FELJTON  

       SREDJIVANJE DNEVNIKA  III        
          SREDJIVANJE DNEVNIKA  III     

                   

                    

       16.     БОЛЕСНИЧКИ РАЗГОВОРИ  

                     

 

ГАМ БАЊА

Моја кичма није навикла да се сагиба,

зато ме сада боли.

И ћутњом показујем колико ме све боли,

а тишина се уздиже уза ме.

Уместо да одговорим како ми је,

ја прво питам шта те боли.

Највећу грешку чинимо играјући се

и носећи све на грбачи.

Да не би дуговали,

траже да ја подметнем леђа.

Људи мењају јачину гласа,

само када им леђа попусте.

Леђа имају скривене жице,

које попусте када зарђају.

Онај ко је пружио руку,

дао је до знања колико су му потребне штаке.

Све што више обећавамо,

више смо болесни.

Оволико пацијената,

потврђује нашу немоћ.

Највећи наш непријатељ је Сунце,

њему нико ништа не може.

Природа нам једино није омогућила

да сазнамо наше границе, оне које постоје дело је

наших руку и памети.

Човек који је глуп не може осетити своје незнање,

њега леђа не боле.

Живети поштено је најчистији рад

и терет времена...

Док сам у Гам бањи  лечио кичму, један од физиотерапеута ме питао- да ли сам се некада опробао да пишем  саркo- песме ...иако сам четири године студирао књижевност. први пут сам чуо за  ту врсту поезије, али када ми је рекао  да ће ти  стихови, можда, помоћи да    болови у кичми нестану.

Ја сам почео да  размишњам на ту тему, сарко-песме и  усред Гам бање  октобра 1999. године, настадоше  ти  стихови и  постадоше  ова моја размишљања сарко-песме; И углавном то је  био разлог што сам   водио ове сарко- болесничке разговоре у сред    сале за терапије, и тако је  у Гам бањи настала  песма БОЛЕСНИЧКИ  РАЗГОВОРИ.

Ни данас не знам за такву сарко- поезију, када себи постављам питања на која сам одговарам! И наравно тако сам себе излечио поезијом, када би се шалили,  како се каже!!   

 
      
         sledi nastavak







                            

          FELJTON  

       SREDJIVANJE DNEVNIKA  III        
          SREDJIVANJE DNEVNIKA  III          

                   

15.                                 И МАЈКА ЈЕ ДОШЛА У САН

                                           

Само што је  из сна отац Светислав отишао, у сан је дошла мајка  Јасна, стоји мирно испред самог уласка у склониште 99 и гледа ме, а ја ћак првак, отварам масивна  гвоздена врата  склоништа и онако  усплахирено почињем да рецитујем песму  за 8.март

Све што је  могуће све ћу ти дати

Нека ти је срећан празник мати.

Она ме гледа захвално, не отвара уста, а чујем како ме пита-

Чија ти је ово песма?– То је моја  песма, мајко! – е твоја, смешка се мајка  сумњичаво, а ја онако усплахирено  наставим, па и учитењица  Оливера ми не верује да сам је ја написао, зато сам јој обећао да ћу  написати још десет књига, уместо те једне песме..

И заиста, много, много година касније, када сам завршио десету књигу ја јој однесем и кажем,- молим учитењице ја сам  извршио, дато обећање,  одавно, одавно, написао сам и десету књигу..

Целу ову причу мајка одавно већ зна, јер ме је и учитењица Оливера Марковић,  похвалила. да сам заиста, извршио  свој обећани домаћи затак...и, зато је само кратко питала: ,,  И само си  то  хтео да ми кажеш!?,,.

 Знала је она, увек, када сам нешто посебно желео да јој кажем, ишао сам около приче..

Ико је ово  био само сан, прича је била истинита, али верујем да  у њу нико не би поверова,  па ни ја сам и зато  сам хтео мајци да испричам у виду сна...

Као,  сањам да сам у  Новинарском кафеу са  једним углађеним  господином, пијемо  кафу и разговарамо о новинарској   професији и о тешком  времену,  и одједном  добио  сам  понуду за добар посао. Од  тог, непознатог човека, који каже да је  службеник- агенатуре, који је  говорио  наглашено српским језиком, који ме  није  гледао у очи, но све у руке, ваљда бојећи се да нешто не потегнем; добио сам златну понуду  да се усред  бомбардовања Србије бавим шпијунажом.. Еј, ја да  шпијунирам свој народ!  А за тај посао ћу  добити  баслословне паре и богатство које могу само да сањам...Да сам за тај посао  погодан  зато што сам чист, баш тако чист и у мене нико неће сумњати,  зато што се као новинар  крећем слободно, да нећу имати проблена ни тежак задатак. Добијаћу га  сваки дан, и паре, наравно на руке.

Ја, као да сам у бунилу, или као у сну, са неверицоме  само ћутим, скоро нисам ни дисао, а све мислим да и даље само сањам, и скоро да не видим  бетонске зидине и тешка замандаљена врата  склоништа 99.....

И ту прича није завршена, онда је  у следећи сан  дошао  други, и то  лично  звонио на кућна врата, одевен  господски улицкан, прави  агент, сада је  био убедљивији. 

Док је  пребацивао неке  кључеве из леве у десну шаку, и то неколико пута, најавио се веома дипломатски: ,,Ја сам... представник  највеће владе на свету... ..радим за ту и ту обавештајну  службу, обилазим  целу Србију, један од одабраних си и ти,  и ово су твоји кључеви  од најновијег типа ,,Мерцедеса,,  ако их узмеш ти  постајеш део наше обавештајне  службе, услове знаш,  никада не смеш питати на који задатак идеш, одлука  следи  за 5 минута!,,

Какав луди  сан, као да је  само ту реченицу мајка чула  и одма ми је рекла:...,,Исти си као  твој отац  Тиса!!!,, 

И ту се прича завршава, односно сан. Да сам неком испричао све ово, сигуран сам, не би ми веровао, па и  ја у све ово не верујем. Али, када се окренем  сада око себе,  и сам   потврћујем овај сан овим словима која га бележе.Верујем да је, овакав сан, код других то  била реалност и да су постали страни агенти, или  како се српски каже  издајице српског рода, или како се  то популарно зове  ........ И тек ми  се сада  појавила слика, када је мајка рекла:  ,,Исти си  као отац  Тиса! Он је  2 године  радио у руднику по казни, зато што није желео  да прихвати Удбу !,,...

 Данас  сусрећем , познанике, пријатеље и другаре,  само до јуче нису имали ништа, како каже народ ..били голи ко пиштољи, данас имају  богатствоп које  немогу   стећи ни моји потомци. Још увек,  и данас,у  свој својој срећи и задовољству, као да све будан сањам, сан од пре 20 година.,  и знам да никада нећу изневерити своје идеале!

            

 sledi nastavak

                                И ОТАЦ  НИЈЕ СВЕ ДО КРАЈА   РЕКАО

                                    

                                    

                Како је настала песма     

                                 ЗА СИНА

Идеали су оно што је  мајка  увек говорила  браћи и мени ,...,, Златићи моји, ви сте највће наше  богатство! Злато је, са неба дошло, вечно је и никада неће нестати и избледети. Децо, златићи моји, синови моји, ви ће те вечно, одати нашом земљом ,,

Чини ми се да је мајка  још увек  шапутала  ову  своју пороуку, када се отац , нечујно, изнова појавио усред  склоништа  99, и почео своју причу о  деци:

,,Баш тако, деца су највеће богатство, зато и кажемо  злато моје.., И човек се целог  живота бори  за  своју децу. Ја сам  данима   џуџио у рову , крајем  новембра 44. у Чукојевацу  и чекао на јуриш за ослобођење Краљева...И када је дошао тај  тренутак ништа нисам видео... Гледао сам само    како да   пре дођем да видим сина. који   није имао ни  годину дана... за мене је то било   богатство, које сам морао да сачувам...Јуришам за ослобођење Краљева, са мојом  4 пролетерском бригадом, а  у мислима сам био  у мојој Топлици , поред тек рођеног сина...

Мислио сам само на њега. И не само то ја сам  испред  видео  сву моју децу, која су се  много касније  родила, они су ми  били највећа снага . Еј усред  рова и граната, ја   видим  своје још нерођене синове. Који јуришају уз мене! Е ту је снага, сине мој!,, 

Отац је још био поред мене,али га  нисам више  чуо... И ја сам се вратио много  година уназад, када сам као  омладинац, пре скоро  50 година, написао  своју прву песму и то под  називом  ЗА СИНА, скоро да сам је и заборавио... тек сам  сада у  склоништу 99, скривајући се од Нато  боммбардера те 1999.године, осетио  сву снагу коју је отац имао  када је  јуришао  за ослобођење Краљева   новембра  44.године, а испред је имао  своје  синове као јуришнике.  Ја данас  имам  две  кћери, а тек ова очева прича, у  склоништу  99, је објашњење настанка моје песме  под  овим називом.  И све ми се чини, да сам је уместо оца написао још  44 године, иако  сам  се родио 6 година касније.

И то није  крај, јављам се дежурном испред улаза са жељом да ми отвори   гвоздена врата  склоништа и то на моју одговорност... Није ме питао зашто, а да сам му рекао да желим да у мојој архиви пронађем песму  ЗА СИНА , не би ми веровао, овако  само сам му рекао, -не питај!

И Опет то није крај... Из другог угла, чујем   глас моје супоруге  Надежде: ,,А где си сада пошао Јоване, када је  још увек ваздушнма опсаност и ниуси дежуран ?,,

,, Идем у Цркву свети Ђорђе, да запалим свећу оцу и мајци,  ево већ  данима ми не излазе из главе...и они се секирају за нас...па да им кажем да  смо у склништу  за сада сигурни!,,

,,Боже, Боже свашта!,,- чујем нечији глас !!!!.......

                                      

ЗА  СИНА

Цветај цветај цветај

Животе ружо љубави

У мени у врту у нама

За срећу за поклон ЗА СИНА

Расти расти

Девојчице реко љубави

За срећу у гори у срцу

За срећу за мора  ЗА СИНА

Увени увени увени

Животе ружо љубави

У мени у врту у нама

Због туге због мржње ЗБОГ СИНА

Тугуј тугуј тугуј

Живото ружо љубави

У самоћи у кршу у презиру

ЗБОГ СИНА ЗБОГ СИНА ЗБОГ СИНА

28 новембар, 1969.године  Колектив..

....

 sledi nastavak

ELJTON  
SREDJIVANJE DNEVNIKA  III        
 SREDJIVANJE DNEVNIKA  III

                  
                 14.        ЈЕДНА СЛИКА  БИОГРАФИЈА  ЦЕЛЕ ПОРОДИОЦЕ

                 

И када год погледам ову слику, могао бих да напишем целу историју моје породице, а најкраће речено, могло би да се напише цео роман, или сними филм  српског сељака  из Топлице...

Мој отац Светислав, причао ми је да су наши, породични корени негде из Пљеваља, или   Прекопчелице. У турско доба  терали су цело  племе Митровића да  пређе у муслиманску веру.Наравно, нису хтели, убили су   турског везира и  цело племе  је побегло преко Преполца  у Топлицу. Да би  били на  запажени, племе се раздвојило у   четири  групе, на све четири стране света, и растало у цик зоре... Уз обавезу да се, када сунмце буде ла заласку,  по један члан из племена поново врати овде и остави абер где су  запалили кућно  огњиште..... И тако је  његов курлан или курланбало-деад, а можда и сукурдов, сурдепач, али деда из памттивека.. дошао испод Пасјаче и ту оста; живео је скоро 90 година..Његово племе је  имлао 60 чланова, запосели су  близу 100 хектара плодне  земље, поред Топлице, имали  су  воденице, коње вршалице; 1922 године када се отац Светислав  родио био је  треће мушко дете у породици, за коју се тада причало; ,, да све што ти око види све је Јованчино!!

И данас  памтим оно што ми је  отац рекао: ,,- ти си по старински  Јованча, носиш поносно име на најстаријег деду, а за нас си  Јован, то је свето име!!!,,  

Отац је са 2о година био је  учесник рата од 1942.годин и  крај рата 1944. дочекао је на сремском  фронту. По његовом причању, пошто није желео да  се активира  у војну службу ДБ, као најмлађи  скојевац  морао је по  одлуци Партије да казну одради кулуком. Прво је  радио на  пробијању пута Прокупљ-Куршумлија-Препоац- Пролом бања, па је ишао на  бербу кукуруза  у Банат. И то није било довољно,  па је крајем 1946. године, ушао   у  рударску казненичку смену  борског рудника, чији је задатак био да,  такви рудари, први уђу у  радно окно да га испитају и тек касније  да приступе  прави рудари, А зашто  тако?- следило је моје логично питање..... Зато што су  Немци, приликом напуштања  борског рудника злата, минирали   све  златоносне коте... Тако да је у  првој  смени погинуло на стотине  рудара, наравнпо о томе нема  ни речи, ни слово. Тада су рудари имали уместо имена - бројке, које су предстввљле године рођења и  године висине казне.. Ми смо, сатима и сатима,  до  појаса газили воду и  обилазили  сваки  милиметар..окна да пронађемо и отклонимо подземне мине, и  богами  успели смо, али  ја сам се разболео, а многи    су  изгинули у јами.

У руднику су тада  главни били Влада Мујовић, па онај Саша, па Живан, и Марко Радуловић, а они у рудник никада нису ушли. Њихова је јавка била ,, Ко неће са нама-правац у кажњеничку смену,, - причао је отац Светислав!

Тако је отац, осветлео образ и час  племена које носи име  бога пастира, бога заклетви и светлости који се временом преобразио у ратно божанство Митреа, јер су га на то приморали нељуди..

Отац је имао 49 година када је умро од професионалне рударске  болести; почива у своју родну Топлицу....

                                                         РАЗГОВОР С' ОЦЕМ 

 Једном сам ухватио себе, док  пишем овај Дневник, како разговарам с' оце, у полиумрачном углу склоништа  99. Очекивао  сам да ће ме питати  шта то овде радимо, или  да ће  ми причати о свом ратовању и о својим тешким рударским данима , али нишшта од тога... Ја сам за  њега био и остао   само   клинац који   уме  да  сањари...

Да сам то неком  рекао, сигурно не би ми веровао, препоручио би ми  неку терапију код психијатра, или би ми рекао да сам    мало више употребио  цујку...

Зато  овај разговор   стављам у слова, па ви  како хоћете  верујте или  не...

Лепо, ја  старији од оца   скоро 20 година стојим у дворишту наше куће  на Другом километру поред  Савићевог потока, која је одавно  срушена и сада су  ту вишеспратнице, а он обукао ону  стару изанђалу бунду,  прислонио се на  тарабе,  ја му се ништа не жалим само га немо посматрам и не верујем, да је то сада слика, од пре 2о година у  мојим очима,  маше  ми рукама, смеје се и само што не  падне, Чујем, како  ми држи  предавање, као, жели да ме заштити од злотвора, да ми помогне, глас му  дрхти и једва се разуме:

,,Клињо мој, меци мој, време ти је  дааа  већ једном порастеш и  прекинешшш  са овим твојим лудим  сновимааа и писанијима. Какав рат, какво бомбардовање! Па ми смо  одавнооо одратовали са турцима и  швабамааа,  ми смо их победилиии, не једном   два  пута, еее! Сине меци мој, тата те моли, да се  боље ухватиш  неког посла,  помози мајци и  браћи твојој, да сиђете са оне слике са зида у козарској улици !!!!..

Ја сам само ћутао и климао главом, испружених руку  чекао сам  само да не падне, а уставри  хтео сам да му кажем ово:,...

,, Да се не секира, старији сам од  њега, скоро 20 година; учио сам историју и знам колико се ратповало;, прочитао сам и  његов дневник из 9 хоризонта,  неке делове ставио сам у мој  роман,,Скок преко коже; да смо  вратили неке дугове; да смо  браћа и ја  завршили  високе  школе и да смо сада на свом хлебу; да је мајка ипак остала сама, и да није желела да остави  стан  одакле си ти заувек  отишао; све се нада да ћеш  се вратити одозго по њу.. И шта ти још нисам оцу  рекао; али мора да зна да је и  сада ратно стање, а он ни да чује...

Онда ја  све изнова и то мало филозофски....

.Оче, претпоставимо да неки писац, не верује у оно што му се  догађа и  напише књигу, у сну, аутоматским писањем да забележи снове..Рекли би да је то невероватно дело, други да је то неразумљиво, трећи да је то фантастично, неко би рекао да то није ништа јер није резултат научне методе.

 А у ствари то је само бележење живота који је сада, и зато  жели да све то буде као сан, јер то што нам се дешава је као сан или то је као живети у сну, или сањати будан;  МИ СРБИЈУ  СИГУРНО НЕЋЕМО ДАТИ, КАО ШТО ЈЕ НИ ВИ НИСТЕ  ДАЛИ!!! а овај писац, твој   клиња, твој меци, то ти сада  каже и то  сада записује, овим  словима!!!....

Оче, ти ми не даш да сањам то је зато што ништа не разумеш и не верујеш да ће ти звезде пасти на главу, у мојим сновимма, а то ти је  мајка већ једном и рекла!!!,,                     Е, када сам поменуо моју  мајку, његову жену Јасну, видо сам му сузне очи и  он је нестао у трен, а разговор није завршен... Ето, то сам Светиславу-Тиси, мом оцу, хтео да кажем о овим сновима које записујем поводом 20 година од бомбардовања Србије, ваљда ме je чуо и разумео, више се није  појављивао, ваљда је све схатио, какво је сада време, страрије од њега скоро 40 година !!!

sledi nastavak

FELJTON 

POŠTOVANI ČITAOCI   PORTALA, UNIVERZUMM,

POSLE SKORO DESET  MESECI ZASTOJA, IZ OPRAVDANIH RAZLOGA,( AUTOR JE  IMAO  BOLOVANJE)  OD DANAS SE NASTAVLJA OBJAVLJIVANJE  FELJTONA, 
SREDJIVANJE DNEVNIKA  TRI, - BELEŠKE IZ SKLONIŠTA 99,
OVAJ  FELJTON  ĆE TOKOM NAREDNE GODINE POVODOM DVADESET GODINA OD BOMBARDOVANJA SRBIJE  BITI OBJAVLJEN U IZDAVAČKOJ KUĆI ,,SIRIN,,  TAKO DA I VI MOŽETE SVOJE IMPRESIJE I VIDJENJE DA PRENESETE U  DNEVNIK, KOJE ĆE SIGURNO IZDAVAČ PRIHVATITI KAO  SASTAVNI DEO OVOG  DNEVNIKA......   

 
FELJTON  
SREDJIVANJE DNEVNIKA  III        
 SREDJIVANJE DNEVNIKA  III  



        13.           МОЈИ  ПЕСНИЧКИ  БЕЛЕЗИ

                         КЊИЖЕВНИ ТРАГОВИ                                 

                                 

Опет нећу рећи ништа о бомбардовању... Али, приче које следе ишле су заједно са писцем у скониште 99.Tу сам пребројавао и проверавао да ли сам све понео што сам написа;  песме, приче и романе, белешке и тезе, слике; да нисам нешто заборавио, да ми можда мој  компјутер у глави није затајио, да ми можда  неки  нерв, или  неки нервни килобајт, није зарибао од секирација, страха  или болести. Или пак од професионалних новинарских обавеза, дежурања ноћу, обиласка  слоништа, села и запећака, силаска у јаму и  разговора са  рударима, или  боравка у центру за обавештавање, или обилазак, са екипом Црвеног крста, оних који су остали без крова  над главом и  дежурства на 988.. А када сам све то обавио часно и поштено, као прави родоњуб и професионалац, правац   склониште 99 , да будан  сањам овај живот!

 ..... А тамо ни реч о овоме што сам видео доживео и преживео...ћутим ..у исто време, испод наочара гледао сам  комшије, како ћуте и они, а испод мишке чврсто држе неке замотуљке у крилу  милују  своју децу, бојећи се да им то неко не отме! И ево сада хоћу да поменем, барем њихова имена, као да улазе у  вечност:

 Аца,  Драгица, Аница, Љиљана, Петар, Синиша, Тања,Срба, Милена, Зоран, Дејан, Миладин,Стојанка, Иван, Маја, Даница, Ивана, Раде, Надежда, Лале,Светлана, Драган, Драгана, Љуба,  Снежа, Миладин и Аница, Слађан, Божана, Данијела, Катарина, Пеша, Маргита, Розмир,...и још 30 имена мојих комшија, мојих Борана Борчана, ишло је у, склониште78 дана и ноћи....

Ја сам у мојој глави, у мом комјутеру, на хиљадитој  страни настављо са унутрашњим монологом  код текстова који ми  нешто значе; мало сам застајкивао, уздисао, па опет рецитовао их  за себе; присећао се  како су настајали и  коју поруку носе.

На почетку  биле су то песме посвећени, а коме, ако не  родитељима..видео сам њихове Слике на зиду склоништа, и све замишљао да су и они ту негде, мотре на мене и  прву њихову  пра унуку и моју унуку звезду-Даницу..

Потом сам  рецитовао песму посвећену Богу, све са  жељом да нам сада помогне, крстио се са три прста, а  десну руку нисам ни померио.

Затим сам  једном, онако у мраку, када сам казивао песму САН ЉУБАВНИКА,  приметио како ме неке женске светло-плаве очи пуне  суза  помно гледају и  као да се диве мом  усхићеном немом  рецитовању  љубавне песме, у овом општем животном  хаосу, испред  публике која  помно ћути и слуша ме, чудећи се зар ми и сада стало до љубави. Мало је комшија знало да испред њих седи писац и да ће све ово  већ сутра  на папир да стави, и да их тако  за  сведоке именује. Када су  слушали  вести са  радија, нису ни могли претоставити да  је то глас  њиховог првог кошије, који им поручује: ,, На  таласима сте Радио  Бора. - Управо је дат знак о престанку ваздушне опсаности!!! Време је да се вратите  својим радним и животним  активностима. Небо над Бором је мирно нека тако и остане!!!

А када нисам био на радном задатку, у току ноћи док  је у склоништо био  тајац, а мени су та слова и  те речи  титрале, а ја сам  од прве до последње странице   декламовао роман СКОК ПРЕКО КОЖЕ, желећи тако да потврдим своју  даљу присебност, али тек ујутру сам  ухватио себе, како ми је  компјутер застао на  56 странци уз реченицу – `Шта је  од свега сан, а шта јава Црномарковићу?! - Све је сан и све истина, Ђорђе. И тада и сада узалуд своје мисли  мериш животом  пишче!!!!,,

Прошапутах себи:- није сан   пишче  време ти је да идеш на   задатак!!!! Али, од тада као да је мој компјутер  застао...Више никада  нисам могао   да научим напамте   своје  књиге које сам    писао, а знао сам их све у један килобајт су стале. У многим приликама мој пријатељ  Димић  проверавао је моју спремност   напемт казивања  страница из мојих књига..
                                                                             

Тако је једном на књижевном поселу у Злоту, Мома, питао децу да ли знају неку књигу напамет, наравно  они у један глас  сви: -,,Mа какви!,, Онда је он прозвао мене, дао је  књигу  првом ђаку ,, Скок преко коже,, и рекао: ,, Oтвори и кажи  страницу, Јоване Митровићу имаш реч!,,  ... Наравно, тајац, па онда смех...и ја сам наставио са  36 странице да  казујем текст о мом  оцу..Тај тајац, у препуној сали Дома културе у Злоту, где је било око 300  ђака,  вратио ме је  на моје   школске дане.Управо, на  ону лакоћу  савлађивања, градива, текстова .. Отац  Светислав ме је научио, ако читаш из  срца,  онда мозак све то упија и  лако научиш све. Или, ако пишеш  сам из  срца, онда ћеш текст   знати целог жиовота ма колико  био  дуг, мозак има места за  твоје  срце колико  хоћеш.....Истина,  све своје  песме, приче, романе, знао сам напамет, јер су та слова   настала из срца, а  мој мозак-компјутер их је  упамтио за навек. Али, како то и бива, временом све машине остаре, па и људски мозак  зариба, на таквој провери сам  скоро свакодневно приморан, али  још увек  по мало пискарам...!!!....  ................

                               И ПЕСМЕ ИМАЈУ СВОЈУ ПРИЧУ 

                                               

                                     Слика на зиду

Мој отац Светислав, сваке вечери кашљуцајући, ступа на врата бараке козарске улице, где смо некада живели.

Да види да ли смо сви на броју.

Брзим погледом, зауставља се на мој лик и каже:

Још ниси порастао!

А мајци:

Рачун за угаљ, дрва и струју нисте платили!

Старијој браћи:

Још се кући касно враћате, опет сте са зида скинули Маршалову слику!
 

Са прага склоните празне кутије међународног црвеног краста.

Резерву шећера и кафе увек да имате!

А истина је да козарске улице одавно нема.

Истина је да сам пре педесет година напустио улицу, бегство није било могуће и она је пошла.

Има је на фотографијама, по новинама, у мојим књигама и записима.

Срео сам је у Паризу, Лондону, Чикагу, Нишу, Београду, Прокупљу.

Када нисам имао излаза и када нисам знао шта да радим, њоме сам усправно корачао и ту се крио, као по стаклу ходао.

Њоме непрестано одлазио и долазио у свој живот.

Истина је да се сада у топлој соби новоградње играју моји унуци поред радијатора.

Да су браћа отишла , свако на своју страну.

Да је мајка сада као кућни камен сама.

Да смо маршалову слику одавно скинули и да за струју мајка има велики рачун.

Истина је и то да , заиста, сада прима хуманитарну помоћ Црвеног крста, сваког месеца: 12 кг брашна, 1 кутија детерџента, 2 конзерве, паковање макарона од 0, 50 кг и друго

што јој сада није потребно.

Истина је да на све то мајка ни реч неће проговорити, да синове не обрука, да мужа не изневери.

Као да очекује да је и сада на фронт прозову иде кроз собу и прича:

Децо, само да се поново не зарати!

Гледа у очеву слику и понавља: ти ништа не разумеш, звезде ти  падају на главу, а ја се молим да не зарати, како ћу сама деци главе да сачувам!!

Тако сваке вечери разговарам са фотографијом која је закачена на     зиду собе у Стационару Гамзиградске бање, где се годинама  лечим.

На овој слици је мој отац Светислав имао  је 49 година.

7.фебруара 2011.године мајка Јасна је умлрла, имала је  88 година.

Преживела је два рата и 39 година  била је одвојена од мога  оца Светислава, сада су заувек заједно у родној Топлици.

..SLEDI NASTAVAK

НЕКА  ОСТАНУ  ЗАПИСАНЕ И РЕЧИ КРИТИЧАРА

  

Приказ романа „Повратак у завичај, говедар па цар“ Јована С. Митровића,

Ивана – Вонка Прокић

UNIVERZUMM: Povratak u zavičej - govedar pa car, 26. jul 2017....

UNIVERZUMM: Povratak u zavičej - govedar pa car, 26. jul 2017....