FELJTON

REKLA-KAZALA

13.      OVO SU ISTINITI LJUDI, DOGADJAJI I MITSKA BIĆA ..


.

^{(Prilog I)}

 Dragoslav Srejović rodjen   je u Kragujevcu 1931. godine, arheolog, izvrsni poznavalac Gamzigrada.Svoje naučno usmerenje posvetio je istraživanju i proučavanju balkanske praistorije i antičke arheologije.      Objavio je mnogobrojne rasprave i priloge iz te problematike, u domaćim i stranim publikacijama (dela: “Praistorija”, “Rečnik grčke i rimske mitologije” i dr.). Slavu velikana arheologije stekao je svojim znamenitim otkrićem praistorijskog arheološkog nalazišta Lepenski vir, na obali Dunava u Djerdapu. Taj lokalitet, do tada sasvim nepoznat, bacio je novo svetlo po više osnova na poznavanje preistorijske kulture čovečanstva. Tim otkrićem i njegovim tumačenjem u svojim delima “Lepenski vir” i “Umetnost Lepenskog vira”.Lepenski vir, naselje iz epohe mladjeg kamenog doba.Nalazi se na niskoj dunavskoj terasi pokraj Donjeg Milanovca. U kontekstu s drugim spomenicima, profesor Srejović  je stekao zavidnu medjunarodnu naučnu afirmaciju. Aktivno je učestvovao i u istraživanju više drugih arheoloških nalazišta, posebno Gamzigrada - ruševina kasnoantičkog i vizantijskog grada u blizini Zaječara.
Srejović je opisao Romulijanu i prvi izneo pretpostavku i tvrdnju (i pre nego što je otkopana i otkrivena kamena ploča s natpisom Feliks Romulijana-Srećna Romulijana da ovo nalazište ne predstavlja utvrdjen rimski vojni logor nego da je reč o carskoj palati u kojoj je rodjen i sahranjen jedan od rimskih careva (Gaj Galerije Valerije Maksimilijan).
Otkrio je i arheološka nalazišta Šarkamen. Šarkamen je carska palata, u istoimenom selu, kod Negotina, nastala krajem 4 veka u periodu rimske vlasti, koji je poznat pod nazivom tetrahije, vladavina četvorice. Tri godine po otkriću kamene Galerijeve glave, na lokalitetu Feliks Romulijana i mesec dana posle pronalaska spektakularnog nakita izuzetne velike vrednosti na lokalitetu Šarkamen, profesor Dragoslav Srejović je iznenada umro 29. novembra 1996. godine u Beogradu, a sahranjen je 3.decembra u Kragujevcu.

 ^(PrilogII)

Konstantin Veliki, Gaj Flavije Valerije Aurelije Konstantin, rimski imperator, rodjen u Nišu (272.-337.)  Konstantin  i Licinej  su  313. godine  zajedno ozakonili Milanski edikt,. Njime hrišćanstvo nije postalo državna religija,niti je bilo privilegovano, ali im je dozvoljeno da mogu javno da ispovedaju svoju veru, a da za to ne snose nikakve posledice.  Zakon nije samo zabranio progone hrišćana, koje je trajalo 300 godina, već naredjuje da se onima kojima je imovina po tom osnovu bila konfiskovana-vrati. U njemu se izmedju ostalog kaže`: Odlučli smo  da dozvolimo i hrišćanima i svima drugima slobodu izbora i da sleduju veri kojoj bi on želeli… I da ne treba apsolutno niko odbijati pravo da sleduje i izabere pobožnost i veru  hrišćana“
 

 

 ^{(Prilog III)}

Gaj Valerije  Maksimilijan,riimski  Car, (s kraja trećeg veka) rodjen u današnjoj Istočnoj Srbiji.

Galerije je rođen u Priobalskoj Dakiji. Otac mu je bio običan seljak, a majka varvarka. Galerije je u mladosti čuvao stoku, zbog čega je dobio nadimak Armentarius Govedar. Bio je lep, snažan čovek, ljubitelj dobre trpeze i izuzetno hrabar vojnik. Celog života duboko je bio odan svom poočimu Dioklecijanu i snažno vezan za zavičaj, zemljake i rodjake, a posebno za majku Romulu. U toku svog života imao je dve titule: cezara i avgusta. Time što je mesto u kome se rodio nazvao Romulijanum uzvisio je i ovekovečio svoj zavičaj i svoju majku, a izborom sina svoje sestre Maksimina i svog zemljaka Licinija za savladare pokazao je odanost prema porodici i starim prijateljima iz rodnog kraja. Galerije je 293 godine postao član Jupiterove porodice, sin boga. Izvesno je da ga je Dioklecijan proglasio "drugim Romulom i Aleksandrom". Imao je dvostruke roditelje, a s tim i dva rodjendana. Prvi rodjendan i odanost prema majci obavezivali su ga da ukazuje posebno poštovanje "planinskim božanstvima", a drugi rodjendan odanost prema novostečenom ocu.  Podaci da je mesto svog rodjenja nazvao po majci Romuli i da je tu sahranjen omogućavaju da se rekonstruišu njegovi graditeljski poduhvati u rodnom kraju. Galerije je verovatno već u razdoblju dok je bio cezar preduzeo veće graditeljske poduhvate. Tada je odlučio da to mesto u kome će provesti starost još više uveliča i učini da postane simbol večitog trajanja tetrarhijskog sistema. Izgradnju Romulijanuma mogao je otpočeti tek kada je na Dunavu završio ratove sa Sarmatima, Kvadima i Bastarnima. 306. godine postao je najmoćnija ličnost u carstvu.

Imperator Gaj Galerije Valerije Maksimilijan (293-311) jedna je od najprotivrečnijih ličnosti Rimskog carstva. Jedni su ga slavili kao spasioca imperije, novog Romula, a drugi ružili i smatrali najlošijim vladarom i čovekom. Dok su ga paganski pisci opisali kao odvažno hrabrog, herkulovski snažnog, predodređenog za pobede, sa lepotom, koja se smatrala božijim darom, hrišćanski istoričari su ga prikazali kao monstruoznog gospodara, neprijatelja svake kulture i učenosti, koji je, čak, i svog očuha Dioklecijana oterao sa prestola! Galerije je u mladalačkim godinama zadobio najviše vojničke činove i naklonost cara Dioklecijana, koji ga je usinio i 293. godine proglasio za cezara i svog suvladara. U zrelim godinama odneo je jednu od najvećih pobeda u rimskoj istoriji, a u trenutku kada ga je zadesila smrt, u vreme njegove najveće moći i slave, sahranjen je i uvršten među bogove u Feliks Romulijani (Gamzigrad kod Zaječara), danas jednom od najvećih arheoloških nalazišta u Evropi, na listi Uneskovih spomenika. Za njegovo ime vezuje se i poslednji veliki progoni hrišćana 303. i 304. godine, ali i prvi edikt o toleranciji hrišćanstva iz 311. godine.  Kažu dokumentovano da Galerije kao vladar nije bio tolerantan prema religijskim pitanjima i krvavo je proganjao hrišćane.

^{(Prllog IV )}  

Intervju - Razgovor novinara sa izvesnom ličnošću radi objavljivanja u štampi, na radiju ili televiziji. Načinjen sa značjnom lišnošću o značajnoj temi, dat u pravo vreme sa veštim pitanjima koja treba da provociraju prave odgovore. Intervju je fizički nosilac informacije izmedju novinara i sagovornika. To je  zabeleženo znanje, zaustavljeno vreme o svim vrstama čovekove aktivnosti, dogadjaja i pojava. (Leksikon novinarstva)

Intervju plus - je unutrašnja, estetska prizma; odslikavanja duše sagovornika prema odredjenom odgovoru.Tamo gde se završava put novinara počinje put književnika.To je osvajanje istine koja izlazi iz srca sagovornika. To je stanje, kada informativna forma nadrasta sebe i dobija nove elemente; estetske vrednosti. To je posebno stanje kada odredjeni receptori i fizički  utiču na sagovornika. Kod nekih je to zbunjenost, znojenje,  uznemirenost, a kod mnogih se to manifestuje fizičkim ponašanjem; grickanjem  noktiju, prevrtanjem očiju, klimanjem glavom, lomljenjem prstiju.      Ovakvo posebno stanje se kod nekih i  javno saopštava; „Izvini izletelo mi, brže mislim no što govorim!“; „Izletelo mi iz usta ne iz mozga!“ ; ili  „lažem nije  tako!“ To je INTERVJU + kada tražite odgovor na pitanje šta se to zbilo unutar dobijene informacije na postavljeno pitanje... To je kada tražimo odgovor koliko od istine gubimo, a kolioko dobijamo, prateći ta dva  sveta, paralelno. Ostaje otvoreno pitanje koliko verujemo upućenoj nam informaciji. Povezujući te dve paralele vidjenja dogadjaja, ni jednog trenutka ne skrivamo saznanje da pored iluzija činjenica koje čujemo od sagovornika, postoji i iluzija istine koja se ne saopštava. Iluzije svakodnevno slušamo, čitamo, gledamo. To je potvrda naše fantastične stvarnosti; da li verujemo u ono što čujemo i što vidimo - Ili, sami ostajemo bez odgovora uz saznanje da  živimo u fantastičnoj stvarnosti (Link- uloga sagovornika kao dokument, j.s.mitrović.)

  ^{(Prilog  V)}

O zlatnoj groznici- Srbija “leži" na oko 50 milijardi dolara u  nalazištima zlata, kojega najviše ima u Timočkoj krajini. Srbija je, prema dostupnim podacima Svetskog saveta za zlato, sa 14,3 tona zlata plasirana na 58. mesto po deponiranim zalihama tog plemenitog metala. Za neupućene ovo je bila senzacionalna vest. To je  vest nade za otvaranje novog rudnika i to zlata, za nova radna mesta, za oživljavanje posrnule privrede u ovom delu Srbije.
Ali, za one koji poznaju rudarstvo, to je samo vest strepnje i neizvesnosti. Znaju oni dobro da se ovde zlato eksploatisalo još u doba Rimljana, a da sada postoji detaljan satelitski snimak  Landsata-1 koji je načinjen sa oko 914 kilometara visine 29.oktobra 1973.godine i time je potvrtdjeno da na Crnom vrhu kod Bora ima naslege bakra i zlata u velikim količinama. Prema tome nije nikakva senzacija, koja je u javnost nedavno proturena da su kanadski geolozi slučajno i to u poslednji čas,... na Crnom vrhu pronašli rudu zlata, odakle bi se eksploatacijom moglo dobiti oko 150.000 tona crvenog metala, blizu 13 tona zlata i više od 44 tona srebra.
Kanadski istraživači još kažu da je zlato otkriveno u plitkom pojasu, što praktično znači da će eksploatacija biti izuzetno isplativa. Ostaje dilema ko će i kako ovo blago eskploatisati? U ovom trenutku nije poznato, medjutim, logično je da to budu  Kanađani koji bi imali gde da prerađuju rudu iz svojih rudnika, dok bi RTB, čiji su pogoni udaljeni svega 30 kilometara od novog rudnika, uposlio sve svoje kapacitete.
Sedamsedestih godina, kao mlad noivinar pripravnik, svojoj redakciji sam ponudio snimak razgiovora sa doktorom geologije Draganom Nevadićem, o tom novom načinu  rudarenja, pod nazivom “Borski rudnik priprema atomsku bombu” Glavni i odgovorni urednik Damir Ikica, nije ni želeo da sluša, naslov je podvukao crvenom bojom, što je značilo  “Ne emitovati”, a da je želeo čuo bi uverljivu i senzacionalnu, priču inženjera  Dragana Nevadića:
,,Novom metodom eksploatacije rudnog ležišta, planira se otvaranje rudnika zlata na Crnomn vrhu kod Bora, uz pomoć tz.” atomske bombe”. Mi za to imamo mogućnosti, imamo rudnik uranijuma, Mezdreja samo što nije proradila. Rudu treba isitniti jednim podzemnim nuklearnim udarom, ubacivanjem patrona, dimenzije 60X300 cm, u utrobu zemlje na 300 metara dubine. U ovaku izdubljenu masu ubaciće se specijalni reagensi i ispumpavanjem dobiće se bakar i zlato.
Ovaj atomski udar u dubini zemlje ne bi ostavio velike posledice. Poremetila bi se, samo malo, flora i fauna, koja je ovde u izobilju. Mesto eksploatacije bi bilo na hiljadu metara nadomorske visine u toku noći. Prvo veće mesto udaljeno je oko 30 kilometara od mesta, udara (na severu Žagubica i na jugu Bor. Bio bi to ogroman krater, gde može da se smnesti planina poput Rtnja, ili ceo borski površinski kop. Ono što je nekada radilo na hiljade rudara u minulih sto godina, ovom novom metodom eksploatacije riude, uradiće se nekoliko sekunndi. Dalji process prerade i dorade trajao bi godinama, a proizvodnja bi se usavršavala. Ovde bi rudari radili uz pomoć robota.
Tih sedamdesetih godina minulog veka Amerikanci su uveliko ispitivali mogućnost za ovakvo atomsko rudarenje. Dolaženje do plemenitih metala na ovakav način, jednim udarom, nije ništa novo.

                                      

  ^{(Prilog VI}

⁾  Borna je bio zajednjički knez Guduščana i Timočana.Guduščanci su bili naseljeni u Dolini Peka,ali su prešli na zapad rimske imperije.. Zbog svoje velike  sposobnosti ubrzo je postao dux,knez  Dalmacije i Liburnije, smatra se da je to prvi  hrvatski knez....  

FELJTON 
REKLA - KAZALA   
                                                              

                    12.                                            ZVALI SU GA 

                                                                 SREĆNI ARHEOLOG

                                                      ZLI  ARHEOLOG

I mislite da je ovo kraj, tako je i pisac želeo, ali kao što to biva u životu, intrigama se nikada, a pogotovo u rekla-kazala  ne zna kraj, uvek se čuje neki novi glas, zuckanje, šaputanje i šuškanje o mnogim  dogdjaima  i ličnostima....

Tek, pred samo štampanje knjige čuje se nova priča, o zlatolovcima i profesoru za koga  ima još jedan epitet, pored već pomenutih. Naime, u doba kada je, sredinom prošlog veka, bio direktor SANU, profesor nije dozvolio da čuveni  komunista Marko   izloži svoje  skulpture i pored toga što ga je molila i  još čuvenija Latinka  i od tada profesor dobi  gorki epitet. Koji niko nije znao sve do pre nekoliko meseci   niti neko nekad pomenuo, te nije ni ušlo u prvu  priču rekla-kazala. Tek, nedavno je  procurila  priča da su se Marko i Latinka u isto vreme zagledali u istog profesora, koga nazvaše ,,zli arheolog!,, Zašto?- niko to ne zna, tek će se to, možda, mnogo  kasnije saznati!

    Ali to nije glavni razlog, zašto, pisac obaveštava izdavača, da pred samo štampanje  i ova  priča iz rekla-kazala, udje u  knjigu.

A sama priča ne drži vodu, i kada je reč o arhelozima, zlatolovcima, rimljanima, zato  pisac traži pravu reč, jer je saznanje i u ovakvoj priči teško kao gorčina usred slatkog zalogaja; prodornija i od najteže misli, jer je  nastajala u   dalekoj prošlosti, a čula se tek ovih dana, i puna je postojanosti i hrabrosti da se legenda, pretvori u stvarnost i saopšti, tek onako da se zna... Takvo saznanje, o istini, je za pisca još jedno iskušenje, koje će sigurno  opravdati ovakav  pišćev zahtev...

 

..

Ovih dana čula se priča da su  negde  oko Kosova, ili slikovitije, negde oko Duklje ili još jasnije,  u nekadašnjoj Zeti, zlatolovci  pronašli  velike količine  zla i to  baš ono zlato koji  vekovima  traže na hiljade zlatolovaca. I ta viševekovna potraga preraslaa je u  legendu koja je  uzela na stotine  života  zlatolovaca...... Jedan od njih  bio je i čuveni profesor, sa epitetom ,,zli arheolog,.

U  jednom od interviju i sam  profesor je govorio o višemesečnom bezuspešnom, iskopavanju starina, na teritoriji nekadašnje Duklje, odnosno Zete, kada su mu opštinari rekli da kroz nedelju  dana prekine  bezuspešno  istraživanje, tek, iznenada pronašao je  samo nekoliko  zlatnka, koji su  bili dovoljni, da se naplate svi troškovi  iskopavanja, ne i razlog da se  istraživanje nastavi. Ali, to mu nije dozvoljeno...Kao da  je  sve bila nečija igra, i nameštaljka.. I sada ide ono rekla-kazala: posle njegovog odlaska sa  radilišta, niko ništa nije pronašao. Kao da se zlato sakrilo, ili ga neko ukrao...Ali, to su bila samo naklapanja... Ni  Marko ni Latinka  nisu privoleli profesora da se vrati i nastavi sa  iskopavanjem. Ali, bile su i priče da  je to zlato pronašao neki Bulatović i odneo ga u Kanadu, gde je otvorio  novi rudnik zlata. Drugi su govorili, da su tek kasnije zlatolovci došli do prave mape koju je imao profesor i već se zna šta se posle  dogodilo, oni nisu merodavni da kažu pravu istinu….

A sve je počelo mnogo, mnogo, vekovima ranije…

Za sve  zlatolovce odavno je poznata priča, koja je prerasla u prastaru legendu da su čuvene  rimske legije, negde  uvek sa sobom vukle tovare zlata. I to je tu negde,  zakopano, pored ove pećine, usred ovog buka, sa one strane kamena, pored ove reke u temelje  ovog ili onog starog grada, i sve tako  legnda se širila  vekovima, skoro u  svim delovima rimske  imperije. Ali, ima i onih  koji  drugačije tumače  takve legende, a oni dobro znaju detalje iz prošlosti, koje  nazivamo   legende, imaju prave mape, imaju  dokazne signale,  imaju istinte priče iz davniuna i sve tako   godinama. I sada pisac pita da li i vi verujete  u ovakve legende ili u  priče iz rekla-kazala?!

Ni sada neće biti ono:To nije kraj, nit će ga biti! – reče sebi pisaci i polako ustade iz kreveta, kao da  svojim pokretima ne želi da poremeti sve  snove o zlatolovcima. Nema više nikakvog glasa, ni šapata, mumanja, ni slova  nema, samo zamrznuta slika od iskona u piščevim očima zakačena visi na ekranu kompjutera, gde se u  VORDU pojaviše dve rečenice: ŽIVELA SRBIJA,  OVAJ LAPTOP PRIMI OD KOLEGA IZ

ŠRIFA, SA ŽELJOM DA, VIŠE NE PIŠEŠ SAMO VESTI,PRILOGE I REPORTAŽE, NEGO U PENZINERSKE DANE, PESME I ROMANE, ONO ŠTO TI NAJVIŠE VOLIŠ, ISTINU! u obe,rečenice, sve je  zgusnuto  životom, gromovitim glasom i slikom koja najavljuje novi dan....,

Pisac je već rekao šta je sve saznao, i to  je samo  njegova imaginacija... Vi nastavite ovu priču, možda znate više i bolje!!!.. Naravno,  sve će se to saznati, ako izdavač uvaži zahtev da objavi i ovu priču, ako ne onda  drugom prilikom, saznaćete više o svemu ovome, a možda i još  više!!!

Već znate, prava istina je u kamenu, jednoga dana će  ga neko pronaći i istina će izaći na videlo!!!

FELJTON

REKLA - KAZALA

11.                   INTERVJU PLUS II DEO

                 SREJOVIĆ INTERVIJUŠE PISCA 
                                                                                 -  3

                                                       

 

S:- ,,A gde je domovina?,,- čuje se pitanje, profesora.

P: - ,,Pa, za mene, to je  Univerzum, to više  nije samo  zemlja, nije ni planeta, već je to svemir!,, - odgovario je pisac kao iz topa, i očekje, sada ono, odlično sedi pet, ali uz tišinu  nastavlja  svoj monolog o zlatu! ,,A za zlato se smatra da  su najfinije čestice iz svemira, eto odgovora, da  smo svi po malo  svemirski rudari, pa možda i  Gaj!,, - i tu Srejović, opet  ulete  sa svojom pričom, o zlatu tamo gde je maločas stao:

                                                                              

S:- ,,Velika je to tajna, bila, ostala i ostaće za sva vremena. Uvek će ga svi želeti. Zbog njega se ratuje, u svim etapama ljudske civilizacije. Po njemu se odredjuje moć, njime se definiše status, njime se najbolje iskazuje, nečija lepota i ljubav.Njime se sve plaća, pa i životi se daju za njega.To su najlepši i najdragoceniji darovi; bogatstvo i sreća se definiše njime. Svi ga žele, a imaju ga samo najsilniji; traže ga,vekoviima, skrivaju ga po pećinama, jarugama, u nedra i slamarice ga skrivaju, u trezore  okivaju i u  banke ga oročuju .  Za mnoge je upravo ono najveća nesreća i zlo, zbog njega se laže, zaklinje,vazda ratuje i krvari..

A u Hemiji  stoji jednostavno: ,,To je plemenit metal, postojan, niko i ništa mu ne može nauditi i promeniti, samo ga mogu ljudi  oblikovati u najlepše oblike zlatnika, ogrlnica, narukvica...,, - i tu  Srejović stade, sa namerom da  nabraja dalje, uz lepše i slikovitije metafore o zlatu ,ali  pisac, nastavi sa svojom  pričom, koju je Srejović maločas prekinuo:

P: - ,,Upravo, to profesore, ovo je priča o fenomenu za sva vremena o zlatu!  Ustvari, ovo je priča o  rimljanaima s kraja  trećeg veka, ali i priča o nama, o našem  večitom izazovu da budemo neko i nešto, prvi i najvažniji. Kako kaže recenzent Dimić: -,,Spremni smo da se odreknemo svega, radi zlata.To je priča o našim,  manama i vrlinama,  željama, htenjima, pohlepama, prevarama, obmanama, pljačkama, ubistvima. Skoro da se ništa nije promenilo, od rimljana do danas, u načinu  razmišljanja i životu ljudi. Puni smo mistike i tajni!,,

...Tišina, samo nekoliko sekundi, a traje kao večnost. Srejović zamišljeno ćuti, naslonio desnu ruku na čelo i sluša, pisca, koji je očekivao i  profesorovo mišljenje , ili pitanje, pa nastavi:

P: - ,,Upravo tako, profesore, dolazimo do zaključka da je ljudska civilizacija samo usavršavala metode, protiv sebe. I sada  imate izazov, da se okrenete ili preispitate, da li je možda taj o kome se sada govori u romanu, tu pored vas ili ste to vi lično, zlatni tragač. Pa zar nije  sadašnje svetsko  globalno  stanje ustvari  težnja da se od  Evrope, napravi nekadašnja  Rimska Imperija, a mi da budemo samo  ponovo  Gornja Mezija. Zar se ne vraćamo na ono što je Dioklecijan  rekao Galeriju kada ga je proglasio za prvog Cezara:  ‚‚Sine moj, ono što je jedno ili je to ili nije. Ili je Imperija, ili to nije. Uništi svakog ko ti se suprostavi na tom jednom putu. Sine moj, jednoga dana i mi ćemo biti  samo vazduh, zemlja, šuma i voda, nauči ljude kako da se prema  tebi  sada ophode! Ako ne sada onda za neko drugo vreme, kada budeš najbogatiji nećeš imati ništa!,,

Profesore Srejoviću, niste ni mogli, Vašim pronalaskom Galerija, usred Gamzigrada, predvideti da je to početak prave, moje priče, koja počinje; krajem trećeg veka naše ere, kako je  Armenatarijusov sin, od govedara, postao Galerije, rimski car? Ovu misteriju  nam putem intervjua, mladom televizijskom novinaru, saopštavate  Vi! i naravno kroz piščevu imaginaciju idemo i  kroz  njegovo detinjstvo  pored Timoka. Pratimo njegov dolazak u Rim, pa  ratovanja. Tako saznajemo da je Galerije bio po svemu nadčovek, mogao je da skače uvis do pet metara, da razgovara sa životinjama,  imao je muškost  dužu od svih gladijatora. Zbog toga  upoznajemo njegove jadi sa ženom Valerijom. I svedoci smo  izgradnje  Feliks Romulijane i Galerijeve smrti. Naravno neizostavno  susrećemo i ostale  aktere rimske  istorije  toga vremena: (Konstancija  Hlora i njegovog sina Konstantina  Velikog, te njegov  Milanski edikt, neizbežan je bio i Dioklecijan)* .

 

 

Dakle  istorija  u malome kroz  likove onih koji su stvarali tu istoriju…,,

Odjednom, pisac zastade kao ukopan, učinilo mu se da  je  od ovog predugog monologa  i zaboravio na Srejovića, ili  kao da je pored njegovih očiju  minuo neki lik koji je  bio tako  ljut i namrgodjen, samo što nije  isukao pugio*,  valjda zato što nije maločas pomenut, a kroz  celu  rimsku imperiju ga  pominju. Pisac  učini takve pokrete kao da ga stigne, ali on se izgubi. Ni ubrzanim  treperenjem, čak su mu i oči zasuzile, nije uspeo da ga stigne.  Poče sada  da vraća svoje misli, da se  bolje priseti svega što je  maločas  imao na umu,  ali ga ni tako nije stigao, onda je razrogačenih očiju  gledao  u svaki  ćošak, gde je sve  bio, ali,  ni tamo ga nema. Od silnog uzbudjenja, kao  kada nije znao neko pitanje iz istorije, kod profesora, počeo je da se   trese, ali ovoga puta,  učini  takav pokret, da  profesor Srejović nije ni primetio ovaj   prekid u priči i pisac, nastavi:

P: - ,,I tako sve do  Magure gde će se napraviti dve tumule**

i sa svojom majkom Romulom se uzvisiti medju bogove.

I tu nije kraj, niti će ga biti, moj  profesore!!! I ono što je pomalo mistično najveći broj junaka će tragično nestati: Galerije, će na povratku iz Sirdike-Sofije, umreti od venerične bolesti.

I vi ste profesore, koji ste ga otkrili i zaveštali  u budućnosti, zauvek  otputovali iznenada... samo tri godine posle otkrića Galerijeve  kamene glave. Novinar koji je sa Vama,  razgovarao, ostaće sakat u obe noge i rat će ga ometi da nikada neće objaviti intervju. A prema mojim saznanjima, poginuo je medju prvim novinarima u ovom tragičnom  ratu  negde u Vojvodini. Eto profesore Srejoviću, potvrda kletve da je  *nož  

**nadgrobna uzvišena zemljana ili kamena humka ...

zlato večito zlo, novi izazov za pisanje o nekim drugim rudarima iz svemira. Ili o  rudarima robotima, za nas pisce i vas arheologe  u svakom vremenu ima posla...,,Tek kada ovo ču da je rekao; ,,profesore Srejoviću!,, -pisac stade, kao da je obliven betonom, a hteo je još da se pokrene levo desno i da sebe ubedi, da je profesor Srejović, odavno otišao u legendu i da je sve ovo bio samo san. A hteo je da mu još kaže mnogo toga.

Ostao mu je dužan priče oko zlata i Udbe... Skoro da je identična i njegova priča: Čovek iz Udbe, u Klubu novinara, uz čašicu  rakije, započeo je priču kako traži vidjenog ali čistog čoveka, za jedan  veliki posao, i misli da ga je pronašao...Zato je nudio piscu mnogo toga, samo da pristane da bude njegov agent. Da prati  vidjene ljude i da obaveštava Udbu o  njihovom kretanju.... Ali, pisac nije želeo, rekao mu je:

P:- ,,Ni za suvo zlato ne želim to da budem!

Ma ni najnovijeg  ''Merdžu'', ni za  kapetansku platu, hvala na svemu, hvala, hvala! Mi se nismo videli, niti smo razgovarali, ja ću platiti  ovu turu pića!,,

Dok ponavlja te reči, misleći da je Srejović i dalje sa njim, tek je sada  shvatio da je jedan od vidjenijih sa liste bio i Srejović. Upravo to je želeo da mu na početku kaže, ali ga je profesor Srejović uvek prekidao, kao da je i sam znao sadržaj liste vidjenih Srba kod Udbaša....!

S:- ,,Jeste san je!,,- čuje  kako mu Srejović šapuće, kao da ga ne probudi  ili da mu se zahvali na onome što je rekao Udbašu: ,,Ni za suvo zlato!,, Tada je prvi put čuo da za neke ljude ni zlato, pa ni suvo zlato, nema  nikakvu vrednost.

S:- ,,Jeste, jeste, sve je ovo tvoj san!  Ali će se, jednoga dana, sigurno ostvariti svi tvoji snovi!,,

P:- ,,Pa ja spavam i sanjam profesore, a danima nisam mogao da spavam!,,

S: - ,,Pišče, stani, ne žuri toliko, još ovo da znaš: Već godinama ne sanjam, otišao sam u večnost! Ali me najviše pogadjaju ove tvoje priče o meni ,,Rekla-kazala,, i to prevazilazi svaku realnost. To nisam ja, to je samo ljudska pakost, kroz tvoju imaginaciju!

 Molim Vas; da podmećem   betonski natpis Romlijane, bronzane glave rimskih  imperatora, da ja kreiram mozaike, ej, bre!!! Da kradem tudje rukopise i zlatan novac i ono  najžešće da volim muškarce, ee’ to nema granice svakoj pakosti,,-  reče profesor i izgubi se.

Pisac se uhvati za glavu i poče da se čudi:

P-  .,, I sve je ovo čudno! Zar je moguće da profesor ovo zna, a  prošlo je 6 godina od, prvog, objavljivanja romana ,,Intrvju plus,, i 12 godina od njegove smrti. I sve je ovo čuo, video i pročitao, a ne zna da ima još žešće ,,Rekla-kazala,, što ne ide za objavljivanje!,, - zato poče da muca, kao da mu se pravda; da   životna priča samo oponaša istinu, da ljudi u ,,Rekla-kazala,, vode intrige, kako bi načinili nekom pakost. lili, da tako prikažu svoju vličinu, ili, kako bi oni postali veliki i zapaženi, a njega da ogovaraju. Pa njemu je sve to predočila, godpodja Mira, proročica-magijarka, i eto sada se  sam u to uverio, ali ne može ništa. Nema ga, otišo sadus, u njegovu imperiju!

Profesor sigurno zna da je u romanu svaka priča, uvek  izmišljena! Zato i  pisac poče jače da muca, želeći tako sebe da uveri da je to lično on, koji ovoga časa razgovara sa najvećim arheologom našeg doba. Sa čovekom za koga kažu da ima naklonost boginje Fortune. Sa čovekom koji u arheologiji traži mnogo više ,,teži da se dopre do najopštijih istina, a ne sa­mo pu­ko na­uč­no is­tra­ži­va­nje,,; ka­ko su po­je­din­ci is­prav­no tvr­di­li; ,,uvek je arheogiji davao celog sebe!,,

Pisac još žešće zamuca, sa namerom da skrene pažnju na sebe, ai nije bilo nikakve reakcije i on nastavi, sebi da priča:

P:- ,,Ja, ja, ja, sutra moram u Kragujevac, hitno, da mu zapalim sveću i da mu kažem: - pa ja to nisam  nikada rekao profesore, samo sam beležio, mesecima šta ološ priča! Pa Vi znate profesore onu Ničeovu mudrost-izreku, koju izgovara Zaratustra:

,,Život je vrelo uživanja; ali gde i ološ pije s ostalima svi su kladenci zatrovani. Naklonjen sam svemu čistome; ne mogu, pak, da gledam nacerene gubice i žedj nečastivih!,,

 Ma ne, ne budim se, još profesore, ja samo sanjam! Ne sekirajte se profesore, znamo mi ko je arheolog Dragoslav Srejović! Ima još puno toga što treba da se kaže i to najviše ono što Vi niste mogli. A meni je, ostalo da saznam, kada će svemirski rudari i arheolozi da pristignu na naše ruševine da kopaju i istražuju prohujalo naše vreme! Rekli ste i sami, profesore,,:

S:- ,,To nije kraj, pričaće se ,,Rekla-kazala,, i dalje, sve dok se u kamen ne pretvorimo. Kamen je nešto što je trajno; kamen je večiti svedok svakog vremena, pa i našeg; kamen pa tačkaa!,,

P:,,Idemo, dalje, profesore! Pisac je želeo što pre da završi ovaj nemi razgovor, jer je osetio  profesorovu potištenos, kroz svaku izgovorenu reč. Činilo mu se da svako pitanje skriva u sebi sumnju u sve  što smo do sada  jedan drugom rekli i da   on u  sve sumnja, samo što nije rekao, kao da je ovo neka klopka, od strane Udbe. Zato i nije želeo više da postavlja pitanja ili  odgovara na pitanja, da ne bi povećao  profesorovu sumnju, i zebnju da je nešto zaista  pogrešio u radu. Idemo dalje, profesore!,,- reče sebi pisac i završi ovaj san rečenicom:

P:- ,,Ni danas mi nije jasno odakle ovaj tekst i zašto ga uzimate iz moga srca u vaše oči?!,,

Pisac nastavi da dalje sanja ovaj život i beleži priče ,,Rekla-kazala,,.;sve, tako, dok i kamen ne progovori!... I to nije kraj, niti će biti!

,,Znam i posle ovoga  biće još priča u ,,Rekla-kazala,, u onu Vašu, poverovaću i to će biti, novi sadržaj ove priče!,,- reče pisac i okrenu se na drugu stranu kreveta.. I to, opet, nije kraj, neće ga ni biti!...   Neće ga ni biti, sve dok  ne progovori pravi kamen i ne dodju oni pravi, koji će znati da vrednuju i   cene     što je do sada  profesor  uradio za arheologiju! I dok ne progovore pravi tumači, i ne shvate prave reči koje  se čuju  iz kamena, poruku koju je  davno   izrekao profesor, povodom  mnogih  arheoloških otkrića, Leepenskog vira, Romulijane i  Šarkamena:

 ,,Sve je to jedan artikulisan  govor prošlosti o  nečem što je od najvećeg značaja za ljudsko biće-o smislu života i ustrojstvu sveta,,.Kada o svemu ovome progovori pravi kamen, ovo je  bila poslednja poruka profesora Srejoviću,  tek, će se onda  znati prava istina o svemu onome što se davno, davno započelo u  arheologiji, i tada će ova  priča biti  završena!