PRIČA. RUDARI RADE KAO CRNCI TO JE PRAVA ISTINA I BOLJE DA O TOME PRIČAJU TVOJE PRIČE. O CRNAČKOM ŽIVOTU POD ZEMLJOM, A ZA KORIST DRUGIH. JA BIH MOGAO ROMAN ZA SVAKI DAN U JAMU PROVEDEN DA NAPIŠEM. ALI MI NIKO NEĆE VEROVATI. SAMO JEDNOM REČENICOM SVE OVO DA KAŽEM, - ZAMISLI TI KAKAV JE TO MOZAK KOJI DOZVOLJAVA ČOVEK ŽIV DA UĐE U ZEMLJU NA OKO 5OO METARA DUBINE, DA KOPA, A ZNA DA MOŽE DA BUDE I DA SE NE VRATI NA POVRŠINU...E TO JE MOZAK, MOJ BRALE, MOZAK KOJI JE OPIJEN. A GAZDE SU TO OMOGUĆAVALE, JER KO BI TREZAN I PAMETAN UŠAO U JAMO, NEGO PIJANDURA.ZATO SU GAZDE I OMOGUĆAVALE OTVARANJE BIRTIJA I PORED RUDNIKA. IZ KAFANE PRAVO U RUDNIK, MOJ BATO, KAKO SE ONI KAZUJU KAMARATI.. E DA TI SADA,PRENESEM, MOJ KAMARATE JOVO, ŠTA MENI KANDELABRA SADA PRIČA, DOK SEDIM U OVE HLADNE ZIMSKE DANE U TOPLOJ SOBI,A RUDARI SE SMRZAVAJU NA 600 METARA DUBINE... PA KAŽE: DA SU OVI RUDARI BILI MALO PAMETNIJI, NEGO ŠTO SU BILI VREDNIJI, PA DA SU ZA OVIH STO GODINA RUDARENJA I KOPANJA ZLATA, OSTAVILI SAMO PO JEDAN METAR ZLATA NA ULICU, ZA STO GODINA BI SADA IMALI ZLATAN BULEVAR. OVAKO ONI SADA IMAJU KALDRME, A ZLATO SU UZELE VELIKE SILE,DA IH NE REĐAM...ETO BAŠ JE PAMETNA OVA MOJA KARABITUŠA.ČUVAM JE VEĆ DESET GODINA KAO USPOMENU. NA MOG OCA JANČU. JA SAM JORDANOV.- SEVERAŠ, I DA ZNAŠ UVEK SMO SE KOŠKALI SA KOZARCI NA IGRANKE. U DTV PARTIZAN SALU..

 ****** /ла коментар на "(Без наслова)" TAJ MEDJED JE BIO HEROJ RADA, NE ZNAM DA LI MU JE BOR DAO NAZIV ULICE, ALI AKO NIJE ZASLUŽIO JE ČOVEK, IZVRŠIO JE DVA

PETOGODIŠNJA PLANA. RADIO JE NA DVE BUŠALICE I NIKADA NIJE IŠAO NA ODMOR. DANAS NEMAŠ TAKVE RUDARE, GLEDAJU SAMO DA ZABUŠE....ALI, SADA KADA SU DOŠLI KINEZI NE SMEJU DA PISNU, RADE, SAMO RADE, NE SMEJU DA IDU U KLONJU. MORAJU DA TRAŽE DOPUST OD ŠEFA...OPASNI KINEZI. A TA VRAČARICA NIJE REKLA DA ĆE DA DODJU KINEZI, NEGO ŽUTI QUDI..ALI JE SVE DRUGO TAČNO REKLA... ĆE KOPAJU ZLATUŠU I ĆE NOSE U NJINU ZEMLJU.