ПРИЧЕ ИЗ НАРОДА

                                              Правда и кривда

У једног краља била два сина; један бјеше лукав и неправедан, а други добар и праведан. Пошто им отац умре, рече неправедни праведноме: „Хајде од мене, нећемо више заједно живљети, и ево ти триста цекина и један коњ, то ти је дио од свега што нам је од оца остало, више ти нема ништа.“ Он узме триста цекина и коња, па пође говорећи: „Хвала Богу, колико ме допаде од цијела краљевства!“ Послије неколико времена сретоше се ова два брата у путу јашући оба на коњима. Праведни назва неправедноме: „Помози ти Бог, брате!“ А онај му одговори: „Јаох ти Бог дао! Шта вазда Бога спомињеш? Сад је боља кривда неголи правда.“ Тада му рече добри: „Хајде да се окладимо да није боља кривда него правда.“ И тако се окладише у стотину златнијех цекина, и рекоше кога најпре срету да им о томе суди. Идући мало напријед, сретоше на коњу ђавола, који се бјеше претворио у калуђера, па га запиташе да им каже али је боља правда али кривда. Ђаво рече: „Кривда!“ И тако добри изгуби стотину цекина. Али се опет окладе у другу стотину, пак и у трећу, и по осуди ђавола који се различно претварао и пред њих излазио, изгуби добри све три стотине цекина, пак потом и коња. Онда рече: „Хвала Богу, већ немам цекина, али имам своје очи, окладићу се још једном у њих.“ Тако се оклади и у своје очи да је боља правда неголи кривда. Тада његов брат, и не тражећи другога суда, извади нож па му извади оба ока и рече му: „Сад нека ти помаже правда кад си без очи.“ Он жалостан захвали Бога, и рече: „Ја немам очи за правду Бога, него те молим, брате мој, да ми дадеш воде у какав суд да квасим уста и да умивам ране, и да ме изведеш и оставиш под јелом више извора.“ Брат га послуша и даде му у суду воде, и изведе га и остави под јелом више врела. Онђе он јадан стојећи чу у неко доба ноћи ђе дођоше виле на извор, и купајући се поче једна другима говорити: „Знате ли, друге, да се огубала у краља ђевојка? Краљ је сазвао све љекаре, али је нико не може излијечити. Али да зна пак да сад узме воде иза нас и да се њоме окупље, у дан и ноћ остала би здрава, и тако и да је ко глух, слијеп, хром, исцијело би се од ове воде.“ Утом запјеваше кокоти, и виле пођоше. Онда невољник испод јеле добате на ногама и рукама до воде, пак најприје умије очи и одмах прогледа; потом захвати у суд воде и пође хитро у онога краља што му бјеше шћер губава, пак рече: „Дошао сам да излијечим краљеву шћер, ако ме пусти, у дан и ноћ биће здрава.“ Кад краљ разумије, пусти га у камару ка ђевоци, а он нареди те је окупљу оном водом. Кад прође дан и ноћ, ђевојка остаде чиста и здрава од губе. Краљ се веома обрадује, и даде му пола краљевства и шћер за жену, и тако он постане краљев зет и први до краља. То се одмах разгласи по свему ономе краљевству, те дође у уши и брату његову, који говораше да је боља кривда него правда. Он помисли да је онај нашао под јелом срећу, па пође и сам да је тражи: најпре узе у суд воде, отиде под јелу, пак извади своје очи. Кад би у неко доба ноћи, дођоше виле да се купљу, и стадоше говорити како се излијечила краљева шћи, „ваља да нас је“ рекоше, „неко слушао кад смо говориле да би се овом водом иза нас излијечила. Може бити да нас и сад ко слуша, пођимо виђети.“ Кад оне пођоше и под јелу дођоше, нађоше онога који бјеше дошао тражити срећу и говораше да је боља кривда од правде, те га счепаше за четврти па га растргоше. И тако му проклетнику поможе кривда!

PIŠU DRUGI

preuzeto

intermagazin

Ruganje žirija NIN-a s nekad uglednom književnom nagradom za roman godine

Piše: I. Brezac

Ništa drugosrbijancima i evrounijatima nije u ovoj zemlji sveto. Uništiše sve što podseća na bilo šta što je bilo i što je, hvala Bogu, još uvek vredno a srpsko je: od privrede, kulture, istorije, tradicije, umetnosti do školstva, zdravstva…

Tako podeliše i nekadašnje Udruženje književnika Srbije, preuzeše književne nagrade (kojih je inače puna Srbija i koje uglavnom dodeljuju klanovi i prijatelji jedni drugima, jer je to bio jedan od glavnih vrednosnih elemenata za dobijanje nacionalnih penzija), uzeše Srpski PEN centar u svoje ruke, uništiše nekadašnje ugledne izdavačke kuće (Nolit, Prosveta, BIGZ…), književne časopise…

Za nekoliko dana, odnosno 19. januara, petočlani žiri beogradskog nedeljnika NIN za roman godine, u sastavu Vladislava Gordić Petković, Mića Vujičić, Božo Koprivica, Mihajlo Pantić i Jasmina Vrbavac, proglasiće dobitnika nagrade. Odnosno proglasiće najbolji roman, objavljen prošle godine.

I sve bi to bilo u redu da rok za dostavu romana koje kandiduju izdavačke kuće ili pojedinci nije bio 31. decembar 2014. godine. A do tog dana po jednima stiglo je više od 150 romana, po drugima oko 160, a po NIN-ovom sajtu tačno 170 romana. Što to, te brojke i nisu toliko važne, osim što su dokaz, ocenio je žiri, hiperprodukcije romana koja “nije donela i poboljšanje kvaliteta srpske književne scene”.

I sve bi to, da kažemo još jednom, bilo u redu da žiri samo nekoliko dana posle ulaska u 2015. godinu nije saopštio javnosti kako je od u redakciju NIN-a pristiglih stotinu pedeset i/ili nešto više romana odabrao u širi izbor njih 30. Da bi samo koji dan posle toga objavio da je u uži izbor uvrstio 11 romana. Pa će, verovatno, i dalje taj izbor sužavati sve dok nam ne izabere jedan od tih romana i proglasi ga za roman godine.

Dakle, sve bi to, da kažemo još jednom, bilo u redu da naprosto nije za verovati da je petočlani žiri uspeo da iole pažljivije od 31. decembra pročita sve pristigle romane, pa da za dva-tri dana pročita onih 30 iz šireg i da predloži ovih 11 iz užeg izbora.

Da su iz dana u dan članovi žirija čitali romane koji su tokom 2014. godine objavljivani, a oni se u najvećem broju, prema nekim našim saznanjima, ipak prvi put pojavljuju na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu (uvek je u drugoj polovini oktobra), da su završili sve one kurseve brzog čitanja na kojima su nas brzom čitanju podučavali neki inostrani brzočitački “stručnjaci”, članovi žirija sve te romane nisu jednostavno fizički mogli stići da pročitaju. Pogotovo što oni profesionalno rade neke druge poslove i što nisu, dakle, profesionalni NIN-ovi čitači romana. Prema tome, samo koji dan posle poslednjeg dana roka za dostavljanje romana saopštiti širi izbor od 30 romana zaista je ruganje s NIN-ovom nagradom. A mnogo manje s romanima i njihovim “hiperproduktivnim” autorima.

Ništa tu drugo nije bilo moguće osim u širi pa zatim i u uži izbor uvrstiti članovima žirija poznata imena autora prispelih romana. Odnosno imena onih (svojih) autora za koje oni mogu garantovati da oni zaista mogu da napišu dobar roman. A što neke od prispelih romana niko od njih nije ni pogledao a kamoli pročitao – nema veze. Žiriju nepoznato ime ne može da napiše dobar roman. I tačka.

Da podsetimo, NIN-ova nagrada prvi put je dodeljena 1954. godine – Dobrici Ćosiću za roman “Koreni”. Nagradu su posle toga dobili i takvi pisci kao što su Oskar Davičo, Branko Ćopić, Miroslav Krleža, Ranko Marinković, Meša Selimović, Borislav Pekić, Miloš Crnjanski, Milorad Pavić… Samo su Danilo Kiš i Milisav Savić u istoriji nagrade vratili nagradu. Naravno da je među dobitnicima bilo i onih na čije je dobitništvo uticala i aktuelna politika. Ali se tada kvalitet romana, u većini slučajeva, kristalisao najpre kod čitalaca. Pa je žiriju bilo mnogo lakše da se opredele i za “svoj” roman godine. Jer tada je među kandidatima (a kasnije i dobitnicima) bilo i izuzetnih gromada i od autora i njihovih romana koji su svojom pojavom obeležavali to vreme. A bogme ga neki i danas obeležavaju.

Od vremena raspada Jugoslavije samo će nekoliko romana i njihovih autora ostati upisano kao trajne i trajnije vrednosti u srpskoj književnosti. Ostalo je već i odavno i potpuno zaboravljeno.

A od 2000. godine to je još više došlo do izražaja. Redaju se u drugosrbijanskom NIN-u drugosrbijaski i evrounijatski žiriji i uglavnom (ne baš svi) njihovi dobitnici. Čiji se romani i romančići češće prevode u inostranstvu (za neke se pretpostavlja i zbog čega) nego što se čitaju u Srbiji. U kojoj su najčitaniji pisci televizijske voditeljke i voditelji, pevačice i pevači, zabavljačice i zabavljači, sponzoruše i sponzori…

I lepo reče jedan od članova ovog žirija da je danas “vreme uglavnom divljih, samozvanih izdavača, tako da se izbrisala granica između diletanata i pravih pisaca”.

Odavno se ta “granica izbrisala”. Tako da među dobitnike NIN-ove nagrade za roman godine, a od 1991, na primer, nikad nisu uspeli da se uvrste i takođe pravi pisci (po našem mišljenju, bez obzira šta ovaj i prethodni žiriji misle o njima) kakvi su Radovan Beli Marković, Milovan Vitezović, Dobrilo Nenadić, Radoslav Bratić, Jovan Radulović, Miroslav Toholj, Petar Sarić, Ratko Adamović, Vladislav Bajac, Saša Hadži Tančić, Ranko Risojević, Drago Kekanović…

Pa se ruganje s nagradom NIN-a za roman godine i dalje se nastavlja. Jer tako brze čitače, članove žirija, retko da koja nagrada igde u svetu poseduje.

A mi samo da zaključimo: prodaja nagrađenog romana ići će mnogo bolje, u to nema sumnje. I roman će se pojaviti u više izdanja, u šta takođe nema sumnje. Ali pravom, istinskom i iskrenom piscu ove zemlje ova nagrada mora da će biti veća kazna nego nagrada.

I to je taj drugosrbijanski, evrounijatski teg oko vrata koji u nekoj doglednoj budućnosti neće biti tako lako skinuti.

  

PROMOCIJA KNJIGE O MOMI DIMIĆU JOVANA S. MITROVIĆA U MIRIJEVU 12.12.2014.

Promocija knjige o Momi Dimiću Jovana S. Mitrovića U Mirijevu 12.12.2014. godine..
I-II  deo
POVODOM ZAVRŠETKA  MANIFESTACIJE,,MOMINI DANI,,
U ORGANIZACIJI  KNJIŽEVNOG KLUBA ,,MALA PTICA ,,

ODJECI

POVODOM  knjige  O MOMI DIMIĆU

 

 

Драги Јоване,

прочитао сам Твоју с пијететом писану књигу о Моми Димићу. И не само о Моми него  и о времену и људима којих више нема али које си ти, на свој начин, оживео у својој спомен књизи. Више пута сам се, раније, питао зашто они писци који су били блиски с Момом ћуте.  И не само када је Мома у питању, него и други. Ето, Зоран Милић. Посмртно је његова супруга Јагода штампала Сабрана дела, а другари се не огласише...а имају све, простор и место где би се огласили. Ћуте, мој Јоване...

Поздрав Теби и Твојој Породици.

Уз најлепше жеље Мирослав

 

 

 DRUGI PIŠU

PUT U ART - MAGAZIN 

"Kada pesnici plaču” – Jovan S. Mitrović o knjizi posvećenoj Momi Dimiću

Dec 14, 2014 - Intervju

Promocija knjige ”Kako će moja majka pričati o mojoj smrti – knjiga o Momi Dimiću” autora Jovana S. Mitrovića, bila je 12.12. 2014. godine u mirijevskoj biblioteci. Da, kako napominje autor, ”ne bude zaboravljen Moma Dimić” nastala je  knjiga u izdanju izdavačke kuće ”Intelekta” iz Valjeva. Književni klub ”Mala Ptica” na novoformiranim ”Mominim danima” omogućio je poslednjeg dana ovih susreta promociju upravo ove knjiga. Pred punom salom biblioteke u Mirijevu autor knjige je sa poštovaocima lika i dela Mome Dimića podelio svoje emocije, svoj stav da u publici nema nijednog novinara niti kolega i sa setom zaključio da su došla neka nova vremena. Sa ovim piscem zavičajnog ambijenta iz Bora, koji je do sada objavio 18 knjiga razgovarali smo na samoj promociji:

Interesantan je naslov knjige,  recite nam kako je knjiga dobila baš ovakav naslov?
Radni naslov knjige bio je ”Živi dnevnik ili  živeo život Moma Dimić” na Blogu ”Univerzumm” naslov je bio ”Kada pesnici plaču”. Izdavač je, ipak, prelomio i naslovio knjigu po Mominoj pesmi koju je posvetio majci. Obrazloženje izdavača bilo je da je Moma sam dao naslov ovoj knjizi, otuda ”Kako će moja majka pričati o mojoj smrti”.
Knjiga predstavlja specifičan dokumentarni zapis iz njegovog književnog opusa.
Zabeležena su sećanja na Momine boravke u Timočkoj krajini i Boru, učešća na ”Književnoj koloniji u Zlotu”, ”Balkanskim i oktobarskim sretima pisaca” u  Beogradu, Šapcu, Valjevu, Negotinu, Kladovu i Boru.
Ova knjiga je, rekao bih, moderan roman o Momi, o njegovom Mirijevu, mom Boru, selu koje se zove Zlot nadomak Bora, Beogradu, Srbiji i svetu.
Pre svega ovo je istinit roman o jednom prijateljstvu koje će večito trajati. Meni se i danas čini da su mnoge moje napisane rečenice, ustvari Momine misli. Sve mi se čini da je naše prijateljstvo u današnjim uslovima  velika  fikcija, koja zapravo, jedino može piščevom imaginacijom da se izmislili, a mi smo ga  našim srcima više od trideset godina pa sve do pre šest godina uistinu živeli.
Nadam se  da je ovo knjiga o kojoj će tek biti reči, na to nas je Moma zadužio, da ga nikada ne zaboravimio.
Moma Dimić je preminuo 8. juna 2008. godine u Beogradu. Sahranjen je 12. juna 2008. godine na mirijevskom groblju u grobnici porodice Dimić, pored svoje majke! Objavio je preko 40 knjiga. Još 1966. godine napisao je roman ’’Živeo život Tola Manojlović’’, koji je pretočen u dramu koja se u ”Ateljeu 212” igrala preko 400 puta.
Druge životne drame Mome Dimića tek će biti igrane, ovo je samo početak. Ova moja knjiga o Momi je koncipirana kao feljton, a s obzirom da je  2010. godine u 35 nastavaka izašla na Blogpostu ”Univerzumm” i naišla na odlične reakcije čitalaca, sled njenog štampanog izdanja bio je neminovan. Ma kako se činilo da je Moma Dimić ’’zaboravljen brzinski’’ ipak postoje oni koji se sećaju njegovog lika a poštovaoci poput Književnog kluba ’’Mala  ptiica’’ i biblioteke iz Mirijeva koja nosi njegovo ime, dalje podsećaju na ovog našeg romansijera, filozofa i putopisca. Ova je knjiga nastala sa željom da Moma bude uvek sa nama, to su prepoznali i ljudi iz izdavačke kuće ’’Intelekta’’ iz Valjeva i matično preduzeće, gde sam  radio, ŠRIF iz Bora, koje je pomoglo štampanje knjige.

Šta ste sve, istakli i zabeležili u knjizi o Momi Dimiću?
Između ostalog u knjizi su i njegova putovanja po svetu, gde je boravio i uvek navraćao do prijatelja u dijaspori. Deo toga sam već pomenuo u pređašnjem odgovoru, ali evo recimo tu njegovu prisnost i čovekoljubljivost, potvrdili su je i mnogi prijatelji čitajući pomenuti Blog javljali su se iz Kanade, Australije, Nemačke, Francuske iz Zadra, Šibenika, Knina, Skoplja i Rusije. Bilo je preko 10.000 čitalaca. Zabeležio sam i sećanje na moj prvi  susret sa Momom sedamdesetih i poslednji u maju 2007. godine u Beogradu. Ja ovu knjigu doživljavam i kao monodramu o vremenu koje je prohujalo i ostavilo tragove i  životne boje između korica ove knjige.
Dimić je, zapravo, neizmerno voleo svoje Mirijevo i mirijevske  brežuljke, kao ja  svoju kozarsku ulicu u Boru i o tome sam pisao u ovoj knjizi. I po ko zna koji put čujem kako Moma govori onaj početni monolog iz priče ’’Osveta’’ ,,Kad u proleće Mirijevo zamiriše na ljubičice i obavezno trešnjin cvet, ozelene leje po  baštama…’’ ja se setim  moje  Kozarske  rudarske kolonije u Boru, koja je puna prašine i kaldrma, ali sam je voleo i zato je ima svuda.
Dimić je bio pre svega čovek magnet, prihvatala ga je svaka sredina. Umeo je  svakog septembra i oktobra da na ”Međunarodnim susretima pisaca” okupi 40 do 50 pisaca, Španaca, Italijana, Šveđana, Francuza, Austrijanaca…
I gde god da je bio, on se vraćao zavičaju, to je jedna potpuna autentičnost, bar za mene. Gde god da je bio držao se svoje doslednosti, bio je van politike. Najradosniji je bio kada govori o Srbiji i poseti Srpskoj carskoj larvi na Svetoj  gori, kao da se tamo rodio i živeo. Nadahnuto je kazivao priče o Hilandaru i uvek  završavao ,,Koliko god da se o Hilandaru, a povodom osam vekova postojanja, pisalo i govorilo, sve nije niti će biti rečeno i napisano,,. Još putovati je moguće i živeti javno, pisao je Moma u svojim  knjigama ,,Hilandarci ,, i ,,Mesta’’.
Ima još puno toga što je u knjizi, a ovde nije rečeno. O haiku poeziji, avangardnim piscima, o Momi kao scenaristi, o recenzijama, o rođendanima i tortama, o onome šta je radio i voleo njegov Tola to je i Moma i o onome šta nije Tola Manojlović nije ni  Moma Dimić, o prvoj objavljenoj priči u Ninu, o oružju. Posebna priča je o njegovom čuvenom ledenom humoru , o njegovoj reči koja se  poštovala o njegovoj  pesničkoj  zaostavštini i da ne nabrajam.
Pisac o kome ste pisali je očigledno za Vas po mnogo čemu specifičan, sem Vašeg prijateljstva sa njim šta biste izdvojili za ovaj kratak intervju, a deo je temperamenta Mome Dimića?
Dimić je voleo ljude, pisao je o njima kao da neposredno razgovara sa čitaocima i svojim junacima. Ta prisnost sa ljudima otvorila mu je vrata književnosti zajedno sa njegovim Tolom Manbojlovićem. Pripremajući seminarski rad pod nazivom ,,Dokumentarnost u  književnosti,, od njega sam naučio da  je tačka najbolji dokument, a da je čovek najverodostoji  dokumet svoga vremena. Ponovnim iščitavanjem knjige ,,Čitulja,, shvatio sam da svaki pisac u svom delu nešto zavešta, stavlja na kraju tačku života. Tako je Moma u ovoj knjizi naznačio tačku kao svoj pesnički testament između korica oranž boje.
Dok su mnogi pljuvali po Srbiji, svojim tekstovima, dobijali nagrade, ambasadorska mesta po partijskoj pripadnosti i umetničke penzije, dobijali skupocene  bunde za razna žiriranja Moma je putovao i pisao. I upravo takvog Momu Dimića sam pokušao da predstavim u ovoj knjizi.
 
Šta biste izdvojili kao najzanimljivije iz čitave knjige na kraju?
Pisac o kome sam pisao je poznavao ljude, jednostavno osećao njihove potrebe, razgovarajući sa njima učio je o životu, možda bih to za kraj naglasio još jedanput. Osećaj za ljude, današnjem čoveku nedostaje, Moma ga je imao. Da ni jedan dan ne prođe da nešto ne naučiš, ili ne uradiš, to mu je bila uzrečica kada je želeo nešto da pokrene. Jednostavno rečeno on je bio živi dnevnik našeg vremena. Njegova bogata karijera filozofa, pesnika, pisca i plemenitog  čoveka uvek je bila zapažena u čitavom regionu. Ali, izgleda vremena se menjaju, opet to naglašavom. Danas, sve mi se čini jesu takve vrednosti  zapostavljene i da je Moma  zbog toga  nezasluženo zaboravljen. I da završim, o ovoj knjizi njegovom rečenicom:
,,Život ustvari, nije ni dobro ni zlo, u njemu dobro i zlo zauzimaju mesto koje mu mi određujemo’’,,Prijatelj je onaj ko je pozadi tebe, pored tebe i ispred tebe. Ko je s tobom u dobru i zlu i kome možeš  uvek ostaviti otvorena vrata i glavu na čuvanje’’.
Ivana Mitrović Cvetanović

Knjiga O i ZA prijatelja

Datum kreiranja 24 septembar 2014 Kategorija: KULTURA

inShare

Naslovljena po pesmi Mome Dimića „ Kako će moja majka pričati o mojoj smrti “iz štampe je nedavno izašla nova knjiga borskog pisca Jovana S. Mitrovića. Knjiga predstavlja bogat dokumentarni zapis iz književnog opusa i rada poznatog putopisca i romansijera Mome Dimića. U knjizi su zabeležena i sećanja na Momine boravke u Timočkoj krajini i Boru kao i učešća na Književnoj koloniji u Zlotu, Balkanskim i oktobarskim susretima pisaca u Boru. Štampanje knjige pomogla je Regionalna televizija Bor.

BOR - Knjiga o Momi Dimiću Jovana S. Mitrovića koncipirana kao feljton, naišla je na odlične reakcije čitalaca i potvrdila da veliki pesnik, pisac, filozof i pre svega plemeniti čovek nije- niti će biti zaboravljen. Putopisca i njegovog dela sećaće se prijatelji, i poštovaoci poput Književnog kluba, , Mala ptica, izdavačke kuće, , Intelekta, , iz Valjeva i Javnog preduzeća ŠRIF iz Bora koje je pomoglo štampanje knjige Jovana S. Mitrovića, naslovlje po istoimenoj Mominoj pesmi „Kako će moja majka pričati o mojoj smrti“.

Jovan S Mitrović ističe: “Moma Dimić je u Boru boravio više puta i ovde je stekao prave prijatelje. Ovo je jedan od načina da se odužimo velikom piscu, koji je nesebično pomagao sve književne manifestacije, naročiti književnu koloniju u Zlotu. Podsetiću da je bio učesnik Balkanskih i oktobarskih književnih susreta. Objavljivanje ove knjige bio je moj dug prema čoveku koji je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. Moma je bio moj veliki prijatelj i ja nisam mogao da dozvolim da se sećanje na njega polako briše, ova knjiga je neizbrisiv trag o Momi Dimiću“.

Moma Dimić je za sobom ostavio preko 40 objavljenih knjiga, njegov roman ”Živeo život Tola Manojlović”, pretočen je u dramu koja se u Ateljeu 212 igrala više od 400 puta. Moma Dimić je neumorno putovao obilazio sve krajeve u Srbiji i metropole po svetu. . . podržavao je i hrabrio mlade stvaraoce. Odricao se penzije i honorara, organizovao književne kolonije. Bio je četiri godine umetnički direktor Književne kolonije u Zlotu, kod Bora. Zahvaljujući njegovom angažovanju, ta kolonija je i opstajala a objavljena su i tri zbornika Dobrota Zlota, koje je Moma Dimić uredio u saradnji sa Jovanom S. Mitrovićem

Autor: Elda Dragaš

•  
•  
•  

         Позивамо 
 Вас на Промоцију књиге  

  

                                             

                           

,,КАКО ЋЕ МОЈА МАЈКА ПРИЧАТИ 
О МОЈОЈ СМРТИ-
КЊИГА О МОМИ ДИМИЋУ,,    ЈОВАНА
 С МИТРОВИЋА

Поред аутора књиге учествују 
МОМИНИ ПРИЈАТЕЉИ
 И КОЛЕГЕ 

    1212.2014.ГОДИНЕ У 17 
САТИ

БИБЛИОТЕКА,,МОМА ДИМИЋ,,
 МИРИЈЕВО         

                                      Председник клуба

                                             Мирослав Костић

( адреса библиотеке: Школски трг 2. Библиотека је 
на другом
 спрату  зграде
 Месне заједнице ``Старо Миријево``, објекат 
поред старе миријевске
 цркве Св.Илија, 
 аутобуси 74, 25п, 27, 27е и 46)  

        

СПОЗОР КЊИГЕ:ШРИФ БОР, ИЗДАВАЧ: 
 ИНТЕЛЕКТА ВАЉЕВО

NOVA KNJIGA
Jovana S. Mitrovića ”Kako će moja majka
 pričati o mojoj smrti- 
Knjiga o Momi Dimniću”
 izdavač   Intelekta iz Valjeva
.
 Samo šest  godina posle smrti Moma Dimić 
skoro da je zaboravljen. 
Mnogi koji su posle njega večno otišli već 
imaju svoje fondacije, nazive 
ulica, nagrade..
čak je jedna Tv kuća emitovala monodramu
 ,,ŽIVEO ŽIVOT TOLA 
MANOJLOVIĆ,, 
u izvodjenju Petra Kralja, ali na kraju nije bilo
 imena autora   Mome 
Dimića.    
Čak ni nagrada koja nosi njegovo ime nije
toliko zapažena, tako da  
 jedan od 
 dobitnika  naglašava da  mu je drago što
 je  dobio ovu nagradu, ne 
pominjući ime 
Mome Dimića.  Da ne bi  ostao zaboravljen
 nastala je ova ,,Knjiga o
 Momi,,..
 i mnoge njegove kolege, najbolje prijatelj koje 
je  Moma voleo i cenio, 
nateratće da ga se ipak sete..   
   Ova knjiga, naslovljena po istoimenoj
Mominoj pesmi, predstavlja
 bogat 
dokumentarni zapis   iz  njegovog književnog 
opusa  i rada;  verodostojno
 nas 
podseća na temperament našeg  skoro
 ”zaboravljenog pisca”.   
abeležena su 
sećanja na 
  Momine  boravke u Timočkoj krajini i Boru i
 učešća  na Književnoj 
koloniji u Zlotu,
 Balkanbskim i oktobarskim susretima pisaca u
 Boru..Autor je zabeležio 
i  sećanje na prvi  susrt sa Momom sedamdesetih 
  i poslednji 
  u maju 2008.gpdine u
 Beogradu,  
 Ovo je knjiga o kojoj će tek biti reči, na to nas je
Moma    zadužio, svojim bogatim 
književnim delom i ljudskom dobrotom, da ga 
 nikada ne zaboravimio.

Knjiga o Momi Jovana S. Mitrovića koncipirana je 
kao feljton, a s obzirom 
da je 2010.godine 
u 35 nastavaka izašla na Blogpostu Univerzumm i 
naišla je na odlične
reakcije čitalaca, prirodan sled njenog štampanog 
izdanja bio je neminovan.
Ma kako se činilo da je Moma Dimić ”zaboravljen
 brzinski” ipak postoje  oni, 
potvrdjuje ova knjiga, koji se sećaju njegovog dela
 i prijateljstva, a poštovaoci i 
bliski prijatelji poput Književnog kluba ,,Mala  ptiica,, 
iz Mirijeva, i Jovana S.Mitrovića 
  na ovaj način,  dalje podsećaju na  ovog ašeg romansijera,
 filozofa i putopisca.

Dok su mnogi pljuvali po  Srbiji, svojim tekstovima, 
 obijali nagrade, ambasadorska 
mesta po partijskoj pripadnosti i umetničke penzije, 
dobijali skupocene  bunde za 
razna žiriranja.. Moma Dimić je neumorno putovao 
obilazio sela i budžake u Srbiji i 
metropole po   svetu...podržavao  hrabrio mlade 
 stvaraoce  iz dijaspore; pisao je,
pričao  na radiju i televiziji, slao pisma  razgovarao 
telefonom i ubedjivao svetske 
pisce i intelektualce  da je bombardovanje Srbije 
najveće  zlo prema srpskom narodu..
 Odricao se penzije i honorara, organizovao književne
 kolonije . Samo jedan deo toga
 je  u Knjizi,,Kako će moja majka pričati o mojoj  smrti-
 priča o Momi Dimiću,, . 
Gotovo sve recenzije dela pisca Jovana S. Mitrovića, 
 napisao je upravo Moma i 
ova knjiga je umesto obećanog intervjua.. naglašava 
  Jovan S.Mitrović, na prvoj 
televizijskoj  promociji u Boru.

 Moma Dimić je preminuo 8. juna 2008.godine u
 Beogradu, za sobom je ostavio 
preko 40 
objavljenih knjiga, još 1966. godine napisao je roman
 ”Živeo život Tola Manojlović”,
 koji je 
pretočen u dramu koja se u Ateljeu 212 igrala preko
 400 puta. Njegova bogata 
karijera
 filozofa,
 pesnika, pisca i plemenitog čoveka uvek je bila 

zapažena u čitavom regionu.... 
  
  Ova je knjiga   nastala sa željom da Moma bude
  uivek sa nama,to su porepoznali i
 ljudi iz
 izdavačke kuće ,,Intelekta,, iz Valjeva i matično
 preduzeće ŠRIF iz Bora Mitrovića  
 koje je 
pomoglo štampanje knjige, ,, Politika,,će uskoro objaviti 
feljton o Momi Dimiću.... 

 ‘‘     
          

                            

  Kњижевни клуб ``Мала птица``Београд

Николе Доксата 18, Миријево, тел. 060-340 45 14,

011-343  60 89       _________________________________________________________

          Поштовани

Књижевни клуб ,,Мала птица,, организује
 Прву књижевну 
манифестацију 
 ``Момини дани`` у Миријеву, у библиотеци 
Мома Димић,
 од 8-12. децембра,
 са почетком у 17 часова.

 ПРОГРАМ МАНИФЕСТАЦИЈЕ 
``МОМИНИ ДАНИ`` 

8.12. 2014.      Свечано отварање  

                   -Промоција зборника ``Цигански кревет``

-Учествују: учесници конкурса са награђеним, 
похваљеним  и одабраним  
радовима  о Моми Димићу

 9.12.2014.   Песнички фестивал ``Цигански кревет``

-Учествују: учесници основних и средњих школа са
 награђеним, похваљеним и одабраним радовима  у 
свим категоријама (поезија, проза, хаику)
                

 10.12.2014.   Песнички фестивал ``Цигански кревет``
 ПОЕЗИЈА             
 (одрасли)

         - Учествују: аутори  - награђених, похваљених и одабраних
 радова.

  11.12. 2014.    Песнички фестивал ``Цигански кревет``
 ПРОЗА  
  (одрасли) 
 

              -Учествују:  аутору наградјених,похвалјених и 
одабраних радова.

 12.12. 2014     Песнички фестивал ``Цигански кревет``
 (одрасли)
 ХАИКУ ПОЕЗИЈА

Промоција књиге о Моми Димићу Јована С.Митровића  
``Како ће моја мајка 
 причати о мојој смрти – Књига о Моми Димићу``

 Завршни програм о Моми Димићу и затварање 
манифестације 

СПОНЗОРИ манифестције

   Kњижевни клуб ``Мала птица``Београд

Николе Доксата 18, Миријево, тел. 060-340 45 14,

011-343  60 89       _________________________________________________________

Позивамо Вас 
на Промоцију
 књиге     

                                  

                           

,,КАКО ЋЕ МОЈА МАЈКА ПРИЧАТИ О 
МОЈОЈ СМРТИ-КЊИГА О МОМИ ДИМИЋУ,,

                      ЈОВАНА С МИТРОВИЋА

Поред аутора књиге учествују 
МОМИНИ ПРИЈАТЕЉИ И КОЛЕГЕ  

    1212.2014.ГОДИНЕ У 17 САТИ

БИБЛИОТЕКА,,МОМА ДИМИЋ,, 
МИРИЈЕВО           

                         Председник клуба

                                        Мирослав Костић

( адреса библиотеке: Школски трг 2. Библиотека је на другом 
спрату  зграде 
Месне заједнице ``Старо Миријево``, објекат поред старе 
миријевске цркве
 Св.Илија,  аутобуси 74, 25п, 27, 27е и 46)  

        

СПОЗОР КЊИГЕ:ШРИФ БОР, 
ИЗДАВАЧ: ИНТЕЛЕКТА
 ВАЉЕВО

BELEŠKA O PISCU                                                                         

                

 

  Jovan S. Mitrović( Bor, 195O.)Pesnik, esejista, pripovedač 
i dramski 
pisac zavičajnog ambijenta.Novinarstvo diplomirao i 
specijalističke 
studije završio na Fakultetu političkih 
nauka u Zagrebu.U novinarskoj profesiji prošao sve faze,
 od novinara
 priparavnika, 
saradnika, urednika, odgovornog urednika, glavnog i 
odgovornog do 
direktora borske
 televizije. Ima objavljenih 18 knjiga.Najznačajnije 
knjige su mu:

’‘Reč približna životu’’ (1987)’‘,  Skok preko kože'' 
roman i drama ( 1981.
i 1996)’‘, Dulkan'' (1990),

‘‘Sanjam 93.''(1994) , ''Bakarna reka krvavo zlato''
 (20004), ovaj feljton
 ‚‚Politika”je
 2003. godine objavila u preko 20 nastavaka, 
obeležavajući 
100 godina postojanja
 borskog rudnika. Dobitnik je Oktobarske 
nagrade grada Bora za
 književnost.
Prevodjen na rumunski, makedonski, 
ukrainski i engleski jezik. 
Član je Udruženja književnika Srbije i 
Udruženja novinara Srbije.

Živi i radi u Boru.