Da se ne zaboravi
Pre 13 godina(24.marta 1999.) NATO je započeo bombardovanje tadašnje Jugoslavije
ZEMLJOM SRBIJOM NEMA GENERACIJE KOJA NIJE RATOVALA
Mi koji smo uzrasli posle Drugog svetskog rata skoro da smo bili u zabludi da ćemo žvot provesti u miru.Mnogi su bili ubedjeni u to govorivši :
“ Naša društvena i socijalistička zajednica upravo se trudi i čini napore da stvori sve idealne uslove kako bi mladi rasli u miru i ostvarili svoje pravo da slobodno stvaraju”.Bilo je potrebno da prodje samo 50 godina pa da i mi zapucamo .Da bi se sredilo jednopartijsko političko stanje u tadašnjoj Jugoslaviji, koja je imala 6 šest Republika, počeo je pravi rat, izmedju, komšija, braće, večitih rodjaka, i prijatelja. ..
Poleteo “Milosrdni andjeo”
Od 24.marta 1999.godine,tokom 78 dana i noći vazdušnog udara,poginulo je oko 3.500 ljudi od čega 2.000 civila,dok je 12.500 ranjeno-uglavnom žena i dece. Oštećena je ili uništena infrastruktura,privredni objekti,škole,zdravstvene ustanove,medijske kuće,spomenici kulture.Ukupna materijalna šteta procenjena je od nekoliko desetina do sto milijardi dolara. Ni sve donacije Evropske unije ne mogu ni blizu nadoknaditi štetu od najmanje 30 milijardi evra koju je samo srpska privreda pretrpela zbog NATO bombardovanja 1999. godine.
Kao neposredni povod za napad NATO poslužio je je sukob policije sa pripadnicima terorističke,,Oslobodilačke vojske Kosoca,, u selu Račak, 15.januara 1999.godine kada je šef privremene posmatračke misije OEBS na Kosovu Vilijam Voker,pre zvanične istrage,pogibiju 45 Albanaca proglasio masakrom nedužnih civila. Bacane su kasetene i otrovne bombe. Baceno je mnogo toga zabranjenog svim ratnim konvencijama. Kao posledica bacanja ozračenih projektila danas imamo povećan broj karcirogenih oboljenja. Stradali su i stradaju civili,ali i vojnici.Medju pripadnicima Italijanskog bataljona koji čuvaju manastirski kompleks Visoki Dečani do sada je umrlo njih 26, a obolelo dva puta toliko. Posle toga se ovi podaci strogo i pažljivo prikrivaju.
Na Kosovu se i dalje pale i uništavaju srpske crkve i manastiri,čak i oni pod zaštitom UNESKO-a.Nije omogućen povratak oko 245.000 proteranih Srba,Roma,Egipćana....
Ovih dana stiglo je priznanje da su: “ za bombardovanje Srbije 1999. godine odgovorani tadašnji ministar odbrane Nemačke jer je lažno predstavio pobunjenike Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) kao civilne žrtve. Lagao je i bivši ministri odbrane SAD , rekao je član misije OEBS-a Hening Henš,,.Ako je za utehu to je još jedna potvrda da istina nikada ne zasrtareva. Ovih dana,kao da je “Milosrdni andjeo” samo privremeno sleteo,stigla je još jedna davno čekana vest: Srbiji je dodeljen status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, objavljeno je u Briselu. Lideri Evropske unije odlučile su da dodele status kandidata za članstvo u EU Srbiji. Premijerka Danske, zemlje koja predsedava Uniji, Heltorning Šmit rekla je da kada “zemlja ispuni uslove koji su od nje traženi onda joj treba dati status kan”.
Reči su najubitačnije oružje
Ali taj Milosrdni andjeo kao da i dalje ne miruje. On je uvek tamo gde velike ,,ribe jedu male,, ako treba da pomogne ili uplaši. Na jednom mestu o kandidaturi Srbije ša članstvo u EU u posebnom odeljku teksta stoji,da je sporazumom dve strane (Rumunija I Srbija) u Briselu omogućeno da Rumuni,ne zna se iz kojih razloga je izostalo Vlasi,u istočnoj Srbiji,ako se tako izjasne,dobiju kompletan proctor u školi,u medijima I crkvi.Eto još jedne potvrde da ,,bombardovanje,, nije završeno,već je to samo nastavak realizacije plana “B”. Kada oružje utihne rat se nastavlja rečima.Kao danas,a ne pre 30 godina, čujem svog profesora Plenkovića: “Reči su najubitačnije oružje,ostavljaju posledice kao atomska bomba,čine nesagledivu materijalnu i duhovnu štetu po čoveka”. Teške reči su izgovorene u Briselu od strane rumunske vlade, koja umalo nije blokirala usvajanje ovog značajnog dokumenta i sve to zbog, navodng, nepoštovanja prava nacionalnih manjina, a posebno Vlaha u Srbiji. Ovo je bio početak realizacije poznate režije. Ubaciti reči mržnje je još jedan tako proziran plan “B” rešavanja nacionalnog pitanja; Ubaciti reči mržnje kao žišku , eventualnog budućeg leta “Milosrdnog andjela”. Takva je režija primenjena na Kosovu,što je i bio razlog bombardovanja tadašnje Jugoslavije.
Trinaest godina kasnije
Bez odgovora je ostalo večito pitanje zašto se ratuje? Šta to, civilizovane ljude tera da ratuju i kakvu to moć ima bilo koja ideologija?Šta je to sa čovekovim razumom?Odgovor se još uvek traži.Mnogi su ga prikazali u svojim filmvima,slikama i knjigama i mnogi će ga tek prikazivati. Ni teške slike, ni čudne reči ni jauk,ni razaranje neće biti pravi odgovor…I kada te strahote budu prošle,na to će nas podsećati neki naslovi iz novena,TV žurnali,žene u crnini.Ostaće naša večita upitanos, radi generacija koje dolaze;koliko će sve to bojište ljudske civilizacije trajati ?
Trinaest godina kasnije i da neću moram da prihvatim istinu,moja prva Domovina,kojoj sam se zakleo kao pionir i vojnik više ne postoji. Sada ih imam 6.U jednoj sam rodjen i po njoj sam dobio obeležje koje je ovde već pominjano kao ,, loši momci,,. U drugoj sam studirao i tamo me ostavljali da radim za veliku novinsku angenciju JUTEL, kažu imaš sve manire,novinarskog gospodstva, koji nam trebaju.,U trećoj išao na More, tamo mi je gazda ostavljao ključeve od svojih dvori,vozio me svojim brodom,kao da sam mu rod rodjeni.Ostavljao me da mu gost budem koliko god hoću,a kanio se da i on u Srbiju dodje.U četvrtoj išao u turističke provode,da steknem naviku zapada.U petoj tokom jedne noći išao na jutarnju kafu kod drugara ,a druge se vraćao jutarnjim vozom,koji me je pozdravljao,,rečima: “Nie smo braka,te očekuvam naredne nedelje”…U šestoj sam ,uvek svraćao kad god sam kroz sve ove moje sadašnje domovine prolazio da se lepo odmorim kod prijatelja I nasladim ulmašicma gospodje Hidaete i probam najnoviji model nanula majstora Emira.I gde god sam uzduž i popreko kolima putovao,bezbrižno sam zaustavljao svoj automobil, odmarao i spavao pored puta , sa celom mojom četvoročlanom porodicom, ili svraćao prvo na konačište, a onda na kafu, u neko susedno dvorište, kao da sam kod svoje kuće i svojih najrodjenijih.I ma gde da sam bio besan i ljut zbog nekog problema ,psovao sam i majku , boga svog i svačijeg i terao sve po spisku, ne bojeći se da ću nekog uvrediti i naljutiti. Kada sam molio , molio sam sve andjele i blažene Marije i svete deve, i svete Petku i Bogorodicu, krsnu slavu svetog Nikolu, prizivao Alaha i Svetog oca ,samo da mi se nadju u nevolji…I sda kakav god film da bude i kako narod kaže:”gole žene da padaju sa neba” koja god politička beseda da se čuje,ja,zasigurno neću promeniti svoj stav.I tada i sada sve sam ih voleo ,ali ne znam šta za kraj da kažem na ono školsko pitanje: A sada nam ti reci kako se zove tvoja Domovina…. Umesto odgovora vidim Belog Angela kako lagano skida svoja krila sa zida manastira Mileševa i nestaje u mom suznom pogledu. Čujem, kako u prazno nebo udaraju reči Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića: “Gledanje Belog Andjela je ravno molitvi” i kada je bilo bombardovanje gledajući u nebo ja sam čuo ove reč, moleći se za sve ljudi i moje najmilije..Moja unuka Danica,koju sam krio od ,,Milosrdnog andjela,, , te 1999.godine,24.marta,imala je samo 2 meseca, ni danas sa 13 godina,nikada me nije pitala zašto sam je užurbano nosio u sklonište.
,,Latini su ljute varalice,,
Ni oni ni mi,svi koji su iole pismeni , znamo da je prirodno da narod govori svojim jezikom(Italijani italijanskim,Madjari madjarskim,Poljaci poljskim,Rumuni rumunskim, ima još,ali nije uvek tako. Austrijanci ,npr. ne govore “austrijanski” , već nemački, ni Filipinci”filipinski” nego španski.Osim Španaca,španskim jezikom govore Kubanci,Meksičani I svi narodi Južne Amerike,sem Brazilaca(a ni oni ne govore”brazilski” već-portugalski) Poznato je I to da engleski ni francuski ne govore samo Englezi ni Francuzi,već su to jezici i drugih naroda..Neki narodi govore dvama,trima ili još većim brojem jezika.Belgijanci flamanski I francuski, Kanadjani engleski I francuski,Švajcarci nemački I francuski…( to su primeri da ne postoji ; belgijski,kanadski, ni švajcarski jezik), dok u Indiji ima preko 600 jezika..i td.Ali, ovo lingvističko saznanje nisu poštovale Republike nekadašnje Jugoslavije,pa sada imamo slučaj da je svaka država isti jezik, koji ima korene staroslovenskog jezika, nazvala imenom svoje države, što može biti i dobro samo rata da ne bude, kako reče moja majka. Siguran sam da takvo saznanje imaju svi oni koji se bave geopolitičkom strategijom..Ali, kada baš oni potegnu ovo pitanje ,onda se može zaključiti da je na pomolu novi sukob, o čijim posledicama je bilo reči na početku.Dakle,ima vremena za novu generaciju ratnika kroz 50 godina. Jednom će se vlaško pitanje ponovo postaviti. Tražiće se odgovor ,kakvim će jezikom govoriti Vlasi u Srbiji: vlaški,srpski, ili rumunski ,pitanje je sada :.I rešavaće se onako kako su geopolitičari rešavali i sva ostala nacionalna pitanja u bivšoj Jugolslaviji,pa I u Srbiji. Naravno,počeće se prvo ovako rečima,prigovorima,uvredama,pa ako ne rečima,a ono,problem će biti rešen, bombardovanjem,pod šifrom”Milosrdni andjeo”!Andjele brate, kakve li ironije, zloupotrebe tvog uzvišenog imena blaženstva Ako,se sećamo,a to su stare generacije znaju, pitanje Šiptara počelo je da se rešava još s početka dvadesetog veka, evo na početku novog veka, možda će biti rešeno… Nedaj bože!!!! Da ponovo potvrdimo stihove iz narodne poezije”Latini su ljute varalice”.Misleći da sam loše citirao stih,iz narodne epske književnosti,ili da sam pogodio frazu,za neko ne definisano stanje i da je “Milosrdni andjeo”, konačno,otišao da spava, na jednom portalu pročitah vest: “ Stav Evropske komisije o statusu Kosova je i dalje neutralan, a mapa na portalu Evropske unije na kojoj je Srbija prikazana bez Kosova je tehnička greška, poručuju iz Brisela”.
”Da je Platon živ- Dnevnik iz skloništa 99”
Ni posle 13 godina nisam sišao ponovo u sklonište 99.Majci se nije ispunila želja ,,da rata ne bude,,.posle 40 godina samovanja,u svojoj 88 godini, otišla je kod svoga muža Svetsilava da mu pripoveda kako je bez njega decu branila jer je po drugi put puknula puška na naše “srbsko” pleme.Trinaest godina kasnije ,ali i celog života ostaće mi u pamćenju ta teško napisana i izgovorena vest,na talasima moje radio stanice .Na današnji dan(24.3.1999. ) pre 13 godina: NATO je započeo bombardovanje naše domovine SR Jugoslavije. Osećam da bi mi sada glas drhtao,a tada je to bila profesionalna novinarska radijska obaveza.. Na te prve dane bombardovanja,sada posle 13 godina i zauvek, podsećaće me i beleške koje su kasnije prerasle u knjigu “Da je Platon živ- Dnevnik iz skloništa 99”.Na prvoj strani ostalo je zabeleženo: “Nikada nisam sišao u sklonište.Ali, danas sam prvi put ušao sa porodicom.Oglasila se sirena koja označava opasnost iz vazduha.NATO je počeo da bombarduje moju domovinu.Danas u 2o sati i 10 minuta počeo je rat. Mi još uvek ne verujemo da nas Amerikanci bombarduju.Moja najveća radost, unuka Danica, ima samo dva meseca i ona je u skloništu...-Moja zvezdo Danice, moja srpska Danice, selili smo se nekoliko puta, sada nemamo kud, zato smo sišli u sklonište-šapućem joj u oči, koje gledaju u njeno nebo.”
24 . 3. 1999. godine, Bor.
Taj dnevnik istine “Da je Platon živ” dospeo je čak u Ameriku,o tome svedoči i pismo: “U svim teškoćama čovjeku se desi,ako je čovek i cvijet,srce i sunce i nešto lijepo.Tako se i meni desilo ovo.Tvoja divna knjiga došla je u moje ruke. Potekoše suze sretnice i radosnice,istodobno meni,mojoj ćeri Meri i supruzi Anki,kada se u skloništu pod bombama upoznasmo sa jednom zvezdom Danicom,kojoj behu samo 2 mjeseca.Moj sokole,sve smo ti mi to preživjeli i ovdje sa našim mališanima Sarom i Filipom.Srpske rane peku pa bilo gde da su dobivene.Hvala ti rod rodjeni ,za ovaj biser dnevnika,koji će posugurno biti čitan u svim našim ljudskim vremenima i prostorima. Djon Priaca i Marina Scharpe iz New Jorka”.Ni posle 13 godina nije me zaboravio Djon Prica iz Amerike,poslao mi je Povelju”Slovo o svetlosti” večitog pesničkog prijateljstva, koja sadrži poruku i obavezu svakog ko je pročita:”Ko svetiljke ove na put ne ponese,neće znati ko je ispred njega bio;Otkuda je poša’ ni ko mu je osta; što je proplakao;što je proslavio! Ko ostavi torbu, i Svetu svetiljku, nikuda neće stići, niti prepoznati na svom grobu slovo,ni na njivi biljku,ni u srcu srpstvo!!”Trinaest godina kasnije ,ali i celog života ostaće mi u pamćenju ta teško napisana i izgovorena vest,na talasima moje radio stanice .Na današnji dan(24.3.1999. ) pre 13 godina: NATO je započeo bombardovanje naše domovine SR Jugoslavije. Osećam da bi mi sada glas drhtao,a tada je to bila profesionalna novinarska radijska obaveza.. U isto vreme i sada kao da čujem kako ove reči savesti iz moga srca udaraju u prazninu i žele da polete, ali kao da ih niko ne čuje, i ne vidi, ili sam ja to, možda, ostareo , ogluveo i oslepeo!!!!!
JON MIRT
SLIKA NA ZIDU
Moj otac Svetislav, svake večeri kašljucajući, stupa na vrata barake kozarske ulice, gde smo nekada živeli.
Da vidi da li smo svi na broju.
Brzim pogledom, zaustavlja se na moj lik i kaže:
Još nisi porastao!
A majci:
Račun za ugalj, drva i struju niste platili!
Starijoj braći:
Još se kući kasno vraćate, opet ste sa zida skinuli Maršalovu sliku!
Sa praga sklonite prazne kutije medjunarodnog crvenog krasta.
Rezervu šećera i kafe uvek da imate!
A istina je da kozarske ulice odavno nema.
Istina je da sam pre pedeset godina napustio ulicu, begstvo nije bilo moguće i ona je pošla.
Ima je na fotografijama, po novinama, u mojim knjigama i zapisima.
Sreo sam je u Parizu, Londonu, Čikagu, Nišu, Beogradu, Prokuplju.
Kada nisam imao izlaza i kada nisam znao šta da radim, njome sam uspravno koračao i tu se krio, kao po staklu hodao.
Njome neprestano odlazio i dolazio u svoj život.
Istina je da se sada u toploj sobi novogradnje igraju moji unuci pored radijatora.
Da su braća otišla , svako na svoju stranu.
Da je majka sada kao kućni kamen sama.
Da smo maršalovu sliku odavno skinuli i da za struju majka ima veliki račun.
Istina je i to da , zaista, sada prima humanitarnu pomoć Crvenog krsta, svakog meseca: 12 kg brašna, 1 kutija deterdženta, 2 konzerve, pakovanje makarona od 0, 50 kg i drugo što joj sada nije potrebno.
Istina je da na sve to majka ni reč neće progovoriti, da sinove ne obruka, da muža ne izneveri.
Kao da očekuje da je i sada na front prozovu ide kroz sobu i priča:
Deco, samo da se ponovo ne zarati!
Gleda u očevu sliku i ponavlja: ti ništa ne razumeš, zvezde ti padaju na glavu, a ja se molim da ne zarati, kako ću sama deci glave da sačuvam!!
Tako svake večeri razgovaram sa fotografijom koja je zakačena na zidu sobe u Stacionaru Gamzigradske banje,gde se godinama lečim.
Постови
