-Armento se ženi, -večiti san da bude car,
- beži od kuće u susret ispunjenju večitog sna,
-ali gde god da je misli o povratku , -susret sa ocem,
-uveke ćemo biti vazduh,voda i zemlja,- kud god pogleda ostaje pustoš..
U selu se već pročulo :
Armento se oženio !
Za tu priliku Armentarijus je ispekao vola.
Baka Oga je uveliko častila svojim specijalitetima sve goste.
Romula je bila najsrećnija majka, vazda je pevala:
Nana, nia, nana mija mja!
Armento još uvek nije mogao shvatiti, šta se to sada sa njim desilo.
Jedino je prema Svetoj Maguri, ocu Armentarijusu, majci Romuli i baka Ogi imao uzvišena osećanja.
Zato se bojao da izadje iz obora, da možda ne sretne ovu Divljakušu ili Trosisate krezube mojre .
Eto to u najranijoj mladosti nije znao, ili nije hteo da zna.
Sve je zaboravio istog trena kada je ženski čičak otišao iz obora.
I da nije čuo, kako i malo čas, deca viču :
I da nije uočio koliko liči na njega, iz najranijeg detinjstva, ne bi se ni setio tog fizičkog kontakta sa Divljom devojkom koju su svi njegovi vršnjaci priželjkivali.
Njegova želja to nikada nije bila.
I takvi doživljaji strasti i požude za ženama, o kojima su mu vršnjaci pričali, sladeći se, za njega nisu značile ništa.
Želeo je da pronadje kamen koji je postavljen kada je Divljakuša rodjena i da ga razbije na paranparčiće.
Te da tako navek završi sa njom.
Ovu devojku, više nikada nije video, sreo, niti nju poželeo.
Ali, je osećao da ga takva osoba vezuje za ovaj kraj i da će je jednog dana videti.
Ili da je ona prilepljena uz njega,i stalno je sa njom.
Kada je bio sa Valerijom on je u duši mislio na svoju Divlju ženu.
Samo po glasu, po tom prvom jauku koji je ispustila pri prvom dodiru, mogao bi i sada da je prepozna.
Još čuje te jecaje, ali i reči:
Neka si večan koliki ti je veliki Armi, lepotančiću moj !
Tu negde iza kamena, oseća on, smejulji mu se baka Oga.
I sada Gaj, kao da čuje, kako narod viče:
A tamo iz te gomile vidi kako jedna žena zapomaže i viče da joj se dete izgubilo.
Čuje kako viče:
Armento, Armento! Armi, lepotančiću moj, gde si, javi se, evo ti...!
Te poslednje reči Gaj nije čuo, od prevelike galame i buke.
Kako je veličanstveno, kako je divno !
Reče Gaj neznajući kako da iskaže svoju sreću što sve ovo vidi i čuje.
Pomeri se i ponovi sve ovo, kao da sebe nije jasno čuo.
Učini mu se da je, tek sada, ugledao svoju baka Ogu kako se geguri pored obora.
Gaj je pričeka da pridje bliže, želeći da je pozdravi, ali ona bez pozdrava prodje pored njega.
Zadrža se uz ogradu i učini pokret kao da nešto namešta.
Dok je baka Oga ulazila u zemunicu već je odjekivao neki glas koji je pre ličio na mrmljanje.
Njemu se jasno učinilo da to ona neprestano viče:
Ooooo Romula! Oooo Armentarijuse ! Ooo Armentoo ! Oooo Romulaa! Ooo Armentarijuse ! Ooo Maksimaaa!!
Još uvek je stajao nepomičan i jednim uhom slušao šta će baka dalje pričati, a kraičkom oka gledao je u drugi kraj puteljka.
Iz tog dela oka njegova se majka Romula probijala blagom strminom iz potoka, koji je bio tik uz crnu reku Timokus .
Koračala je nogu pred nogu noseći nešto ogromno na ledjima, a u ruci je držala zemljanu posudu sa vodom.
Prošla je pored Gaja ne okrećući se.
Čuje kako je razgovetno ljutito pitala :
Zašto se toliko dere !
Nije se čuo odgovor, znao je da majka Romula nikada nije mogla tako razgovetno da priča, pa ni sada.
Baka Oga je i dalje kamenom udarala zrnevlje žita i mumlala:
Ooo! Ooo Armentooo! O Romulaaa! O Armentarijuseee!
Gaj htede da se javi, ali ostade bez glasa.
Seo je pored majčine odore, isto onako kada su čekali oca da se sa puta vrati.
Dušio je okrnjelim nosom i milovao onu odeću obema šakama i očima nešto pokazivao.
Odjednom se trže, kao da se nečega prisetio.
Tako je uvek činio kada mu pomenu crnu Šiljatu planinu.
Jedini je on smeo sa ocem preko začarane reke, stoku da vodi kroz područja zle planine, koja na nebeski pupak liči.
Nisu mnogo čekali, a otac je već bio na vratima.
Znao je on, ako ne dodje do jutra, sutrdan će majka poći rano da ga traži, a tamo će naići na divlje i lude hunske, crne ratnike.
Sada ga dugo čekaju, a majka je mirna kao kamen.
Gaj se odjednom zalete i vinu konju na ledja.
Leteo je kao vetar uz zlu planinu da presretne oca pre majke.
Raspitivao se usput da li su videli kravara Armentarijusa.
Ali, su svi stočari sa žaljenjem slegali ramenima uz odgovor: Armentarius je otišao od kuće da traži sina Armenta koji je sa rimskom legijom negde odavno otišao.
Ostale su samo slepa starica Oga i obneznala Romula, sirote da ga čekaju.
Drugi su govorili :
Odmetnuo se, ima svoju crnu kučevsku vojsku!
Hoće caru da se sada osveti, hoće svoju zemlju da ima!
Oko sebe okuplja pobunjenike!
More i on nametnuo porez!
Dugo je Gaj zurio u obrise stabala pored svoga doma, kao da sa ljudima razgovara, želeći da im kaže :
Evo Armento se vratio kući, pa neka i Armentarijus sada dodje!
U zemunici je odavno tišina, baka Oga je zaćutala.
Slaba mesečina još nije doprla medju zidove zemunice.
Gaj je još uvek krajičkom oka razgledjivao poznate stvari.
Kao da se ništa nije promenilo !
Trže se kada je čuo ove reči, a nije ništa progovorio.
Iza desnog ugla, pored kamena su njegove stvari.
Na samom ulazu u veliku sobu je sakriven parče kože sa cezarovim likom.
Iako već zna sadržaj saže se da ga ponovo uzme.
Šta ti ov-de ra-diš? !
Grmnu isprekidan glas, odma iza njega.
Sada je čekao da fijukne i vrbov štap kojim ga je otac obično tukao kada nešto učini loše.
Ali, senka ostade smirena, kao u iznurenog i jadnog čoveka.
Sama ruka, činilo se, zaklati se od svoje lakoće, samo što se ne otkači sa ramena.
On okrenu glavu da vidi oca, ali spusti pogled zbog stida, što je pobegao od kuće.
Taj glas mu je prišao sa suprotne strane, da bolje čuje odgovor:
Ništa, samo gledam!
Čekam da se vratiš, da malo popričamo!
Nije potrebno da više gledaš i čekaš, ja sam odavno ovde, a tebe nema!
Pobegaoooo siii!
Čujem da vodiš vojsku na oca!
Odbrusi mu ovaj glas, odjekujući kao iz neke šupljine.
Majka Romula i baka Oga su već rasprostrle rogoz pored ognjišta.
Legle su bez reči, kao da se pored njih ništa ne dešava.
One ne čuju ovu raspravu i nevide ništa u mraku.
Samo su dva mesta, pored ognjišta, ostala prazna.
Baka je ispružila ruku i učinila pokret kao da pokriva Armenta.
Romula se privlačila uz nešto što joj liči da je Armentarijus.
Mesec je odavno otišao sa otvora zemunice, a dve senke se nisu pomerile niti se neki glas čuo.
Samo su oči bleštale, kao kada u daljini pre grmljavine nešto sevne
Nastala je tišina kao mrak posle nevremena i večnost posle smrti.
Tu tišinu poremeti neka galama, neko rzanje i lavež pasa.
Već se čulo kako neko doziva Armentarijusa.
Nikako nije mogao razaznati šta to ovaj muški glas viče.
Ali, u oboru su konji uzrujano rzali i nogama lupkali, a krave rogovima navaljivale na ogradu.
Zar je moguće da je ovako brzo prošla noć.
To sigurno viče neki pastir, koji želi da kupi stado.
Ponovo se čuo muški glas iz dna zemunice.
Tako će Armentarijus saznati da je na vreme pokupljeno sve ono što je tokom noći doneto pored kožne zastve.
Sada će početi polako svi da se bude.
Prvo će otac ustati i pustiće stoku da pastir izabere.
Potom majka Romula će razgoreti vatru i počeće da udara u zrnevlje žita.
Na kraju će baka Oga prvo potražiti vodu, okrenuće se na drugu stranu da malo gleda u unuka Maksima Armenta Mladjeg , koji je skutren spavao izmedju oca i majke .
Ustaće tek kada sunčevi zraci budu udarili u prvi otvor njihove kuće od blata.
Tek kada ga baka ugnezdi uz skut, Maksima Aremento će početi da se smeje, dok ga baka ne izvede napolje da izbaci mokrinu.
Tada će, svi ukućani početi da se dovikuju i nešto žurno rade.
Majka Romula će raditi druge poslove i usput će mrko gledati u oca, dajući mu do znanja da je ljuta što sa njom nije spavao, nego lunjao noću kučevskim planinama, i evo čitav obor zaudara na kučeći mršalj.
Bolje mu je da ode što pre i okupa se u Timokus.
Baka će nastaviti da udara i okreće žrvanj i da melje žito.
Jednim kraičkom oka uvek će motriti na unuka Maksima Armenta da negde ne odluta, a drugim na Romulu, da ne načini neku glupost, koju obično nesvesno uradi kada je ljuta na Armentarijusa.
Otac će polusanjivo posvršavati žurno prve poslove oko stoke.
Svirajući ustima, pucketajući prstima i pevušeći pravio se da ne razume Romulinu ljutnju, kada joj je na vreme došao, a ona spavala.
Armento će ići od jednog do drugog, a potom će ponovo stati uz baka Ogu, da se malo odmori, uz njen rašireni skut, dok se ponovo za kratko ne uspava.
Sećao se Gaj da je odavno tako, a kao da je to juče, bilo.
Okreće se sa namerom da ih ponovo sve vidi i čuje njihovo dozivanje.
U glavi mu je sve titralo zbog toga što nije znao na koju stranu će misao prevaliti.
Želeo je da još uvek bude u krevetu pored baka Oge sve dok ga majka ne uzme u krilo da ga malo podoji.
A bio je siguran da će misao prevagnuti na ovu drugu stranu, gde ga otac, koji ga još uvek nije prepoznao, ili se samo tako pretvarao, odavno čeka.
Oči su počlele da mu se vlaže suzama, pre nego što je bio svestan da je sve ovo samo njegova iluzija, neki besmisleni surovi san, od koga, zasigurno, neće odustati, samo zbog susreta sa ocem.
Maksima Armento Mladji sa Svete Magure, Gaj Galerije Valerije Maksimijan, gospodar rimske Imperije, bog na zemlji, ovog prohladnog jutra poče iznenada da drhti od pomisli na susret sa ocem.
Želeo je da taj susret bude susret dva odrasla čoveka.
Otac Armentarijus neće više biti samo senka.
Moraće, ipak, da prepozna pridošlicu, sina, koji je odavno otišao.
Sina koga je godinama tražio, po svim vrbacima uklete reke.
Po vrtačama začarane Šiljate planine, otvorima, vododerinama, zjapinama i lednicima, zavirivao u sve jazbine, plašio i rasterivao divljač.
Obilazio napuštene rudaraske jame.
Otkopavao grobove.
Gledao u skitnice, rukovao se sa njima, gledao im šake, brojao prste.
Obilazio sve slobodne Divljakuše i mojre trosisate Krezube žene
Noćima je ostavljao upaljenu vatru, kako bi znao da se vrati u svoj dom.
Dozivao je sina koji je obećao da će se vratiti .
Tražio odbeglog sina zbog koga se i on odmetnuo i postao duks crnih legionara..
I sada ne zna ko je prvi pobegao iz njihovog doma.
Prekorevao je sebi što mu je stalno govorio da ne radi ono što je on i sam želeo.
Da ostvari , davnu želju svojih predaka.
I sada kao da čuje njihov zavet:
Jednoga dana i mi ćemo biti vazduh, zemlja, šuma i voda.
Ako ne sada, onda za drugo neko vreme, kada budemo imali zemlju!
Imaćemo i našu dušu!
I bvaš zbog ovog zaveta, obećao je sebi, da mu neće ništa uraditi, samo da ga još jednom vidi .
Evo sada mu se Maksima Armento Mladji vraća kao Gaj, veliki vojskovodja i vladar.
Da li je to njegov sin, ili silni imperator?
Moraće da mu odgovori na pitanje :
Zašto je pobegao od kuće?
Zašto je ostavio Svetu Maguru?
Ili, ako je zaista Imperator da ga ubije, kako je obećao svojim precima.
Ništa se nije čulo.
Samo je Maksima Armento Mladji i dalje osećao da pored njega neko stoji i gleda ga pravo u oči.
Pogledom mu probija zenice odakle kaplju crvene suze.
Kao da sebe gleda i sam plače .
Sigurno Armentarijus , stoji pored njega i on to sada isto čini.
Stoji, sada samo senka, tužnih očiju i mlakog pokreta, senka koja ne govori, ali koja misli i oseća.
Ništa se ne čuje, ali se i od te tišine i takvog Armentarijusa Gaj Galerije boji i dalje drhti .
Ne zna šta će reći.
Ako progovori prvo će pitati za baka Ogu, pa za majku Romulu, pa..
Misao mu prekide neka vika.
Čuje on kako mu otac Armentarijus upućuje prekore.
Oseća njegovu ruku koja zamahuje vrbovim štapom.
Zato ćuti, ni glas da ispusti iz sebe.
Samo ćuti, onako kako ga je baka naučila:
Kada ćutiš, um najbolje govori, čuvajući tajnu svakog zla.
Radi ono što moraš, a osećaj srecem ono što možeš.
Osmehom potvrdjuj što želiš, i što ti je dobro !
Kad ćutiš kao da spavaš, nizašta nisi sposoban.
Zato, koračaj budan, ali se ne pomeraj, sine moj !
Stisnu zube da reči same ne izlete, da ne kaže ono što sada oseća, i kao da mu se pojavi blagi osmeh, a sve radi budućnosti Imperije.
Trpi bol udarca koji nije dobio, ali je želeo da ga oseti .
Uzalud je stisnuo zube.
Osećao je udarac prošlosti, ali i dalje čuo očeve reči koje ga stalno prate:
Sine moj, najveću vlast imaš kada vladaš sobom !
Ako hoćeš car da budeš spremi se da ratuješ celog života!
Ako treba i na oca da udariš, sine moj!
Pa oče zar na tebe, zar..?!
To si dužan svojim precima, oni su mene zadužili, a ja tebe!
A koga ja oče, koga, kada me se svi boje!?
Svoj narod, ali znaj, kada se dobar čovek pokori slabijem postaje zlikovac!
Sine moj, ništa se ne isuši brže od suza, ništa!
So sa suza će nagristi vreme!
Suzama ćeš zdrobiti i kameno srce, ako treba, sve zaboraviti!
Sada su mu misli bile spore, jer je želeo da vremenski bude što više pored senke, čije drhtanje čuje.
Dodiruje obraze da proveri da možda nema suza na njima.
Poznati zadah i neku vrelinu oseća iza vrata.
Činilo mu se da hoda po vazduhu, da dodiruje sve stvari u kući, da miluje majku čije su oči suzne i prepune svetlosti, a glava puna tišine.
I sada oseća očev zadah i miris na stočnu balegu.
Čini mu se da umesto odgovora pruža pločicu rimske legije.
Ali, Armentarijus ni da je pogleda.
Već je odavno znao šta ona znači.
U svojoj mladosti i on je imao takvu oznaku legije.
Gajova ruka je i dalje ostala ispružena i drži ploćicu.
Neka senka, za trenutak nestade i pločica pade pored majčine rogoze, koja se trže kao iz nekog najdubljeg sna.
Trže se i Gaj Galerijus Valerije Maksimijan, jer je tik uz njega ponovo bio glavni komandant V makedonske legije Askalapije.
Gledao ga je čudno i bez reči dao do znanja da vojska dan i noć čeka naredjenje, a njega nema.
Niko ne sme da pita:
Šta se to sada čeka ?
Umesto odgovora još jednom se pomeri, što beše znak da ga Askalapije napusti.
On i dalje ostade da čeka oca, da nastave započeti razgovor senki.
Dok se otac ponovo ne pojavi, zagledan po krajoliku Mons Soicero Svete Magure, očekivao je da se iz nekog vrbaka pored reke gromoglasno pojave njegovi vršnjaci, čija je imena odavno zaboravio.
Još se verao izmedju okolnih koliba, kako bi ga seljani zapazili.
Želi da pridje pored prvog čoveka na koga naidje i da pita:
Da li možda znate, gde je kuća Armentarijusovih?!
Ili možda bolje:
Da slučajno ovde nije bila jedna bela kuća u kojoj su živeli Armentarijusi, koji su došli sa Sera i Sirdike!
Jeste, imali su i jedanog dečaka... ?!
Ne sećate se, bilo je to odavno !
Bolje da kaže:
Znate ovde na sredini obora bio je ogroman vrč, gde se sakupljala voda, a kada je bio prazan tu sam se krio!
Tamo, obor za stoku, kada sam bio gladn udjem u obor i ispod prve ovce sisam mleko do mile volje.
Htede da se nasmeje, ali ozbiljno lice vrati se u grč i nastavi rukama da pokazuje:
Tamo velika kuća, ona je bila najveća u Maguri.
Znate u toj kući sam živeo ja!
Hteo je još da postavi neko pitanje, ali je osećao prestravljeno zamišljeno lice.
Čekajući bar neki poptvrdni odgovor, zastade malo da proveri da li je sagovornik još tu, samo je čuo:
Sada sam se setio, ali sam zaboravio kako se taj dečak zvao , drugari su ga zvali Magurski car!
Kažu, da su ga ubili legionari!
Ali to je bilo odavno, odavno!
Htede da se javi, i da se potvrdi lično da je taj dečak on i da je živ, ali se zbuni, uz reči :
E, e, eee, magurski , ili rimski !
I tu zaneme, kao majka Romula, ne zna šta dalje da kaže.
Nastojao je da bude nespretan i da se ponaša kao da je odavno tu.
Kad god bi čuo neko šuštanje, činilo mu se da je to bio očev korak, i da ga je ipak pronašao.
Bojažljivo bi podigao glavu i oslušnuo da nešto čuje.
Tek onda je shvatio da je Maksima Armento Mladji , čudo od deteta, veliki rimski vojskovodja Gaj Galerije, usamljen.
Sada, dok ga samo nekoliko koraka iza njega brdo vojske čeka, nemoćan je, da bilo šta uradi, ili naredi.
Vreme kao da je za njega stalo.
Mutni oblaci ga nadleću.
Drveće ga mimoilazi ni da mu se pokloni.
Ptice preleću ni da se jave.
Trave se suše,a nije im vreme.
Učini mu se da mu smrt počiva na ramena, pa mu ledja otežala.
Začaurio se u svoju učmalost, što ga posle toliko godina niko ne prepoznaje, nisu ga valjda zaboravili !
Kada čuje neki prepoznatljiv šum, u njemu nešto živne.
I sada može Timokus u dva skoka da preskoči, topolu da nadvisi.
Može i pticu da u letu dohvati.
Kada mu se hoće može ovce, krave, kobile, sve medju noge.
Zmije otrovnice, jezikom da miluje.
Oman i debelicu da namiriše na sto koraka.
Može, sa onog uglačanog kamena pravo u vreli izvor da skoči .
Kada bi im to pokazao možda bi se setili za njega
Vatra je odavno nestala, ali kada bi im samo rekao da je na dan njegovog rodjenja ovo brdo gorelo.
Setili bi se mladića sa lepim dečjim likom i okrnjenim nosićem.
Setili bi se onog šepavka, što je brži od vetra i senke.
Onog što izmedju nogu ima zmijuljicu, odakle izleće plava mokraća i kada mu se hoće on sve može.
Onog što sa životinjama priča i sa ptiicama se nadpevava.
Tako mu prošlost u telu bukne i učini mu se da se naduvava.
Zapljusnu mu misli, snažno poput vodopada, da mu se učini da on odavno nije više ovaj koji sada ovde stoji, nego da je onaj što je odavde, odavno otišao.
Umesto očekivane sreće i radosti što je sve ovo postigao i što se evo vratio, obuzela ga je neka malodušnost.
Ni trunčice dostojanstva.
Kud god pogleda ostaje pustoš.
Niko neće da mu se raduje.
Kud god stane sve je prazno i svi ga se boje.
Zato se i on uplaši .
Uhvatio je, jednom, sebe, kako usred logora u Grčkoj, pomišlja da izgovori:
Ti se bojiš Maksima Armenta Mladjeg uplašio si se povratka, moj silni Galerije!
Bojiš se mene!
Niko te neće voleti, moj Aremento, bojaće se samo Gaja!
Umesto odgovora on podiže mač visoko, što beše znak da V makedonska legija krene na sever Imperije.
Постови
