уторак, 23. јануар 2018.

feljton 

REKLA-KAZALA

1.


Prvo izdanje romana  ,,Povratak u zavičaj-intervju plus,,*

  Povratak u zavičaj-intervju plus- razgovor sa Srejovićem. Izdavači: ,,Qwerti i Srpska Danica iz Bora, 2012.godine, prijatelj knjige: JP,,Štampa, radio i film,, Bor
Portal,,UNIVERZUMM,,  od 12. decembra  2009. do 25. januara 2010. u 49 nastavaka objavio je više od 100 fotografija na 420 strana. Blog je otvorilo  blizu 4.000 čitalaca iz Srbije, Bosne I Hercegovine, Kanade, Makedonije, Crne Gore, Amerike, Australije, Turske, Italije,Rusije, Grčke, Rusije,Švetske….  








Zato  pisac  i predlaže izdavaču, da ovaj deo teksta  ne mora da štampa*…

Zato  pisac  i predlaže izdavaču, da ovaj deo teksta  ne mora da štampa,..     Jovanu S.Mitroviću, piscu.
Poštovani, svako književno,delo ima svoju autentičnost onako, kako  je sam pisac nameće. Smatramo da svaki pisac, traži uvek  nove pojmove za tumačenje vremena i dogadjaja, njegovih  junaka. Takav je  slučaj i kod ovog  rukopisa koji predstavlja  autorovo doživljavanje  vremena i likova   kroz  dogadjaje iz  naše, daleke, prošlosti, što smatramo  da mu je, ovde, svaka reč  živa i neuništiva, slika, datog vremena, te nema  ni reči o  ponidaštavanju  tih realnih junaka, iz  toga doba. Pisac pronalazi pravu moguću reč, preko naratora koji su iz naroda i izgovaraju prave narodne  izreke i mudrosti u  zadato vreme i zadati povod, i tako je sačuvao čist obraz  junaku. Nisu to slučajnosti, to su nasledjene reči zlobe, ali i mudrosti, koje su se u kamen pretvorile, taj drugi junk, pak tvrdi da je jedino kamen  večan i zato će se ,,rekla-kazala,, uvek kazivati-pominjati!
 Ali, ne smemo zaboraviti, čitaoci su jedini i najbolji  svedoci  vrednosti jednog književnog dela. Naša profesionalna  obaveza  je, da im omogućimo,  da ovakvo književno delo koje je nastavak  Vašeg imaginarnog pristupa jednoj  istorijskoj  prepoznatljivoj  temi, kakva je rimska imperija i  istaknutoj ličnosti iz naučnog savremenog,  našeg života, kao što je  dr Dragoslav Srejović, arheolog,  sagledamo i  kao Vaše glavne  literarne junake.  I to je  razlog što smo i ovaj  rukopis uvrstili u našu ediciju,,Novi savremeni srpski klasici,,
Naravno,  za svako književno delo, značajnu  reč ima i recenzent, s obzirom da je  prvi deo  ovog romana ,,intervju plus,,  nastao ranije, kao celina romana,,Povratak u zavičaj,, i recenziju  je napisao pokojni Moma Dimić, još davne 2006 godine, a da  se  dopunjeno  delo  tek sada štampa, smatramo da   ovaj tekst  u potpunosti zadovoljava sve  profesionalne književne norme, bez obzira, što je naslovljen neoficijelno kao ,,rekla-kazala,,!  Pored toga, ovaj rukopis se izdvaja i po tome što su mnoge ličnosti, dogadjaji, mitska bića, izreke, mudrosti i druge nepoznanice, definisane-opisane po svom značenju i karakteristikama čak i vizualno prikazane.
Zato i redakcija  daje saglasnost za štampanje ovog dela u potpunosti…  
Skoro da je  preslikana sadašnja  forma dijaloga  iz  svakodnevnog, društveno-političkog i javnog  života kod nas, što je prava slika potvrde našeg tradicionalnog mentaliteta, koji se stalno  potvrdjuje kroz izreku,,rekla- kazala,,


Nenad Plavšić, glavni  i odgovorni urednik, KK  Sirin 
( 1.6.2017. Beograd)
 










Објавио у Нема коментара:

понедељак, 22. јануар 2018.






  feljton 
najava  feljtona 

REKLA-KAZALA

............................................


‚‚Rekoste, snimanje je završeno, a ja se raspričao kao da smo tek počeli, pa tema je tako široka i zahvalna. Važno je da se ovaj lokalitet, koji blista u svojoj usamljenosti, ne pretvori u zmijarnik, to obavezno da istaknete, kao i ono što sam rekao. Feliks Romulijana je Galerijev ideološki testament!
Može još da se priča, arheologija je nepresušna priča o izgubljenim saznanjima koje treba izučavati na umetnički način, to je prava filosofija. Da znate i ovo, ono što se poimenice pamti i uči, samo je mali odsečak ljudskog trajanja. Mladću, osećam se kao da sam se sada probudio iz nekog svemirskog sna i ovaj razgovor je neko moje opiranje od istine, kako ne bih vam priznao šta je prava istina. Ako mi verujete ovde sam našao isto cveće kao u mojim snovima. Sada mi se čini da sam ispred te Galerijeve kuće. Kada budem pri kraju života, tražiću da to cveće izlože pored mog odra, neka svi vide kako izgleda to cveće iz snova. Biće to moj život za pokazivanje.”
Srejović izdignu glavu, kao da želi ove reči da isparti pravo u nebo. Izrekao ih je tako jednostavno kao što je i živeo. Širokim pokretom ruke dade do znanja da je  odavno završio sa pričom i da mu je dobro.
“Trud obogaćuje svakog samo ne onog ko radi. Ja ću vam odgovoriti celim svojim životom. Eto, ja toliko i bez kamera, a Vi ćete to znati da iskoristite! Hvala i vama, javite mi kada emisija bude na programu!” - reče kao za sebe Srejović, kao da je želeo da se sabere od dugotrajnog razgovora.     
I tu treba da bude kraj!
Ali nije!  Tek počinje! ....

Tako je  kazivao  profesor  Srejović  svoju poslednju  besedu, koja je  zabeležena u  romanu   ,, POVRATAK U ZAVIČAJ, INTERVJU PLUS,RAZGOVO SA DRAGOSLAVOM   SREJOVIĆRM, DRUGO DOPUNJENO IZDANJE, REKLA KAZALA,, Ali, to nije  bio kraj,  roman je  tek  počeo, u ovom  delu  Feljtona, zabeležili smo   deo onoga  što je  naslovljeno pod  ,,Rekla  kazala.........




REKLA-KAZALA

 

Kako će kasnije ispasti, tek će se ispredati priče o ovom razgovoru, koji je objavljen u  prvom izdanju romana ,,Povratak u zavičaj-intervju plus*,, i na  portalu ,,UNIVERZUMM,,. Ništa neobično, jer su se i inače, skoro, svi intervjui, i razgovori, prepričavali, komentarisali i o njima se, vazda, mudrovalo, i govorilo da je moglo ovako ili onako, da je istina  nešto drugo, ili da su  sve to nečiji interesi, i sve tako  redom od ,,Kulinih dana do dobrijih dana,, dok ne dodje  neka nova  tema, ali skoro svi  besednici se uzdržavaju da imenuju glavnog  Bana!….
Poštujući onu narodnu izreku: “Gde ima dima ima i  vatre”; pisac je pomno beležio i beležiće  dalje, sve ono što se kazivalo, kako bi  se  razotkrila tajna  kamena i saznala prava istina o svemu onome što je u dosadašnjem tekstu  bilo izloženo  na ovu  temu.
Ali, sam naslov ukazuje da sve priče nisu verodostojne i zato  pisac  i predlaže izdavaču, da ovaj deo teksta  ne mora da štampa*!!!











    
Објавио у Нема коментара:

недеља, 21. јануар 2018.

UNIVERZUMM: ODJECI      INTERVJU PLUS...   Drugi pišu

.O KNJIZI KOJA JE ZAKASNILA 5 MINUTA   NA ŽIRIRANJE  ZA NINOVU ., NAGRADU,  POŠTO JE ORGANIZATOR NIJE PRIHVATIO ZATO ŠTO JE IZDAVAČ ZAKASNIO, SKORO, 5 MINUTA 15. DECEMBRA 2017 .GODINE. A  NAGRADA SE DODELJUJE ZA IZDAVAČKU GODINU OD 1. JANUARA DO 31. DECEMBRA........
.

POSLE KNJIGE O MOMI DIMIĆU ,,KAKO ĆE MOJA MAJKA PRIČATI O MOJOJ SMRTI,,  pisc iz Bora Jovan S.Mitrović objavio roman POVRATAK U ZAVIČAJ U DVE KNJIGE u izdavačkoj  kući ”Sirin”,posle   19 godina   pisanja.
Jedan roman u dve knjige, o  istoj temi   sa  dva  junaka.. Galerija  Maksimilijana, rimskog imperatora sa  ovih prostora Srbije i   Dragoslavom Srejovićem. . Roman o kome će tek biti reči, više od  5 minuta....


U novopokrenutoj ediciji ”Novi savremeni srpski klasici” izdavačke kuće Sirin iz Beograda, borski književnik Jovan S. Mitrović krajem prošle godine objavio je novi roman u dve knjige.
”POVRATAK U ZAVIČAJ -GOVEDAR PA CAR – roman u 24 priče o istinitim ljudima i dogadjajima” i
”POVRATAK U ZAVIČAJ – INTERVJU PLUS – SA DRAGOISLAVOM SREJOVIĆEM – drugo dopunjeno izdanje rekla-kazala”.
Govoreći o novoj ediciji i o romanu Nenad Plavšić, glavni i odgovorni urednik edicije, izmedju ostalog kaže:

”Danas, je sve marketing, a marketing je novac. Drugim rečima, ako imate novca, možete objaviti šta god poželite, pa čak i dobiti nagradu, a nakon toga platite reklamu i čitaoci kupuju vašu knjigu uvereni da je to remek delo.
Neznanje će nas potopiti. Trebalo bi da se prave vrednosti podrže i prikažu, da istaknemo kvalitet srpske književnosti danas, a nepobitna činjenica je da kvaliteta ima.
Zato smo napravili ediciju „Novi savremeni srpski klasici” kojom želimo da prikažemo da naša otadžbina ipak ima dostojne naslednike velikana.
Nije slučajno što smo, posle 20 objavljenih knjiga posvećenih rudarima, ovog autora uvrstili u novu ediciju.
Jer, Mitrović je jedini srpski pisac koji se bavi ovom tematikom, za njega je pisanje o rudarima neotkriveni prostor ljudskog tragalaštva i stvaralaštva. Reči su, kao jamski hodnici poput ljudskog mozga, nedokučiva tajna. To je tvrdjava koja se teško osvaja. Nije li i arheologija jedna vrsta kopanja, rudarenje, po istoriji.Zato, i kada Mitrović piše o rimskoj imperiji, piše o rudarima!Minula dva sajma knjiga u Beogradu i Nišu su potvrdila da nismo pogrešili, skoro da je prvo izdanje rasprodato i  ove godine planiramo drugo izdanje.
 Zato smo hteli da  ovaj jedinstveni roman  ponudimo na još jednu proveru ,ali su nam u redakciji NIN-a 15. decembra u 12,o5h rekli da smo zakasnili sa prijavom,. Na naše  pitanje  da izdavačka godina  traje do 31. decembra,  rekli su da je  sve ovo samo   velika   formalnoist.. Upravo ta formalnost potvrdjena je  konačnom odlukom da se Ninonova nagrada za 2017.godinu, dodeli  Dejanu Atanackoviću za roman,, ,,Luzitanija,, , roman koji obradjuje temu Prvog svetskog rata- iz perspektive pacijenata  psihijatarske ustanobe ,,Luzitanija,, (Besna kobila) gde izmedju ostalog   dovodi u pitanje, čuveni govor majora Gavrilovića, i prikazuje  strahoovite zločine srpske vojske nad  albanskim civilnim stanovništvom, samo potvrdjuje da ova velika  književna nagrada i zaista  služi samo za velike manipulacije…Ni posle sto godina od Velikog rata  niko do sada nije  govororio o takvom  egzodusu albanskog  stanovnoištva… od strane  srpske vojske…sramota…. I kada  malo  bolje razmislimo, šta  su, samo, kroz ove dve rečenice  članovi žirija rekli o ovom  romanu, i bolje je što  naš predlog  nije  prihvaćen…
Iače, za ovaj, jedinstveni, roman u dve knjige,najavljeno nam je i da su neki ruski izdavači zainteresovani za ovu storiju rimske imperije koja se lista kroz roman Jovana S.Mitrovića, o kome će tek biti reči, i po najavi recenzenta M.Dimića koji ju je napisao još 2006.godine:
”Ovaj roman će sigurno promeniti teoriju novinarstva, rudarstva i arheologije i o njemu će tek biti reči! Ovo je  priča o  Rimljanima s kraja 3.veka koji su zaposeli ove krajeve,  zbog zlata,ali i priča o nama, koji  i  danas  branimo to isto zlato od  mnogih zavojevača...! ”
Inače, Mitorivić je ovaj roman pisao 19 godina, počeo je u Gamzigradskoj banji, gde je bio na lečenju, pred samo bombardovanje Srbije, i nastavljao tamo gde je boravio, službovao i lečio se:
Gamzigradska banja, Bor, Zlot, Niš, Niška Banja, Donja Vrežina, Pariz, Zagreb, Beograd, Sarajevo, Dubrovnik, Šušanj.
I po njegovim rečima, ovaj roman je na štampanje čekao preko 5 godina i početkom ove godine Sirin je objavio konkurs za nove knjige i evo pri kraju godine umesto jedne od 650 strana objavljene su dve knjige sa istim naslovom.
Ovakvim, radom Sirin potvrdjuje ono što obeća to i u praksi primenjuje, što je danas kod izdavača retkost. Za mnoge je izdavaštvo samo jagma za novcem.
Inače, ovaj roman Mitrović je štampao uz sponzorstvo svog matičnog preduzeća ŠRIF iz Bora, gde je radio kao novinar punih 4o godina. Ceo roman je posvećen graditelju Feliks Romulijane – Gaju, koji je rodjen na prostorima oko Timoka.
To je priča o rimljanima s kraja 3.veka koji su zaposeli ove krajeve, današnje istočne Srbije, upravo zbog zlata kojeg ovde i danas ima.

Kroz čitavu priču, koja ima dva dela o Galeriju i Srejoviću, mešaće se fantastika, mitologija, snovi i realnost. Priča o Srejoviću skoro da je fantastična, čini nam se kao da je sada čujemo. Da nas pisac kroz drugu knjigu ne uverava da je to samo autentičan romansiran intervju sa profesorom Srejovićem i da je svaka sličnost sa bilo kojim intervjuom puka slučajnost.
Najkraće ova dva romana su priča o rimskoj imperiji, o masonima, o zlatu, Galeriju, o bombardovanju. Priča o našoj prošlosti, ali i sadašnjosti, o rekla-kazala na svakom koraku.
I na kraju opet o izdavaču Sirin, kome je autor predlagao da ne mora da štampa drugo dopunjeno izdanje naslovljeno kao ”Rekla-kazala”.
Medjutim, kako i u samom romanu stoji odgovor da ovaj tekst u potpunosti zadovojava sve profesionalne književne norme:
”Pored toga, stoji u odgovoru, ovaj rukopis se izdvaja i po tome što su mnoge ličnosti, dogadjaji, mitska bića, izreke, mudrosti i druge nepoznanice opisane po svom značenju i karakteristikama čak i vizualno prikazane.
Zato i redakcija, daje saglasnost za štampanje ovog dela u potpunosti.
Skoro da je preslikana sadašnja forma dijaloga-političkog i javnog života kod nas, što je prava slika i potvrda kroz izreku ”Rekla-kazala”.
Ksenija Milićević Put u art


Објавио у Нема коментара:

уторак, 16. јануар 2018.

UNIVERZUMM: XI  nastavak   POVRATAK  U  ZAVIČAJ  - GAMZIGRADSK...

UNIVERZUMM: XI  nastavak   POVRATAK  U  ZAVIČAJ  - GAMZIGRADSK...: XI  nastavak   POVRATAK  U  ZAVIČAJ  - GAMZIGRADSKI  ZAPISI- RAZGOVOR   SA SREJOVIĆEM -O  knezu  Borneo,o   guduščanskom  zlatu,o  zlatno...
Објавио у Нема коментара:

понедељак, 15. јануар 2018.

INTERVJU PLUS!!!!!

 

drugi pišu

INTERVJU NIKOLE TESLE SA JOHN SMITOM IZ 1899.


NOVINAR: Gospodine Teslа, stekli ste slаvu čovjeka koji se umiješao u kozmičke procese. Tko ste vi, gospodine Teslа?
TESLA: To je pravo pitаnje, gospodine Smit, i jа ću se potruditi dа vаm dаm i prаvi odgovor nа njegа.
NOVINAR: Kаžu dа ste iz zemlje Hrvаtske, iz krаjа zvаnog Likа, gde zаjedno sа ljudimа rаste drveće, kаmen i zvjezdano nebo. Kаžu dа vаm je zаvičаj selo koje nosi ime po gorskom cvijeću, i dа je kućа, u kojoj ste se rodili, pored šume i crkve.
TESLA: Zаistа, sve je tаko. Ponosim se svojim srpskim rodom i hrvatskim zavičajem. Čujem dа se moji Srbi nešto žаle. Što im nedostaje? Imаju Vlаdiku i mene, ono što je vrhunsko nа Zemlji: Poeziju i Nаuku.
NOVINAR: Tko su, zаprаvo, Srbi?
TESLA: Posredničko pleme među nаrodimа, trgovci sunčаnom energijom nа Zemlji. Robа im dаnаs slаbo ide, pа su se zаbrinuli. Ljepota i miris ruže mogu se uzimаti kаo lijek, а sunčevi zrаci kаo hrаnа. Život imа beskonаčаn broj vidovа, а dužnost nаučnikа je dа ih pronаlаzi u svаkom obliku mаterije.
TESLA: Najprije je bilа energijа, potom mаterijа.
TESLA: Mаterijа je stvorenа iz prvobitne i vječne energije koju znаmo kаo Svjetlost. Zаsjаlа je i pojаvile su se zvijezde, plаnete, čovjek i sve što je nа Zemlji i u univerzumu. Mаterijа je izrаz beskonаčnih vidovа Svjetlosti; zаto je energijа stаrijа od nje. Postoje četiri zаkonа Stvаrаnjа. Prvi je dа je izvor svegа u Nepojаmnom, crnoj čestici koju um ne može zаmisliti, niti mаtemаtikа izmjeriti; u tu česticu stаne cijeli svemir. Drugi zаkon je širenje tаme, kojа je prаvа prirodа Svetlosti, iz Nepojаmnog i njen preobrаžаj u svjetlo. Treći zаkon je potrebа Svjetlosti dа postаne mаterijа. Četvrti zаkon glаsi: nemа početkа ni krаjа; tri prethodnа zаkonа oduvijek trаju i Stvаrаnje je vječno.
TESLA: Upаmtite nije zаkrivljen Prostor, već čovjekov um koji ne može dа shvаti Beskrаj i Vječnost! Dа je tvorcu Relаtivnosti to jаsno, stekаo bi besmrtnost, čаk i fizičku аko mu je to po volji.
Jа sаm dio Svjetlosti, а onа je muzikа. Svjetlost ispunjаvа mojih šest čulа: jа je vidim, čujem, osjećam, mirišem, dotičem i mislim. Misliti je kod mene šesto čulo. Čestice Svjetlosti su ispisаne note. Jednа munjа može biti čitаvа sonаtа. Hiljаdu munjа je koncert. Zа tаj koncert jа sаm stvorio loptаste munje koje se čuju nа ledenim vrhovimа Himаlаjа.

NOVINAR: Gospodine Teslа, dа li vi čujete tu Muziku?
TESLA: Uvijek je čujem. Moje duhovno uho je veliko kаo nebo koje vidimo iznаd nаs. Svoje fizičko uho uvećao sаm Rаdаrom. Po Teoriji Relаtivnosti dvije pаrаlelne linije sаstаt će se u Beskrаju. Time će i Ajnštаjnovа krivа postаti prаvа. Jednom stvoren, zvuk trаje vječito. Zа čovjeka on može dа iščezne, аli nаstаvljа  trаjati u tišini kojа je njegovа nаjvećа moć.
NOVINAR: Često spominjete moć vizualizacije.
TESLA: Njoj moždа imаm dа zаhvаlim zа sve što sаm stvorio. Dogаđаji iz mog životа i mojа otkrićа su pred mojim očimа stvаrni, vidljivi kаo svаkа pojаvа i predmet. U mlаdosti sаm se togа plаšio, ne znаjući štа je to zаprаvo, аli kаsnije sаm tu moć primio kаo izuzetаn dаr i preimućstvo. Negovаo sаm gа i ljubomorno čuvаo. Vizualizаcijom sаm nа većini izumа vršio i isprаvke, ondа ih, tаko zаvršene, prаvio. Njome rješаvаm i komplicirane mаtemаtičke jednаčine, а dа ne ispisujem brojeve. Nа Tibetu bih zbog tog dаrа dobio čin visokog Lаme.
TESLA: Dа, to se tаko rаdi. Moj vid i sluh su savršeni i, smijem to slobodno reći, jаči nego u ostаlih ljudi. Jа čujem grmljаvinu nа sto pedeset miljа, i vidim boje u nebu koje drugi ne vide. To uvećаnje vidа i sluhа imаo sаm i kаo dijete. Kasnije sаm to svjesno rаzvijаo.
NOVINAR: Što je sedmo prilаgođаvаnje, gospodine Teslа?
TESLA: Znаnje kаko dа se psihičke i vitаlne energije pretvore u ono što želimo, i postignemo vlаst nаd svim osjećаnjimа. Hndusi to nаzivаju Jogom Kundаlini. Ovа znаnjа se mogu nаučiti, zа što su potrebne mnoge godine, ili se stiču rođenjem. Jа sаm ih većinu stekаo rođenjem. Onа su u nаjbližoj vezi sа polnom energijom, kojа je posle Svjetlosti nаjrаsprostrаnjenijа u svemiru. Ženа je nаjveći krаdljivаc te energije, а time i duhovnih moći. Jа sаm to oduvijek znаo i čuvаo se. Od sebe sаm stvorio ono što sаm htio: misаonu i duhovnu mаšinu. (mjesečeva ženska energija… tko je spominjao da Mjesec usisava naše izvjesne energije???)
NOVINAR: A deveto prilаgođаvаnje, gospodine Teslа?
TESLA: Sve učiniti dа se nijednog dаnа, nijednog trenutkа аko je to moguće ne zаborаvi tko smo i zаšto smo nа Zemlji.
NOVINAR: Što je deseto prilаgođаvаnje?
TESLA: Ono je nаjvаžnije. Nаpišite dа se gospodin Teslа igrаo. Igrаo se čitavog svog životа i uživаo u tome.
NOVINAR: Gospodine Teslа! Dа li se to odnosi i nа vаšа otkrićа i vаše delo? Je li i to bilа igrа?
TESLA: Jest, drаgi mlаdiću. Jа sаm tаko voleo dа se igrаm Elektricitetom! Uvek se nаježim kаdа slušаm o onom Grku koji je ukrаo vаtru. Groznа pričа o okivаnju i orlovimа koji mu kljuju džigericu. Zаr Zeus nije imаo dovoljno munjа i gromovа, pа je bio oštećen zа jedаn ugаrаk? Tu je neki nesporаzum
NOVINAR: Čitаoci nаšeg listа vole humor. Ali zbunili ste me izjаvom dа i vаšа otkrićа, kojа su neizmjernа dobrobit zа ljude, predstаvljаju igru. Mnogi će se namrštiti nа to.
TESLA: Drаgi gospodine Smit, nevoljа i jeste u tome što su ljudi odveć ozbiljni. Dа to nisu, bili bi sretniji i znаtno duže bi živeli. Kineskа poslovicа veli dа ozbiljnost skraćuje vijek.
NOVINAR: Oni bi rаdo dа čuju u čemu je vаšа filozofijа.
TESLA: Život je ritаm koji se morа spoznаti. Jа osjećаm tаj ritаm i uprаvljаm se po njemu i prepuštаm mu se. On je vrlo zаhvаlаn i dаo mi je znаnjа kojа imаm. Sve što živi povezаno je dubokim i divnim vezаmа: čovjek i zvezde, аmebа i Sunce, nаše srce i kruženje beskonačnog brojа svjetova. Te veze su nerаskidive, аli one se mogu pripitomiti i umilostiviti tаko dа čovjek i sаm počne stvarati nove i drugačije odnose u svijetu, а dа stаre ne nаruši. Znаnje dolаzi iz kozmosa; nаš vid je njegov nаjsаvršeniji prijemnik. Imаmo dvа okа: zemаljsko i duhovno. Trebа nаstojаti dа onа postаnu jedno oko. Univerzum je živ u svim svojim mаnifestаcijаmа, poput kаkve misleće životinje. Kаmen je misaono i osjećajno biće, kаo što su to biljke, zvijer i čovjek. Zvijezda kojа sijа trаži dа je gledаmo, i dа nismo odeć obuzeti sobom rаzumijeli bismo njen jezik i poruke. Svoje disаnje, oči i uši čovjek morа usklаditi sа disаnjem, očimа i ušimа univerzumа.
NOVINAR: Dok govorite, čini mi se dа slušаm budistički tekst, besjedu tаoiste ili trаktаt Pаrаzulzusа.
TESLA: Dobro vаm se čini! Znаči dа postoji opće znаnje i istine koje je čovjek oduvijek posjedovao. Po mom osjećanju i iskustvu, u kozmosu imа sаmo jednа mаterijа i jednа vrhovnа energijа sа beskonаčnim brojem mаnifestаcijа životа. Najljepše od svegа je to što otkrićem jedne tаjne u prirodi, otkrivate i ostаle. One se ne kriju, tu su oko nаs, аli mi smo slijepi i gluhi zа njih. Ako se emotivno vežemo zа njih, one nаm sаme dolаze. Sve je Elektricitet. Nаjpre je Svjetlost, beskrajni izvor iz kojeg ističe mаterijа i raspoređuje se u svim oblicimа koji predstаvljаju svemir i Zemlju sа svim njenim vidovimа životа.
TESLA: Elektricitet sаm jа sаm. Ili, аko hoćete, Elektricitet u ljudskom obličju. To ste i vi, gospodine Smit, аli togа niste svjesni.
Svjetlost je uvijek bilа nа mojoj strаni. Znаte li tko mi je otkrio Obrtno Mаgnetno Polje i Indukcioni Motor, što me je proslavilo u dvаdeset šestoj godini? Jedne ljetne večeri, u Budimpešti, prsmаtrаo sаm sа svojim prijаteljem Sigetijem zаlаzаk Suncа. Hiljаde vаtri okretаlo se plаmteći hiljаdаmа bojа. Sjetio sаm se Fаustа i recitovаo stihove iz njegа. I tаdа, kаo u mаgnovenju, vidio sаm kаko se obrće Mаgnetno Polje i rаdi Indukcioni Motor. Vidio sаm ih u Suncu!
Zvuk ne postoji jedino u gromu, već i u munji; kod nje je on pretvoren u sjаj i boje, а boje se mogu slušаti. Jezik je od riječi, što znаči dа je od zvukovа i bojа. Svаki grom i munjа su rаzličiti i imаju svojа imenа. Jа neke od njih nаzivаm imenimа onih koji su mi bili bliski u životu, ili po onimа kojimа se divim. U nebu sevаju i grme mojа Mаjkа, sestrа, brаt Dаnilo, pjesnik Zmаj i ličnosti iz srpske povjesti. Imenа kаo što su Isаijа, Jezekilj, Leonаrdo, Betoven, Gojа, Fаrаdij, Puškin i sve neugаsle vаtre oznаčuju jаtа i spletove munjа i gromovа koji ne prestаju svu noć, i zemlji donose blаgorodnu kišu ili pаle šume i ljudskа nаseljа. Postoje munje i gromovi, i to oni nаjsjаjniji i nаjmoćniji, koji ne išćezаvаju. Oni se vrаćаju i jа ih prepoznаm među hiljаdаmа.
Jа sаm se hrаnio svojim mislimа, nаučio sаm dа uprаvljаm osjećаnjimа, snovimа i vizijаmа. Oduvijek sаm je njegovаo, kаo što sаm njegovаo i svoj zаnos. Cio svoj dugi vjek proveo sаm u zаnosu. To je bio izvor moje sreće. On mi je pomogаo i dа tokom svih ovih godinа podnesem rаd, koji je bio dovoljаn zа pet životа. Nаjbolje rаditi noću, jer su zvjezdаnа svjetlost i misli u bliskoj vezi.
NOVINAR: Kаzаli ste dа sаm i jа, kаo svаki stvor, Svjetlost. To mi lаskа, аli, priznаjem, nije mi sаsvim jаsno.
TESLA: Zаšto bi i trebаlo dа vаm bude jаsno, gospodine Smit? Dovoljno je dа povjerujete u to. Sve je Svjetlost. U jednom njenom zrаku je sudbinа nаrodа; svаki nаrod imа svoj zrаk u onom velikom svjetlosnom izvoru koji vidimo kаo Sunce. I zаpаmtite: nijedаn čovjek koji je postojаo, nije umro. Pretvorili su se u Svjetlost i kаo tаkvi postoje i dаlje. Tаjnа je u tome dа se te svjetlosne čestice povrаte u prvobitno stаnje.
NOVINAR: To je uskrsnuće!
TESLA: Jа to radije nаzivаm: Vrаćаnje u neku od prethodnih energijа. Krist i još neki znаli su tu tаjnu. Jа sаm trаgаo zа time kаko dа se očuvа ljudskа energijа. Onа je jedаn od vidovа Svjetlosti, kаtkаd rаvnа vrhunskom nebeskom svjetlu. Nisаm trаgаo zа time rаdi sebe, već rаdi dobrа svih. Vjerujem dа će mojа otkrićа učiniti ljudimа život lаkšim i snošljivim, i usmjeriti ih nа duhovnost i moralnost.
Izvor
Veröffentlicht am März 22, 2011 von dijaspora, dijaspora.wordpress.com/…/intervju-tesle-sa-john-smitom-iz-1899god/
Објавио у Нема коментара:

недеља, 14. јануар 2018.

UNIVERZUMM: SKRIVENA KAMERA NOVA GODINA

UNIVERZUMM: SKRIVENA KAMERA NOVA GODINA
Објавио у Нема коментара:

уторак, 2. јануар 2018.

SKRIVENA KAMERA NOVA GODINA

Објавио у Нема коментара:

понедељак, 25. децембар 2017.

Povratak u zavičej - govedar pa car, 26. jul 2017. (RTV Bor)

Објавио у Нема коментара:

Budilica gostovanje (Jovan S. Mitrović),13. decembar 2017. (RTV Bor)

Објавио у Нема коментара:

недеља, 24. децембар 2017.

Nastavak "Povratka u zavičaj" Jovana S.Mitrovića, 23. decembar 2017 (RT...

Објавио у Нема коментара:

Dnevnik, 23. decembar 2017 (RTV Bor)

Објавио у Нема коментара:

понедељак, 18. децембар 2017.


Објавио у Нема коментара:

субота, 25. новембар 2017.


Објавио у Нема коментара:

Објавио у Нема коментара:


PALAUZ DI ŽUSTIN  FRANCUSKI  SOLUNAC-BORAC  U PRVOM SVETSKOM RATU
VAŠ JEZIK SAM UČIO NA FONTU,A SRBE SAM  UČIO DA PEVAJU MARSELJEZU

 Početkom  1915. godine, kao  mladi stručnjak za rudarski eksploziv, i jamski gradjevinski inženjering,  Palauz Di Žustin, došao je u  Borsaki  rudnik , kao   najbolji francuski   stručnjak u ovoj oblasti. Ali, tu  svoju stručnost nije imao vremena da  pokaže..Već  u jesen iste godine s povlačenjem  srpske vojske krenula je i  francuska uprava Borskih rudnika bakra i zlata..
Rudnik su samo za  nedelju dana preuzeli Bugari,a ubrzo je stigla i Nemačka uprava. Rudnik je ostao netaknut, ni Srbi ni Francuzi nisu ništa upropastili, pa je usledio i brzi nastavak  proizvodnje. Nemci su doveli preko 1000 ratnih zarobljenika, koji su   brzom forsiranom eksploatacijom dobili preko 25.000 tona bakra .
Tako se inženjer iz Pariza  Palauz Di Žustin umesto da gradi  podzemne rudarske tunele, i pogone    za  topljenje rude, našao  u prvim redovima  francuske  vojske koja je u Grčkoj prihvatala   srpske vojinike koji su tek prešli  albansku golgotu…
I tu počinje njegova  priča o  Velikom ratu,  koja je zabležena  krajem osamdesetih godina    prošloga veka, kada je   kao francuski veteran  boravio u Boru, da se pokloni  senima  poginulih ratnika za oslobodjenje  Bora  20.oktobra 1918.godine . Na spomeniku, francusko-srpskog prijateljstva,  koji je u centru  Bora,  upisano je 79 imena   Borana i  15 Francuza…


-Oprostite mi što loše govorim vaš jezik, učio sam ga na frontu, a kasnije u rudniku,a to je bilo davno, davno… kaže Paalauz: i sada mu naviru uspomene na taj  prvi  susret ..
-Bilo  je to krajem 1915.godine,kada su prešli  preko Albanije. Onda smo se svi čudili i govorili:
- Zar ovi Srbi ne umeju kod kuće da umiru.. Zar oni i znaju šta je to smrt.. Mi smo im se divili.Oni  su za nas  izgledali kao nešto što treba uzvišeno poštovati. Nisu izgledali  žalosni , kao što smo ih mi prihvatali. Naprotiv, lica im skrivaju osmeh. Oni su bili  pomireni sa nečim što je uzvišeno, bol i patnju prekrivaju osmesima. Ispred njihovih očiju nazirali su se odlutali osmesi upućeni daleko,daleko u Srbiju. Ranjenici ne jecaju, ni glasa da ispuste. Meni se uvek činilo kao da se  sa svima  odnekud poznajemo.. Toliki brodovi ih  danima dopremaju do nas. Mi ih prihvatamo i pomažemo im, ali oni   pak žele da se odma vrate u Srbiju. Mi smo pak mislili, nema nikakvih poptreba da se brinu za povratak. Njihovo putovanje je završeno. .Eto tako smo mi razmišljali. Na brzinu smo se   zbližili, kao da se znamo godinama . Izmedju nas nema više nikakve razliuke…Stojimmo čekamo naredjenja…čistimo vaške i gnjide I uvek je isti zaključak, vratiti se što pre u Srbiju. Sećam se kote 1248, pa 148, bio je to krvavi okršaj sa preko 30.000 mrtvih vojnika pretežno Srba… Jednom, Bugari se presvukli u srpske vojničke uniforme, upali u  naš logor i učinili su takav pokolj, da me i sada  jeza hvata..Ja sam po malo  znao srpski, i odma sam uočio da to nisu srpski vojnici,ali bilo je kasno……Onda je naredjeno da na svakih hiljadu  naših vojnika bude  jedan srpski vojnik i obrnuto… I tako sam počeo da učim vaš jezik…Svakog dana posle juriša, saznajem nove reči, beležim pamtim. Učio sam  srpske vojnike da pevaju Marseljezu, bilo je divno slušati ih 1917. godine, kada su pevali u trenutku saznanja da je umro njihov pesnik Milutin Bojić, koji je imao samo 25 godina.Bio sam  uvek  medju  srpskim vojnicima kada su jurišali kao da nema  nikakvih prepreka.. Bilo je to užasno, neki su zaustavljani mecima, onda su ustajali i golim šakama nastavljali borbu bajonetima …Samo napred, napred   Srbija nas čeka  govorili su u jurišu.. Eto Srbija je čekala i Dočekala slobodu  te 1918. godine..
- Odma posle rata  ostao sam, kao stručnjak  za minerstvo  i  jamsku  gradnju. Tada sam radio i po 2o sati. Kao da se i tada ratovalo, ali sada bez pucanja. Putovao sam i gradio Sarajevo, Dubrovnik, Zemun, Borski rudnik ili  srpski  Sibir,kako su ga  onda zvali. Eto kakav sam ja bio  kada nisam u ratu za Srbiju, onda ću ovde u Srbiji da poginem, govorio sam ponekada kada sam bio  mnogo pijan… Jednom ću se  dinamitom razneti , govorio sam srpskim devojkama kada sam ih ubedjivao koliko ih volim…. I moja stradanja zbog Srbije tu nisu završena u toku ovog  Druog rata   bio sam   zatečen u  Borskom rudniku i kada su  Nemci došli, odma su me  deportovali na železničku stanicu i  oterali me sa ostalim Srbima za Nemačku, uzaludno sam  objašnjavao da ja snisam Srbin, oterali su me , preko Bugarske I Rumunije, na  prisilan rad  kod  nekog Nemca… Radio sam i po  20 sati na temperature do 3o stepeni …… I kada se  sve to završilo, mene su pustili  ja sam se vratio  za Pariz u Srbiju više nikada nisam   došao, ovo je moj , izgleda  poslednji  boravak  samo za jedan dan…
To su  Palauzova  ratovanja, i njegove rane zbog Srbije.. Na to ga još  vraćaju  i njegove  radne pobede, odlikovanja, medalje Kralja Petra I, pa Medalja Orlovića Pavla,, pa diplome, boga pitaj koliko I to sve zbog Srbije , kojoj je svoju mladost   I  život poklonio.
S
amo desetak dana  nakon  proboja Solunskog  fronta, 20 oktobra 1918.godine u Bor je ušla konjička brigade  francuskog generala Gambete, medju njima bio je i  inženjer Palauz, koji se posle  četiri godine ratovanja vratio na svoje radon mesto. Nemci su napustili Bor ostavljajući rudnik Francuzima i sva postrojenja.. Tim povodom   u Boru je otkriven spomenik  posvećen srpskimim i franuskim borcima  za oslobodjnje Bora….



JOVAN S. MITROVIĆ 
OBJAVILA,,POLITIKA,, 25.11.2017. u rubrici  100 GODINA OD VELIKOG RATA
Објавио у Нема коментара:

четвртак, 23. новембар 2017.


Објавио у Нема коментара:

уторак, 14. новембар 2017.


Објавио у Нема коментара:


  1.
Jovan  S. Mitrović
,,Knjiga o Momi Dimniću”  



 Samo šest  godina posle smrti Moma Dimić skoro da je zaboravljen. Mnogi koji su posle njega večno otišli već imaju svoje fondacije, nazive ulica, nagrade..čak je jedna Tv kuća emitovala mono-dramu ,,ŽIVEO ŽIVOT TOLA MANOJLOVIĆ,, u izvodjenju Petra Kralja, ali na kraju nije bilo imena autora   Mome Dimića.  Ni nagrada koja nosi njegovo ime nije toliko zapažena, tako da  jedan od  dobitnika  naglašava da  mu je drago što je  dobio ovu nagradu, ne pominjući ime Mome Dimića, već naglašavajući da  je ovo jedan od mnogobrojnih  pisaca u Srbiji koji je na listi čekanja da se o njgovom književnom radu tek  govori, kakva ironija.. kakva sujeta nabedjenog doktora teorije književnosti ... Napominjući da želim da napišem knjigu o Momi jedan od mladjih pisaca, inače člana  Udruženja književnika pita me: ,,a ko je pa taj?,,- kakava brza zaboravnost mladog pisca, blam  i  ne verujem da je to neznanje već drskost ili ironija.
I  upravo, da ne bi  ostao zaboravljen nastala je ova ,,Knjiga o Momi,,..
Knjiga  koja će mnoge njegove kolege, najbolje prijatelj koje je  Moma voleo i cenio, naterati da ga se ipak sete.  jer su ga već izgleda mnogi zaboravili.
Radni naslov knjige bio je,,Živi dnevnik ili  Živeo život Moma Dimić,, Na Blogu  UNIVERZUMM  naslov je bio  ,,Kada pesnici plaču,, ,a  izdavač je  naslovio po Mominoj pesmi koju je posvetio majci sa obrazloženjem da je  Moma  sam dao naslov ovoj knjizi.  Dakle, ova knjiga, naslovljena po istoimenoj Mominoj pesmi, predstavlja bogat dokumentarni zapis   iz  njegovog književnog opusa  i rada;  verodostojno nas podseća na temperament našeg  skoro ”zaboravljenog pisca” 
Zabeležena su sećanja na   Momine  boravke u Timočkoj krajini i Boru, učešća  na Književnoj koloniji u Zlotu, Balkanskim i oktobarskim usretima pisaca u  Beogradu, Šapcu, Valjevu Negotinu, Kladovu i Boru.

2.
 Ali,  tu su i njegova  mnoga putovanja po svetu , gde je  boravio   i uvek navraćao do  naših prijatelja u dijaspori.  Ovu prisnost i čovekoljubljivost, potvrdili su mnogi prijatelji čitajući  Blog  UNIVERZUMM, Javljali su se iz Kanade, Australije, Nemačke, Francuske iz Zadra Šibenika, Knina, Skoplja  i Rusije.. Bilo je preko 10.000 čitalaca.... i uzvraćali  tekstovima ljubavi i poštovanja  prema Mominoj dobroti i njegovoj privrženosti dijaspori... Srbin Aleksa iz Nemačke, piše : ,,Moma  je još živi sa ovakvim tekstovima o njemu..Treba još pisati o Mominoj dobroti. Pisati i o onome što je radio za nas u dijaspori, kada su nas svi odbacili, on nas je usvojio, deo smo nejga..Eto takav je bio Moma,,- piše Aleksa. A jedan od pisaca će reći,, Moma je junak iz naroda on ume i zna da osluškuje damaranje krvi u dlanovima svoga naroda!,,...


Njegovi  razgovori sa  svetskim piscima  završavali su se tako   što im je otvarao pesnička  srca da  zavole  Srbiju... Tamo gde nije mogao da stigne, Moma je zvao telefonom...Razgovarao je  i oni su sada naši veliki prijatelji sa: Vojnovičem, Okudžavom,, Peterom Hankeom Juhasom, Patrikom  Besonom,, Andreom Bretonom,Transtrimerom, Arturom Lundkvistom, Ričardsom Brnsomr...Da ovo predstavljanje   njegovih prijatelja završim dramatičnim  razgovorom sa   Izraelskim piscem Erizom Bitonom, koga je  Moma  Dimić telefonom preklinjao da se i ovaj pisac pobuni protiv bombardovanje Srbije  1999.godine..   Na tu molbu Eriz Biton je rekao: ,,Kako da se suprostavim, kada ja vidim da svi  loše pričaju o Srbima,,.....   Moma mu je odbrusio, kako on to ume  i zna na  nekoliko jezika: ,,  Kakva gadost..Kako vidiš kada si slep..  Slep si izgleda i u duši,,.-rekao mu je ljutito  Moma... Uzaludan je  bio i telefonski razgovor i sa švedskim piscem Petrom  Vestergom...Ali, zato će drugi  Dimićevi prijatelji pesnici, a i srpski prijatelji, poput  Besona, podići svoj glas protiv bombardovanja Srbije:,,Uništiće nas!,, kaže Beson,..,,Koga to nas?,,- pita Moma Besona..,,Nas Srbe!,,....Prvi put osećam da se  Beson ne šali dok izgovara ,,Nas  Srbe!,,kaže  ponosno Moma.....
 Zabeležio sam  i  sećanje na prvi  susret sa Momom sedamdesetih   i poslednji   u maju 2008.godine u Beogradu. To je  monodrama o vremenu koje je  prohujalo kroz tri sistema i dve države, i ostavilo  svoje tragove i  životne boje Izmedju korica ove knjige, a nadasve  večite tragove u   mom srcu i svih njegovih prijatelja koji su  prolazili kroz  to vreme kojega se
3.                                                                    
mnogi sada odriču, napominjući da  je to bilo samo virtualno vreme  kada se dobro živelo. To je sadašnja  monodrama  za sekund  celog života....




I kada je pisao o drugima sve mi se čini da je  Moma pisao o sebi, potvrdjujući tako činjenicu da uvek  ima sagovornike koji su  bliski i dragi njmu, koji žele da uz njega putuju.  Tako je sa  hrvatskom pesnikinjom  Vesnom Parun napisao  celu jednu knjigu na  temu ,, KAKO,, kako tragati za izgubljenim devičanstvom, kako plakati, kako spavati, kako putovati, živeti zajedno, kako se voleti, ljubiti,  Poenta  cele knjige u podnaslovu ,,Autobiografska buncanja,,  bila je u rečenici ,, Ne zaboravljaj druge i ne zaobilazi željene, kao što mi to nismo,,.- bila je poruka koju potpisuju Parun i Dimić,, i zavrtšavaju je konstatacijom  te  1994.godine,----.. ,,  Hteli smo  da razbijemo prisutnu mržnju,  koncept  nacionalnih književnosti... Ali,naišli smo na ambis, o  tome ova knjiga bunca, toliko da je  ambis svuda oko nas..!!!,,Tako je  pokušaj dvoje združenih autora ostao na trajnom putu  zajedniuštva samo izmedju korica  knjige ,,Kako–ili autobiografska buncanja,.
Želeći da u ovom feljtonu  naznačim njegovu potrebu za putovanjem, naidjem na Momine reči koje sam i ja želeo da  kažem o njemu, pa se sada ne zna  ko je šta rekao. Evo sve to sada  sažimam u po jednu rečenicu:....
I Dimić    je  neizmerno voleo svoje Mirijevo i mirijevske  brežuljke,, kao ja  svoju kozarsku ulicu. I gde god je mogao  javljalo se  Mirijevo, u putopisima, u poeziji u  filozofskim  beleškama, u romanima..., svaka knjiga mu je  odisala Mirijevom...I po ko zna koji put čujem kako Moma  govori onaj početni monolog iz priče,,Osveta,,..,,Kad u proleće Mirijevo zamiriše na ljubičice i obavezno trešnjin  cvet, ozelene leje po  baštama,,... ja se setim   moje  Kozarske  rudarske kolonije koja je  puna prašine i  kaldrma, ali sam je voleo i yato je ima svuda.........
 I Dimić je bio belosvetski putnik. Bio je  čovek magnet, prihvatala ga je svaka sredina. Umeo je  svakog septembra i oktobra da  na Medjunarodnim susretima  pisaca okupi 40 do 50 pisaca, Španaca, Italijana, Švedjana. Francuza, Austrijanaca,.... U ovoj  knjizi o Momi Dim-iću o tome  samo jedan deo u mom  susretu sa  Ričardom Brnsom.....

4.
I gde god da je bio, on se vraćao zavičaju zbog nostalgije. To mu je  možda i pravi odgovor na dilemo zašto nije živeo, kada je to mogao, nudili su mu, u Švedskoj ili  Rusiji..  Kaže: ,,Da živim u Švedskoj bio bih, jedan od  najbogatijih pisaca, da sam opt živeo u Sovjetskom Savezu, čiji se model Udruženja toliko satanizuje, barem jedanput-dvaput godišnje zakačio bih letovanje na Crnom ili Baltičkom moru, mesto  odiha, odnosno  odmora i uživanja...... Ipak ne žalim što sam ostao ovde i kao 22 godišnjak primljen u Udruženje književnika Srbije... Ja nisam politički pisac i da pričam kako je u mojoj zemlji loše i sve crno.. i  kako me neko proganja...!-govorio je Moma .
A putovao je mnogu, gde god da je bio držao se svoje  doslednosti, bio je van politike. Bavio se  civilizacijskim dostignućima,obilazio gradove i kulturne spomenike, posećivao prijatelje. Bio je najradosniji  kada govori o Srbiji i poseti Srpskoj carskoj larvi na Svetoj  gori, kao da se tamo rodio i živeo, nadahnuto je  kazivao priče o Hilandaru i uvek  završavao.. ,,Koliko god da se o Hilandaru, a povodom osam vekova postojanja, pisalo i govorilo, sve nije niti će biti rečeno i napisano,, .. ,,Još putovati je moguće i živeti javno, pisao je Moma u svojim  knjigama ,,Hilandarci ,, i ,,Mesta,,.,ali se uvek vraćao svom Mirijevu i Beogradu.
 Gde god je bio  govorio je o   globalnim  simbolima, i uvek računao gde će tu smestiti  istorijske, nacionalne i etičke  aspekte naše zemlje ..I upravo svi ti njegovi zapisi gde god je bio odišu  filozofskim, psihološkim i   estetičkim  vrednostima i aspektima.... I gde go da je  bio u Kini, Kanadi,Švedskoj , ili u Baru, javljao mi se razglednicom uz  obaveštenje da  ćemo jednoga dana  otići zajedno na   takvo putovanje..
Dimić je voleo ljude, pisao je o njima kao da neposredno razgovara sa čitaocimna i svojim junacima. Ta prisnost sa ljudima otvorila mu je vrata književnosti  zajedno sa njegovim Tolom Manbojlovićem.. Pripremajući seminarski rad pod nazivom,,Dokumentarnost u  književnosti,, od njega sam naučio da  je  tačka najbolji dokument, a da je čovek najverodostoji  dokumet svoga vremena. Ponovnim iščitavanjem  knjige,,Čitulja,, shvatio sam da svaki pisac u svom delu nešto poručuje, zavešta, stavlja na kraju tačku života..Tako je Moma u ovoj knjizi naznačio tačku kao svoj pesnički testament izmedju korica oranž boje,....

5.
Nije mnogo govorio o sebi, o porodici o svome domu kao da time nije želeo da opterećuje svoje čitaoce i prijatelje..Jedino sam dobro  upoznao  njegovog oca, tata Žiku, koji je za sebe govorio da je  Momina sekretarica... Moma je bio  šeret na ded Jovu, ozbiljan i krut  kada to zatreba na oca, ali imao je lirsklu dušu, pun  je mladalačkog duha svoje  generacije, koja je negovala poštenje patriotsku osetljivost i poštovanje... Ovakve vrednosti  možda sada u ovim  trenucima mnogima i ne odgovaraju.




I upravo takvog Momu Dimića sam poštovao i voleo kao velikog prijatelja,,kao starijeg  brata, mudrijeg kolegu i  nadarenog  poetu. I  po vokaciji nadahnutog pisca i  životnog  velikog filosofa...
Ova je knjiga   moderan roman  o  Momi , Mirijevu, Beogradu, Boru, Zlotu, Srbiji i svetu,  istiniti roman  o  jednom prijateljstvu koje će večito trajati, pa mi se i danas  čini da su mnoge moje napisane rečenice, ustvari Momine misli  koje same izleću iz  moga mozga.... Sve mi se čini da je naše prijateljstvo u današnjim uslovima  velika  fikcija.. koja jedino može  piščevom imaginacijom da se izmislili, a mi smo ga  našim srcima  više od  trideset godina pa sve do  pre šest godina uistinu živeli...Ovo je knjiga o kojoj će tek biti reči, na to nas je Moma    zadužio, svojim bogatim književnim delom i ljudskom dobrotom, da ga  nikada ne zaboravimio.
Knjiga o Momi je koncipirana kao feljton, a s obzirom da je  2010.godine u 35 nastavaka izašla na Blogpostu Univerzumm i naišla je na odlične reakcije čitalaca, prirodan sled njenog štampanog izdanja bio je neminovan. Ma kako se činilo da je Moma Dimić ”zaboravljen brzinski” ipak postoje  oni, potvrdjuje ova knjiga, koji se sećaju njegovog  lika,  i prijateljstva, a poštovaoci i bliski prijatelji poput Književnog kluba ,,Mala  ptiica,, biblioteke iz Mirijeva,koja ima njegovo ime i ovaj autor  na ovaj način,  dalje podsećaju na  Momu našeg romansijera, filozofa i putopisca.
Dok su mnogi pljuvali po  Srbiji, svojim tekstovima,  dobijali nagrade, ambasadorska mesta po partijskoj pripadnosti i umetničke penzije, dobijali skupocene  bunde za razna žiriranja..


6.
Moma Dimić je neumorno obilazio sela i budžake u Srbiji i metropole po   svetu...podržavao,  hrabrio mlade  stvaraoce  iz dijaspore; pisao je, pričao  na radiju i televiziji, slao pisma  razgovarao telefonom i ubedjivao svetske pisce i intelektualce  da  je bombardovanje Srbije najveće  zlo prema srpskom narodu.. Odricao se penzije i honorara, organizovao književne kolonije. Prevodio  strane pisce i dovodio ih u najzabitije krajeve  Srbije.
Samo jedan deo toga je  u Knjizi,,Kako će moja majka pričati o mojoj   smrti-priča o Momi Dimiću,, .Gotovo sve recenzije  mojih rukopisa, napisao je upravo  Moma...Davnih 8o  godina  recenzirajući  romane ,,Skok preko kože,, i ,,Dulkan,, odredio je  moju književnu  autorsku definiiciju, koja me i danas prati:... ,,Mitrović je dramski  pisac, pesnik, zavičajnog ambijenta.. koji jedini piše o životu rudara,,..  .. Tako da i kada je  u proleće 2008 godine, iako bolestan  pisao je i dao  mi  nezavršenu recenziju..o  mom romanu ,,Povratak u zavičaj.. Moma   je zabeležio...I  kada piše  o rimskoj imperiji Mitrović piše o rudarima...,,zar je  Galerije bio rudar?  pita se  Moma u  tekstu recenzije,,
Za tolike godine prijateljstva nemamo ni jednu zajedničku   fotografiju. Kao radijski i televizijski novinar  nisam  imao  sa njim intervju,  uvek je  bilo  važnije  nešto  treće koje je  bilo naše zajedničko preče i zato je ova knjiga   umesto obećanog intervjua..  moje veliko hvala Momi.
Ima još puno toga što je u knjizi, a ovde nije rečeno...,O haiku poeziji, avangardnim piscima, o Momi kao scenaristi,O recenzijama, o rodjendanima i tortama,  o onome šta je radio i voleo   Tola to je i Moma i o onome šta nije Tola nije ni  Moma,  O prvoj objavljenoj priči u Ninu, o oružju, Nisam ni znao da se oružje može kupiti za dinar, tek toliko  da se  ne poklanja...Jer, oružje se ne poklanja nego se osvaja, ili kupuje, rekao je Moma dajući  mi  perorez sa motivima VIkinga  na aerodromu vraćajući se iz Švedske. Posebna  priča je o njegovom čuvenom ledenom humoru koji se ilustruje  rečenicom, kojom  glavni svadbeni ,,lažlja,, najavljuje darove:  ,,A od kuma Mome, za mladence živo mirijevsko jagnje!,,.     Njegova se reč poštovala i zato  ima dosta o njegovom pogledu na jugoslovensku književnost. Ima još, o Mominoj  pesničkoj  zaostavštini njegovih prijatelja,  Od njega sam naučio da jedan intelektualac stvaralac mora da bude univerzalan...Zato sam  pisao sve što i on: priče, pesme , putopise, zapise, kritičke osvrte, drame,organizovao kulturne manifestacije, pa čak i glumio..Poznavao je ljude, jednostavno osećao
 7.
njihove  potrebe,  razgovarajući sa njima  učio je o životu,  Da ni jedan dan ne prodje da nešto ne naučiš, ili ne uradiš., to mu je bila uzrečica kada je želeo nešto novo da pokrene.   Jednostavno   on je bio živi dnevnik  svoga, odnosno našeg, vremena.  Njegova bogata karijera filozofa, pesnika, pisca i plemenitog  čoveka uvek je bila zapažena u čitavom regionu..Ali, izgleda vremena se menjaju. Danas, sve mi se čini da  su  takve vrednosti  zapostavljene i da je Moma  zbog toga  nezasluženo zaboravljen...
Ova je knjiga   nastala sa željom da Moma bude  uvek sa nama, to su porepoznali i ljudi iz izdavačke kuće ,,Intelekta,, iz Valjeva i matično preduzeće, gde sam  radio, ŠRIF iz Bora, koje je pomoglo štampanje knjige, ,, Politika,,će uskoro objaviti feljton o Momi Dimiću....
I da završim, ovu besedu o knjizi ,,Kako će moja majka pričati o mojoj smrt-knjiga o Momi Dimiću,, njegovom rečenicom iz knjige,,Pošto Beograd,,...  ,,Tako je poznati putopisac, prošao kroz vreme, kroz datume,
kroz  dane i noći...,,Dan prodje i zapisan, prestaje dan,,-, ostaje  priča  zabeležena na blizu  hiljadu strana  o životu koju je Dimić kao filozof ispričao i sažeo rečenicom:
  ,,Život ustvari, nije ni dobro ni zlo, u njemu dobro i zlo zauzimaju mesto koje mu mi odredjujemo... Ili, ,,Pa Mitroviću, šta ćeš mi, kada mi nema pomoći...,, A meni u mozgu još odzvanjaju njegove reči;
,,Prijatelj je onaj ko je  pozadi tebe, pored tebe i ispred tebe..Ko je s tobom u dobru i zlu..i kome možeš  uvek ostaviti otvorena vrata i glavu na čuvanje,,.
Tako je Moma prokrstario svetom, ali i ulicama svoga grada pa sve do rodnog Mirijeva i izgleda  da se umorio i tu zauvek ostao...
 Moma Dimić je preminuo 8. juna 2008.godine u Beogradu. Sahranjen je 12.juna 2008.godine na mirijevskom groblju u grobnici porodice Dimić, pored svoje majke!
Objavio je preko 40  knjiga, još 1966. godine napisao je roman ”Živeo život Tola Manojlović”, koji je pretočen u dramu koja se u Ateljeu 212 igrala preko 400 puta. Druge životne drame Mome Dimića tek će biti igrane, ovo je samo početak.. Kao da se njegov tekst pod nazivom ,,Hipnoza smrti,, tek sada igra u pozorištu života,gde je Moma glavni junak, umesto njegovog Tole...!!!!!  
                                                     Hvala J.S.M.     
  Mirijevo,  UDRŽENJE KNJIŽEVNIKA SRBIJE12.12.2014.


 ‘‘     
                                         Moma Dimić,                          Jovan S.Mitrović,
                                              Crtež  Milića od Mačve Mačve
                                                  
                                                                     BRONZANA PLOČA NA ZIDU MOTELA U ZLOTU SA MOMINIM IMENOM

Објавио у Нема коментара:
Пријавите се на: Постови (Atom)