FELJTON * *                                                  
 ---
 SREDJIVANJE DNEVNIKA III* *                                                                      
СРЕЂИВАЊЕ ДНЕВНИКА 3 *

                               

 

  56        ПРИЧЕ ИЗ  СКЛОНИШТА 99

Трафо станицу РТБ-а 3,  која је била и остала срце свих погона рудника,  порушена је до темеља , али је убрзо  изграђена нова. Најкраћи новинарски извештаји тада су били: ,,Сви погони  Басена Бор раде без застоја-снабдевање електричном енергијом је редовно...Често се шапуталo: ,., Добро је  из димњака хуља дим! Погони Басена,   током бомбардовања, нису  обуставили производњу!,, Само неколико година касније  радник који је те вечери дежурао у Трафо станици 3  јe умро, од нагутане радио активне прашине, са  порушене Нато бомбама, Трафо станице 3.

........

 

Поред СКЛАДДИШТА    ЈУГОППЕТРОЛА стално пролазим, махинално  скренем поглед са жељом да не видим   остатке  рушевина -магацина за гориво  .  Али, се ипак  појави слика  погођеног трактористе Драгослава Грујића који је  ту  вечито остао да оре, уместо у  своје  атаре на  Џановом пољу, пролазећи трактором  у тренутку бомбардовања ту је погину..

Данас су то неми сведоци прошлости...  Цистерне  за снабдевање горивом Тимочке крајине  су сада негде близу Дунава

......

Бомбардовану  Фарму оваца у Подгорцу, у општини  Боњевац, само као професионали новинар, обиђем  у току полагања  венаца, информација је увек кратка, као фичер вест. На  спомен обележје, није уписана бројка колико је   оваца настрадало, али је  ово место сваке  године  ходочашће  Бољевчана,  у знак сења на  дане бомбардовања. Нато бомбардери нису  бирали циљеве, фарма оваца, није била  војно стратегијски објекат, страдале су  невине животиње...

.......

Ни атар Рудинка засеока  Валакоње код Бољевца, није био  војни објекат, а  бомбе су прекинуле   пољопривредне радове породице  Степановић, и данас   се на том делу имања  више не обављају ти послови, али се сваке године обележи  тај  дан  паљењем свеће и сечењем  колача, кажу домаћини: ,,Славимо наш други рођендан!,,

Због,  последица зрачења, највећи део године, домаћин ове породице проводи у  Санаторијуму на Озрену,,

......

Ни бомбе, ни  звуци за узбуњивање нису омели   свадбаре  породице Пешић да у  склоништу 99 припреме свадбено весеље. Данас   после 20 година  ова породица  има 2 унука, један од њих је уписао Полицијску академију.....

......

...................................................

FELJTON * *                                                  
 ---
 SREDJIVANJE DNEVNIKA III* *                                                                      
СРЕЂИВАЊЕ ДНЕВНИКА 3 *

                               

      55.       ПРИЧЕ ИЗ  СКЛОНИШТА 99

 

Мома Димић, мој  велики пријатељ, где год да је био- скоро, свакодневно ми се  јављао:Мирјево, Београд, Теразије, Нови Сад, Удружење књижевника, Протесни митиг код коња; чак ми једмом поручио да иде на  аеродром да  сачека сина Милета из Шведске, и све се  боји да авион не буде  митраљиран  од старане Натоа!!!.....

Само ми је једаном  напоменуо да  већ   завршим тај  роман о  Галерију и заћутао, као да га је било жао што ми је у оваквом тренутку задао толики  поса и бригу....

После ми  је поручивао да бележим све оно што се око мене  дешава и како се осећам...Само што није  рекао,- ма води Дневник Јоване... Ја сам ту поруку из далека чуо и то сам радио.И стварно, истога дана сам почео да водим Дневник, и  

 на то  моје писаније.чујем како ми колеге добацују- ма ко ће то да ти чита када нећемо преживети !  Тако је  настао Дневник  ДА ЈЕ ПЛАТОН ЖИВ, изгледа да је Платон био  жив  и то у склоништу 99, и практично применио своју филозофију живота у пећини-  а ми смо то проверили у склоништу 99.

У исто време, ја то нисам знао, али сам предосерћао и Мома је  водио Дневник и после  је из  тога настала књига ,,ПОД БОМБАМА,,  која садржи забележене догађаје у времену НАТО бомбардовања тадашње Југославије од 24.марта до 9. јуна 1999.године.

              Јеленко, Нишки, Лека, Челик, Хенри Стојановић Србин из Париза, са најдужим именом,     један је од јунака  у   причи ,,Тајни  живот Јеленка Стојановића Нишког,, коју сам објавио у првој књизи СРЕЂИВАЊЕ ДНЕВНИКА,,  преко ТВ екрана машући српском заставом  изговарао је ,, Држите се  српска браћо!,, Ова порука  боксера рођеног у Паризу може и после 20 година  да буде, најбоља,  трајна, парола, порука  и поклич, за све недаће и невоље.

У исто време, до Јеленка  је, не знам како,  стигла и  књига ,,Да је Платон жив,, .

Телефоном ми узбуђено као навијен  прича, ваљда се бојао да га неко не прекине:

,, Част ми је  што сам ову књигу добио и препоручићу је нашим земљацима  у Паризу, да виде како је то изгледао живот у једном склоништу,, а склониште је имала свака зграда, то значи цео град је живео  у подруме и склоништа...Значи, свако је дао  свој допринос у одбрани земље, као што смо и ми  марширајући улицама Париза носили пароле против бомбардовања Србије, заставе и певали српске песме.....Још једном, браћо  Срби ја вам се дивим и поносим се на вас; Недајте се,  поручује  Лека, Челик, Хенри Нишки из Париза!!!!

 

.......sledi nastavak

.............................................

FELJTON * *                                                  
 ---
 SREDJIVANJE DNEVNIKA III* *                                                                      
СРЕЂИВАЊЕ ДНЕВНИКА 3 *

                               

      54.       ПРИЧЕ ИЗ  СКЛОНИШТА 99

У ,,Дневнику Да је Платон жив-записи из  склоништа 99,, остала су  забележна имена многих песаника, сликара, уметника и пријатеља које никада нисам  видео ни упознао, али  сам их осећао да су ту и они негде у  ћошку  склоништа. Знао сам њихова  дела, и после 20 година, мора да их ослободим завета који су оставили..Многи су ме у току бомбардовања звали телефоном, а и касније,  уз питање: Јесам ли жив и  здрав Како сам И хоћемо ли се ускоро видети?!

.....

  Тода Матић Медић, српска  песникиња из Аустралије,   док увелико  траје бомбардовање Србије, путем радио талас  поручује ,,Поносна сам што сам  Српкиња!!,,  Била је учесник октобарских сусрета писаца у Бору. И сада је стално чујем, како из далеке Аустралије, то исто  поручује и шаље разгледнице ...

......

  

Шифер је италијанско француски  филозоф, али  верујем му и сада кличе: ,,И ја сам Србин пуцајте у мене!,, ...

......

Владимир Волков, стидео се што је  Француз, ову јавну изјаву је потврдио тиме што је  рекао да жели да буде у овоме часу Србин! Сигуран сам да му се после   20 годинма жеља испунила...

.....

Петар Хандке, аустријски пиусац који живи у Паризу, те 1999. године, тврдио је да се  читава планета  зове Југославија, сигуран сам да Петар  данас  то исто мисли, али  сада чујем како каже: ,, Читава планета сада се зове Србија!,,

.....

  Слободан Ракитић ,наш истакнути  писац и  дугогодишњи председник Удружења књижњвника Србије, са Трибинне поручује ,,Београд није праг Вашингтона!,,  Ова тада изречена  порука  чланова Удружења и данас остаје као трајни аманет писаца Србије...........

........

Док бележим  бомбардовње наших градова Београда, Новог  Сада, Ниша Крагујевца, Куршумлије, Краљева,  Ваљева,  Аексинца, Врања, Панчева, речи подршке и охрабрења  слали су још Снежана из Шпаније, Андријан из Канаде, Мишел из Париза, Весна из Америке...

 sledi nastavak







................................................

FELJTON * *                                                  
 ---
 SREDJIVANJE DNEVNIKA III* *                                                                      
СРЕЂИВАЊЕ ДНЕВНИКА 3 *

                               

      53 .       ПРИЧЕ ИЗ  СКЛОНИШТА 99

     Где су и шта раде житељи  склоништа 99 и моји јунаци из Девника

.....

 

    Од свих мојих које сам у  Дневнику набројао  да су ратовали, дед Сибина, солунца, оца    Светислава у  Другом светском рату,    jедино од  средњег  брата Миломира  имам  аутентично сведочење, писмо са  фронта:..... Које завршава,- не  бојте се, овде се   стално пуца, ја сам жив и здрав...  Када се вратио, а ни данас, после 20 година о  томе никада ни реч није изговорио,

 као да није   тамо ни био, него му се све то предочило у сан.,  писмо мајци  не уме да говори, него само сведочи писану истину његовог војевања; амајлију  коју му је мајка дала приликом поласка на ратиште, никада није помену! Али, сам сигуран да је  амајлија у  средњој прегради његовог новчаника......

Данас је мој Мика у пензији и живи у  Бору.

......    Ракић, мој колега са  Телевизије, извештавао је о  бомбардовању Алексинца и посети борске делегације која је носила  животне намирнице за  рањено рударско срце овог града... Никоме није  рекао, колико му је тешко, а сузе које је тамо  пролио нико није видео,.Код мене је плакао, као мало дете коме узимају нешто мило и драго, док је причао о тој трагедији, свог рођеног града.

Ракић је написао једну збирку песама, и после неколико година отишао је у вечност

следи наставак

............

FELJTON * *                                                  
 ---
 SREDJIVANJE DNEVNIKA III* *                                                                      
СРЕЂИВАЊЕ ДНЕВНИКА 3 *

                               

      52 .       ПРИЧЕ ИЗ  СКЛОНИШТА 99

           Где су и шта раде житељи  склоништа 99 и моји јунаци из Девника

Девојчица која је  мајци из  склоништа телефоном рекла: ,, Ако убију све, нека убију и мене и немој више да ме  због тога зовеш, ја из  Србије не идем!,, И не слутивши значење поруке коју је упутила мајци, неке невидљиве силе  су то дочуле и умало је нису стигле и то на прагу  теткине кућу у Подгорцу  када је бомбардована  фарма оваца...  Завршила је студије  у Београду,  и специјализацију у Грчкој, а потом  је, ипак,отишла у Канаду код своје мајке!

Девојчица која је   преносила,  са бугарске границе, војничке поздраве, забринутој мајци у Бору, путем телефона, сада је  одрасла особа има своју децу, која су се у игри упознала са војниковом децом и сада су   велики другари!

Малишани, који су се испред Шрифа играли  рата... данас  су већ озбиљни млади људи, често ме  у пролазу поздраве и  све ми  се  смешкају да ми покажу  сву радост живота, потврђујући тако да су   избрисали ратну стазу живота коју су  играли испред  Шрифа, усред бомбсрдовања. То је била моја највећа срећа док сам их гледао како су сада безбрижни.

Порука  упућена њима пре 20 година,  важи и  данас  ,,Дишите, децо, дишите због будућности.Преселите се из наших очију, у вашу будућност. Да обришем сузе. Или, да вам се придружим. Стаза живота вас  тек очекује!,,

И сада  шапућем своје питање и одговор да нико не чује!

Часлав Голубовић, пуковник полиције у  време рата, некоилико пута на конференцији за новинаре  говорио је  о хапшењу  ратних профитера, у  округу.

После рата о томе  никада није  говорио  новинарима, као да је и за њега био то само  велики сан, да и овакву невољу неки  злоупотребљавају... Данас је у пензији на  борском језеру.

Моја кћер Ивана, која ми се често жалила да јој  најтеже  пада  када заспи у кревету, па се пробуди у склоништу и не зна шта је истина, а шта сан.. Ивана је завршила  студије чисте филозофије, живи у Београду , ни после  20 година  не ради  као професор, а изгледа да и нема шансе за ову  професију  у нашој земљи  Зато, данас своје филозофске  и теоријске  мисли   реализује  на свој портал  ,,ПУТ У АРТ, који је  изузетно читан и углавном испуњен  садржајима из области, књижевности, туризма, образовања, филозофије, позоришта и сликарства...

И  Марјана, старија кћер, имала је  велику бригу, да збрине и заштити  Даницу, којој се  није  још  до краја израдовала, јер је с' два месеца морала да  склања у  склониште 99. У исто време,  никада, нотним системом, није могла да дочара  звук  бомби и јаук  унесрећених  људи.  Марјана је данас  композитор и  професеор Средње музичке школе у Нишу.

FELJTON * *                                                  
 ---
 SREDJIVANJE DNEVNIKA III* *                                                                      
СРЕЂИВАЊЕ ДНЕВНИКА 3 *

                               

      51 .       ПРИЧЕ ИЗ  СКЛОНИШТА 99

 

Где су и шта раде житељи  склоништа 99 и моји јунаци из Девника

 

 Ђорће Андрејић, командат  борског општинског штаба цивилне заштите, заиста ми никада није рекао како се осећа, али као да га  сада чујем:  ,, Нећу ти рећи како се осећам, глава ме боли, а срце убрзано куца. Знам, да Борани несмеју остати без хране!,,- говорио ми је  приликомн свакодневног извештаја за  јавност. И нису гладовали Борани у току бомбардовања!  Снабдевање града је било добро, резерве хране су увек допуњаване. БАСЕН Бор и сва Јавна предузећа су радила редовно, једино деца су на паузи, поштеђена су због бомбардовања, али ће наставу  започети када  агресија престане....

Само, после неколико  година  од бомбардовања Ђорће је умро у  Књажевцу!

 

 О функционисању  живота у града, нису  бринули само општински органи и функционери. Скоро  сви грађани у својим радним и животним секторима су   безусловно испуњавали своје  обавезе. О функционисању у области образовања, сведочи Надежда, наставник, физике и хемије:  

Треба нешто рећи о  ,,живљењу школа,, за време бомбардовања.. Моја школа у којој сам радила као и све друге школе нису имале   насатву у току бомбардовања, биле су празне. Како су  учионице аветно изгледале ,,празне,, без  ђака, то само  знају наставници  и школско особље, које је свакодневно дежурало. Дежурни су имали сталне извештаје о  стању у школи, а задатке  које треба да обаве у случају да почне бомбардовање  знали су   напамет као научену лекцију. Дежурали смо по групама и верно чували наше кабионете, лабораторије, фискултурне сале, наставна средства и све што је унутар школе. Оваквим начином  дежурства, сви смо желели исто; да сачувамо сву нашу  имовину и због наших  ђака и осталих корисника у школи. Срећа je моја, кад год сам  дежурала, нису  падале авионске бомбе на град.  На дежурствима разговарало се  о нашој деци-ученицима, где су, шта раде, зашто никога не виђамо и не срећемо. Око школе ни живе душе, мук и тишина.

Ја сам највише бринула за моју малу унуку Даницу која је често била у склоништу 99. Из страха да не понесемо храну за бебицу, у својој торби увек сам носила флашицу са цуцлом и млеком, беби храну, неколико парчета хлеба и флашицу воде. Брига је  била и за супруга који је свакодневно радио у радио станици, јер су медији били на мети НАТО бомбардера.  Ћерка Ивана је често  путовала за Београд, јер је студирала. Бриге на све стране, нема мира ни спокоја у души. Страх се усадио у сваку  пору мога бића..

Ето тако један  хемичар  памти  бомбардовање Србије, али још само ово да  запишем... После 20-так дана од бомбардовања, пале су и прве жртве у Бору... Страх  је за вољенима био све већи. Ниси више био сигуран ни на којем парчету  земље.

Ипак,  некако је најсигурније било боравити у селу. Кренули смо  20. 5. 1999. на дан Св. Јована Богослова. Маја, мала Даница и ја да ћерку и Даницу оставимо у селу Стогазовцу код Књажевца код  прабаке  Горице..  Небо је било немирно и бучно,  од летова авиона и  хелиокопштера,  а мени  се чинило да је небо као  узбуркано море, кроз које лете авиони и осе. Сво време путовања говорила сам себи и молила се свевишњем, само да нас не погоди нека  граната, а све остало ће бити лако!,, И тако је било. Oставили смо децу . Муж и ја се враћамо за Бор на посао и дежурства.  Дани су  били све страшнији  по живот становништва. Највећи стрес смо доживели када је бомбардована трафо станица 3 и резервари за гориво. Страва и ужас од детонације бомби и ватре која се   дигла  високо у небо.Слика бомбардовања РТВ је и данас пред очима, тога дана и мој муж је  био дежуран у својој радио станици......

Свака друга реч у разговору са колегама била је: ,,ЗАШТО?  Шта смо ми скривили свету да нам се  све ово догађа.,, Одговор, наравно, никада нисмо добили, и нити ћемо га добити... И  након бомбардовања вратили смо се у школе, стигли су наши ћаци и највећа срећа је била када смо сазнали да нико није страдао..

Одговор на сва ова  догађања је био и остао ,,Хвала Богу што је све ово прошло и не поновило се!,,

О нашим траумама, тек ће бити касније  речи. Ето ја већ 2о година на сваку годишњицу пребирам сећања да не избледе, можда сам нешто  заборавила, године су  за све криве, а ја нисам.  Срећна сам што  се за  20 година од бомбардовања  наша породица увећала и што пензионерске дане проводим уз  њих!

 .....................................................

sledi nastavak

FELJTON * *                                                  
 ---
 SREDJIVANJE DNEVNIKA III* *                                                                      
СРЕЂИВАЊЕ ДНЕВНИКА 3 *

                               

      50 .       ПРИЧЕ ИЗ  СКЛОНИШТА 99

Где су и шта раде житељи  склоништа 99 и моји јунаци из Девника

И КАДА ЈЕ ПОЧЕЛО БОМБАРДОВАЊЕ  24.3 1999.ГОДИНЕ У  20,О5 Ч, ЉУДСКИ РАЗУМ ЈЕ КОМАНДОВАО:  ЗАШТИТИ ПРВО НАЈМЛАЂЕ ЧЛАНОВЕ ПОРОДИЦЕ! НЕ  САМО ЈА ТО СУ УРАДИЛЕ  СВЕ КОМШИЈЕ. ДЕЦА У НАРУЧЈЕ И ПРАВАЦ  СКЛОНИШТЕ  99;  ДА ИХ ЗАШТИТИМО ОД ,,МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА,,..

Моја унука Даница, коју сам крио од  ,,Милосрдног анђела,,  те 1999.године, 24.марта, имала је само 2 месеца,  ни данас са 20 година, никада ме није питала зашто сам је  ужурбано  носио у  склониште 99.

ДАНИЦА САДА ИМА 20  ГОДИНА..ЈЕДАН ЈЕ ОД  НАЈМЛАЂИХ  СВЕДОКА  НАТО   АГРЕСИЈЕ НА СРБИЈУ. ДАНАС ЈЕ СТУДЕНТ, ДЕО  НАЈРАНИЈЕГ ДЕТИЊСТВА ПРОВЕЛА ЈЕ У  СКЛОНИШТУ  ЗГРАДЕ 99 У УЛИЦИ 3.ОКТОБАР  99 У БОРУ.

ЈЕДАН ЈЕ ОД МОЈИХ  ЈУНАКА У  ДНЕВНИКУ ,, ДА ЈЕ ПЛАТОН ЖИВ,,КОЈИ ЈЕ  ДОПРЕО  ЧАК И У АМЕРИКУ, ДА СВЕДОЧИ НЕ-ДЕЛА ,,МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА,,

Даница је наше породично огледало  прошлости и  будућности, каже бака  Надежда. Има све особине које смо ми од наших предака сачували  и  она је то  наследила.

Као највећу драгоценост носили смо  је  пре двадесет  година  у склоништу 99 сачували је и ево сада зрачи, расте  испред нас у једну јаку, упорну и истрајну девојку, која има јасне своје  циљеве у животу. Као да је то  склониште 99 очеличило  да таква   буде, да   зрачи својом добротом, лепотом и разумом...

Завршила је основнно и средње образовање као Вуковац,  у Нишу; учествовала на   многим Републичким такмичењима. Посебно се истицала у ваннаставним активностима и акцијама везаних  за школу и ван  ње. Велики је родољуб,  највеће задовољство јеој је да ораганизује и учествује  у хуманитарне акције. Једна од најачих особна јој је да помаже другима, када им је помоћ потребна. Зато је омиљена међу својим вршњацима. Њено савесно освајање знања у многим наукама, узор је својој сестри Наталији и  брату  Константинун – Кољи.

Сада је студент Саобраћајног факултета у  Београду., али, није заборавила  свој  родни град. Када год има времена позове  телефоном, исприча ми на широко о себи студентским бригама, а  наш разговор се завршава   реченицом, бако:  
,,Поздрави ми  Бор мој родни град!,,

sledi nastavak

FELJTON * *                                                  
 ---
 SREDJIVANJE DNEVNIKA III* *                                                                      
СРЕЂИВАЊЕ ДНЕВНИКА 3 *

  
                                            

          50 .            Да се не заборави 

           Двадесет година  касније 

 

Двадесет година  касније и  да нећу морам да прихватим истину, моја прва  Домовина, којој сам се  заклео као пионир  и војник више не постоји. Сада их имам 6. У једној сам рођен и по њој сам добио обележје које је овде  већ помињано као ,, лоши момци,,.  У  другој  сам студирао и тамо ме остављали да  радим за велику  новинску ангенцију ЈУТЕЛ, кажу имаш све манире, новинарског господства, који нам требају.У трећој ишао на Море, тамо ми је газда остављао кључеве од  својих  двори, возио ме  својим бродом, као да сам му род рођени. Остављао ме  Мате да  му гост будем колико год хоћу, а канио се да и он у Србију дође.У четвртој ишао у  туристичке проводе, да стекнем  навику  запада.У петој током једне ноћи ишао на јутарњу кафу код другара, а друге се враћао јутарњим возом, који ме је поздрављао,речима: “Ние сме браќа, те чекаме за вас следне недеље”…У шестој сам, увек свраћао кад год сам кроз све ове  моје  садашње домовине пролазио да се лепо одморим код пријатеља и насладим  улмашицма госпође Хидаете и  пробам најновији модел нанула мајстора Емира.И  где год сам уздуж и попреко колима путовао, безбрижно сам заустављао свој аутомобил, одмарао и спавао поред пута, са целом мојом четворочланом породицом, или  свраћао  прво на коначиште, а онда на кафу, у неко суседно двориште, као да сам код своје куће и својих најрођенијих.

И ма где да сам био бесан и љут због неког проблема, псовао сам и мајку, бога  свог  и  свачијег и терао  све по списку, не бојећи се да ћу неког увредити и наљутити.

Када сам молио, молио сам све анђеле и  блажене Марије и свете деве, и свете Петку и Богородицу, крсну славу светог Николу, призивао  Алаха и Светог оца, само да ми се нађу у невољи…И  сада какав год филм да буде и  како народ каже:”голе жене да падају са неба” која год  политичка беседа да се чује, ја, засигурно нећу променити свој став.И тада и сада све сам их  волео, али не знам шта за крај да кажем на оно школско питање: А сада нам ти  реци како се зове твоја  Домовина…

Уместо одговора видим Белог Ангела како лагано скида  своја крила са зида  манастира Милешева и нестаје у мом сузном  погледу. Чујем, како  у празно небо ударају речи Светог Владике Николаја Велимировића: “Гледање Белог Анђела је равно молитви” и када је било бомбардовање  гледајући у небо ја сам чуо ове реч, молећи се за све  људи и моје најмилије, наравно, и за  све моје јунаке из Дневика. И ево уз помоћ нашег Ангела пођосмо  у склониште 99, да спасимо наше  невине овоземаљске душе.

sledi nastavak

 

 

FELJTON * *                                                  
 ---
 SREDJIVANJE DNEVNIKA III* *                                                                      
СРЕЂИВАЊЕ ДНЕВНИКА 3 *

  
                                             

           49 .            Да се не заборави 

 

Пре 20 година(24.марта 1999.) НАТО  је започео бомбардовање тадашње Југославије! Стално, скоро  20 година, стижу неки абери да су: “За бомбардовање Србије 1999. године одговорани тадашњи министар одбране Немачке јер је лажно представио побуњенике Ослободилачке војске Косова (ОВК) као цивилне жртве. Лагао је и бивши министар одбране САД, рекао је члан мисије ОЕБС-а Хенинг Хенш. Има још  пуно, аутентичних  снимака, слика, филмова и  лажних-абера појединаца, и поред таквих изјава не  хвали им ни длака са  главе... ..

O томе данас, званично, нико ни реч да каже, ни да бекне, а камо ли да коментарише,  као да се ништа није догодило пре  20 година  на овим  нашим  српским просторима.

Једини сведоци су  гробови жртава, спомен обележја, порушени објекти и  вечита наша туга и жалост!!!!

 

 

 

ЗАТО, ДАНАС, ИЗГЛЕДА, КАО ДА ЈЕ СВЕ ТО, МОЈ ВЕЛИКИ САН, КОГА  БЕЛЕЖИМ СЛОВИМА!!!

 sledi nastavak

FELJTON * *                                                  
 ---
 SREDJIVANJE DNEVNIKA III* *                                                                      
СРЕЂИВАЊЕ ДНЕВНИКА 3 * *                                                                 


 

           .49 .                 БЕЛЕЗИ  ЗА СЕЋАЊЕ

Већ 20 година свакодневно  пролазим поред сколишта 99, никада нисам, нити сам пожелео понво да уђем,.

Свакодневно сусрећем комшије и пријатеље о томе ни реч да прозборимо.

Белег којим  је било означено  склониште S 99 одавно је избрисан, прекречен...

Садашњи клинци се  играју поред зграде  незнајући  шта је ту пре 20 година било... Сусрећем  људе,  моје тадашње јунаке из Дневника и никада ни реч да о томе проговоримо,  већ  су остарели и сада их друге  муке брину, о томе сада нећу  ни слово  да забележим.. .

Бацим  поглед на остатке   бомбардованих објеката; и испред очију  букне неки  огањ.

Планирам да започнем разговор са комшијама, пријатељима, другарима и сведоцима  догађаја од пре 2о година о овом мом писанију, па  заћутим, почнемо разговор, уз кафу и коју чашицу-цујке, о свакодневним   бригама и проблемима...

Листам  старе  сачуване новине, оставим их на сто не  прочитане, а затекнем  згужване и спремне за  у корпу за отпатке, опет заћутим, жени ни реч да  кажем...

Листам  неке моје белешке, као, да се присетим шта све нисам записао, а знам  како је било, па опет зађутим. Жена , ћути, али знам шта ми све поручује и  шта све треба да запишем; оно  што смо заједно преживели, и ево сви смо ту дао Бог живи и здрави !!!

Премотавам траке са Ухера, и тражим  застареле снимке, од пре 20 година, а знам да  су скоро неупотебљиви, несмем ником да се пожалим, то је  из моје професије  обавеза чувања трака-мој немар према  прошлости-одговарам себи, љутито..

Тражим слике, и још неке аутентичне ситнице, белеге; a све, као да чујем неко шуштање, осећам мирис  барута и  паљевине, и опет ћутим, као  да и даље сањам.

Знам у којој прегради новчаника се  налази  амајлија, коју ми је дала мајка, пре двадесет година, када сам у току бомбардовања полазио на посао. Каже, мајка тихо, да нико не чује:

,,Ево  и теби, да те Бог пази и чува, и ти си на удару стално.Средњег,  сина, на фронту, ето благи Бог добро  чува, стално ми се јавља, а  за оног  старијег  Француза немам секирацију, он је далеко од швапске бомбе!!!,,

Прошло је 20 година ја никако да  то из  новчаника извадим, нити да  опипам и  видим како изгледа та  Богова амајлија...

И  све ми то није довољно, да прекинем ово лудило од сна и започнем  овај Дневник, не да оцењујем и бележим датуме, него да забележим значајне  догађаје, да се не забораве, ради  будућности, да слике не избледе........

Онда заћутим, и оставим да мој унутрашњи коммпјутер  сам  започне  писаније  које је  почело још пре  20 година, и кроз два издања Дневника 1997 и 1999.године. оставило  трагове  минулог времена, и ево сада, ове 2019.године га настављам......

 sledi nastavak
 

.... .....

 

 .

FELJTON * *                                                    ---  SREDJIVANJE DNEVNIKA III* *                                                                       СРЕЂИВАЊЕ ДНЕВНИКА 3 * *                                                                  .48.  ЧЕСТИТКА                                                                                                  Уредништву и колегама ПОРТАЛА НАДЛАНУ ,                                                                           честитам што су најбољи међу најбољима     .                                                                                То је обавеза  да  се може бити најбољи.                                                                                          Читање портала НАДЛАНУ  је свакодневно гледање    у длан Србије и  света.                                              Све то, наравно, највише зависи од новинара и  сарадника овог  модерног  електронског гласила.   Јон Мирт                                                                                                                                                              .                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          ПОШТОВАНИ ЧИТАОЦИ,                                                                                                              ОВО ЈЕ САМО ДЕО  ФЕЉТОНА   ПОВОДОМ 20 ГОДИНА ОД                                               БОМБАРДОВАЊА СРБИЈЕ.ТЕКСТОВЕ ЈЕ ОБЈАВЉИВАО                                                  ПОРТАЛ ,,НАДЛАНУ,, ОД 1999.ГОДИНЕ, ПОСЛЕ   БОМБАРДОВАЊА, ПА   СВЕ ДО  ОВИХ ДАНА. ПРИМЕТИЛИ СТЕ  НИ РЕЧИ О  БОМБАРДОВАЊУ.            СВЕ СУ ТО УОБИЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ О  ЖИВОТНИМ  ПРОБЛЕМИМА И  НЕДАЋАМА.....                                                                                                                                                АЛИ, О БОМБАРДОВАЊУ ЋЕ ТЕК   БИТИ   ВИШЕ РЕЧИ У НАРЕДНИМ  ПРИЛОЗИМА, КОЈИ  СЕ ПРИПРЕМАЈУ ЗА   БУДУЋЕ ИЗДАЊЕ   КЊИГЕ ,,СРЕЂИВАЊЕ ДНЕВНИКА  ТРИ,,  КРАЈЕМ МАРТА  КЊИГА ЋЕ БИТИ ШТАМПАНА У ИЗДАЊУ КК,,СИРИН,, ИЗ БЕОГРАДА...  ЕВО ЈОШ НЕКИ ПРЕГЛЕД О  ЧИТАНОСТИ И                                                                     ВАШИ КОМЕНТАРИ.. АУТОР СЕ СВИМА ЗАХВАЉУЈЕ И                                                   ОЧЕКУЈЕ    ДА И ДАЉЕ ПРАТИТЕ  ОВАЈ  ФЕЉТОН  ПОВОДОМ 20 ГОДИНА ОД     БОМБАРДОВАЊА   СРБИЈЕ...                                                                                                                                                                                                                                            ........ ............. ...........             1-50 од 302   Стварно сам читао неколико књига твојих, ајд да      кажем занимљиве су. и да човек не поверује да је баш тако како си писао, али јесте ,моји су ми причали, да је све то било власништво на чика Дулкана, мислим на његовог чукун, деду, и то му све узели...а тај чика Дуклан долазио код мог оца и све му испричао, о том руднику... и он завршио на Озрену у санаторијум, сам самцит био... није имао нмиког....Тако ми ћале причао. И свиђа ми се овај дневник што си водио око бомбардовањѕ и после, пуне 20 године, алал ти вера, имао си велико стрпљење за толики посао....... Нешко  вајар           17.1.19.                               Оvo ti je deo Vlaške magije, i to crne magije, to su opasne vračarice...da se paziš.. ako oni glume tu nešto lepo i fino, ali to su magijarke opasene !!!!!!  Анониман    17.1.19.                        1. Ја овај филм никада нисам видео, изгледа да је све склоњено оно што је било око рата и бомбардовања... Добро је што водиш овај дневник, да се многе ствари из прошлости не забораве,а то би и многи хтели.. 2.А када сам био мали пре 65.година ја сам се купао у ту борску реку, то је ишла река уз сам центар града, поред кланице и рудничке- козарске колоније...па смо се ту и некада купали, дивота једна...сада је то све покривено јаловином... Ја сам Деја козарац, то си сигурно заборавио, али и ја знам много о старом Бору, а у току бомбардовања бора нисам био ту био сам у Италију и Француску код кеве и ћалета, кокји су тамо живели одма после рата... Поздрав....... за тебе од мене, меш да  предпоставиш ко сам,а  !!!!! Деки,козарац        17.1.19.                                   Šta je sve izgradio RTB Bor od 1903. do 2018.godine..... ?!!! Od para RTB-a Bor,van onog dela koji se izdvajao iz ličnih dohodaka radnika,izgrađeno je sledeće  ovaj  tekst  je već objavljen, ali ako ga niste čitali  eto  vam pa se sami uverite........... Pogon za proizvodnju sumporne kiseline u ZORKI-Šabac. Čelična konstrukcija mosta GAZELA. E sad dolazimo na period teških sankcija!1994. godine, januara meseca, "deda Avram" je uveo novi dinar koji je imao pokriće u Borskom zlatu. Da nije bilo Borskog zlata, cela Srbija bi "pasla travu" i pila Zaječarsko pivo... Novi dinar je zahvaljujući Borskom zlatu bio relativno konvertibilan. Konvertibilnost novca se nije dobila "zahvaljujući" zaječarskom pivu ili mleku, ili nameštaju iz SIMPA. Zna se šta se čuva u trezorima banaka. Uostalom, matematika je i tu jasna: ako je RTB u to vreme proizvodio bakar po ceni od samo 3.000$/toni, a proizvodio oko 8.000 tona bakra mesečno (plus zlato i ostalo), što iznosi oko 24 miliona dolara, a sa zlatom i preko 26 miliona dolara. Plate su nam bile kao i svima u Srbiji: oko 10 maraka, ili 5 dolara. Ako smo imali oko 15.000 zapošljenih, to iznosi oko 75.000$. Neka na ostale stavke ode oko 5 miliona dolara, postavlja se pitanje, gde je otišlo ostalih 21 Анониман  13.1.19.                                                                VAJFERT JE BIO VELIKI STRUCNJAK, I PRVI BANKAR SRBIJE, I BIO JE PRVI VLASNIK RUDNIKA BAKRA I ZLATA U BORU OD 1903.GODINE, PA SU ONDA DOSLI FRANCUZI OTKUPILI SU PRAVO NA EKSPLOTACIJU, PA SU OD 1914. DO 1918.GODINE U TOKU RATA DOSLI NEMCI I BUGARI, PA OPET FRANCUZI , PA OD 1941. DO 1945. NEMCI, PA OD 1945.GODINE KADA SE ZAVRSIO DRUGI SVETSKI RAT, DOSLI SU KOMUNISTI NA ;ELO SA TITOM, I ONDA JE RUDDNIK PRESO U RUKE RADNIKA I SELJAKA... SVE DO PROSLE GODINE, KADA SU GA OVE NOVE DEMOKRATE PRODALI KINEZIMA... I VEC OD 2019.GODINE BORSKI RUDNIK VISE NIJE VLASNISTVO SRBIJE I NEMA VISE ZLATO ZA SRBIJU... A STA SE SVE NIJE RADILO OD BORSKOG ZLATA, SKORO DA NEMA DELOVA TADA[NJE JUGOSLAVIJE DA SE NIJE GRADILO OD ZLATA IZ BORA.... EVO STA SE SVE RADILO... UVERITE SE SAMIO............................ Анониман   13.1.19.                                                                      ЈОШ УВЕК САЊАШ,А ТРТЕБА ВЕЋ ДА СЕ    ПРОБУДИШ И ДА ПИШЕШ НЕКЕ БОЉЕ БАЈКЕ...ОВИ ТВОЈИ СНОВИ МИ СЕ СВИЂАЈУ,АЛИ ВИШЕ НЕ ДРЖЕ ВОДУ, ИЛИ ТИ МНОГО СЕ УСПАВЉУЈЕШ ДОК ПИШЕШ. КОМИШИЈА КОЛЕ !!! .. Комша  Драги                 7.1.19.                               E ovo ti je greška treba Šantić!!! Анониман  31.12.18.                                        Hej slavni pišče, kada si tako veliki š. što nisi   stavio ime ljubavi... ovako ti krasna pesma nije dobro imenovana.. Zamisli da Pantić nije naslovio onakvu pesmu Emina, za nju ne bi se ni čulo...Ovako dobra pesma ostala je bezimena..... i nmemoj da se čudiš što je stavljeno nepoznati autor...jer je i ime ljubavi nepoznata....Takva ti je sudbina pesnička, da večno bude tajnpovit...ajd zdravo i ja sam bezimeni!!!  Анон  иман   31.12.18.                                     ГОСПОДО, АКО НЕ ЗНАТЕ, ПИТАЈТЕ,А КАО ВИ СТЕ НЕКИ КЊИЖЕВНИЦИ,А ГОСПОДИИН ЈОВАН СИГУРНО ЗНА, КАЖЕ ДА ЈЕ СТУДИРАО КЊИЖЕВНОСТ, АЛИ ОЋЕ ДА СЕ МАЛО ЗАГОНЕТУЈЕ, РАДИ БОЉЕГ ТЕКСТА... ЕВО ШТА ЈЕ САРКО ИЛИ СЛАМ ПОЕЗИЈА ТО ЈЕ ПЕОЗИЈА КОЈА ИМА ОДЛИКЕ ДРУШТВЕНОГ АНГАЖОВАЊА ИЛИ СТИХОВИ КОЈИ СКРЕЋУ ПАЖЊУ НА НАШЕ СЛАБОСТИ ИЛИ МАЊКАВОСТИ У ЖИВОТУ. ДУГУЈЕТЕ МИ ПИЋЕ ЗА ОВО И ОЧЕКУЈЕМ ДА И ВИ ПИШЕТЕ ТАКВЕ СТИХОВЕ...  Анониман 30.12.18.                              Јоване С.Митровићу, баш интересантно...САРКО СТИХОВИ, ПА ТО НИКО СТВАРНО НЕ ЗНА, ПРВИ ПУТ ЧУЈЕМ ЗА ТАКВУ ПОЕЗИЈУ.. ПА ПАТЕНТИРАЈ ТО. БАШ ДА ВИОДИМО ДА ЛИ ЋЕ СЕ ПРИХВАТИТИ, ТА ТВОЈА сарко поезија...ха!Хаааа!!!!    Анониман           30.12.18.                                           SKORO NEVEROVATNA PRIČA, A KAŽEŠ DA JE SAMO SAN... PA ODLUČI SE ŠTA JE...SAN ILI ISTINITA PRIČA...A NE BOMBARDOVANJE !!!! Славче         28.12.18.                            EJ MITRE OVO SI TI IPAK SAMO SANJAO, AMO VOLIŠ DA IZMIŠLJAŠ. ALI SVE JE MOGUĆE U SNOVIMA . AJDE, AKO JE ISTINA, NAVEDI MI SAMO JEDNO IME, PA DA GA OBESIMO NA SRED DIMNJAK. ne'u da se imenujem, ali se stalno sre'emo i to mi nikada nisi pri;ao...

.......................................................................................................................................................................